Stvarni zivot

Pre sest meseci, kada mi iznenada umrla majka, nas svet se urusio. Otac, brat i ja osvnuli smo u potpuno novom zivotu, u kojem nema nase dobre Vile. Otac ima 75 godina, brat 45, a ja 50. Dok je mama bila ziva, vodila je racuna o nama. Mi nikada nismo morali da kuvamo, cistimo, spremamo, idemo u kupovinu, brinemo ilio odlucujemo o bilo cemu vezanom za nas ili nas dom. Jedino smo ucili skole i radili poslove koji su donosili pristojne pare. Mama je sve ostalo preuzela na sebe, i to je celog zivota radila bolje, brze, spretnije i pedantnije nego mi, kada bismo (retko kada) pokusali.

Bila je ponosna na nas, zivela je za to da nam ugodi, a mi se nismo bunili i svima je bilo potoman. A sada, kada se desilo ono sto nam nije padalo na pamet da je moguce, ne znamo kako da izrnoimo iz ovog pakla. Kuca nam smrdi i raspada se; nema cistog, opeglanog i ustirkanog vesa; neplaceni racuni se gomilaju; gotovo da smo gladni zedni, i po ceo da kukumavcimo. Izgledamo tako da ne smemo da se pogledamo u ogledalu, a i strecnemo se svaki put kada ugledamo jedan drugog. Mora da se mama prevrce u grobu ako moze da nas vidi. Otac na stera da se zenimo, a mi se ni sa devojkama nismo bas snalazili i nijedna nije bila kao mama. Ne znamo sta da radimo. Samo cekamo da se desi neko cudo, ali niotkuda pomoci. Jasno nam je da ovako dalje ne ide.

Doslo je dotle da zalimo sto nismo otisli pre nje i da se tesimo time kako cemo opet jednom biti na sigurnom, u njenom okrilju.

Izgubljeni slucajevi