Jedem leb kad mi donesu :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Starica Duška Perić bez struje, vode i hleba dočekuje u Gračanici svaki dan kao poslednji

Jedem leb kad mi donesu

Stara sam da mesim, ima mesec kako sam ga jela. Tražismo pomoć, mučimo se, kod popa sam bila. On reče: "Idi, ženo, kući, šta da ti ja radim"

U naizgled napuštenoj kući u ciganskom kraju Gračanice starica Duška Perić bori se za goli opstanak. Ulazna vrata su od ćebadi i letava okovanih lancima. I prozor od ulazne "sobe" je od najlona i krpa u kojem i danas stoji badnjak, simbol Božića, koji zaustavlja vetar i sneg. Baka Duška, najpre u neverici da li smo "prijatelji", kroz odškrinuti prozor gleda nekoliko trenutaka, a potom skida katance i otvara srce. Dušankina životna priča, o kojoj govori bez gorčine, slična je i umnogome različita od stotinu drugih u ovom kraju. Čitav vek provela je radeći u polju u selu Štrbići kod Gnjilana. Muž joj je umro pre dvadesetak godina, jedan sin otišao u Srbiju, trbuhom za kruhom, a drugi ostao sa njom, dočekujući svaki sledeći dan kao da je poslednji. Kada su Šiptari popalili sve kuće u njihovom selu, stigli su do Gračanice, gde su se Perići, nemajući novac za iznajmljivanje stana, uselili u napuštenu kuću jednog Roma koji je trenutno u Italiji.

- Svi su rasterani iz našeg sela. Baška, tuj nema ništa. Svi imali pare, bre, bili gazde, išli po Srbiju, radili po inostranstvu, napravili kuće. Jedino ja sa svoji deti sam ostala - priča starica koja ni sama ne zna gde bi danas otišla da se kojim slučajem gazda ove kuće vrati svojoj kući.

- Bog zna gde bi mi. Napolje?
Sa pogledom punim nerazumevanja zbog položaja u kome se našla ne svojom krivicom, Duška kaže da je pošteno odradila svoj radni vek i uverava da je i te, svakodnevne poslove u kući i polju, neko morao da radi. U svoj bedi, ipak je zadovoljna što se našla među malobrojnima koji su imali sreću da prežive i nađu, kakav-takav, krov nad glavom. Ali ne i ručak!

- Jedem leb, kad mi donesu. Donesoše mi, ne znam koj je to bio, ima više od meseca kako mi doneli. Crveni krst ponekad mi da brašno, ali ja ne mogu, bre, da mesim, stara sam. Evo sada imam malo graha, toj ću da jedem - priča, dok se na oronulom šporetu krčka presan pasulj na vodi.
Tako je danas.

- Sin Radovan po čitav dan traži neki poso, makar za leb, ali sirotinja je ovo naše Kosovo - priča starica, moleći se Bogu da se Radovan vrati živ i zdrav, pa makar i nemali šta da jedu. Kaže, ne bi to bilo prvi put.

- Tražismo pomoć, mučimo se, kod popa sam bila. Pop reče: "Idi, ženo, kući, šta da ti radim". U vraga, kakav pop, kakav svet - čudu se ne može načuditi 83-godišnja baka koja staračke dane provodi u svakodnevnom stresu i neizvesnosti.

Nikoga od rodbine i prijatelja koji bi im pomogli nemaju, jer su ih odavno svi zaboravili. Jedini "rođaci" su im "komšije iz sela" od kojih najčešće moraju da se čuvaju isto koliko i od Šiptara.

- Plašim se, kako, bre, da se ne plašim. Blizu šuma, a tamo su Šiptari, a Cigani mi i ovu bedu pljačkaju. Poludela sam od stra - priča starica.

Teško pokretna ispratila nas je do stepeništa. Više ni ne silazi otkako je pala i povredila kuk, pa joj je život sada sveden na samo četiri zida i čekanje...

Izvor: Glas Javnosti \ Tekst i foto: T. Urošević