Silina zanimanja za neprirodno silno pleni publiku (i diže tiraže)


Krajem osamdesetih godina u SAD je izbila tzv. SRA panika (Satanic Ritual Abuse, satanska ritualna zloupotreba). Tokom tog talasa masovne histerije iznete su tvrdnje da satanisti zloupotrebljavaju decu po vrtićima, ispiraju mozak svojim članovima, oplođuju mlade devojke da bi kasnije žrtvovali njihovu decu itd. Panika se proširila na Veliku Britaniju i još neke evropske zemlje, a nešto kasnije, s početkom jugoslovenskog rata, slične stvari su počele da se pričaju i kod nas. Priče sličnog sadržaja vrte se i danas, sa svakim čudnim ubistvom intenzivno, kada takvih ubistava nema, tek toliko da se ne zaborave.

Prošle godine je objavljena, uprkos izvesnim manjkavostima, izvrsna knjiga ,,Otelotvorenje zla” profesora istorije religije Dejvida Frakfurtera (David Frankfurter: „Evil incarnate : rumors of demonic conspiracy and ritual abuse in history”). Autor u njoj uporedno analizira predstave o zaverama ljudi koji su se predali Satani i koji čine užasne ritualne zločine. Njegovu građu čine obimni primeri takvih zavereničkih panika u SAD, pre svega pomenuti talas SRA, zatim u staroj Evropi, pre svega sa njenim predstavama o zlim Jevrejima, vešticama, vešcima i njihovim saborima, te Africi, gde ih u evropskoj tradiciji proizvode hrišćanske zajednice, ali ih vezuju za Afrikance.

Reč je o pojavama masovne histerije koje, po ovom autoru, ovde veoma pojednostavljeno, sadrže četiri elementa: samozvani ili izvikani stručnjaci za prepoznavanje zavera i zla, rituali pripisani satanskim grupama, izvrnut svet koji oni stvaraju i skup iskaza kojima se iskazuju njihovi činovi ili tako što iz njih govori Satana ili tako što oni govore u njegovo ime.

Ako Frankfurterovim razmatranjima dodamo i masovne moralne panike (v. npr. Kenneth Thompson: ,,Moral Panic” iz 1998), koje se, posebno u savremenom dobu, javljaju praktično istovremeno sa satanskim panikama, vredi pogledati kako to izgleda kod nas.

Teorije o zaverama su staro evropsko nasleđe, danas najintenzivnije gajene u SAD, a kod nas su postale veoma popularne teorije o političkim zaverama, počev od devedesetih godina (v. npr. Jovan Bajford: Teorija zavere). Njihov glavni proizvođač su, kao i u svetu, delovi desničarske političke elite, kojoj služi za zbunjivanje naroda, mediji, kojima služi prvenstveno za podizanje tiraža, i sveštenici SPC, koji, pre svega zbog uklanjanja potencijalne konkurencije oko vernika, sistematski povezuju politički i satanistički aspekt zavera i po pravilu ih pripisuju sektama, uz prećutnu ili javnu podršku pomenutog dela političke elite. Sa sve tri strane se ipak kao pravi stručnjaci za sekte, pa time, po njima, i satanizam, pozivaju na Zorana D. Lukovića, koji svojim delom „Verske sekte i pravoslavlje : priručnik za samoodbranu od sekti” spaja policijski (prvo izdanje knjige MUP) i pravoslavni (četvrto izdanje SPC) pristup sektama, oba podjednako neuka. Priča o satanizmu time kod nas dobija jasne političke okvire.

Element ritualnih činova koji se kose sa uobičajenim shvatanjem morala (jedu decu, piju krv, piju neprirodna pića, plešu skaredne plesove, imaju snošaj sa đavolima …) u velikoj je meri nasleđe iz priručnika za borbu protiv veštica „Malleus Maleficarum” (Čekić protiv veštica) iz 1487, a iako se kod nas ne govori neposredno o vešticama, atmosfera koja se stvara ima osnovne elemente progona veštica (v. npr. Ankarloo, Clark, Monter: ,,The Athlone History of Witchcraft and Magic in Europe”), pre svega stalnim pozivanjem da se sektama bavi policija. Međutim, u medijima, posebno u reportažama nakon čudnih ubistava, primećuju se u mišljenjima tzv. običnih ljudi elementi nasleđeni iz narodne usmene tradicije, koja je kod nas bila jača u katoličkim krajevima, ali uticala i van njih (o njoj v. npr. Maja Bošković-Stulli: „Predaje o vješticama i njihovi progoni u Hrvatskoj”).

