Recimo ,ne klanjaju se Hitleru,ujutru pre posla, ne smatraju Turke ( u Japanu  bi to bili Koreanci)
nekakvom nizom raso, nisu dovodili u Nemcaku ( treci rajh) stotine hiljade zena,devojaka
i devojcica,ali ni decaka iz Srbije,Rusije,Poljske koji bi opsluzivali nedoyebane vojnike.

Zlocin prema Jevrejima jasan je Nemcima barem od kleka Vilija Branta u Varsavi
i uopste Nemci danas nemaju nikakvih problema  da jasno i glasno kazu da su cinili
uzasne zlocine.

Od Japanaca to neces cuti.

Dobio ga je na kvarno! Stali jedan naspram drugog, Japanac mu se tradicionalno pokloni, a Mrcha mu u tom momentu otfikari glavu!

Taj japanski car je odavno umro   ...ovaj kome se klanjaju nije taj isti  


To sto nije politicki korektno i cak je krivicno kaznjivo da to javno kazu, ne znaci da to i ne misle!


ali su ih dovodili da prisilno rade, a kad zanemocaju i vise ne mogu da rade, od njih naprave sapun    ....sto je valjda lepsa perspektiva, humanija, evropskija...sta li?  


Ma suuperrr...oni su priznali zlocin, pokajali se, sramota ih...a onda nastavili da svojom politikom (a i bombama) vrse zlocin u Hrvatskoj, Bosni, KiM, u Avganistanu itd, itd...ali bitno da su priznali zlocin....fini neki ljudi

У руско-јапанском рату учествовао је и кнез Арсен Карађорђевић (1859–1938), млађи брат краља Петра и десето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде. Као пуковник командовао је коњичким козачким пуком у саставу армије генерала Ренеклипра. У чувеној бици код Мукдена показао је изузетну храброст и био одликован највишим руским царским одликовањем – златном сабљом. Том приликом унапређен је у чин генерала, начелника каваљерске дивизије.

Ево и приче о двобоју Црногорца и јапанског самураја...

    Две војске ваљале су се једна према другој. И онда утабориле под Јун-џу-аном, у источној Манџурији, не тако далеко од Владивостока. Руси спрам Јапанаца, у другој години руско-јапанског рата (1904–1905). По класичној сценографији, битку је ваљало заподенути усред поља. Широког, наравно. И док су руски стратези и даље трагали за најбољим путем који би их одвео до победе, после низа неуспеха, из супротног табора издвојио се коњаник с белом заставом. Шта ли сад па овај хоће?

     Командант јапанских јединица, преко свог изасланика с белом заставом, захтевао је од руског колеге да изабере једног ратника који ће, пре битке, изићи на двобој њиховом – самурају. Руске штаблије биле су, најблаже речено, запањене. Седе главе с еполетама нису могле да верују да се Јапанци и на почетку 20. века придржавају свог старог обичаја.  Већање је дуго трајало: ако не пошаљу мегданџију, срамота је а ако, пак, одлуче да прихвате јапански изазов, кога послати да се супротстави њиховом вештом и искусном ратнику. Знали су да победа у таквом двобоју значи и те какву психолошку предност пред предстојећу битку.

    И одлука је пала: наћи добровољца који ће хтети и смети да се супротстави самурају. Нашли су га одмах или, боље рећи, нашао је он њих. Чим је по логору зајечао глас да се тражи добровољни заточник који би требало да брани част и славу руског оружја и борилачке вештине, пред шатор команданта готово у трку стигао је висок и мршав поручник.
   – Александар Саичић из Берана, Црна Гора – оштро је салутирао. –  " Поданик књаза Николе, сад у служби Његовог царског величанства, спреман сам да изиђем на мегдан мрском непријатељу..."
    И док су штаблије неповерљиво одмеравале тридесетдвогодишњег добровољца, он је пред њима стајао као укопан, стрпљиво очекујући даљу наредбу. Високи официри дуго су се нешто сашаптавали и онда одлучили да им нема друге него да му пруже прилику кад је већ тако самоуверено затражио а и нико други се још није пријавио.

    Питомац књаза Николе прописно је салутирао и одмах се дао у потрагу за коњем и сабљом који би му највише одговарали. Сабљу је брзо нашао, од понуђених коња изабрао је тек трећег. Оног који је, на команду јахача, умео да крене лево па десно, да на време избегне напад непријатеља.
    У нестварном окружењу, налик оном из наших епских песама, Саичић је изјахао насред поља. Уз пратњу музике војничког марша. Из супротног табора, вели прича, изишао је ратник обучен у црно крзно. Страх божији. Лексо је касније причао да га је подсећао на какву злокобну црну орлушину. Двобој на живот и смрт.

    Гласови војски утихнули су кад су мегданџије кренуле један на другог. Запрштала је земља испод коњских копита. Онда јека после удара челика о челик. Обојица и даље у седлу. Потом поново залет. Намерио се јунак на јунака. Песник је то овако видео: „Један другом полетјеше/К'о орлови ударише/А сабље се завитлаше/Према Сунцу преливаше...” Као какав антички хор, уздаси војске, час с једне час с друге стране.
    Онда је Саичић осетио жесток бол и нешто топло кренуло му је с чела у очи. Рукавом мундира успео је да за тренутак отре крв и види злослутно сечиво тик над главом. У магновењу се сагнуо у замахнуо сабљом. Чуо је урлик поред увета, па онда урнебесно „живео” на руском. Стравично њиштање натерало га је да се окрене: самурајев коњ помамно је бежао вукући газду ноге заглављене у узенгији. Испао је стотинак метара пред првим редовима јапанске војске.

    Саичић је одјахао до непомичног тела, поклонио се и галопом кренуо назад, према својима. Дочекала га је музика и команда „мииирно”. Потом се, кажу, руском војском разлегао громогласан аплауз. Међу првима му је честитао адмирал руске флоте Роженственко, један од њихових тада најспособнијих војсковођа, а убрзо је, с посебном пратњом, стигао и адмирал јапанске флоте Того и лако се наклонио победнику. Витештво је тада још било на цени.

E na to sam mislio 

Срби из Црне Горе су највеличанственији витезови које је овај свет запамтио.
http://forum.burek.com/crnogorsko-japanski-rat-t118766.msg7860009.html#msg7860009
-----------------------------------------------------------------------------------------------------
Што не оснујет дриштво јапанско-срПског пријатељства?

Били су можда некад' и часни људи и велики јунаци... А данас... у траговима...

A od kud ti ideja da se klanjaju Caru?

Mislim,ipak bi bilo uputno da makar proguglas  ne bi li shvatio kome i cemu
se Japanci ujutru pre nego odu na posO klanjaju.

Srbija nije CG, prema tome... zaista ne znam cemu sad izvlacenje najsmesnijeg rata u istoriji ratovanja?

Neces verovati,ali takvo drustvo postoji i to vec decenijama.
Nije tako glasno kao drustva rusko-srPskog prijateljstva,ali
vidis, tiha voda breg roni