Veliko istraživanje „TNS Medijum Galupa“ i „Blica“
Jelena Janković ličnost godine, nezavisnost Kosova događaj 2008.
Autor: Dr Srbobran Branković, Momčilo Petrović | 31.12.2008. - 05:00

Rang-liste za ličnost i događaj godine i za najplemenitije delo, koje ovde predstavljamo, rezultat su akcije koju su, kao i ranijih godina, vodili „TNS Medijum Galup“ i „Blic“. Naziv akcije je „Broj 1 u Srbiji“, a njena osnovna zamisao je da se epitet naj dodeljuje na osnovu suda naroda.

 

Sva prva mesta, kao i poredak na tabelama, određeni su na osnovu rezultata istraživanja javnog mnjenja kojim su obuhvaćeni punoletni žitelji Srbije i koje je sprovedeno krajem novembra i početkom decembra 2008. na uzorku od 1.000 ispitanika. Izbor se odvijao tako što je redakcija „Blica“ sačinila opsežne liste ličnosti, događaja i plemenitih dela, a potom su u anketi „TNS Medijum Galupa“ ispitanici birali jedan od predloga za koji su smatrali da je obeležio proteklu godinu. Da su predlozi bili dobri i iscrpni govori podatak da je na sve tri liste bilo svega oko jedan odsto onih koji nisu dali odgovor.
Kako je to i uobičajeno za kraj godine, već su napravljeni slični izbori najboljih, zasnovani na odlukama različitih žirija, novinarskih i drugih udruženja. I ova akcija je imala sličan cilj - da podrži stremljenje ka najboljem i najplemenitijem, bilo da ono dolazi od pojedinaca, firmi ili organizacija, ali time što je zasnovana na sudu naroda, ona nastoji i da ojača položaj običnog čoveka u generalnoj raspodeli časti i ugleda u kojoj je ponekad prenaglašen uticaj snažnih poslovnih, političkih i drugih lobija.

Ličnost broj 1


Iako Jelena Janković ima malu prednost u odnosu na Novaka Đokovića, možda bi pravednije bilo reći da ovo dvoje tenisera dele prvo mesto. I sledeća dva mesta pripala su sportistima, a tek na petom je jedan političar. Od prvih deset mesta na listi, sedam pripada sportistima i tri političarima. Međutim, političari su zajedno osvojili svega 7 odsto glasova, a sportisti 12 puta više – 86 odsto. Preostalih šest procenata podeljeno je između 14 ličnosti, dok jedan odsto ispitanih nije dalo odgovor na ovo pitanje.
Zanimljivo je pogledati kakvi su bili raniji izbori ličnosti godine, koje su takođe u anketama „TNS Medijum Galupa“ i „Blica“ davali građani Srbije. U 2007. naziv ličnost godine ubedljivo je osvojio Novak Đoković, koji je dobio 26 odsto glasova, dvostruko više od drugoplasirane Marije Šerifović. Uz to, lista je bila znatno šarenija nego ovogodišnja: na njoj je bilo četvoro sportista - uz pobednika Đokovića bili su Ana Ivanović, Jelena Janković i Vlade Divac, tu su potom bila trojica političara - Vojislav Šešelj, Boris Tadić i Vojislav Koštunica, dvoje sa estrade - Marija Šerifović, Zdravko Čolić i jedno svešteno lice - patrijarh Pavle.
Ovogodišnji i prošlogodišnji poredak na listi za ličnost godine odražava veliku promenu u odnosu na devedesete i naročito na prelazne godine između dva veka i milenijuma, kada su na listama ubedljivo dominirali političari. Tako je u decembru 2000. sedamdeset odsto onih koji su se odlučili za ličnost godine zaokružilo ime nekog političara, a među prvih deset nije bilo nijednog sportiste. Slično je bilo i u 2001, iako je već ta godina nagovestila veliki sumrak političkih idola.


Događaj broj 1

 Proglašenje nezavisnosti Kosova je bez premca događaj broj jedan za građane Srbije. Nije teško zaključiti da je za većinu onih koji su tako odgovorili to bio negativan događaj, ali je on po značaju i razmerama očigledno ostavio najdublji trag u njihovoj svesti. Događaj broj dva su prva mesta naših teniserki na WTA listi - najpre Ane Ivanović posle Rolan Garosa, a pred kraj godine i Jelene Janković. Na trećem mestu je hapšenje Radovana Karadžića, praćeno gotovo neverovatnom pričom o skrivanju i maskiranju. Četvrto mesto zauzela je organizacija „Pesme Evrovizije“ u Beogradu, a na petom je dramatična trka Čavića i Felpsa na 100 metara na Olimpijadi u Pekingu.


 LIČNOST BROJ 1
Jelena Janković 29%
Novak Đoković 28%
Ana Ivanović 12%
Milorad Čavić 10%
Boris Tadić 4%
Vlade Divac 3%
Nenad Zimonjić 3%
Nemanja Vidić 2%
Tomislav Nikolić 2%
Vuk Jeremić 1%

Sumrak političkih idola
Zanimljivo bi bilo pogledati šta je zajedničko izboru običnih ljudi na gore predstavljenim listama. Već je rečeno da u poslednje dve godine na listama za ličnost godine – kad je u pitanju sud naroda, ubedljivo dominiraju sportisti, a da političari igraju marginalnu ulogu. Logiku koju običan čovek sledi nije teško prozreti - on odaje priznanje onima koji pobeđuju, koji nalaze izlaz iz teške situacije i čine nešto dobro za svoju zemlju. Cela 2000. godina bila je obeležena velikom narodnom pobunom i svrgavanjem autoritarnog režima. Tada opozicioni političari, kao glavni protagonisti te velike pobede, s pravom su se našli u vrhu liste za ličnost godine. Međutim, ako se izuzme diplomatska pobeda u Generalnoj skupštini UN, moglo bi se reći da su poslednjih godina Srbiji pobede donosili samo sportisti i ljudi plemenitog srca koji nisu zaboravili na siromašne i nemoćne oko sebe. Kad sve to imamo u vidu, onda nije teško razumeti zašto su političari bili tako malo zastupljeni u vrhu poslednje liste.


NAJPLEMENITIJE DELO

Kako se iz tabele vidi, akcija Vlade Divca kojom se obezbeđuje 100 kuća za izbegličke porodice dobila je najviše glasova za najplemenitije delo u protekloj godini. Čini se da je proslavljeni košarkaš našao pravi pristup jednom od najvećih problema sa kojima se Srbija suočava. Pomoć izbeglicama ne treba da bude milostinja - nemoćan ne očekuje da ga neko vuče na grbači, već da mu pomogne da stane na svoje noge i da sam hoda jer je tako bolje i za njega i za društvo. Narod je razumeo tu ideju i stoga je ovaj podvig s razlogom proglašen najplemenitijim u 2008. godini. Na drugom mestu je akcija učitelja koji je obnovio zgradu škole, a na trećem pomoć bratstva manastira Kovilj u lečenju zavisnosti.


NAJPLEMENITIJI ČIN
Vlade Divac sto kuća za izbeglice 30%
Rade Jezdićučitelj, obnovio školu 13%
Manastir Kovilj prihvata i leči zavisnike od droge 8%
Arsenije Četnik najmlađi davalac
koštane srži 7%
Ružica Popović poklonila kuću za smeštaj dece ometene u razvoju 7%
Dobrotvorne akcije B92 7%
Nebojša Tatomir pola novca od nagrade u kvizu dao za lečenje devojčice 7%
Srđan Bogojević (13) izvukao iz Dunava druga Alena Hodžića 6%
Dobrila Mitrović besplatno prevozi bolesne sugrađane 6%
Čedomir Pantović (90) daje džeparac deci bez roditelja 3%
Katarina Vučetić spasla samoubicu
na mostu 3%

Plemeniti ljudi iz komšiluka
Oni su nas podsetili da humanost i hrabrost nisu zaboravljeni

Ko smo? Šta smo? Kuda idemo? Kakav svet ostavljamo potomcima?
Živimo u vremenu u kojem je novac glavni cilj, a vrednost ljudi određuje se prema materijalnom bogatstvu koje imaju, sposobnosti da ga stiču, ili blizini onima koji to umeju. Za najpoželjniju ljudsku delatnost proglašena je potrošnja, u šta nas ubeđuju proizvođači roba, marketinške agencije i mediji. 


