Imati samo jedno dete je poželjno iz više razloga, i praktičnije u svakom slučaju, ali to nikako ne olakšava donošenje odluke o tome koliko će naša porodica zaista biti. Porodice ili samohrane majke nekada se godinama premišljaju da li porodicu treba uvećati za još jednog člana.



Iako je svaka porodična priča posebna, i razlozi „za“ i „protiv“ se veoma razlikuju od jednog slučaja do drugog, osećanje duboke konfuzije se javlja kod svih. Neki počinju sa veoma praktičnim pristupom, postavljajući sebi pitanja poput: „Koliko ćemo morati da se odreknemo vremena, novca, slobode, privatnosti, i mogućnosti za napredovanje u karijeri, sa još jednim detetom u kući?

* Logika nasuprot emocijama

Mnoge odluke koje pravimo zasnivaju se na racionalnim razlozima. Recimo, to gde ćemo ići na godišnji odmor, koliko ćemo vežbati i koja kola ćemo kupiti. Pokušavamo uvek da izmerimo pozitivne i negativne stvari, pravimo „plus i minus“ liste, i pravimo izbor. Barem mislimo da pravimo racionalni izbor. Jer, kada neko donosi odluku, za racionalni deo naše ličnosti, emocije imaju često presudni značaj. Čak i kada osoba pokušava da bude razumna i racionalna, ti emocionalni impulsi skriveno utiču na njen sud.

Malo je odluka u koje je emocionalana komponenta u tolikoj meri uključena, kao što je odluka o tome da li treba imati decu ili ne. Zbog toga dobar deo prakitčnog i racionalnog ne stiže da se iskaže. Bez obzira na to da li je svesno ili ne, mnoge stvari poput osećanja roditeljstva, iskustva odnosa sa roditeljima i sa braćom i sestrama koje smo i sami imali, vesti i stavovi koji se potenciraju u medijima, odnos prema poslu i karijeri, stabilnost i odnosi u braku i naši snovi, želje i planovi utiču na ishod unutrašnje debate koja se može voditi oko toga da li treba imati još jedno dete ili ne.

Često se dešava da žene jako dobro znaju koliko dece žele. Na primer, kod nas se često dešava da žele dvoje. Međutim, nakon dolaska prvog, uz obaveze koje ono nosi, i nemogućnost posvećivanja vremena sebi...shvataju da ne žele više dece. Često se javlja i pitanje kako će dolazak novog deteta ugroziti odnos koji je sa prvim detetom već izgrađen.

Iskustva mnogih majki pokazuju da je najteže odlučiti se na drugo i treće dete. Većina njih tvrdi da su se na prvo dete odlučile bez dovoljno razmišljanja, dok su za naredna dva postavljale sebi mnogo više pitanja. i u porodicama koje imaju više dece, često je najviše razmišljanja bilo pre odluke da se ima drugo dete.

* Porodice sa jednim detetom sve su češće

U najpoznatijem američkom časopisu o psihologiji „Psychology Today“, objavljen je tekst pod nazivom „Jedno dete: nova tradicionalna porodica?“. U njemu je Susan Njuman, koja se više od 20 godina bavila proučavanjima porodica sa jednim detetom, iznela neka svoja zapažanja.

Prema njima, svega 3% ogromnog uzorka ispitanog u Americi smatra da je imati samo jedno dete idealno. Nasuprot tom nalazu, broj porodica sa jednim detetom poslednjih godina zabeležio je najveći rast.

Upoređujući rezultate sa onima od pre skoro 80 godina, primećuje se da se broj dece za koji većina ljudi smatra da je idelano imati smanjuje. Tako, od sredine 30-ih, do sredine 60-ih godina između 61% i 77% ljudi verovalo je da je idealno imati troje ili više dece. Od 1973 „idealan broj dece“ opao je na dvoje ili manje dece. Poslednjih godina, ubedljiva većina iznosi da je idealan broj dece – dvoje.

Ipak, iz brojnih, nekih manje, a nekih više poznatih razloga, broj porodica sa samo jednim detetom se i dalje uvećava, na račun višebrojnih porodica. Iz toga se može zaključiti da će uskoro tradicionalna porodica postati ona koja ima jedno dete, namesto one koja je nama bila poznata kao tradicionalna – sa dvoje dece.

