Деца захтевају велику одговорност, пожртвовање, бригу, обавезе, то јесте тачно, али зар није тако са већином ствари у животу?! Биолошки децу могу рађати и 12-огодишњаци, а време када људи постају способни да одгајају ту децу је индивидуална ствар, у време наших бака и дека, то је било до двадесете, наших родитеља око двадесет пете, а данас су то већ тридесете. Како се ова граница померала, тако се и смањивао број деце, у Србији пре 2. СР ретко која породица је имала само двоје деце, углавном троје, четворо и више.
Променили су се социјално-културолошки оквири, данас се пред младог човека постављају животни захтеви који некада нису постојали, или нису били ултимативни у већини случајева као што је то данас, да мораш да се осамосталиш, завршиш факс ако студираш, запослиш се, материјално обезбедиш итд... А билошки смо и даље она иста врста. Ризици у смислу компликација у трудноћи, при порођају, као и по само дете расту након што жена дође у извесне године, постоје неке претпоставке да и мушкарци ако су старији доприносе том ризику... опет не мора да значи, али може да буде. Ако бисмо сви имали по једно дете, једног дана могло би се десити да само то једно дете и остане на свету.
Значи два комада најмање.

Ja bih voleo 5 deteta..samo morao bih da ih hranim sljunkom i peskom

Ja nisam bila jedinica, bila sam pola od deteta..sve oci su bile uprte u mog brata, mene su uglavnom pustali na miru.Rasla sam kao korov i ispala bolja od njega.
Inace, mislim da je steta  ostati na jednom detetu, osim ako se bas ne mora.

nisam razmazena, ali sam konformista i navikla sam na paznju svojih roditelja i moju prema njima. Ne znam da li su mi nedostajala braca i/ili sestre ali sam sigurna da bi to bila fina deca, obzirom da su moji roditelji takvi kakvi su.

moj najveci problem je u stvari sto sam navikla da se neke stvari podrazumevaju, a verovatno se nece podrazumevati kada vise ne budemo ziveli u zajednici, eto, opet konformizam.

Iskreno mi je muka od tog nametnutog mita kako su jedinci sebični, samoživi, bez osećaja za druge, za deljenje, za zajedništvo, bla bla bla. Poznajem toliko jedinaca koji odudaraju od tog ''pravila'', ali i onih koji nisu jedinci pa su sve to goreopisano i još mnogo toga, tako da me taj uvreženi stav na neki način užasava.

Mi koji nismo jedinci smo kao uživali u tome da jednu od transporta smoždenu Milku devedesetih delimo na 4 dela (da, nas 3 sestre i jedan brat). Svakom ostaje po štangla čokolade, jaka uživancija. Da sam mogla pozatvarala bih ih u podrum i pojela je celu, pa im se kasnije rugala... i sad kad dobijem celu čokoladu, baš zbog toga gledam da je smažem sama, ma i na silu, u amanet svim onim podeljenim, iskasapljenim čokoladama. Eto vam mita o samoživim jedincima.  Moja čokolada, bre!!!

Vi ste naucili da delite.

Mislim da je to jedna od najvaznijih lekcija u zivotu, jer mi jedinci nismo bas obuceni u startu da delim ono dobro, ali i ono lose...

Inace, ponovicu jos jednom - biti jedinac je najtuznija stvar na svetu.

Naučili smo da delimo, ali i da budemo psihopatski strpljivi u čekanju jednog trenutka roditeljske nepažnje da bližnjem svom olupamo plastični kineski mač o glavudžu. 

I to je nesto...

Jedinci tuku svoje imaginarne prijatelje ili decu iz komsiluka, pa za to dodatno dobiju stapom po dupetu...

 

"I see ... And what are your feelings about that particular moment?"

 

Štap po dupetu ili rozi kineski lajtsejber po glavi... težak je izbor.  

Heh, ja sam obično bila ta koja je tukla. Sve dok moj mlađi brat koji je od mene popio čitav okean batina nije porastao 2 metra... dok je bio negde ne mojoj visini, prestala sam da ga bijem (samo verbalno).