Međutim, ovaj svet počiva na običnim ljudima, na njihovim delima i njihovoj dobroti koja, u opštem zbiru, ipak prevazilazi zlo, a razlika se zove običan život. A za koliko plemenitih i dobrih ljudi izvan svog neposrednog okruženja znate? Za koliko ste njihovih podviga čuli?
Želeći da kraj godine obeleži izborom najboljih i najuspešnijih, a da izbor bude zasnovan na sudu najšire javnosti - glasu naroda, agencija „TNS Medijum Galup“ je, u saradnji sa dnevnim listom „Blic“, obavila opsežno ispitivanje javnog mnjenja.
Prvo mesto na listi „Najplemenitiji čin 2008“ zauzeo je Vlade Divac kao inicijator akcije izgradnje sto kuća za izbeglice. Akcija neće biti završena sve dok smeštaj ne bude obezbeđen za svih 6.000 osoba koje trenutno borave u izbegličkim kolektivnim centrima.
Iza u celom svetu poznatog košarkaša našlo se bratstvo manastira Kovilj kod Novog Sada, koje je svoje dveri otvorilo za zavisnike od droge, da se u manastiru, kroz rad i život u zajednici leče.
U najplemenitije su građani Srbije uvrstili i učenika aranđelovačke gimnazije Arsenija Četnika. Rođen 1990. godine, ovaj  najmlađi je darodavac koštane srži. 
 
Medijska kuća B92 je uspešno sprovela akciju tokom koje je prikupljeno preko 48 miliona dinara za kupovinu prvog pokretnog digitalnog mamografa, aparata za ranu dijagnostiku raka dojke, a Šapčanka Ružica Popović poklonila je zgradu u kojoj je otvorena svojevrsna kuća dobra volje za decu ometenu u razvoju. Pored kuće, Ružica je poklonila i kombi za prevoz te  dece. 
 
Nebojša Tatomir, četrdesetogodišnjak sa diplomom producenta beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, pre nego što je počeo da odgovara na pitanja u kvizu „Milioner“ izjavio je da će polovinu osvojene sume pokloniti za lečenje petogodišnje devojčice. Za njenu operaciju on je poklonio 150.000 dinara.
Letos su dečaci na dunavskoj plaži kod Bačkog Novog Sela igrali nožni tenis,  lopta im je upala u reku, jedan od njih je zaplivao kako bi izvadio loptu i - počeo da se davi. Za njim je skočio Srđan Bogojević (13) i izvukao ga na obalu naočigled dvadesetak prisutnih odraslih... Titelčanka Dobrila Mitrović već sedam godina svojim starim „fićom“ prevozi starije i bolesne sugrađane do  bolnice, groblja, apoteke ili opštinskih šaltera... a zahvaljujući devedesetogodišnjem profesoru u penziji Čedomiru Pantoviću stotinak  mališana iz Prokuplja, Kuršumlije, Blaca, Žitorađe, Merošine i Doljevca koji su ostali bez roditelja u ratovima dobilo je na kraju prošle školske godine po 5.000 dinara.

Lista „TNS Medijum Galupa“ „Najplemenitiji čin 2008“ završava se imenom Katarine Vučetić, 26-godišnje manekenke, koja je prišla rastrojenom čoveku na ivici mosta i u razgovoru ga odvratila od samoubilačkog skoka.
 Ali to je samo prvih deset mesta, tek pokušaj da se zabeleže plemenitost i hrabrost običnih ljudi. I podsećanje da na takvima počiva i opstaje naš svet. O svim ovim podvizima, inače, svojevremeno je pisao „Blic“, a većina je zabeležena i na sajtu www.mojheroj.com. Jer, ovo su pravi heroji!

Vlade Divac piše za „Blic“
Humanost nam je u genima

Kampovi za izbeglice podsećaju me na trenutno stanje svesti u našoj zemlji. Postali smo pomalo autistični i neosećajni, pre svega prema sebi i našim korenima. Naša tradicija nas uči da gladnog uvek nahranimo. Humanost je u našim genima.

Glasovi građana predstavljaju priznanje svim kompanijama, liderima ovog društva, a pre svega pojedincima koji su svojim doprinosom omogućili da 400 ljudi ili 47 odsto od ukupnog broja smeštenih izbeglica u prošloj godini oseti da neko brine za njih. Ovo je priznanje i mojoj supruzi Snežani da su sav njen rad i odricanje bili prepoznati. Naravno, ovo je i priznanje svima koji rade u HOD-u.
Ovo je prvenstveno zajednički projekat građana Srbije, pa tek onda HOD-a. To je stvarno podvig, da posle 17 godina ovi ljudi dobiju šansu za novi početak. To je novi početak i za sve nas jer postajemo svesni naše zajedničke moći i mogućnosti da oplemenjivanjem tuđih života još više oplemenimo svoje.
Ideja moje supruge Snežane i mene bila je da sva sredstva donatora budu 100 odsto usmerena onima kojima su namenjena i da operativne troškove pokrivamo mi privatno. Mi smo human narod čija je humanost bila izmanipulisana i zloupotrebljena. Kao rezultat toga vrednosti u našem društvu su se preokrenule, a to nikome nije dobra donelo, bar ne većini. Čini mi se da smo se umorili mraka, ali da još uvek svetlo polako dolazi. Ova akcija je udružila ljude koji se ne boje da pokažu šta su prave vrednosti i šta je u stvari važno u životu. Planovi su nam da zatvorimo sve kampove u narednih nekoliko godina. Za to nam je potrebna politička volja, ali i podrška svih ljudi koji žele bolje sebi i drugima i koji se ne boje da pomeraju granice.

Izvor: Blic

Dvadeset veličanstvenih
Autor: E. B. | 31.12.2008. - 05:00

Uspešnost i odvažnost, hrabrost i plemenitost pojedinaca... nisu često teme kojima pridajemo dužnu pažnju. Prave vrednosti tek ponekad osvanu na stupcima štampe, podjednako retko se o njima snimaju prilozi i emisije. I pored svega, postoje ljudi koji su puno uložili i učinili kako bi Srbiju 2008. godine, uprkos brojnih sumornih događanja, obeležili ljudskost i podvizi koje vredi istaći. Među njima i veoma mladih i starijih, političara i lekara, naučnika i režisera, umetnika... I svi su zaslužili da se nađu među 20 veličanstvenih na „Blicovoj“ listi.


Ukoliko je 2007. godine naša zemlja postala tenisko čudo, tokom ove godine je izrasla u tenisku velesilu. Jelena Janković je najbolja na svetu, Novak Đoković je u zemlju uspeo da dovede prvi ATP turnir i posle dve godine čvrstog zagrljaja trećeg mesta na svetu dođe na mali korak od stepenice više. Za njima ne zaostaju ni Ana, Janko, Nenad... I sve ih odlikuje nesebičnost, ogroman angažman u pomoći mladim talentima i učešće u humanitarnim akcijama.
U našoj zemlja su nadu i inspiraciju uspeli da pronađu najbolji mladi naučnici, zatim učenici koji za život i napredak nemaju ni elementarne uslove, učitelji koji su sopstvenom snagom i voljom obnavljali škole i brinuli o svojim malobrojnim učenicima. Srećom, u Srbiji postoje i odgovorni političari, oni koji se ne libe zaduženja i teških obaveza od kojih se svi ostali sklanjaju jer ne donose ni popularnost ni lični boljitak. Ponosni smo i na lekare kojima brigu o pacijentima ne mogu da naruše ni umor, ni neviđanje porodice, a kamoli odmori i slobodno vreme.
Srbija je i zemlja jednog fantastičnog plivača koji u njoj nije rođen i koji ovde ne živi, ali je predstavlja na fantastičan način. Plivača koji je spreman da i pored sumnjičenja zaljubljenika u sport, prizna protivniku pobedu na Olimpijadi iako u pravi ishod niko nije stoprocentno siguran. Imamo i jedinu ženu koja je, i pored invalidnosti, uspela što mnogim fizički potpuno spremnim alpinistima nije uspelo. Imamo i veoma umešne i sposobne organizatore najvećih svetskih festivala – „Evrovizije“ na kojoj su nam čestitali, pa i zavideli, oni koji su je pre nas organizovali. Imamo i vanserijske umetnike koje, nažalost, više uvažavaju u inostranstvu nego u zemlji gde su rođeni.
Srbija je i zemlja neobično humanih ljudi. Zbog toga i ove godine „Blic“ u svojoj studiji „Najmoćniji u Srbiji“ skreće pažnju na sve one na koje smo 2008. godine bili ponosni, čijim smo se uspesima iskreno radovali, ali i na obične ljude na koje bismo mogli da se ugledamo. Svima su nam primer koliko snage imaju oni koji veruju u sebe i ne štede je ni kada su drugi u pitanju. Veliki je broj veličanstvenih koje ne možemo da pomenemo na ovom prostoru. Na našem spisku nema prvog i poslednjeg. Naših 20 veličanstvenih nisu poređani ni po kakvom redosledu. Svi su podjednako zaslužni i vredni.


