Predstavljene pesme Matije Bećkovića prevedene na engleski jezik
Izgubljen u originalu, našao se u prevodu
Od kada se prevodi govori se da je nešto neprevodivo. Verujem da engleski jezik "drže" pesnici koji znaju njegove zakone i izvore, a ovo što se govori na ulici, to služi za prostu komunikaciju i tu nema više od sto reči

Kako vam zvuči "NJe njill continue to fight"? Da li bi iko igde rekao da je to ona čuvena "Ćeraćemo se još"? Niko nigde! No, mora se i to. Pre dve večeri, u Udruženju književnika Srbije predstavljena je skoro pa nemoguća stvar - pesme Matije Bećkovića u prevodu na engleski jezik. Vrelo veče, puna sala i zbirka "Stone Betnjeen Tnjo Rocks" (izdanje Serbian Literary Company iz Toronta), u kojoj su se našle, između ostalih, "Man told me" ("Reče mi jedan čoek"), "False tracks" ("Lažne mi puteve"), "Binding to a corpse" ("Vezivanje za mrca"), "No one njill njrite poetry" ("Poeziju više niko neće pisati"). Sve ovo je zasluga gospođe Sofije Škorić, izdavača, koja se ovoga puta pojavila i u ulozi prevodioca, pored Džordža Vida Tomaševića, Čarlsa Simića, Momčila Selića, Pitera Rasela, Bernarda Džonsona i En Bigalou.

Naravno, kada je Matija tu, nikada ne nedostaju krupne reči i izrazi poštovanja. Za prvo bio je zadužen Momčilo Selić, koji je, uprkos svom prevodilačkom trudu, rekao da "anglosaksonski svet ne razume ono što piše Matija, oni to ne osećaju". Prema njegovim rečima, "arhajski duh Matijine poezije ne postoji u Evropi i teško je preneti tenziju te poezije, čak i u najboljim prevodima".

Pitali smo Matiju Bećkovića kako sam sebi zvuči na engleskom.
- Engleski je danas možda jedini jezik. Svaka poezija prevedena na engleski gubi na originalu, a dobija u prevodu.

Da li će vas razumeti?
- Od kada se prevodi govori se da je nešto neprevodivo. Pa Biblija je napisana na dijalektu kojim je govorilo tek nekoliko plemena. Jedan jezik postaje jezikom tek kada je na njega prevedeno Sveto pismo. Na srpski jezik su prevedene neke od najvećih knjiga na svetu i gotovo da nema neke velike i značajne knjige koja nije na srpskom jeziku zazvučala kao u originalu. Da ne spominjem Šekspira, Homera, Gogolja, Servantesa, Tolstoja, Knuta Hamsunga. To je sve prevedeno sa različitih jezika na srpski jezik koji je imao valere i nijanse sposobne da potrese toliko čitalaca i naraštaja.

Ma kako sebi zvučite na engleskom, sada se čujete na "pravom" jeziku, a ne na dijalektu?
- Kazano je da je poezija ono što nestane u prevodu, ali ove velike knjige koje smo mi dobili nisu sve ono što postoji u originalu. Mi gotovo i ne znamo da su Servantes, Šolohov pisali na dijalektima, da ne kažem da je to gotovo pravilo. A ovde su prevedene na regularan književni jezik. E sada, s jedne strane, naši najveći pesnici su prevodili druge pisce, a naša sudbina u svetu nije takva da nas prevode najveći pesnici. Ipak, dokaz da je na srpski jezik mogla da se prevede sva ta lepota iz svetske književnosti znači da bi i sa srpskog jezika moglo da se prevede na svetske jezike. Nema nijedan jezik koji nema adekvatne pojmove, dijalekte ili melodije. Što to nije tako uzvratno, to samo govori o sudbini malih jezika i malih naroda.

Ali ako vas ima na engleskom, onda vas uopšte ima?
- To jeste velika zasluga izdavača. Sada već kažu da svaki dan umire jedan jezik, i da se svi jezici zamenjuju jednim jezikom. Ali ja ne verujem da je taj jezik kojim se svi ostali zamenjuju jezik poezije, već je to više jezik komunikacije od sto reči. Jezik poezije ne zaboravlja nijednu reč. I verujem da engleski jezik "drže" pesnici koji znaju njegove zakone i njegove izvore, a ovo što govori svako na ulici, u prodavnici, to služi za prostu komunikaciju, i tu nema više od sto reči. I više im izgleda i ne treba. U naše vreme je podignut veliki ustanak protiv govora, ko god priča duže od dve rečenice zovu ga smor. Sve je ispričano, sve smo čuli, ljudi se sporazumevaju mimikom, gestovima.

Neko se zapitao gde su deca u publici. Da li vas brine to što vas čitaju samo "roditelji"?
- Poezija ne zastareva, ima ona vremena da sačeka. I to što nema dece ne znači da ih neće biti. I kod nas je možda od samog stvaralaštva važnija vera u poeziju, i toliki ljudi koji dolaze na predstavljanje jedne knjige i koji misle da je to bitno za sudbinu naroda. Ta vera je bitnija od svega i ona je veća pesma od bilo koje druge. U našem narodu živi ta vera u smisao knjige i u smisao pesništva. Nisam nigde sreo čoveka koji ore njivu, a onda vam u poverenju kaže da piše knjigu. I pita da li bi nekako mogao da mu pomognem. A to znači da se on toj knjizi poverio i misli da se u knjigama piše samo istina. I da će se on tom knjigom osvetiti ili životu ili svetu.




Izvor: Glas Javnosti