* Majke sa jednim detetom su srećnije

Istraživanja sprovedene pod okriljem univerziteta u Pensilvaniji pokazala su da se roditeljska sreća u velokoj većini slučajeva značajno povećava dolaskom prvog deteta u porodicu. Do određene mere, rađanje prvog deteta je često i uslov sreće u porodici.

Međutim, rađanje drugog i trećeg deteta ne utiče značajno na uvećanje roditeljske sreće. Kod majki koje su planirale da imaju dvoje dece, donosi izvesno olakšanje, jer je još jedan naporan period „završen“. Kod ostalih ne unosi značajnije promene u osećanjima, ukoliko razlika u godinama između prvog i drugog deteta ne prelazi 10 godina.

Drugo istraživanje sprovedeno na 35.000 odraslih blizanaca, pokazalo je da više dece čini majke manje srećnima. Osim toga, rezultati su pokazali i da broj dece ne utiče značajno na sreću očeva.

Naučnici objašnjavaju ovu pojavu time što veći broj dece, naročito ukoliko je manja razlika u godinama među njima, predstavlja veći napor za roditelje, i što stvaraju veće materijalne troškove, a ta dva faktora zajedno negativno utiču i na sam odnos među roditeljima, što su brojne studije pokazale.

Podstaknuti, između ostalog i ovim nalazima, u svetu su se pojavili programi usmereni na podršku majkama koje odluče da imaju samo jedno dete. Pod parolom da je sreća roditelja najbitnija za uspešno vaspitanje dece, i uz naglašavanje lične slobode u odlučivanju, makar ono bilo i suprotno onome što većina smatra „idealnim“, čitave grupe ljudi, ohrabruju majke da „ne rizikuju svoju sreću rađanjem većeg broja dece“.

Pored ovakvih nalaza i podsticaja od strane društva, postavlja se pitanje da li će mnogobrojne porodice i dalje postajati sve ređe u zapadnim zemljama.

Između brojnih razloga koji se navode u prilog tome da je „jedno dete sasvim dovoljno“, često se navode i problemi koji nastaju u istovremenom vaspitanju dvoje ili više dece.

Istraživači su u više navrata pokazali da redosled rođenja u prodici igra značajnu ulogu u mnogo čemu – od izbora karijere, do izbora supružnika. Prvorođeni su:su sposobniji da samostalno sređuju svoje odnose u porodici koju zasnuju kao odrasli. Manje su poverljivi i više takmičarski nastrojeni kroz život. Češće postaju konzervativnija od svojih mlađih braće i sestara. „Srednje“ rođeni: teže da postanu razboriti i nepristrasni. Zbog toga, često se najbolje snalaze u poslovima koji podrazumevaju pregovaranja. Pokazuju tendenciju da budu izraziti perfekcionisti. Češće manje vezani za porodicu. Najmlađa deca: imaju razvijenije osećanje duhovnosti, i osećanja uticaja „više sila“, čak i kada se ne vezuje za institucionalizovanu religiju je najizraženije kod najmlađe dece. U porodicama sa troje dece, najmlađe dete je često izuzetno altruistično i pažljivo prema drugima. Lakše ostvaruju romantične veze sa onima koji su takođe najmlađe dete u svojoj porodici.

Činjenica je da u porodicama sa više dece, postoje brojne specifičnosti i kompleksnosti koje je nemoguće naći u porodicama sa jednim detetom. Za samu decu, imati brata ili sestru je iskustvo koje se praktično ne može nadoknaditi ukoliko ne postoji. U odnose između braća i sestara prožeto je puno emocija, koje tokom odrastanja, a i kasnije, mogu biti koliko pozitivna, toliko i negativne. U njihovim odnosima postoji mnogo mogućnosti za učenje i razvijanje.

Ipak, i život roditelja se menja, kako raste broj dece. Oni koji nisu spremni da to prihvate, i svoj život usklade sa jednim ciljem – dobrobiti svoje dece, barem za neki period, možda bi trebalo da razmisle još jednom.