Vlade Divac
Legenda srpske i NBA košarke, humanitarac, najozbiljniji kandidat za predsednika Olimpijskog komiteta naše zemlje, savetnik ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića zaduženog za odnose sa inostranstvom... Ogroman autoritet koji stekao u sportu izgradio je paralelnim učešćem u brojnim humanitarnim akcijama, predstavljajući Srbiju širom sveta na najbolji mogući način. U znak zahvalnosti, Sakramento Kingsi, ekipa u kojoj je nastupao uoči završetka profesionalne košarkaške karijere, povukli su dres sa brojem našeg asa.
Divac je pokrenuo veliku humanitarnu akciju za pomoć izbeglicama pod nazivom „Možeš i ti“. Iako su retki zlobnici pokušavali da ospore delotvornost akcije, Divčeva organizacija je za šest meseci prikupila milion evra i kupila 100 seoskih kuća za raseljena lica. Osnovao je i fondaciju za pomoć deci ugroženoj ratnim dešavanjima. Dobitnik je više priznanja i nagrada za humanitarni rad, a Ujedinjene nacije proglasile su ga za ambasadora dobre volje.
Radio je i kao šef internacionalne sekcije Košarkaškog kluba Real i kao skaut NBA ligaša LA Lejkers. Fanovi NBA lige svrstali su ga među najboljih pet Evropljana koji su igrali u najjačoj ligi sveta, čime je div iz Prijepolja dobio još jednu potvrdu o ugledu koji uživa u sportskim krugovima. Na spektakularnom oproštaju u Beogradu Divčevi gosti su bili brojni velikani NBA košarke i poznati muzičari. Tada je izjavio: „Mislim da je ovo pravi put da učestvujemo u životu i stvaranju boljeg društva kod nas. Meni je, nažalost, žao što smo u ovakvoj situaciji da moramo da brinemo o ljudima koji su izbegli iz svojih domova, ali ipak moramo da se bavimo i tim problemom.“

Marina Abramović
Naša svetski proslavljena umetnica primljena je ove godine u austrijsku Kuriju nauke i umetnosti. Najviše odlikovanje austrijske države na polju umetnosti i nauke uručio joj je predsednik države Hajnc Fišer za, kako se navodi, izvanredni doprinos u oblasti primenjene umetnosti, performansa i filma. Kurija umetnosti i nauke broji 36 naučnika i isto toliko umetnika, od kojih je 18 iz Austrije. „Nisam očekivala da će ceremonija biti na tako visokom nivou. Svečanost je trajala više sati, posle silnih govora sledio je koncert i bilo je to neverovatno iskustvo. Sve je bilo tako austrougarski“, izjavila je nakon uručenja ovog velikog priznanja Marina Abramović i objasnila: „Činjenica da sam zbog svog umetničkog rada nagrađena u zemlji u kojoj nikada nisam živela, a koja je ostavila značajan trag na moj život - zaista otkriva lepu životnu ironiju.“
Marina Abramović već duže živi i radi u Njujorku, gde uživa status internacionalne umetničke zvezde. Njen život i stvaralaštvo podjednako su uzbudljivi. Okosnicu njenog dela čine visokoestetski oblikovani spektakularni performansi, u kojima na ekstreman način sebe dovodi do granica fizičke i mentalne izdržljivosti, kao i suočavanje sa publikom.
Rođena je u Beogradu, gde je studirala slikarstvo na Akademiji za primenjenu umetnost. Objavljivala je tekstove i crteže, a od 1973. organizuje performanse. U Njujorku je osnovala „Independent Group“, forum za umetnike koji se bave performansom. Na najprestižnijoj likovnoj smotri, Venecijanskom bijenalu 1997. godine, odlukom tadašnjeg ministra kulture, Marina Abramović, koja je prvobitno bila izabrana za predstavnika jugoslovenskog nacionalnog paviljona, isključena je iz nacionalne selekcije. Svoj rad, „Balkanski barok“, izložila je u centralnom paviljonu i - da ironija bude veća - za njega dobila Veliku nagradu Bijenala – „Zlatnoga lava“. Nagrađena je i priznanjem „Besi“, dok je 2004. dobila doktorsku titulu Škole umetnosti Instituta Čikago.

Radovan  Jelašić
Mada često usamljen u borbi za čvrst dinar, guverner Narodne banke Srbije nijednog trenutka nije odustao u naporu da s jakom domaćom valutom sačuva i standard građana. Možda mu je najveći kompliment stigao od Sajmona Greja, direktora kancelarije Svetske banke u Beogradu: „Ovdašnji bankarski sektor je, zahvaljujući zdravorazumskoj politici Narodne banke Srbije, dobro kapitalizovan, a zemlja ima jake devizne rezerve koje bi trebalo da je provedu kroz predstojeću finansijsku oluju.“
Jelašić se slaže sa ocenama finansijskih stručnjaka da građani Srbije naredne godine neće živeti ni bolje, ali ni gore nego u 2008. godine. U idućoj godini NBS će inflaciju meriti rastom potrošačkih cena, a ne rastom cena na malo kao do sada, što je predviđeno sporazumom sa Vladom Srbije, a inflacija bi, kao i u 2008. godini, trebalo da bude oko osam odsto. Kurs dinara prema evru i u narednoj godini kretaće se sa većim oscilacijama nego do sada. Prošle godine Jelašić je najavio: „NBS će biti spremna da prema potrebi dodatno pooštri mere koje bi bile u funkcije sprečavanja rasta inflacije izvan planiranog okvira“, što su događaji iz 2008. potvrdili. Njegovu odlučnost ilustruju i česta oštra sukobljavanja sa pojedinim političarima i moćnim finansijskim centrima, direktno ukazujući na nepostojanje podrške koju je država trebalo da mu pruži. Magistrirao je finansije 1995. na Univerzitetu u Ilinoisu, a bankarsku karijeru otpočeo je u „Dojče banci“ u Frankfurtu, gde je četiri godine radio kao regionalni menadžer u Odeljenju za centralnu i istočnu Evropu. Bio je uključen i u rukovođenje razvojem bankarskog sektora u Srbiji, a učestvovao je i u pregovorima o svim programima vezanim za finansijski sektor sa Međunarodnim monetarnim fondom, Svetskom bankom i Evropskom unijom. Za guvernera Narodne banke Srbije sa mandatom od pet godina izabran je 2007. godine.

