Jean Baptiste Reinhardt

Jean Baptiste Reinhardt, poznat pod nadimkom Django, rođen je 23. januara, 1910. godine, preminuo 16. maja, 1953. godine. Belgijski jazz muzičar, koji je većinu mladosti proveo u ciganskom naselju u blizini Pariza, svirao je violinu i gitaru i nastupao po pariškim plesnim dvoranama.

Kada je napunio 18. godina, Reihardt je povrijeđen u požaru koji je zahvatio prikolicu u kojoj je živio sa svojom prvom ženom, tako da su dva prsta na njegovoj lijevoj ruci izgorjeli do te mjere da su se stopili u jedan. Hirurškom intervencijom, prsti su razdvojeni, ali ih više nije mogao koristiti za sviranje gitare. Odlučan da se nastavi baviti muzikom, Reinhardt je izumio novi način sviranja akorda za koji su mu bili dovoljna preostala tri prsta.

1934. godine, sa violinistom Stefanom Grapelijem osniva Quintet Hot Club de France, u kojem su nastupali i Reinhardt-ov brat Joseph, i R.Chaput svirajući gitare, i L. Vola svirajući bas. U tom periodu je producirao mnogo ploča, i svirao sa dosta američkih muzičara, kao što su Coleman Hawkins, Bennz Carter i Rex Stewart.

Početak drugog svjetskog rata ga zatiče na turneji po Velikoj Britaniji, ali se on odmah vraća u Pariz, gdje ponovo osniva kvintet u kojem je Hubert Rostaing na klarinetu zamijenio Grapelija koji je ostao u Britaniji. Za razliku od mnogih drugih Roma, koji su odvedeni u nacističke koncentracione logore i ubijeni, Reinhardt je rat preživio bez većih problema, a 1943. godine se ponovo oženio sa Sophie Ziegler, sa kojom je imao i sina Babik Reinhardta, koji je takođe postao slavan gitarist.

Nakon rata, Reinhardt se ponovo udružuje sa Grapelijem u Britaniji, i polaze ne turneju po SAD, gdje su bili uvodna tačka za Duke Ellington-a, i svirajući u Carnegie Hall-u.

1951. godine se povlači u Samois na Seni, pored Fontainbleau-a, i živi preostale dvije godine života. 16. maja, 1953. godine, imao je moždani udar od kojega je i premiunuo.

Izvor: Wikipedia

ЏАНГО РЕНАРТ, 1910–1953


Вечно будни цигански краљ

да ли би све било исто да није било Џанга? Одговор на ово питање Стефан Грапели је сажео у једну реченицу: „Увек ће бити добрих гитариста, али никада још један Џанго.“
Непоновљиви жар акорда и арпеђа: Џанго Ренарт

Лакоћа са којом је саопштавао своје музичке мисли, хармонијска раскош и мелодијска елоквенција допринели су да његов инструмент постане „гитара са људским гласом“; његова виртуозност слушаоце и данас оставља без даха. Али оно што заправо изазива безрезервно дивљење јесте неухватљива музичка идеја, која је пристизала ненајављено из дубина његовог бића изненађујући и њега самог. Француски Циганин Мануш, генијални џез гитариста Џанго Ренарт, био је један од оних људи које понајбоље описује мисао Пола Клодела о томе да је уметник који обраћа пажњу на своју уметност исти као и месечар који би пазио на своје ноге.

У брабантској варошици Либерши, 23. јануара 1910. године, путујући забављачи Жан-Ежен Вајс и Лоранса „Негро“ Ренарт добили су сина. По имену из његове белгијске крштенице – Жан – ретко ко га је знао. Цигани су својој деци давали имена која су описивала црте њихових карактера: Баро (велики), Грофо (племенити), Зуна (сунце), Чанга (сенка). За свог прворођеног сина Лоранса и Жан-Ежен смислили су јединствено, чак и Циганима врло необично име: Џанго. То је, у ствари, глагол у првом лицу, и на циганском значи: будим се. Име је наговестило чудесну дечакову судбину.