Oni koji osećaju da imaju potencijala i želje za novim iskustvom ove vrste, i koji osećaju da žele da još jedan deo života posvete deci, uključe se i učestvuju u odnosima među njima, svakako pripadaju onoj grupi kojoj drugo dete neće ozbiljnije remetiti osećanje unutrašnje ravnoteže.

danas.rs

...  vise dece...
jedno je sebicluk,jedino ako nisu zdravstveni razlozi razlog!....

uh, ja sam majka zemlja...ja sebe mogu da vidim sa dugom, razbarusenom kosom...u hipi haljini i sa coporom klinaca oko sebe...

od 16 godine pokusavam da pustim kosu toliko dugu da mogu da imam pletenice ( i ne uspjevam) i imam jednog klinju...i sad kao kalkulisem...ne znam sta cekam...kao radim nesto...ja kao putujem...

roditelji imaju samo mene...
mnogi tvrde kako je divno biti jedinac.
ja sebe dozivljavam kao osobu koja ima jedan zesci hendikep.
ja ne mogu nikome biti tetka...to je takva steta...beskrajno mi je zao klinaca kojima ja nisam tetka.
bez sale...ja sam tetka iz bajke.

okej je meni...osim sto na trenutke znam imati napade kosmicke usamljenosti.
ima li neki jedinac ovdje koji razumije o cemu pricam?

...ja sam jedinac i nimalo srecan zbog toga!
koliko sam samo puta kao dete,zeleo da mi neko iz okruzenja bude brat,stariji
kasnije sam zudeo za sestrom,koja bi bila uz roditelje.....
...zivot je jedna veoma neizvesna stvar u koju nas uvaljuju drugi,ne pitajuci nas!!!ajde,kad vec ne pitaju,a onda neka nam barem naprave drustvo....lakse je...
ja sam roditelj...kad sam shvatio da mi sin ima 9 godina i da je sam,tako sam se osetio ruzno,sve sto sam sebi pokusao da objasnim ili sam pred sobom da se opravdam,palo je u vodu...jednog dana pozvala me zene i rekla
dragi kazi dragicka...to vece sam se napio,od srece...

Bar 2 ... neki normalan broj 3 ..... 5 i više je po meni takodje sebičluk, osim ako nisi sultan ....

Evo sad baš slušam ovu moju dvojicu ..... i eto, šta bi sada jedan od njih radio , da nisu zajedno? Hladno, vetar kao nenormalan .... buljio bi u TV, dosadjivao bi se .... ovako imaju društvo ......

 

Hoze,

drago mi je sto nisi ostao na jednom potomku.
definitivno si imao razloga za piti.

Ja imam i brata i sestru,a opet sam bila jako usamljena, jer smo vrlo različitih temperamenata, nikad nisam osećala bliskost sa njima...nisu mi se nešto posebno dopadali.
Više sam volela prijatelje koje sam sama izabrala.

... to nije bila opcija!!!
kakav jedinac!!! to je sranje,ali zestoko sranje!!!
kakvih sam situacija imao u zivotu,koliko sam samo puta pozeleo nesto da podelim sa nekim,sa bratom npr.!a, brata nema...a, da ne spominjem razne oblike podrski,svadji....ej, jedna pustinja .........
dok nisam dobio drugo dete,i u nekim drgacijim oklnostima,u kojima sam ziveo.....svi moji drugovi,bili su drugovi i mog sina...uzimali bi ga i vodili u grad,na utakmice,po kaficima,voznje autom kroz grad,motorima....sve moje drugove doziva njihovim imenima...dolazili su u obdaniste i skolu po njega.....danas ima 10/11 godina on i ja funkcionisemo kao dva druga...
...@sesiricu ... ne ostaj na jednom detetu.....molim te  

Više dece, i to 3,4 ako može i 5. Jedno predstavlja licemeran minimum da ste roditelj. Više dece stvara potencijalne nevolje, ili tako neki to vide, ali je i veće zadovoljstvo kada svu decu izvedeš na put.

Hoze,

ma, ne...prvo, volim klince...

drugo, ne zelim mu da se nosi sa stvarima sa kojima se ja nosim, a koje moze da razumije samo neko ko je jedinac.

lijepo si rekao...negdje ima dio naseg puta koji je pustinja...i znam da to mnogima zvuci pretjerano.
licno...odlicno se nosim sa tim, ali realna sam. tu pustinju ja zelenim, sadim...i nice- fakat.
ali, ne bojim se stvari nazvati pravim imenom.

ja bih voljela brata ili sestru na drugom kraju svijeta i da bliski nismo, ali taj osjecaj da negdje pod kapom nebeskom postoji krv i meso moje krvi i mesa je fascinantno.

ja znam da mnogima koji to imaju nije to nesto posebno...ja bih rekla- nazalost nije.