Ja te obožavam

Ja te obožavam kao nebo noću,
O posudo tuge, i tvoju mirnoću
Ja ljubim sve više što mi bježiš dalje
Pa i makar mislim da te tama šalje
Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k'o crv lešinu ne bih dao jačem!
I meni je draga, u očaju slijepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lijepom.

Charles Baudelaire

Madono vladarko, gradiću ze tebe
Uzvišeni oltar na dnu bednog sebe;
Dubiti u srcu, u najcrnjem uglu,
Van pogleda sveta i žudnji i ruglu,
Plavetno i zlatno jedno udubljenje
Da uspravim, Kipe, tvoje udivljenje.
Stihovima glatkim, od čista metala,
Sa mudrim sazveždem rimâ od kristala
Krunu će da reči moje ti satvore;
O Madono smrtna, a zbog ljubomore
Varvarski i težak Plašt ću da ti krojim,
Ukrućen i postavljen sumnjama mojim,
Da ti čari krije kao oklop otkan;
Ne Biserom, nego Suzama protkan!
Haljina će biti Želja moja sušta,
Što ko talas drhti, diže se i spušta,
Trepti na grebenu, miruje u dolu
I poljupcem jednim oblači te golu.
Od mog Poštovanja cipele će lepe
Biti, da se oko stopala ti slepe
Divno ponižene, priljube se tebi
I stopala odliv ponesu u sebi.
Ne uspe li napor veštine mi spretne
Da srebrni Mesec pod noge ti metne,
Postaviću Zmiju što mi drobom plazi;
Neka peta tvoja sa porugom gazi,
Pobedna kraljice iskupljenjem plodna,
Tu nakazu mržnjom popljuvanu do dna.
Videćeš mi Misli rasporedom Sveca
Oko tvog oltara što je prepun cveća;
Odrazi ko zvezde plavim stropom snatre,
Gledaju te misli očima od vatre;
A jer sve u meni obožava, voli,
Sve će biti tamjan; u mirisnoj smoli,
Bez prestanka k tebi, o vrhuncu snežni,
Penjaće se Duh moj u Pŕri, metežni
Najzad, da bi bila Marija do kraja,
Kao i da ljubav s varvarstvom se spaja,
Crna slast! - od Sedam grehova ću smrtnih
Načiniti sedam oštrih noža krtih,
Ja dželat pun griže; veštinom žonglera,
Sâmo dno ću tvoje ljubavi da smeram;
Sve ću ih zabosti u trzaj tvog Srca,
U Srce što vrca, u Srce što grca.

Charles Baudelaire