Goran Marković
Filmski i pozorišni reditelj, dramski pisac i redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Godinu za nama u domaćim bioskopima i na svetskim festivalima obeležio je njegov film „Turneja“. Srpski kandidat za „Oskara“, film „Turneja“, premijerno je prikazan na festivalu u Montrealu, gde je Marković dobio nagradu za režiju, a film, u konkurenciji 220 filmova iz celog sveta, nagradu kritike FIPRESCI. „Turneja“ će biti prikazan i na festivalima u Londonu, Kairu i Pusanu u Južnoj Koreji, a uvršten je i u glavne programe festivala u Monpelijeu i Solunu. „Turneja“, priča o grupi beogradskih glumaca koji u potrazi za zaradom kreću u avanturu po zaraćenim područjima na teritorijama Srpske Krajine i Republike Srpske 1993. dobio je i Gran pri na festivalu u Monpelijeu.
Markovića je u avgustu 2008. ministar kulture Srbije Nebojša Bradić imenovao za jednog od dvojice svojih specijalnih savetnika. Marković je diplomirao filmsku režiju na akademiji FAMU u Pragu, nakon čega je za televiziju snimio oko 50 dokumentarnih filmova. Do sada je snimio jedanaest filmova, uglavnom po sopstvenim scenarijima, koji su obeležili protekle tri decenije domaće kinematografije: „Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, komedija „Majstori“, „Variola vera“, „Tajvanska kanasta“, „Već viđeno“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“, „Urnebesna tragedija“... doneli su mu pregršt domaćih i podjednak broj međunarodnih nagrada za najbolji film, scenario i režiju, kao i Oktobarsku nagradu Beograda. Podjednako nagrađivani su i njegovi dokumentarni filmovi „Poludeli ljudi“,“ Nevažni junaci“,“ Srbija nulte godine“, „Kordon“. Do sada su u Francuskoj napravljene tri retrospektive filmova Gorana Markovića, a retrospektivu svih filmova ovog autora napravio je međunarodni filmski festival u Roterdamu, Kinoteka u Ljubljani i Kinoteka u Zagrebu. Marković je za pozorište napisao i režirao više predstava.

Jelena Janković
U neverovatnoj sezoni za sobom najbolja teniserka planete ostvarila je 63 pobede, a krajem septembra i početkom oktobra upisala je 12 uzastopnih trijumfa, osvojivši četiri WTA turnira. Skeptici su sredinom 2008. tvrdili da zbog povreda i nedostatka koncentracije u najvažnijim duelima neće biti u stanju da ostvari cilj - prvo mesto na WTA listi, ali ih je Jelena demantovala na najubedljiviji način, ostvarivši pri tom veliku razliku u bodovima u odnosu na drugoplasiranu teniserku. Već godinama uspeva da, sem vrhunskim teniskim umećem, publiku privuče na svoju stranu šarmom i osmehom, često učestvujući u svojevrsnom „dijalogu“ sa gledaocima.
Fantastičnu sezonu je imala i 2007. godine, a uspesima iz ove je postala tek deveta teniserka u istoriji ovog sporta kojoj je pošlo za rukom da kraj sezone završi na prvom mestu. Lidersku poziciju prvi put je zauzela 11. avgusta, kada je na tom mestu provela samo nedelju dana, ali se potom 6. oktobra posle pobede u Štutgartu vratila na čelnu poziciju. U Srbiji je dobila poštansku marku sa svojim likom, a u ACES trci humanitarnih programa i promocije, kraj godine je dočekala na drugom mestu. Kao ambasador Unicefa učestvovala je u brojnim humanitarnim akcijama. „Volim da pomažem deci, jer njihov osmeh je i nagrada za mene“, kaže Jelena. Reklamno je lice brojnih srpskih brendova, a za modnu kuću „Mona“ uradila je svoju kolekciju „The One“.
Prebivalište joj je na Floridi gde, kako kaže, uspeva da se najbolje odmori i pripremi pred teške duele. Fascinirana je Holivudom, upoznala je brojne glumce i ne skriva da joj je zanimljiva pomisao da jednog dana upliva i u filmske vode. Snimljen je dokumentarni film o njenom životu. Popularna Džej Džej, kako su je prozvali strani mediji, ne krije ambiciju da sa uspesima nastavi i narednih godina.


Tadaši Nagai
Krunu diplomatske karijere u Beogradu, u kojem je sadašnji ambasador Japana u četiri navrata proveo punih 16 godina, trebalo bi da predstavlja inicijativa koju je 35 javnih ličnosti u novembru uručilo gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu - da ambasador Nagai dobije titulu počasnog građanina Beograda. Iako je konkretan povod za ovaj predlog bila japanska donacija Narodnom pozorištu vredna 400.000 evra, mora se istaći da je ukupna pomoć koja je u proteklih osam godina iz Japana donirana u Srbiju iznosila oko 40 miliona evra. Među donacijama su stanovi za porodice ratnih vojnih invalida i palih boraca, gradski autobusi, oprema za merenje kvaliteta vode, oprema za brojne bolnice i domove zdravlje... Kako ambasador Tadaši Nagai kaže, „sasvim je prirodno da Japan kao najrazvijenija zemlja pomaže prijateljskoj zemlji“. Često je obilazio mesta u koja su uložena sredstva iz donacije Japana.
Njegova ekselencija Tadaši Nagai nesvakidašnja je ličnost u diplomatskom koru u Beogradu. Dužnost ambasadora Japana u Srbiji preuzeo je u oktobru 2005, a u Beogradu je pre toga kao diplomata boravio tri puta - kao ataše i treći sekretar, kao prvi sekretar i kao zamenik šefa misije. Veoma dobro govori srpski jezik, veliki je umetnik i zaljubljenik u prirodu. U Beogradu je imao samostalnu izložbu fotografija u Galeriji SANU. Nasuprot eri digitalizacije u kojoj veliki udeo ima baš Japan, slikao je analognim „nikon“ fotoaparatom. Pored visoke diplomatske dužnosti stigao je da postane i član Udruženja flautista Srbije, održavši i nekoliko koncerata.
U januaru 2009. napušta Beograd jer završava mandat i diplomatsku karijeru i odlazi u penziju. „Nerado odlazim, ali vreme je...“, kratko je izjavio. Jednim od najvećih diplomatskih uspeha smatra ispunjavanje cilja da uspostavi most između dve daleke zemlje, Japana i Srbije.

Novak Đoković
Izrastao u jednog od najboljih tenisera na svetu, Novak Đoković je u 2008. godini definitivno postao sinonim za tenis u našoj zemlji. Zbog Đokovića su mnogi dečaci u Srbiji fudbalsku i košarkašku loptu zamenili reketom. U protekloj godini profesionalno se potvrdio na brojnim turnirima, započevši je trijumfom na Australijen openu, gde je osvojio prvi grend slem turnir u karijeri. Potom je pobede zabeležio i u Indijan Velsu i u Rimu, a kao šlag na tortu došao je veliki uspeh na Mastersu u Šangaju, gde je bio najbolji od osam prvoplasiranih učesnika sa ATP liste. U međuvremenu je na Olimpijskim igrama u Tokiju osvojio bronzanu medalju, upravo u skladu s trećim mestom na svetu koje trenutno čvrsto drži, a drugoplasiranom Švajcarcu Rodžeru Federeru približio se na samo nekoliko poena. Treći igrač na ATP listi postao je, sada već davnog 9. jula 2007. godine.
Srbiju promoviše punim srcem, ističući u medijima da je u nastupima za reprezentaciju bar podjednako motivisan kao i na najvećim svetskim turnirima. Sa ocem Srđanom pokrenuo je više poslova u Srbiji, a jedan od najvećih je gradnja teniske akademije „Đoković“ u Kragujevcu. Đokovići su prošle godine uspeli da izdejstvuju i dozvolu za održavanje ATP turnira u Beogradu naredne godine, uvevši tako našu zemlju na tenisku mapu sveta. Organizator turnira biće porodična firma Đokovića „Family sport“, a nagradni fond iznosi 500.000 dolara. Novak Đoković učestvuje na humanitarnim turnirima u zemlji i u inostranstvu, a poslednji je bio u Španiji gde je nastupao s najvećim konkurentom Rafaelom Nadalom, fudbalskim zvezdama i vozačima Formule 1. Đoković je postao zaštitno lice mnogih srpskih firmi, ali i svetski poznatih marki poput „adidasa“, „vilsona“...