Већ са дванаест година, Џанго је почео да зарађује новац као музичар. Пратећи хармоникаша Ветезеа Гверина, заронио је у опскурни свет париских плесних дворана у којима су се одржавали мизет балови (balsmusette). Ту су се окупљале разне феле, морнари и војници, радници и бегунци од закона, курве и њихови сводници. Ове игранке најављиване су на ноћним улицама великим неонским рекламама, „црвеним као крв“, како их је описао славни фотограф Брасај. У ноћи 2. новембра 1928. године, тек што се вратио са наступа у познатој дворани „Lа Јаvа”, једна свећа је изазвала несрећу: његов караван се запалио и он је једва изнео живу главу. Застрашујуће опекотине су га замало оставиле без ноге, а ватра је унаказила његову леву шаку: мали и домали прст остали су згрчени попут канџи. После више од годину и по дана успео је да се опорави, и да, прилагођавајући се новој ситуацији, смисли нове форме акорда, арпеђа, нови начин свирања.

Добро позната прича о сусрету у хотелу „Клериџ” на Шанзелизеу 1934. године каже: Стефан Грапели је у гардероби за музичаре заменио жицу на својој виолини и пробао је звук свирајући неке мелодије америчког џеза. Препознавши их, Џанго се у трену надовезао, а овом неочекиваном сешну придружио се и Џангов рођени брат Жозеф „Нин-Нин”, још један гитариста, Роже Шапу, и басиста Луј Вола. „HotClubdeFrance”, група ентузијаста коју је водио строги проповедник џеза, Иг Панасје, у то време је организовала наступе америчких музичара и објављивала публикацију „ЈаzzHоt”, први магазин у свету у потпуности посвећен џезу. У Џанговој музици препознали су нешто заиста ново и свеже. Уз њихову подршку, Џанго и Грапели стекли су позорницу, публику и име. Постали су Квинтет Хот клуба Француске, и убрзо и велике звезде.

„Било шта што почиње са Елингтоном, завршава се са покушајем убиства фирера!“, рекао је један СС-штурмбанфирер на саслушању младих љубитеља свинга у Хамбургу 1944. године. Нацисти су џез жигосали као „дегенерисану уметност“. Иронијом судбине, Други светски рат означио је златну еру свинга у Паризу. Ноћни живот је цветао, а Џангова музика је преко ноћи постала популарна и међу окупаторима. Уместо Грапелија, који је после избијања рата остао у Лондону, Џанго је, надахнут музиком Бенија Гудмена, пронашао замену у кларинетисти Иберу Ростену. Група је добила и бубњара, па је то постао је прави хот састав који је 1940. године добио име Нови квинтет хот клуба Француске. Почетком рата настала је и предивна, јединствена Nuages (Облаци), композиција коју су многи доживљавали као алтернативну химну ратног Париза.

После ослобођења, амерички војници су преплавили Париз, а они међу њима који без џеза нису могли ни далеко од својих кућа похрлили су у „Lа Rоulоttе”, клуб на Монмартру у коме је Џанго наступао (Американци су, иначе, Пигал у сленгу звали „свињац“, што је игра речи од Pigalle и PigAlley). Он је њих подсећао на дом, они њега на велику жељу за „обећаном земљом“. Џанго је у Америку стигао 29. октобра 1946. године, а турнеја са оркестром Дјука Елингтона започела је 4. новембра тријумфалним концертом у Кливленду. Уследили су наступи у петнаестак градова, укључујући и два у Њујорку, у Карнеги холу. Први концерт био је очекивани успех, али је други био неочекивани фијаско. Оркестар је одсвирао уводни сет без гитаристе, Елингтон је продужавао колико је могао, а онда је устао од клавира и рекао публици да се „чувени гитариста Џанго Ренарт вечерас неће појавити на овој сцени“. Сличне су се ствари толико пута раније догађале и код куће: уместо на наступ, одлучио би да оде на билијар, или би остао да спава, или би једноставно заборавио. Овог пута, Џанго је срео боксерску легенду Марсела Сердана и изненадни сусрет са земљаком га је толико усрећио да је у причи са њим изгубио појам о времену.