Ceo taj crkveno-narodski konglomerat služi kao neka vrsta narodne pornografije za zgražanje i uveseljavanje, jer tvori jedan izvrnut svet u kome ne važe uobičajena pravila, ali koji silinom zanimanja za neprirodno, silno pleni publiku (i diže tiraže). Kod nas mu je dodat jak element moralne panike u vidu omladine koja pleše neke čudne plesove, nepristojno se nosi, govori iskvarenim jezikom s mnogo engleskih reči: Diskoteke, pank, mini suknje… Najkraće rečeno, iskvarena je i ne poštuje starije, tradiciju i crkvu. Time se taj izvrnuti svet javlja kao naopak svet, a on je jednak Zapadu, trajnoj negativnoj opsesiji naše narodnjačke sredine, koja u njemu kao predstavniku drugih vidi otelotvorenje zla (v. npr. Dušan N. Petrović: ,,Kanibal u srpskoj kući : satanističke sekte i njihovo delovanje u srpskom narodu”, Nedeljko Pajić: ,,Sekte - oružje novog svetskog poretka” i Vajo Jović: ,,Verske sekte i pravoslavlje : priručnik za samoodbranu od sekti”

Konačno, ne samo sekte već i svi koji se ne uklapaju u srednjovekovnu sliku dobrog društva naše narodnjačko-crkveno-policijske elite, posluju kao glasnogovornici Satane (npr. Mik Džeger) ili poprimaju njegov izgled (pankeri i hevimetalci).

Za razliku od antičkih i srednjovekovnih geografa, koji su uglavnom svi znali da je Zemlja okrugla, mnogi naši narodnjaci, sveštenici, novinari i policajci su, bar kada je reč o sektama, ubeđeni da je ona ravna ploča koju na svojim leđima nose četiri kornjače. Zato je za njih sasvim svejedno da li kod nas uopšte postoje satanističke sekte i da li satanističke sekte uopšte bilo gde čine ono što im se pripisuje; one postoje malo u njihovoj svesti, malo u njihovim grupnim interesima, a ponekad i u sasvim ličnim kao kada Vuk Bojović opravdava krajnji nemar u vidu nepostojanja zaštitne ograde u Zoološkom vrtu objašnjenjem da se tu okupljaju satanisti, narkomani i posetioci Beer Festa. Najkraće rečeno, Zapad. Samo mi nije jasno zašto nije pomenuo „žute” i Čedu, pa da sve bude kompletno.

profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu
Ljubiša Rajić


Izvor: Politika

Црква је забрањивала и истраживања, као и интелект, па је Свети Бернард Цлаирвауx (1090-1153), један од најутицајнијих хришћана рекао:"...да је стицање знања, ако није у сврху свете мисије, пагански чин и стога зао.". Да се не спомињу уништене књиге и затрто знање античког доба...чак су и болести попут схизофрениње или обичног епилептичког напада прозване сотонским опседањем .
1600-тих година један француски критичар који је остао анониман, критиковао је Инквизицију написавши летак: "...кажу људи да је чудно што је Ђавао именовао толико магова и вештица да би били осуђени те да би њихова добра била заплењена и подељена међу онима који суде".

Malleus Mallficarum или вештичији маљ, књига која је била "библија" за тестирање мушкараца и жена да ли су вештице / вешци. Многи неопагани и следбеници разних (старих) религија, или врачања у облику неких неорелигија које покушавају да одгонетну знања и праксе старих религија боје се, негодују, а неретко и мрзе цркву, као и многе хришћане који и данас проводе мисијске походе и нападе на нехриршћане.