Radomir Antić
Selektor fudbalske reprezentacije Srbije uspeo je da posle dugog rezultatskog tavorenja popravi stanje i atmosferu u nacionalnoj selekciji. Dugo je važio za jednog od najozbiljnijih kandidata za poziciju selektora, ali je postavljenje prihvatio tek kada su se za to stekli uslovi. U aktuelnim kvalifikacijama za Svetsko fudbalsko prvenstvo Antićevi izabranici postigli su odlične rezultate, ali je za pohvalu sve što je učinio kako bi do toga došlo. Fudbaleri su na terenu iskazali želju za pobedom, postali su izrazito efikasni i, što je verovatno najuočljivije - za selekciju Srbije nastupaju maksimalno motivisano.
Antić je, pri tom, u svojim ocenama i procenama ostao realan i nenametljiv. Niti previše hvali postignute rezultate, niti se ističe lažnom skromnošću koja bi mogla da mu posluži kao alibi u slučaju neuspeha. Rođen je 1948. godine u Žitištu, a igračku karijeru ostvario je u Slobodi iz Užica, potom Partizanu, a u inostranstvu je nastupao za Fenerbahče, Saragosu i engleski Luton. Zanimljivo je da kao igrač ima samo jedan nastup u reprezentaciji - 1973. godine. Za razliku od igračke, njegova trenerska karijera je impresivna. Vodio je ekipe Saragose, onda Reala iz Madrida, pa Ovijeda, Atletika, onda se opet obreo u Ovijedu, zatim prešao u Barselonu i nakon toga preuzeo Seltu. Ipak, najveći uspeh mu je, verovatno, dupla kruna koju je osvojio sa Atletikom iz Madrida. Antić je u karijeri fudbalskog trenera zabeležio jedinstven uspeh - uz Enrikea Fernandeza Violu bio je jedini trener koji je u karijeri sedeo na klupama dva najveća španska kluba i ljuta rivala - Reala iz Madrida i Barselone. Pre nego što je preuzeo kormilo reprezentacije, Radomir Antić je dugo odbijao ponude jer nisu ispunjavale njegove kriterijume - pune četiri godine nije prihvatio da vodi nijednu ekipu.

Milorad Čavić
Teniskim herojima u našoj zemlji pridružio se još jedan junak iz pojedinačnih disciplina - plivač Milorad Čavić, koji je evropsko zlato sa prvenstva iz Ajndhovena na 100 metara delfin stilom, primljeno u majici sa natpisom „Kosovo je Srbija“, uz kaznu i burne reakcije javnosti opravdao na Olimpijskim igrama u Pekingu. Mada je zlatna medalja u istoj disciplini u Pekingu pripala Amerikancu Majklu Felpsu, koji je tako postigao i rekord sa osam najsjajnijih odličja na olimpijadama, deo slave nakon kontroverzne trke pripao je i Čaviću.
Sam finiš godine Čavić je obeležio sa još dva trofeja - zlatnom i srebrnom medaljom u disciplinama 100, odnosno 50 metra delfin stilom na kontinentalnom šampionatu u malim bazenima održanom u Hrvatskoj. Ujedno, Čavić je posle brojnih problema i neispunjavanja obaveza prema njemu, konačno uspeo da delimično reši i materijalni status kako bi nesmetano mogao da nastavi pripreme za najveća svetska takmičenja.
U Srbiji je postao izrazito popularan. Uz tenisere je jedini sportista iz individualnih disciplina zbog kojeg je, u organizaciji grada, pred Skupštinu Beograda došlo više hiljada ljudi da zajednički proslave njegove uspehe. Milorad Čavić dobio je još jedno priznanje i potvrdu da je u 2008. godini bio srpski sportista bez premca. U tradicionalnom godišnjem izboru sportskog lista „Sport“ proglašen je za najboljeg sportistu u zemlji, a odluku je doneo žiri koji su činili dobitnici ranijih priznanja. Čavić je dobio prednost ispred Ane Ivanović, Nemanje Vidića, Novaka Đokovića, Jelene Janković... Čavić je rekao da će prvi put posle godinu i sedam meseci „otići kući“ u SAD da se odmori desetak dana, a da potom planira odlazak na tronedeljne pripreme u Španiju. Naredne godine ga očekuje novi duel sa Majklom Felpsom...

Miloš Stojaković
Docent na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, dobitnik ovogodišnjeg priznanja „Dr Zoran Đinđić“ za najboljeg mladog naučnika Vojvodine, oduvek je želeo da se bavi matematikom, informatikom, naukom, istraživanjima... Predaje na fakultetu, piše naučne radove, bavi se sportom i uživa u putovanjima i kuvanju. Život u Srbiji, kako kaže, za njega ima više prednosti od života u bilo kojoj evropskoj prestonici.
Dr Miloš Stojaković se iz Ciriha vratio u Srbiju tvrdeći da život u našoj zemlji ima veliki broj prednosti. On je treća generacija u porodici matematičara, a uspehe je nizao na svim takmičenjima na kojima se pojavljivao. Paralelno je studirao informatiku i matematiku i dobio dve diplome za manje od četiri godine. Matematiku je diplomirao sa prosekom 10, ali je u toku studija informatike dobio i jednu devetku. „Profesor je rekao devet i pitao da li želim da mi upiše ocenu, što sam ja potvrdio“, kaže dr Miloš Stojaković. U toku magistarskih studija na Prirodno-matematičkom fakultetu počeo je da se bavi naučnoistraživačkim radom, a magistarski rad „Ekstremni problemi na celobrojnoj mreži“ doneo mu je i mesto asistenta na matičnoj katedri. Kada je čuo za preddoktorske studije na Državnom švajcarskom univerzitetu ETN u Cirihu, javio se i primljen je na doktorske studije. Tada se i otvorio put za naučnoistraživački rad. Ipak, vratio se u zemlju odlučan da se i ovde podjednako uspešno bavi svojim radom. Novčanu nagradu za postignute rezultate iskoristiće za dalje usavršavanje i za istraživanja, ali neće propustiti ni odlaske u inostranstvo, jer gotovo isključivo sarađuje sa kolegama iz drugih zemalja. Kaže da ne postoji čovek koji po čitav dan radi i uči, pa ima dovoljno vremena za druženje s prijateljima i za pomaganje svojim studentima.

Zoran Đermanov
Načelniku Urgentnog odeljenja Kliničkog centra Novi Sad novinari su iskazali jedinstveno priznanje - poklonili su mu jastuk kako bi se konačno malo odmorio! Spletom nesrećnih okolnosti, dr Zoran Đermanov bio je nekoliko nedelja uzastopno medijska ličnost. Saobraćajna nesreća u kojoj je teško povređen vaterpolista Danila Ikodinovića, potom težak udes poljskih državljana na proputovanju kroz Srbiju, a potom i nesreća u kampu „Egzita“, primorali su dr Đermanova da svakodnevno, uz svoj redovan posao, više puta dnevno saopštava medijima tok oporavka i detalje o trenutnom zdravstvenom stanju povređenih ljudi. „Voleo bih da se odmorim i da više nikada ne budem u centru pažnje medija“, izjavio je Đermanov.
Celokupno osoblje novosadske bolnice pokazalo je u najtežem trenutku veliku požrtvovanost. Kako je ispričao Đermanov, to što je on izbačen u prvi plan je samo delić posla koji je ova ustanova uradila. U senci su ostale mnoge kolege, doktori, sestre, pratioci koji su maksimalno učestvovali u svakodnevnom zbrinjavanju pacijenata, a svi su odlično uradili posao i pokazali veliku požrtvovanost. U tih nekoliko nedelja spavao je samo četiri do pet sati dnevno. Njegovo dežurstvo praktično traje od 1985. godine kada je počeo da radi, a na mestu načelnika Odeljenja za urgentnu hirurgiju se nalazi punih pet godina.
U vreme dok su se u bolnici nalazili državljani Poljske povređeni u teškoj saobraćajnoj nesreći, Đermanov je kod kuće ukupno proveo 10 sati. „Bio sam u kontaktu sa pacijentima, konzulom Poljske i rodbinom. Masovnost te nesreće i deca koja su nastradala u snu, nešto je što zaista pogađa... Najteže mi je bilo kada sam vodio roditelje da identifikuju svoju povređenu i poginulu decu koju smo vodili kao nepoznatu...“ ispričao je doktor Đermanov. O lepšoj strani posla kaže: „Često mi se dešava da me i posle nekoliko godina ljudi koje sam lečio prepoznaju na ulici i jave mi se. Zbog takvih stvari mi nikada nije palo na pamet da promenim posao.“

