U stvari, postoji chitav niz pitanja o kojima bih mogla pisati, ali razumem da je to na ovaj nachin potpuno besmisleno.    Fokusiracju se na ono shto jeste moj konkretan problem sada.    Imam 24 godine i nesposobna sam da prihvatim drugo ljudsko bicje kao deo svog zivota.    Nikada u zivotu nisam imala ono shto bi nazvali “emotivnom vezom”, kada to kazem – shvatite doslovno, nikada u zivotu nisam dozvolila nekome da me drzi za ruku i da se naziva “mojim” (maximalno se trudim da ne zvuchim patetichno).    Proshle godine sam prvi put spavala sa nekim do koga mi nije ni najmanje bilo stalo.    Taj neko je samo povecjao osecjaj otudjenosti i odvratnosti prema celom tom procesu stapanja u drushtveni kalup.    (Iako ovako pishem, zaista nije stvar u predrasudama, vecj u nechemu shto ni sama ne razumem)
Uzela sam u razmatranje da sam mozda homo….  I shvatila vrlo jasno da nisam.    Nisam ruzna ili na bilo koji nachin fizichki neprivlachna, problem nije u tome shto nikome nisam interesantna, problem je u tome shto jesam.    Da ne duzim, ilustrovacju najidealniju situaciju: u nekom momentu sasvim sam sposobna da vidim choveka kao viziju onoga s kim bih htela da budem i, tu i tamo, desi se da mi bash ta osoba pridje, ochekujucji od mene neshto shto onda… ne razumem.    Kada se to desi zapitam se shta mi je sve to trebalo i, naravno, nadjem vecj neki nachin da ga oteram od sebe.    Na neki nachin panichno.    Ono shto je meni lichno vrlo interesantno je to osecjanje velikog olakshanja kada nekoga “skinem s grbache”… shto bi bilo normalno, da bash pre neki dan nisam sasvim jasno iskristalisala u glavi da je to "chovek u koga bih mogla da se zaljubim", a neretko mi se desilo i da se zaljubim, dakle. . . . .  da nije uchinio to shto je uchinio ne bi me prepao i ne bih bila pod tolikim pritiskom.  Nazalost, najbolji nachin da to objasnim, chini mi se.
Ovo bi se u narodnu moglo okarakterisati kao “ne zna shta ‘ocje”.  
Verujem da ovakve stvari nisu nishta preterano chudno, ali problem je u tome shto kod mene bash traje i bash je uzelo maha.    Rekla bih da sam u zacharanom krugu i da cju ovako da muchim i sebe i druge doveka.    Valjda nesvesno flertujem i na taj nachin izgubim masu mushkih prijatelja, to mi se toliko chesto deshava u poslednje vreme da je postalo vrlo objektivan problem, a osecjanje krivice mi se potpuno zgadilo.    Meni je jako stalo do njih, na kraju se i sama osetim prevareno, jer mi se predstave kao prijatelji da bi na kraju ochekivali neshto vishe….    shto ja nisam sposobna da im pruzim.    I uvek sam negativac.    A shvatate da ovakav vid objashnjavanja niti je prijatan, niti ima poentu.    
Izgubila sam broj ljudi koje sam uchinila nesrecjnim, makar na nekoliko dana…
Volela bih da to prestane, moja seksualnost je ionako rupa bez dna, ali potreba za dopadanjem je neshto shto me drzi u zivotu i ne mogu da se zatvorim i mrachnu sobu, probala sam davno, i to je vecj ostavilo svoje posledice…

Ne znam koliko ste ozbiljni ovde, ali napalo me da napishem ovo sada i postujem negde pa ko zna.   .   .    mozda ima ljudi koji se potpuno isto ponashaju.    Shta da radim? :weirdface:

Bilo bi lepo da ispricas i ljudima da li te neko dosad emotivno povredio i kakvo ti je stanje u porodici bilo dok si bila mladja.

Delujes kao jako nesigurna i uplasena devojka... koja trazi izgovore da otera svakog od sebe... sex bez emocija i flert ti odgovoraju jer se ne vezujes ni za jednu osobu.
A zelis , da ne zelis ne bi imala viziju osobe koja ti se svidja po osobinama.

