Душевни бол можемо покушати да порекнемо, да га потиснемо што дубље. Можемо покушати и да бол предупредимо, живећи као под анестезијом или настојећи да себе учинимо неповредивим. Бол можемо и преувеличавати.

Није нестао бол који смо потиснули. Напротив, наставља да рије у нама, наставља да трује наш живот. Тај потиснути бол је узрок многих наших поступака, који и се и нама и другима чине неразумљивим. Узрок је многих наших страхова и невоља. Што га дубље потискујемо, та нас више прожима и одсудније нама управља.

Да бисмо превазишли душевни бол, неопходно је да се према њему отворимо, да га доживимо у свој његовој снази. То је доживљај који прочићшава.

У страху од бола, чинимо себе неосетљивим. Постајемо умртвљени, отупели. Тако животу одузимамо сваку драж. Тако себе уништавамо.

У страху од бола, покушавамо да се уздигнемо изнад свих и изнад свега, како бисмо себе учинили нерањивим. Жудња за неповредивошћу се налази у основи потребе за надмоћи. У стварности је недостижна супериорност за којом жудимо свом силином. Зато је постижемо у машти, умисливши да смо оно што нисмо. Тако постајемо још рањивији и, самим ти, још уплашенији. Боловима које нам наноси живот додајемо болове којима је узрок наша умишљеност. Наш надувани его се стално са нечим судара и стално о нешто запиње. Тако, и нехотице, повређујемо сами себе.

Бол себи можемо наносити и с махом несвесном намером. Да бисмо себе казнили јер смо се показали недораслим захтевима које себи постављамо.

Догађа нам се и да преувеличавамо своје болове. Да бисмо се њима послужили као оружјем против других. Да бисмо им се осветили, да бисмо их оптеретили осећањем кривице или их поробили, предочавајући сву величину патње коју нам наносе.

Преувеличавање бола нам може послужити и као оправдање за непријатељство које гајимо према другима или за повреде које им наносимо.

Растапањем у болу можемо покушати да се решимо неподношљивог осећања кривице. Преувеличавање бола нам може послужити и као доказ властите надмоћи јер „племените душе“ (у које, наравно, себе убрајамо), паде више и дубље од оних обичних.

Душевни болови су део живота, не можемо их избећи. Нећемо их уклонити порицањем и потискивањем. Нећемо их онемогућити оклопом супериорности, који бисмо да на себе навучемо. Уклолико их умртвимо општом отупелошћу, учинићемо властити живот бљутавим. Себи ћемо најбоље помоћи ако те болове истински проживимо и одболујемо.

Можемо, међутим, нешто друго. Можемо избећи да боловима, које наноси живот, додајемо оне које сами узрокујемо.