Шта Срби уче у школама: Документарци уместо књига :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Документарци у школама: сада и овде
Извор: Б92 | Разговарала: Соња Гочанин

"Документарни филм је вишеслојан. За разлику од играног филма, он отвара много тема. Ми смо назначили неке кључне теме и то ће бити речено и наставницима: то су само могућности. Они ће слободно моћи да у филму препознају нешто друго".

Филм као додатно наставно средство у школама је програм који је Слободна зона почела да реализује још 2007. године. Смисао овог пројекта је коришћење ангажованих, документарних филмова у настави предмета грађанско васпитање како би се разбиле предрасуде, стереотипи, развијало критичко размишљање младих, подстицале конструктивне идеје. Такође, пројекат је настао и као одговор на застареле наставне методе у школи. "Уколико постоји општа сагласност око тога да је традиционални образовни приступ одавно изгубио могућност да одговори на потребе и интересовања младих на почетку 21. века, као и на изазове будућности, прилагођавање школе динамичним променама света у коме живе деца и млади и начину на који они размишљају и усвајају знања, постао је императив”, наводи се у приручнику намењеном наставницима грађанског васпитања.

Претходних година, Слободна зона је издала приручнике са ДВД компилацијама за коришћење филмова у средњим школама. Током фебруара почиње нови семинар у шест градова у Србији – за наставнике у основним школама. Наставницима ће бити понуђено 23 филма које су одабрали експерти и наставници грађанског васпитања и основношколци. Одабрани филмови се баве темама попут развода брака, инклузије у образовању, проблеми бескућника, па до савремених питања моћи медија и популарности.

Пројекат се реализује уз помоћ Европске Уније, Амбасаде Краљевине Норвешке и Фонда Б92.

О филмовима предвиђеним за наставу у основној школи говори за Б92 уредница приручника за наставнике Мелита Ранђеловић.

Б92: Како се изабрани филмови за основну школу разликују од оних који су били предвиђени за средњошколце?

Мелита Ранђеловић: Теме су врло сличне. Грађанско васпитање у основној и средњој се не разликује програмски. То су теме: партиципација, питање људских права, покретање акција на нивоу школе и локалне заједнице, слобода, вредности. Ипак, најважније је било да буду прилагођени основношколском узрасту, а разлика у психичком развоју детета које је шести или седми разред и средњошколца матуранта је велика. Тако су јунаци филма и оно што прати сам филм везани за вршњаке основношколаца. Један од филмова прати Ану која има 11 година и која има Туретов синдром или девојчицу из Шведске која има 12 година и родитељи су јој разведени. Такође, ту је прича о пријатељству између дечака који је Немац и другог који је Јеврејин у време Другог светског рата.

Велики број одабраних филмова се бави мањинама у друштву: емигрантима, националним мањинама, бескућницима. Два филма се баве Ромима. Да ли су ови филмови својеврстан одговор на препознати друштвени проблем?

Грађанско васпитање се првенствено бави људским правима и вредностима. Са једне стране, чињеница је да живимо у времену декаде Рома и да имамо много предрасуда против којих треба да се боримо. Опет, треба рећи да су се у избору случајно нашла два филма о овој популацији. Један филм је интернационални и везан за наш регион. Други филм имамо од раније и он је са наших простора. Тај други филм се не бави дискриминацијом, већ потребом да Роме упознамо. Предрасуде се и јављају управо због тога што се не познајемо. Морам рећи да су ђаци веома добро реаговали на те приче.

У приручнику су назначене теме којим наставници треба да се баве користећи филм. Да ли они могу изаћи изван ових интерпретација?

Документарни филм је вишеслојан. За разлику од играног филма, он отвара много тема. Ми смо назначили неке кључне теме и то ће бити речено и наставницима: то су само могућности. Они ће слободно моћи да у филму препознају нешто друго. На пример, у филму о Ромима из Блока 71, ми се бавимо њиховом културом, легендама, причама. Наставник/ца овај филм може узети као основу за причу о срећи јер је та заједница, вероватно изненађујуће, веома срећна. Ја сам тај филм пуштала мојим ђацима и они су се јако интересовали и бавили тиме колико је ромска заједница складна и срећна, иако је сиромашна. Такође, наставници не морају да користе све филмове које имају на располагању. Сваки наставник/ца ће препознати филмове са чијом темом може да се “носи“.