Rade Jezdić
Učitelj u selu Alin Potok, u podnožju Čigote, 13 kilometara udaljenog od Zlatibora. Selo je opustelo kao i većina drugih u Srbiji, pa je tamošnja osnovna škola imala tek pet-šest đaka tokom školske godine. Nekada ih je bilo i preko 100, pa su meštani razmišljali o zatvaranju škole u kojoj nije bilo uslova za rad - bez pravih učionica, bez toaleta, bez grejanja i vode... A onda je kao učitelj stigao Rade Jezdić, obnovio zgradu škole u kojoj su sagrađene nove učionice i toaleti, organizovao grejanje... Učitelj Rade živi u Užicu i svaki dan do posla putuje 90 kilometara. Uz put, kada iz Užica stigne do Čajetine, odnosno do matične škole „Dimitrije Tucović“, uzme doručak za svoje đake, a onda krene od kuće do kuće da prikupi školarce i doveze ih na nastavu. Po završetku ih vrati roditeljima. „Nisam čak ni u stalnom radnom odnosu u toj školi, mada trenutno zamenjujem pomoćnika direktora. Ali, uprkos tome, imam bezrezervnu podršku direktorke matične škole Milke Vasiljević, koja je zaista bila spremna da odgovori na svaki moj zahtev i predlog. I uvek nas je novčano pomagala koliko god je mogla“, kaže Rade Jezdić.
Zahvalan je i opštini Čajetina, ali na prvom mestu meštanima, koji su zajedno sa njim prionuli na posao i obnovili školu. Zajedno su zidali, gletovali, krečili, uveli vodu, napravili učionice i toalete, učiteljski dom, asfaltirali stazu do škole... Na tome se Rade nije zaustavio. Po obnovi škole dosetio se da u Alinom Potoku, na rečici Katušnici, naprave minijezero, odnosno bazen za decu na koji danas odlaze i deca i njihovi roditelji.
Sve se promenilo za meštane Alinog Potoka, ali najpre za školsku decu. Učitelj je postao seoska legenda, dobio je nagradu za najboljeg učitelja Zlatiborskog okruga, a meštani Alin Potoka, Rudina i Trnave, čija deca idu u istureno odeljenje osnovne škole „Dimitrije Tucović“ iz Čajetine, predlagali su ga nekoliko puta i za učitelja godine u celoj Srbiji.

Mirko Kaldaraš
Srednjoškolac iz Vršca uspeo je da u nemogućim uslovima postigne zadivljujuće rezultate. Naučnik iz barake, kako su ga prozvali, živi sa majkom i ocem od 8.000 dinara socijalne pomoći, a Mirko je zahvaljujući postignutim uspesima zaradio dve stipendije - jedna iznosi 80, a druga 48 evra. Njegova porodica živi u kućici bez osnovnih uslova za život, bez struje i kupatila, bez grejanja. Ovaj gotovo dvometraš najviše se žalio na to što mu visina smeta da higijenu održava uz pomoć lavora. Kako bi mogao da uči, od komšije je sproveo jednu žicu i na nju priključio sijalicu. Uveče ne izlazi, ne zato što nema društva i što ga knjiga zanima više od bilo čega drugog već zato što je štedljiv. Svestan je da svaki izlazak podrazumeva trošak, a on i porodica nemaju za takvu vrstu izdataka.
Mirkova majka je slabo pokretna i većinu kućnih poslova završava Mirko, koji je drugi razred Hemijsko-medicinske škole završio sa peticama iz svih predmeta. Uporedo sa pohađanjem nastave, aktivno učestvuje u radu Istraživačke stanice u Petnici i piše naučni rad iz hemije. Kada ga zamole, pomaže ostalim učenicima, ostaje posle škole i drži im dodatne časove.
Veliku pomoć Mirko je imao od nastavnika i direktora škole koju pohađa. Znajući u kakvim uslovima živi i uči, pomagali su mu koliko god su bili u stanju. Kada su ga pitali šta bi mu najviše pomoglo, odgovorio je da su to retki i vredni udžbenici iz hemije. Nakon što je reporter „Blica“ objavio priču o Mirkovoj sudbini, mnogi su se javili sa željom da pomognu ovom mladiću. Sve što je Mirko očekivao, bilo je da ima bolje uslove za učenje i rad. Deo toga su mu ubrzo omogućili, a Mirko je, uobičajeno skromno, izgovorio: „Šta da kažem, ovo mi puno znači.“

Milan Popović
Student pete godine Fakulteta za fizičku hemiju već u osnovnoj školi je primećen kao neko vrlo talentovan za prirodne nauke. Danas se Popović uveliko zanima time kako da kroz ozbiljan istraživački rad u oblasti biohemije natera nervne ćelije da se dele, ili istražuje tumore i otkrije lek za njih. Uz redovne obaveze na fakultetu, svoje obrazovanje usavršavao je i u Istraživačkoj stanici Petnica, a već drugu godinu je angažovan na promociji nauke - bio je učesnik prvog festivala nauke u Beogradu koji je organizovala „UPG Noć muzeja“, kada je u dva dana više od 8.000 Beograđana videlo kako se brzina svetlosti meri uz pomoć mikrotalasne pećnice, putera i hleba, kako se izdvaja DNK iz graška, kako se PH vrednost piva određuje uz pomoć crvenog kupusa ili kako se baterija pravi uz pomoć „koka kole“ i kovanice...
Ove godine se na festivalu, koji je postao član Evropske asocijacije naučnih manifestacija, ponovo bavio približavanjem nauke svima, posebno mladima. Kroz alhemiju je prikazao kako se pomoću nekoliko kapi vode može zapaliti vatra, kako se vatra može držati u ruci a da ne izazove opekotine... „Bio sam iznenađen i srećan kad sam video da ljudi u redovima čekaju kako bi videli naše prezentacije, a neki su se vraćali i sledećeg dana kako bi ih ponovo videli“, kaže Milan, koji je sa koleginicom s fakulteta predstavljao beogradski Festivala nauke na međunarodnom festivalu nauke u Đenovi.

Vojislav Janošević
Predsednik opštine Surčin poklonio je porodični plac za gradnju novog doma zdravlja u ovom mestu. Plac se nalazi u Barskoj ulici, u neposrednoj blizini centra Surčina, a do njega postoji i asfaltirani put. Izgradnja doma zdravlja u ovoj opštini planirana je budžetom grada za narednu godinu. Zemljište koje je Janošević poklonio svojoj opštini pripada njegovoj porodici od 1997. godine, kada su ga kupili od opštine Zemun i Poljoprivrednog kombinata Beograd. „Zemljište smo kupili onda kada ga je Vojislav Šešelj prodavao kako bismo ga spasili od divlje gradnje. Ovaj plac tada je koštao oko 70.000 nemačkih maraka, o njegovoj kupovini postoji sva dokumentacija i kupoprodajni ugovori, a danas je njegova vrednost između 300.000 i 400.000 evra. Pošto je izgradnja doma zdravlja u Surčinu bila neizvesna zbog nedostatka adekvatne lokacije, moj brat je predložio da mi naše zemljište poklonimo“, ispričao je Janošević, objašnjavajući da je na površini od 1,4 hektara moguće izgraditi zgradu veličine oko 5.000 kvadrata.
Izgradnjom doma zdravlja u Surčinu rešio bi se problem oko 20.000 stanovnika, jer je postojeća zgrada postala potpuno neadekvatna. U njoj nema dovoljno mesta, ne postoji parking, smeštena je u veoma prometnoj ulici, a do ulaza u dom zdravlja vodi čak 50 stepenika. A unutra su jedna ambulanta, čekaonica i kartoteka, bez uređaja i specijalističkih službi. Zemljište namenjeno izgradnji doma zdravlja koje je poklonio Janošević trenutno je u fazi prenosa vlasništva na opštinu Surčin. Kada se to završi, biće raspisan konkurs za projekat zgrade, dok su lekari iz Surčina uradili medicinski program koji je poslat na usvajanje. Izgradnjom doma zdravlja otvorila bi se mogućnost da ubuduće, osim lekara opšte prakse, tu rade i internista, oftalmologa i druge službe koje ima ozbiljan dom zdravlja.