У периоду 1949–1950 Џанго се делимично повукао са сцене. Повратак је уследио са бибап саставом „Bе BopMinstrels” у Клубу Сен Жермен, новом џез кабареу (чији је добри дух био писац и трубач Борис Вијан) у четврти Сен-Жермен-де-пре. Наступи у фебруару 1951. били су сензационални. („Ноћи, али просветљујуће“, рекла је Жилијет Греко.)

Џанго се у јесен 1951. године одселио у сеоце Самуа на Сени, у близини Фонтенблоа. Мирно је живео са женом Нагин и сином Бабиком, сликајући, пецајући, уживајући у реци, биљкама и птицама. Ту је настала један од његових најпознатијих композиција, Аnоumаn.

Велики импресарио из САД Норман Гренц и Џанго срели су се у марту 1953. године у Паризу. Тада су се договорили за велику турнеју на јесен. Средином априла исте године Џанго је свирао на концертима у Базелу и Женеви. Пожалио се Нагин на главобољу и укоченост прстију. Није успела да га наговори да посети лекара. Вратили су се у Самуа; Џанго је опет био пресрећан што може да се опусти у безбрижној доколици. У суботу 16. маја, на тераси омиљене кафетерије „AubergedeL’Îllе”, изненада је колабирао. Умро је од можданог удара истог дана. Сахрани на месном гробљу присуствовали су његова породица и многе колеге музичари, пријатељи и поштоваоци. Нин-Нин је на Џангов ковчег положио његову гитару.

После деценија затишја током којих је Џангова музика помало падала у заборав, почетком осамдесетих година јавља се нови талас интересовања за њу. Мала дискографска кућа „Jazzpoint” снимила је алзаско чудо од детета, Бирелија Лагрена, и – кренуло је! Синови познатог гитаристе Матлоа Фереа Жан-Жак „Булу” и Ели „Елиос” пошли су Џанговом стазом, као и Рафаел Фаис, син Луја Фаиса који је подучавао и њега и још једног младог гитаристу – Анжела Дебара. Из холандског клана Розенберг пристигао је бриљантни гитариста Стохело, и један још млађи, Џими. Имена се ређају: Фапи Лафертен, Јорги Лефлер, Виви Лимбергер... до најмлађих, Давида Ренарта (Бабиковог сина, а Џанговог унука) и Дилана Баумгартнера (унука Џанговог првог сина Лусона). Свима њима биле су у свести речи Матлоа Фереа које је својевремено упутио синовима, Булуу и Елиосу: „Учите од Џанга, али га не копирајте.“ Зато њихова музика и није пуки омаж, већ надградња у којој свако индивидуално учествује додајући, као зачин, властиту страст и умеће.

У време када је Џанго Ренарт био у зениту музичког успеха и славе, тридесетих и четрдесетих година прошлог века, нико није користио име цигански џез за музику коју је он свирао. Био је то, једноставно, џез који је свирао Циганин са гитаром. Покушавајући да седамдесетих година опише јединственост ове музике, њену историју и наслеђе, гитариста Франсис-Алфред Мерман први је употребио назив jazztsigane. Касније, у Француској се појавио назив јаzzmanouche и jazzgitan. Матло Фере је рекао да би овај жанр џеза требало једноставно звати „Џангова музика”. С друге стране, Матло је веровао да би се цигански џез појавио и да Џанго није одсвирао ни једну једину ноту; сви елементи су били ту и само су чекали на врхунске извођаче какви су били, рецимо, он и његова браћа Баро и Саран. Ипак, да ли би све било исто да није било Џанга? Одговор на ово питање Стефан Грапели је сажео у једну реченицу: „Увек ће бити добрих гитариста, али никада још један Џанго.“

Џанговo вечно почивалиште место је ходочашћа циганских музичара из целе Европе и свих осталих поштовалаца његове уметности за време боравка у месташцету Самуа на Сени током одржавања традиционалног Фестивала Џанга Ренарта. Ове, 2010. године, у свом тридесетом издању, фестивал ће бити сав у знаку прославе века од Џанговог рођења.

Izvor: Politika