Међу одабраним филмовима је и „Никада као први пут“ у коме четири особе говоре о свом првом сексуалном искуству. Колико овај филм “искаче“ из програма грађанског васпитања?

То је филм о коме смо много разговарали. Ђаци су били ти који су рекли да их та тема занима и сјајно су реаговали на филм. Мислим да ми одрасли имамо више кочница, било је ту много дилема: да ли треба, да ли се то може реализовати. Међутим, тај филм се не бави толико сексуалношћу колико питањем одговорности. Заправо, филм се бави тиме колико је важно да се то догоди као лична одлука. Грађанско васпитање није сексуално васпитање, али се бави личним идентитетом и одговорношћу. Ми смо тај филм предвидели у оквиру тог сегмента. Веома ме занима како ће наставници реаговати на семинарима и зато ћу сигурно пустити овај филм. Бојим се само да ће многи наставници рећи: ,,ово није за мене”, а да неће дубље ући у сценарио. То је сјајан филм од четири дела, анимиран, прати четири приче. Те приче нису увек најсрећније, али су реалне.

Који су још филмови били избор основношколаца?

Један сегмент филмова смо преузели са једног фестивала и страног сајта који је дао могућност да млади људи основношколског узраста пласирају своје мале видео снимке, мале приче које имају активистички дух. То су видео снимци од неколико минута где њихови вршњаци упућују своје поруке. Нама се са стручне стране може чинити да нешто није или јесте прича, али је било важно ослушкивати шта ученици о томе мисле. Слушали смо њихове разговоре, погледали њихове белешке и видели њихове реакције и то је било врло драгоцено.

Теме које покрећу ови филмови су веома важне. Колики је проблем то што ове теме нису уврштене у програм обавезног, већ изборног предмета?

Кад је реч о средњим школама, професори грађанског васпитања су социолози, педагози, правници и ми смо упутили препоруке да се неки филмови користе и у оквиру социологије, устава итд. У основној би евентуално било могуће користити филм о холокаусту у оквиру наставе историје. Ми смо, на пример, правили корелацију да се филм о холокаусту гледа у истом разреду у ком се чита Ана Франк. Нажалост, код нас слабо који наставник води рачуна о таквим корелацијама, да се знање повеже. Наравно, проблем јесте и у томе што је грађанско васпитање изборни предмет, па често нема сталних наставника или су мање-више незаинтересовани за извођење овог предмета.

Многи наставници грађанског васпитања би приговорили да не постоје техничке могућности за коришћење филма у настави.

То је чињеница. Мада, морам да признам да су многе школе у унутрашњости боље опремљене него оне у Београду. Ја радим у београдској средњој школи у којој нема доброг пројектора. Оно што је добро је да смо на семинару за професоре средњих школа сретали наводе у евалуацији да је захваљујући Слободној зони директор школе купио пројектор или уредио мултимедијалну учионицу. Чини се да нису све школе у Србији учмале, како то нама некад изгледа.

Још неки од одабраних филмова

1. ,,И бициклисти су људи“ (Милош Томић) који говори о Далибору Анђићу, његовом одрастању у кући без струје, воде и канализације, али и о његовој жељи да учи, образује се и путује.
2. ,,Сјевал се много уплашио” (Вилма Лигтхарт) о дечаку који је изгубио мајку и сестре током цунамија.
3. ,,Толибу дибу даучју” (Борис Десподов) о популарности Валентине Хасан, учеснице емисије ,,Идол”, која је неочекивано постала позната због слабог познавања енглеског језика

http://www.b92.net/kultura/intervjui.php?nav_category=1081&nav_id=578858