Nacionalni pregovarački tim MUP-a Srbije od 2004. bar petnaest puta godišnje koristi svoje iskustvo, znanje i veštinu ubeđivanja kako bi samoubice, otmičare, pobunjene zatvorenike, zabarikadirane i naoružane ljude sprečio da dignu ruke na sebe ili nekome nasilno prekrate život.

Poslednju akciju tim je izveo na Starom savskom mostu, a akter drame, 40-goidšnji D. P. je posle šestočasovnih pregovora odustao od smrtonosnog skoka u reku.
- Preteći samoubistvom na javnom mestu, ovaj čovek je, zapravo, tražio izlaz iz krize u kojoj se našao, a naš zadatak je bio da mu za to otvorimo vrata. Pre nego što započnemo pregovore, neophodno je da imamo osnovne informacije- ko je ta osoba, zašto je to uradila, da li ima ustaljene navike, hobije, šta ga nervira, na šta reaguje pozitivno, s kim je dobar, ko ga iritira... U ovom slučaju puna dva sata nismo imali ni jedan podatak . Igrom slučaja saznali smo njegovo ime, a on nam je onda pokazao ličnu kartu. Brzom proverom na terenu saznali smo da je čovek beskućnik, nezaposlen i da nema nikog od porodice. Takođe smo došli do podatka da ima kuma i da je kao dobar đak u gimnaziji davao časove matematike. Procenili smo da ove dve poslednje informacije mogu pozitivno da deluju na njega i da treba da se "vežemo" za njih. To se pokazalo presudnim u vreme kada nam je psiholog stavljao do znanja da svakog trenutka može da učini ono što je naumio. Po našem nagovoru kum mu je rekao da ima još dece kojima je potreban da ih podučava matematiku i to je bila slamka spasa - priča za "Blic" nedelje" koordinator Nacionalnog pregovaračkog tima mr Željko Mojsilović.
U ovakvim situacijama članovi pregovaračkog tima su obavezno u civilu i strogo vode računa da ne kažu nešto što može da isprovocira "drugu stranu". Takođe, predstave se da su pripadnici MUP-a, što u manjim sredinama ima pozitivan uticaj, jer kako kaže Mojsilović, ovakve osobe neretko umisle da se lokalna policija zaverila protiv njih i da je došao neko sa strane da im pomogne.
Najduži pregovori bili su sa M. P. , koji je prošle godine 17 sati stajao na simsu terase na sedmom spratu na Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu i pretio da će skočiti . Mladić je odustao tek kada su mu pregovarači doveli brata. Za to vreme jedan deo tima ga je uporno razgovorom odvraćao od namere, a drugi su mu ispunjavali želje, uključujući i donošenje cigareta.
- Određenom vrstom pitanja takvu osobu nastojimo da navedemo da što više priča. Ali, uvek poštujemo osnovno pravilo da je ne lažemo, ne osuđujemo, ne obećavamo joj alkohol, drogu i slično- ističe Mojsilović.
Želje potencijalnih samoubica ili onih koji su okome na tuži život su često neobične. Dešava se da takva osoba odbija da razgovara s muškarcima, pa u pregovaračkom timu MUP-a ima i nekoliko žena.
- Takvu kritičnu situaciju imali smo pretprošle godine u Kruševcu. Mladić je pretukao komšiju, a kada je došla policija, pretio je da će na njih baciti bombu. Saznali smo da mesecima nije imao devojku, pa smo uključili ženu pregovarača. Na ovaj naš potez on je pozitivno reagovao, počeo da priča sa njom, što je specijalcima olakšalo da ga savladaju - navodi Mojsilović.
On dodaje da su, ipak, najteže takozvane talačke situacije, kada treba voditi računa da se ne ugrozi život taoca ili talaca, osobe koja ih drži, kao i pregovaračkog tima. Kao primer, Mojsilović navodi
slučaj iz juna prošle godine kada je u Batajnici, unuk ubio dedu i ranio babu koja je ostala u kući. Mladić je izašao ispred kuće i držeći pištolj i nož u ruci pretio da će ne samo dokrajčiti babu već povrediti i druge. Uz pregovarački tim, na mesto događaja su stigli pripadnici specijalne antiterorističke jedinice i kriminalstički inspektori.
- Pregovori su trajali nekoliko sati. Pokušavali smo da ga omekšamo pričom da je on veoma pametan mladić, razgovarali s njim o bogu i religiji. Kada je postalo sasvim jasno da neće odustati od svoje namere odlučili smo se da upotrebimo pušku koja služi za onesposobljavanje takvih osoba i za koju se umesto sačme koriste kesice s peskom. Pogodili smo ga sa dva patrona, ali kada je shvatio da je posle toga ostao živ, izvršio je samoubistvo pre nego što su specijalci uspeli da stignu do njega. Njegove poslednje reči upućene psihologu iz pregovaračkog tima bile su: "Sad te ignorišem“- priča Mojsilović.
U poslednjih nekoliko akcija pregovarački tim je radio sa duševnim bolesnicima.
- Mislili smo da će sa njima biti lakše pregovarati nego sa opasnim kriminalcima, ali se ispostavilo da to nije tačno. Oni ne razmišljaju racionalno, imaju neki svoj svet. Postoje osobe koje nemaju hrabrosti da izvrše samoubistvo, već izazivaju policiju da ih ubije -navodi Mojsilović..