Bilo bi lepo i da iskreno napises, sta te to tacno uplasi.. kakva ocekivanja konkretno, cemu toliki afinitet da se izdvojis iz drustvenog kalupa po svaku cenu (ovo zadnje je samo pretpostavka).

Ovde ima pojedinih koji su neozbiljni ali zato ima nas koji smo ozbiljni.
Po prvi put da se slozim sa ovim povise mene, ali potrebno je vise informacija.
Dakle ja smatram iz ovoga navedenog da je mozda u pitanju detinjstvo, jer emocionalna odsecenost nije nesto sto se stvara sama od sebe, vec nastaje. Mozda je isto toliko povezano iskustvo u proslosti sto je te je zatvorilo od sveta, i verovatno jednostavno ne umes da prikazes sta osecas jer ne znas sta osecas. Mozda je tvoja sredina a ne ti sama glavni krivac za to jer gledajuci danas, ljudi koji su emocionalno odsceni lakse prolaze kroz zivot, sto vise osecas to je gore po tebe. Da li znas sta je ljubav na prvom mestu? Zaljubljivanje je jedno a ljubav drugo.

Huh, više informacija. . .  kao klinka (15, 16. . . ) sam bila tipičan primer sociofobičara.  Izlazila sam među ljude, ali onda kada sam to zaista morala.  To je prošlo, neko mi je pomogao, svesno ili nesvesno.  
Roditelji mi u principu nisu ništa branili, mada daleko od toga da sa njima nije bilo problema. . . . .  otac je dijabetičar, imao strašne napade besa, majka je prilično ovkva kao ja. . . . .  možda me je jednostavno vaspitala da budem ovakva.
Ali ne mogu da nađem ništa konkretno i, da zlo bude još veće, moj brat nije ništa bolji od mene u celoj stvari, još je stariji 5 godina.  

Ne vidim da me je neko emotivno povredio. . .  evo razmišljam. . . . .  nije imao ko.  Jednostavno nije imao ko, ovo je pomalo i smešno sada. . . . .  ono, jesam bila iskompleksirano dete, ali ko nije. . . . .  

Nemojte steći pogrešnu sliku, nisam ja neko detence zabodeno u mračni kutak koje se štreca na svaku senku koja proleluja. . . . .  savršeno se uklapam (dobro, ne uvek) u određene suituacije, nedavno sam shvatila da me jedan deo ljudi doživljava kao uobraženu hahaha. . . . .  znači sad da se nađe psiholog ispred mene, u njegovoj sam ordinaciji, ispalila bih neke toliko dobre rečenice da bi se ovaj zapitao šta uopšte tražim kod njega. . . . .  
Znači, savršeno normalno i svesno biće.  Naizgled.  
A ja se ustvari tako plašim da ću još nekoga povrediti i da će me još neko posle toga mrzeti, a nemam šta da mu ponudim.  Delujem, valjda, tako užasno interesantno i ispunjeno (kad hoću), ustvari sam obična konzerva.  I to prazna.

Sada tačno znam ko bih volela da bude moj :) haha moj. . . . .  ali da taj neko odreaguje i da mi se stvarno ponudi na tacni, pojela bih se. . . . .  rekla bih mu da moram da sačekam par dana, da razmislim, i posle razmišljanja bih ga nazvala i rekla da ga volim. . .  kao prijatelja.  I posle toga bih bila užasno srećna i rasterećena.  

A šta me to plaši? Ne znam.  Promena? Ne znam.  Valjda je u tome i problem.  

E, drago mi je da me ne zezate, znam kakvi umeju da budu ovi forumi.  Hvala.

Nisi odgovorila, kakva ocekivanja od drugih te uplase, cemu afinitet ka izdvajanju sebe posto-poto, koga si ti to tako povredila ranije, zasto mislis da si bezvredna.

Iskreno, sve mi to mirise na tvog oca... da li ste ti i tvoj brat dosta patili kao mladji zbog njegove agresivnosti ?

