Кад „зашкрипи” у браку
„Развод представља све присутнији феномен у савременом друштву, у свету и код нас. Очекивања која су партнери имали на почетку брачне заједнице све више се разликују од реалног стања”, истиче психијатар и систематски породични терапеут Александра Вулетић-Пецо


У Србији се годишње просечно раскине две хиљаде бракова, према подацима Републичког завода за статистику. Двехиљадите године забележено је чак близу осам хиљада развода, а просечно трајање брачне заједнице је 12 година.
Да ли се мање волимо, па је прибегавање разводу постало нормално, са којим се проблемима сусреће тек разведена особа и који је главни проблем самосталног родитеља, открива др Александра Вулетић-Пецо, психијатар и систематски породични терапеут из „Породичног и брачног саветовалишта” који је придружен „Центру за брак и породицу” у Београду.
– Развод је процес. И пре него што се одлуче на одвајање, људи су већ неко време незадовољни својим заједничким животом. Очекивања која су имали од партнера све више се разликују од реалног стања – истиче наша саговорница.

До проблема у брачној заједници долази када све више расту љутња и нетрпељивост између брачних партнера. До тога може доћи ако су партнери изневерили једно друго, начинили прељубу, или неки вид насиља, а неретко због зависности према опијатима или алкохолу.

– Жене и мушкарци због различитих повода покрећу поступак за развод. Уколико је у питању проблем зависности, од алкохолизма пре свега, мушкарци чије су партнерке развиле овај поремећај пре се одлучују за развод него за лечење и помоћ својим партнеркама. С друге стране, ови поремећаји су и даље чешћи код мушкараца. У том случају њихове партнерке остају у таквој заједници, тражећи излаз или помоћ, али на крају ипак прибегавају разводу – напомиње др Александара Вулетић-Пецо.

Истраживања показују да се развод доживљава као снажан губитак, који свакако утиче на све сегменте живота. Настала промена захтева реорганизацију и редефинисање на емоционалном и социјалном плану. Стрес је велики, јер свакодневни живот треба прилагодити новим околностима које се односе, како на становање, тако и на материјална средства и све оно што су партнери годинама градили.

Развод утиче првенствено на брачне партнере, али и на њихову околину, а поготово на децу.

– Деца бурно реагују на развод родитеља и треба им време да новонасталу ситуацију прихвате. Понекад се осећају кривим, јер је до развода дошло и покушавају да својим понашањем поново окупе породицу. Често попуштају у школи и стиде се што су „деца разведених родитеља”, што у неким срединама, чак и данас, има негативну конотацију – каже др Вулетић-Пецо.

Деца су, између осталог, јако осетљива на негативне коментаре које бивши супружници често размењују између себе. Пре свега потребан им је редован контакт са оба родитеља и континуирана родитељска брига и нега. Међутим, пракса је показала да је то у већини случајева тешко оствариво.

Људи имају право на сопствене изборе који су под утицајем разних фактора: васпитања, система вредности, јачине доживљаја повређености у међусобном односу, страха од промене и независности које носи нова ситуација. Разматрање и коришћење свих ресурса у себи и окружењу, који могу да буду функционална помоћ у компликованом периоду развода, може бити основни покретач када дође до растанка.

– Потребно је разумети да је развод процес, односно да је на сваку промену неопходно прилагођавање које је неретко мукотрпно. Важна је свест о томе да кризе увек носе потенцијал за развој, односно за бољитак и напредовање, без обзира на то како у одређеном тренутку ствари изгледају оптимистички – истиче др Александра Вулетић-Пецо.

Мина Калиновић
[објављено: 09.01.2008.]

Izvor: Politika