Dragan Popović
Direktor Instituta za fiziku, jedan je od naših naučnika koji su učestvovali u eksperimentu izazivanja Velikog praska koji je izveden u CERN-u, najvećoj laboratoriji za nuklearna istraživanja smeštenoj u kružnom tunelu na švajcarsko-francuskoj granici. U podzemnom tunelu u blizini Ženeve naučnici su uspeli da „nateraju“ da se dva mlaza protona skoro brzinom svetlosti sudare i tako izazovu mini kosmičku eksploziju. Iako je bilo strahova da bi moglo doći do nastanka crne rupe i svetske katastrofe, sve se na kraju dobro završilo – eksperiment je uspeo, planeta je ostala netaknuta. A srpski naučnici dobili su još jednu potvrdu da imaju znanje i da im je potrebno samo malo da bi učestvovali u ovako značajnim međunarodnim projektima.
„Mnogo je naučnih tajni koje čekaju odgovore od ovog eksperimenta čiji je konačan cilj da objasni nastanak svemira“, govorio je doktor Popović uoči eksperimenta u kome je učestvovalo 20.000 naučnika iz celog sveta, od toga 7.000 fizičara. Rad na projektu je trajao skoro 15 godina.
Na detektoru, koji ima ključnu ulogu u eksperimentu, radilo je 2.000 naučnika. Visok je 50 metara, kao desetospratnica, a dug 30 metara. Dva njegova točka od nerđajućeg čelika napravljena su u fabrici „Lola“, svaki prečnika devet metara i težine 120 tona. U pravljenju drugog detektora, s oznakom CMS, učestvovao je Institut Vinča.
„Kada sam se spustio prvi put dole imao sam utisak naučne fantastike. Čak i sa predznanjem s kojim sam otišao impresionirao sam se. Kao iz filmova o Džejmsu Bondu. Zadivljujuće je kada vidite šta je sve ljudska pamet u stanju da uradi i koliko smo tehnološki napredovali“, kaže doktor Popović koji je na čelu Instituta za fiziku poslednji 14 godina. Za to vreme ova institucija je postala jedna od najcenjenijih u svetu, a njeni naučnici rado viđeni učesnici brojnih projekata. Samo za poslednje tri godine njihovim naporima, Institut je dobio opremu vrednu 1,2 miliona evra. Prioritet doktora Popovića i njegovih saradnika je da se bave naukom koja može da se primeni i u privredi. Deo superračunara, koji ima 50.000 procesora razmeštenih u desetak zemalja, nalazi se u Institutu za fiziku u Beogradu. Na njemu se obrađuju podaci iz celog sveta, a koriste ga i „Gugl“ i „Jahu“.

Danijela Jovanović
Prva žena sa invaliditetom koja je osvojila najviši vrh Evrope – Elbrus visok 5.642 metra. Njen trener Slobodan Stokić rekao je da su se popeli na najviši vrh Evrope u ime svih osoba sa invaliditetom. Glavni aduti ove četrdesetogodišnje Beograđanke su volja, snaga i istrajnost. Danijela je već osvojila Stol, Rtanj i Midžor u Srbiji, Prokletije u Crnoj Gori i najviši vrh Balkanskog poluostrva Musala, koji se nalazi u Bugarskoj. Iako je rođena bez stopala i šaka, prošlogodišnja najbolja sportistkinja Beograda sa invaliditetom, osim planinarenja, trenira atletiku, tenis i košarku. Pre polaska na put, Danijela je prošla kroz razne vežbe poput teretane, aerobika, kardio-sale, ali i sistematske pripreme u realnim planinarskim uslovima. „Kad sam stigla na vrh, nisam verovala da sam uspela da se popnem. Nije bilo teško“, kratko je Danijela rekla novinarima po dolasku na beogradski aerodrom i nakon tih reči počela da plače.
Danijela Jovanović rođena je 1968. godine sa teškim oblikom invaliditeta. Detinjstvo je provela u hraniteljskim porodicama i Domu za mentalno nedovoljno razvijene osobe u Sremčici. Od 2003. godine stanuje na Banjici, u samostalnoj zajednici koja je projekat nevladine organizacije SAPI za osamostaljivanje osoba sa invaliditetom. Sportom je počela da se bavi 2001. godine. Trenira atletiku, tenis i košarku, a planinarstvom se bavi od 2006. godine. Roditelji, kako kažu, nisu imali mogućnosti da je podižu, ali su u kontaktu s njom od 1986. godine.
- Imam troje dece, ali najviše sam ponosna na Danijelu jer je tako sposobna bez obzira na invaliditet. Plašim se za nju, naravno, ali mi je drago što se bori za ono što voli. Samo želim uspe u tome i da mi se živa i zdrava vrati - sa suzama u očima priča Danijelina majka Veronika. Danijela i njen trener najavili su da im je sledeći cilj osvajanje vrha Akonkagve - visokog 6.962 metra. Ona je uverena da će njen primer slediti i ostali ljudi sa psihofizičkim teškoćama i da će društvu nametnuti svoje potrebe i talente.

Teodor fon Burg
Najtalentovaniji mladi matematičar u Srbiji „oduvao je sa crte“ mnoge starije kolege i zapanjio matematičke znalce svojim talentom. Ovaj petnaestogodišnjak do sada je učestvovao na 12 takmičenja i svaki put donosio je medalju. Samo u ovoj godini osvojio je pet medalja, zlatnu i četiri srebrne. Prošle godine pobedio je i mnogo starije od sebe, ali umesto nagrade čekalo ga je razočarenje – Fond za mlade talente nije uplatio na njegov račun nagradu od 320.00 dinara samo zato što je osnovac a ne srednjoškolac! Teodor fon Burg je, kao učenik osnovne škole, prvi u istoriji matematičkih takmičenja pobeđivao srednjoškolce i s njima se već četiri godine takmiči u ekipi Srbije na svim matematičkim „Balkanijadama“ i svetskim olimpijadama znanja. Leonardo Erdelji, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika, kaže: „To dete je nacionalno blago! On je veći ambasador Srbije od bilo koga!“ Kada već država nije mogla ili želela da pomogne, u pomoć su pritekle kompanije i pojedinci. „Telekom Srbija“je odlučio da finansijski podrži osnovca, a Teodorova majka Magda kaže da je bila pozitivno iznenađena kada je videla reakcije ljudi koji su želeli da pomognu osnovcu. „Reakcije čitalaca ‘Blica’ i javnosti jesu razlog što će Teodor ostati u Srbiji. Nadam se da će Teodoru biti omogućeno da dogodine upiše fakultet, on je to mogao i ove godine, ali zakoni ne dozvoljavaju. Teodor nije jedinstveno dete, on je samo najviše eksponiran, ima u Srbiji još ovakve dece“, kaže njegova majka Magda fon Burg. Teodor najavljuje da će se uporedo sa teoretskom matematikom baviti i praktičnom naukom i da želi da radi projekte koji će imati uticaj na svet.