Da li je majka bila pasivna dok su se ti napadi besa desavali ?

   ovo je klasichan primer "druzenja sa pogreshnim ljudima" i "zaljubljivanja u idealnu sliku " ... 

 pre svega morash da shvatish da ako te neko drushtvo ne privlachi - ne morash da se druzish sa njima.  pusti sve norme , konvencije , "duga prijateljstva"  .... trazi ljude koji misle slichno kao ti (ako uopshte mislish  ) ...

 drugo , ne stvaraj sebi idealne slike - bolje ti je da o nekom mislish loshe kad ga upoznash , pa da dopustish da te pozitivno iznenadi ... 

Cini mi se da je sve to pocelo kao bezazlena igra samodokazivanja malo nesigurnije djevojke koja je s vremenom, nesvjesno vjerovatno, izgubila kontrolu nad tim.
Ja sam imala recimo neki blazi vid tvog sindroma, ali mene je neko povrijedio pa sam tako, pretpostavljam, lijecila svoje razocarenje ( da ne kazem nesto pateticnije ). To me proslo onda kad sam sjela sama sa sobom i shvatila da ta igra, iako laska, zaista ne ispunjava nikoga ( kao sto kazes, osjecas se kao konzerva ) i da jedna lasta ne cini proljece otprilike ( pri tom misleci na svoje razocarenje ).
Ne vjerujem da ti moj primjer moze puno pomoci jer si ti onako bas zaglibila u svojim strahovima, ali cisto da znas da nisi jedina.
Da li te iko ikad odbio kao djevojku, udvaracicu ? Ako nije, ako nisi nikad dozivjela razocarenje kako kazes, onda samo mogu reci da si izgubila kompas u svojim 'dodji mi - podji mi' flertovanjima i da prosto ne znas kako da nekog pustis u svoj zivot. A posto imas 24 g i nisi nikad nikog voljela ni priblizno, onda nije ni cudo sto nemas potrebu da to ucinis jer nemas iskustva, a i ne znas u sta se upustas pa je pretpostavljam zastrasujuce u jednu ruku.
E pa .. zivot ti prodje ni u sta otprilike; povredjujes ljude jer se bojis nepoznatog, a sto vise produzujes tu patnju, bice ti teze da se oslobodis; sebicna si jer hoces da se dopadas muskarcima, ali neces da se ti njima dopadas; znas kako izgleda tvoj idealni momak, ali neces nikome da pustis da se dokaze kao takav.
Mozes nastaviti sa tim i nadati se da ces naici na nekog ko ce biti toliko strpljiv i samopozrtvovan da ti se vraca sve dok ti ne popustis i pustis ga u svoj zivot ili mozes i ti poceti praviti seanse sama sa sobom i pobjedjivati taj strah. Meni su jednom rekli da strah ne postoji, nema oblik, cak nije ni u zraku i da se sa tim treba svako suociti.
Elem, kazes da budes rasterecena i sretna kad nekog odbijes, a poslije toga se osjecas kao konzerva. Jedan osjecaj je lazni, produkt straha, drugi je pravi pokazatelj. I sta mislis koji je koji ?
Sve ti je u glavi; ako ne mozes sama da se izboris sa tim, potrazi strucnu pomoc, ali mislim da ti je krajnje vrijeme da nesto uradis povodom svojih strahova.

Ja iskreno mislim da jednostavno nisi vaspitana da osecas. Jer mi ucimo interakcije kroz detinjstvo sve do smrti. Ljubav, bol, tuga, sreca, su sve naucene stvari. Dakle to je onaj deo koji si izgubila jer kazes da je tvoja keva tako nekako slicna tebi. Verovatno te je neko povredio nekada i od tada si se uvukla u sebe i plasis se da izadjes napolje. Ne zelis da izadjes na megdan vec se krijes jer se plasis ako izgubis i to je normalno ali ne mozes tako uvek. Moras prvo da se saberes i da shvatis samu sebe. Sta tebe cini onakvom kakva si? Sta je tvoja snaga sta je tvoja mana, da bi mogla da napravis most i predjes provaliju.

Pre nego što si se obratila nama da li si pokušavala da od nekog dobiješ pomoć? Da li ti uopšte osećaš potrebu za društvom, prijateljima, mladićem, pa te prođe volja za socijalizacijom.

Degradiras sebi kvalitet zivota tim problemom koji imas i bice ti vremenom samo gore, jer nezadovoljstvo nece prestati ... pocni da pricas sa nekim ko je strucan da ti pomogne i da te saslusa.