Članovi tima
Nacionalni pregovarački tim nije stalna jedinica MUP-a, već se mobiliše u kriznim situacijama. Njegovi članovi su stalno angažovani na drugim policijskim poslovima. Ima ih tridesetak i stacionirani su u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Kraljevu. Usavršavali su se u londonskoj Metropoliten policiji, američkom FBI, francuskom RAID, minhenskoj policiji...
Na čelu tima je koordinator koji je glavni organizator i odlučuje u kom pravcu će teći pregovori. Tim još čine prvi pregovarač, drugi pregovarač, dokumentarista i psiholog, a po potrebi se uključuju i drugi stručnjaci.
Prvi pregovarač direktno razgovara sa osobom koja želi da se ubije ili drži taoce. Njegov pomoćnik mu asistira i brine i o njegovoj bezbednosti . Dokumentarista prikuplja neophodne informacije i vodi računa o svemu što se dešava u pregovaračkoj sobi ili na terenu. Zadatak psihologa je da pregovarače savetuje o psihičkom stanju osobe, njenom mogućem reagovanju i da pruži psihološku podršku celom timu.



Izvor: Blic

Osmeh koji leči

Prijatelji nisu bili iznenađeni kada su čuli da je Katarina Vučetić spasila ljudski život. „Zašto to radiš? Pogledaj kako je život lep”, obratila se dvadesetpetogodišnja manekenka Mirku P. (44) koji je stajao na Brankovom mostu i nameravao da skoči u savsku vodu. Posle dvočasovne borbe sa očajnimčovekom, Katarina je uspela da ga privoli da pređe na njenu stranu – stranu života.

„Katarina bi pomogla svakome, nikad joj nije bilo teško da sasluša i posavetuje. Ima posebnu energiju i osmeh koji leči”, veli Ivana Radivojević, njena prijateljica iz detinjstva.

Zelenooka Nišlijka koja živi u Beogradu smatra da ništa nije slučajno, pa ni to što je tog dana posle kastinga odlučila da prošeta Brankovim mostom i spusti se do reke.

Put joj je preprečila drama koju hrabra devojka nije želela da izbegne. Mirku je pružila ruku i našalila se „mene nijedan muškarac nije odbio” posle čega je on odustao od namere da sebi oduzme život.

„Toliko sam verovala da ću uspeti i nisam ni pomišljala da će se desiti suprotno”.

Za kratko vreme podigla je medijsku prašinu mnogo veću nego što to na Balkanu uglavnom polazi za rukom samo političarima. Njen telefon ne prestaje da zvoni, stižu pokloni i ponude za posao, a Katarina priznaje da je malo umorna od svega. Život joj se preko noći promenio, a „samo sam pomogla čoveku u krizi, pa to bi svako normalan uradio”.

Žali što još nije ispunila obećanje koje je dala Mirku.

„Razočarana sam što tada nismo popili piće. To sam mu obećala i osećam se kao da sam ga izdala”.

Odmalena je navikla na svetla kamera i škljocanje fotoaparata, a, kako kaže, neiscrpnu volju za životom i snagu najviše duguje sportu. U osmogodišnjoj plivačkoj karijeri osvojila je 450 medalja. Sa dvanaest godina potpisala je prvi profesionalni ugovor i otputovala u Makedoniju. Šest meseci provedenih u Strugi bili su najteži period u njenom životu. „Noći sam preplakala jer mi je nedostajala porodica. Suze mi nikada nisu videli. Znala sam da moram da izdržim zbog karijere”.

Plivanje je prestala da trenira 2002. godine. Pamtiće ga i po tome što je zahvaljujući njemu naučila da stoički podnosi neuspehe. A, čini se kao da je ređala samo pobede. Bila je misica Niša, učestvovala je u izboru za „Miss earth”, slikala se za mnoge naslovnice, snimila spotove. Još samo da diplomira na sportskom menadžmentu.

„Sada sam na nekoj prekretnici. Dvoumim se da li da upišem postdiplomske studije ili da se zaposlim u struci”.

Bez obzira na uspeh, prijatelji tvrde da se nije promenila. „Katarina nikada ne zaboravlja one sa kojima je odrasla, to je njena najveća vrlina”, izričita je Ivana.

Katarina nema uzore. Impulsivna je i ponekad kaže čak iono što ne misli. Koliko je hrabra, pokazala je.

Lepotu i šarm poseduje. Još samo da pronađe čoveka koji će da je poštuje, s njim izrodi mnogo dece i sagradi kuću na obali mora...

Rođena je 10. aprila 1983. godine u Kruševcu kao najmlađe dete u porodici. Detinjstvo je provela na selu u blizini rodnog grada. „Brinula sam o jagnjetu i dvema persijskim mačkama, a rado sam pomagala baki u bašti”. Osnovnu školu završila je u Nišu. Srednju u Nišu i Beogradu.

Dizajn kožnih tašni sa poludragim kamenjem, jedan je od njenih brojnih hobija. Dobro se snalazi u kuhinji. Kaže da je zaljubljive prirode. Otkrila nam je i to da dečka nema, ali da je privlače „momci koji znaju šta hoće, izgled nije presudan”.

Nada se da će staza na Brankovom mostu biti mesto za lagane korake, a ne granica na kojoj se mnogi nađu kada odluče da okončaju život.




Izvor: Politika