Sandra Šuša
Urednica zabavnog programa Radio-televizije Srbije i izvršni producent takmičenja za izbor pesme „Evrovizije“ uspela je ono što je malo ko verovao – da ovo takmičenje održano u proleće u Beogradu napravi na nivou koji će biti teško prevazići.
Gotovo godinu dana kasnije, pohvale za organizaciju i dalje stižu. Gradonačelnih Moskve, sledećeg domaćina ovog muzičkog takmičenja, javno je rekao da bi voleo da vidi organizatore beogradskog događaja kao konsultante u Rusiji i da je spreman da to debelo plati.
Šuša je bila na čelu tima RST, koji sačinjavaju mahom žene, koji se godinama spremao za ovakvu mogućnost. Redovno su išli na sva prethodna takmičenja, ali ne da se razmeću, nego da prikupljaju znanja koja bi kasnije mogli da primene. Videli su koje su bile mane „Evrovizija“ u Helsinkiju, Atini, Kijevu i Istanbulu i sve te greške ispravili. Beogradska „Evrovizija“ zbog toga može da se pohvali da je urađena gotovo bez greške (sem poluprazne sale prve polufinalne večeri, ali se za to ne mogu kriviti organizatori).
Šuša i njen tim zaista mogu da budu zadovoljni postignutim. Grad je bio pun, preko 15.000 turista doputovalo je u Srbiju, oko 5.000 članova delegacija dve nedelje je boravilo (i trošilo novac). Iako pravi podaci o zaradi nikada nisu saopšteni, procene govore da je dobit bila preko deset miliona evra.
Naravno, uspeh „Evrovizije“ u velikoj meri zavisio je od stotina drugih - volontera, tehničkom osoblju RTS-a, svih onih malih ljudi koji se nisu videli, a koji su bili značajni šraf u organizaciji. Svima njima Sandra Šuša zahvalila se zbog rada „velikim srcem“.
Nedavno je, prilikom proslave 50 godina od početka rada televizije, rekla da način zabave pokazuje u kakvom društvu živimo. „Zabavni program je bio značajan segment na početku rada televizije pa je zapostavljen. Zbog toga želimo da ga obnovimo, ali za to je potrebno vreme.“

Rasim Ljajić
Političar koji je neprekidno na „prvoj borbenoj liniji“, na položajima i mestima kojih se drugi klone i izbegavaju. Njegov posao je da umiri suprotstavljene polove – da kao ministar za rad i socijalnu politiku uskladi mogućnosti države i zahteve građana, a da kao predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom uveri međunarodnu zajednicu da Srbija u potpunosti sarađuje sa ovim međunarodnim sudom. U 2008. godini je ponovo izdržao svakakve pretnje nakon izručenja Radovana Karadžića Haškom tribunalu. Nije se uplašio, iako je izjavio da svako normalan vodi računa o svojoj bezbednosti. Pred njim je, bar što se međunarodnog suda pravde tiče, ostao još veći problem – hapšenje i izručenje Ratka Mladića. Za obavljanje još jednog neugodnog zadatka koji čvrsto stoji pred našom zemljom, Ljajić kaže da postoji politička spremnost, ali da je pravi problem doći do traga koji vodi ka optuženom generalu. Iako ovu obavezu kao preduslovu za prijem Srbije u red kandidata za EU kao nezaobilaznu postavlja još samo Holandija, Ljajić nije optimista u pogledu stava da će Srbiji biti učinjen ustupak u vidu neispunjavanja te obaveze.
Kao ministru za rad i socijalnu politiku pred njim su nagomilane obaveze s kojima se svakodnevno sreće - primena opšteg kolektivnog ugovora i bezbrojni pregovori sa nezadovoljnim predstavnicima sindikata, zatim susreti sa bivšim vojnim rezervistima koji zahtevaju isplatu dnevnica za vreme provedeno na ratištima, učešće u programima za zbrinjavanje porodica nastradalih... Njegovo ministarstvo zaduženo je i za isplatu dečjih dodataka i porodiljskih naknada, za 387.000 dece koja primaju dečji dodatak i 5.136 porodica koje dobijaju roditeljski dodatak... Intenzivno je angažovan i na smirivanju strasti koje su tokom 2008. godine uzburkane zbog političkih previranja i sukoba unutar muslimanske zajednice u Sandžaku...

Izvor: Blic

O njima se pričalo ove godine
Guvernerka i hrabri novinari
Autor: T.Trikić | 31.12.2008. - 05:00

 Istorija je puna primera kada gest usamljenog pojedinca pokrene lanac događaja, lepih ili ružnih, ili postane simbol nečeg pozitivnog ili negativnog. I u godini na izmaku nekolicina do juče anonimnih ljudi je svojim postupcima stekla publicitet preko noći i izazvala divljenje ili zgražavanje javnosti. Bez želje da ih vrednujemo, iz sijaset primera izdvojili smo petoro o čijoj je sudbini saznala svetska javnost. 


 
Žerom Kervijel (30), niži službenik banke „Sosijete ženeral”, stidljiv i usamljen, uspeo je da proneveri 4,9 milijardi evra. Kervijel je svojim malverzacijama izvrgao ruglu sofisticirani sistem unutrašnje kontrole i upisao se među najveće proneveritelje novije istorije. Čovek koji među kolegama nije važio za previše ambicioznog potresao je „Sosijete ženeral” iz temelja. Kervijel se kladio na kretanja indeksa na svetskim berzama. Uhapšen je u januaru, a istraga je još u toku.
Za lični pakao Roberta Savijana (29), italijanskog novinara koji je u knjizi „Gomora” razotkrio tajne Kamore, napuljske mafije, saznao je čitav svet. Savijanovu glavu ucenio je klan Kazalezi, o kojem on iscrpno pripoveda u knjizi po kojoj je nastao i film, nagrađen ove godine Gran prijem Kanskog festivala. U oktobru je šest nobelovaca objavilo članak, pozivajući da se Savijano zaštiti od mafije. „Napisao sam ‘Gomoru’ zato što nisam mogao da je ne napišem”, naveo je u ekskluzivnoj ispovesti za „Blic”novinar koji i danas živi menjajući neprestano prebivalište. 
Ona je bila guvernerka Aljaske, za koju je i u Americi, a kamoli u svetu, malo ko znao, sve dok je predizborna kombinatorika Republikanske stranke i njenog predsedničkog kandidata Džona Mekejna 29. avgusta ove godine nije izvela na medijsku pozornicu. O Sari Pejlin (44) sada svi koji gledaju televiziju i čitaju novine znaju da je „nakarminisani pit-bul” i „hokej mama”, da ima petoro dece, da joj je maloletna kćer rodila sina. Ismejana je što je nasela na novinarski trik i poverovala da je zove Nikola Sarkozi, predsednik Francuske, da moli da mu organizuje lov na Aljasci. Demokrate su joj se rugale da je neobaveštena o spoljnoj politici. Mnogi veruju da je ona doprinela Mekejnovom porazu na novembarskim izborima. Pejlinova je ipak ušla u uži izbor časopisa „Tajm” za ličnost godine, a u decembarskoj anketi TV kanala Ej-Bi-Si ubrojana u 10 najfascinantnijih ljudi 2008.
Sav užas mračne strane ljudske prirode javnosti je razotkrio Jozef Fricl (52), austrijski inženjer, koji je 24 godine držao zatvorenu u izolovanom podrumu i seksualno zlostavljao svoju kćer Elizabet. Za strašnu tajnu oca monstruma Fricla, naizgled uzornog porodičnog čoveka, saznalo se u aprilu kada se teško razbolelo jedno od sedmoro dece koje mu je rodila Elizabet. Ćerku, koja je proglašena nestalom, držao je kao robinju od njene 11 godine. Sud je u novembru podigao optužnicu protiv Fricla. Ako ga proglase krivim, očekuje kazna od 20 godina zatvora.
Simbol otpora američkim oružanim snagama u Iraku, ali i širom arapskog sveta postao je novinar Muntadar al Zaidi, koji je Džordža Buša, američkog predsednika, gađao cipelom na konferenciji za štampu 14. decembra tokom njegove oproštajne posete Iraku. Al Zaidi je za par sati posle incidenta dobio grupu fanova na sajtu „Fejsbuk”, njegove cipele su postale brend za koji su arapski biznismeni nudili čak 10 miliona dolara, a jedan Egipćanin mu je ponudio ruku svoje kćeri. Al Zaidi, za kojeg tvrde da se izvinio zbog incidenta, sada u zatvoru čeka suđenje.

Izvor: Blic