ВАНЗЕМАЉЦИ У ПЕРУЋЦУ

Најнижи од најнижих

Избеглице постоје, мада се у јавности о њима све мање чује: у запећку самачког хотела поред Дрине видна је једна од завршница последњег балканског крвопролића

   

– Као да си спуштен с Марса! Изгубљен си човек!

Тако Ранко Воштић (47), родом из Клине код Пећи, покушава објаснити како се осећа као расељено лице с Косова, данас у самачком хотелу у Перућцу код Бајине Баште.

У Перућцу је од ове године, а дотад, од 1999, у Ужичкој Пожеги.

Мада је у самачком хотелу, Ранко није сам. Са њим је Надица, жена му. Узели су се баш током бомбардобања. Одозго сеје смрт, одоздо нови живот. Можда је Бојана баш тада зачета. Данас има пет година. Бојан (4) и Миланка (1,5) рођени су у Ужичкој Пожеги.

Са њима је и Ранкова мајка. Тако их је – шесторо.

Човек на тртжишту

Њих шесторо живе од четири хиљаде и четири стотине динара. То је приход од дечјег додатка и ,,минималца из Завода за запошљавање”. Тако каже Ранко, мада се сада та установа назива Завод за тржиште рада. Нема више запошљавања као некада: запослиш се па после и не мораш да радиш. Данас прво мораш да радиш, да се докажеш (и то ако ти се посрећи) па тек после да се, можда, и запослиш.

– Нема посла ни за домаће становништво – добацује Славољуб Миленковић (56), Приштевац, који је један од тридесетак избеглица управо ових дана пресељених из барака ХЕ „Бајина Башта”, овамо, у самачки хотел који, узгред буди речено, припада „Инексу”. – Нити га има, нити ми имамо икакве шансе да га добијемо.

Стојим испред самачког хотела са групицом невољника из Хрватске, Босне и са Космета. Мало стојимо, мало седнемо на клупу са које се поглед пружа на балконе на којима се сунча постељина, а лево су три контејнера препуна ђубрета.

Најпричљивији је Ранко. Он је овде изабран и за представника расељених лица са Космета.

Најћутљивији је Никола Субота (66) из Книна, на штакама. Био је радник на кратонажи у Графичком предузећу „Младост” у Книну и тамо стекао 36 година радног стажа. Избегао је са „Олујом” и сестром оболелом од шећерне болести. Овде су скупа. Намичу за лекове.

– Немам ти ја шта казати – прошупута.

Драгица Шиниковић (44) из Коњица, самохрана мајка двоје деце, у фебруару је пристигла из Зајечара. Тамо су били три и по године. Драгица је у Коњицу била чистачица на железници, али овде до тако доброг посла не може доћи.

Овде си срећан, вели, ако добијеш могућност да скупљаш сено, береш вишње и малине. А послодавци уцењују. Дају колико хоће. Знају да немамо куд.

– Имате бесплатан смештај и храну. Шта једете?

Ранко Воштић:

– Не знам кад сам месо видео.

– Добро, на пример, шта добијате за који оброк?

– За доручак чај са намазаном паштетом на хлеб. За ручак чорба, или пасуљ, или кувани кромпир. Вечера – качамак, или чаша млека, или неки пут шпагете. А од леба добија се четврт. То није четврт од килограма, већ од векне.

– Храна у баракама на Хидроелектрани била је изузетна – добацује Славољуб Миленковић. – Нисмо ради што су нас овамо пребацили. Имали смо тамо и изузетно особље: Вера, па Гордана куварица, па управник... Има добрих људи. Све зависи од човека. И од нас зависи. Нама нико овде није крив што смо се нашли у овој ситуацији, нити смо ми неком криви....

Готово углас, сви имају лепе речи за двоје људи:

– Управник Новица Јевремовић је фер. Чини човек све што може. Задовољни смо и презадовољни и са општинском повереницом за избеглице, Ољом. Она, јадна, не може ништа више да нам да него оно што добије из Београда. Али је хумана, стрпљива, хоће да објасни кад је питамо у вези са неким папирима, да нас упути... а то је за нас доста.

Кад су људи у тешкој невољи и лепа реч им много значи. Умеју да је цене. Има она стара изрека: Сирома` човеку и мува у чорби заувар.

Ето, на пример, Ранко Воштић, кад нема посла, кад не зна шта ће са собом, оде да пеца. То му је вишеструко корисно. Нађе повода да напусти ову зграду и њено двориште (као неки казнено-поправни дом) и гледа у воду која смирује. Тако човек касније полуди. Али то није све. Може се десити и да нешто упеца, па ето големе радости дечје, целе породице. Да и њима нешто у тигању замирише.

Но, за пецање је потребна дозвола. Једна за Дрину, друга за језеро Перућац. Обе је Ранко морао платити. Не постоје бесплатне дозволе за избеглице. Ако избеглица илити расељено лице хоће рибицу да упеца, има да плати. Као и свако други. А нико други не живи на нижој друштвеној и економској лествици од ових очајника.

– Мора да се плати – каже Ранко помирљиво, као реченицу коју сваки дан понавља, као мантру.

(И на оно што се добија од Комесаријата за избеглице, причао ми је дан раније управник ресторана „Врело” и овог самачког хотела, Новица Јевремовић – одбија се порез на додатну вредност.)

– Него... – присетио се Ранко – шта је са овим донацијама о којима слушамо на радију и телевизији? Кажу доделио овај толико онај онолико, а ми не добијамо ама баш ништа?!

– Ти, Ранко, добијаш бар дечји додатак, а ја ни то, с двоје деце – убацује Драгица Шиниковић. – Зато што сам из Босне. Николина (16) родила се у Босни а Никола (10) у Пожаревцу баш кад је требало да се венчам за човека са којим сам живела али он погинуо у саобраћајки. Па ни на њега немам право...

Као избеглице, Шиниковићи су прошли Пожаревац, Пријепоље, Зајечар, данас су у Перућцу, а докле ће овде бити, само Бог зна.

Драгицина шеснаестогодишња кћерка остала је у другом стању, у Зајечару. Када је мајка за то сазнала, било је касно да се прекине нежељена трудноћа. Тако је дете остало спасено.

Спасен му је живот, али, када се појави у овом свету – шта ће га дочекати? Каква је његова будућност?

Мајка још нерођеног детета очекује да ће бити примљена у београдски Дом за незбринуту децу, као привремено решење, до пунолетства.

Игор и Николина

А можда... можда ће се удати за Игора Лазаревића (19) из Беркова (Клина), такође становника овог несрећног уточишта. Драгица му се ионако пред свима, мада мало и шаљиво, обраћа са – зете. (,,Рекао ми је да хоће.”)

Игор је стасит. леп младић. Завршио је основну школу. Издржава се тако што по Костојевићима утоварује дебла на по сто килограма по комаду исечена. Сам их убацује у шлепере. Добија хиљадрку на дан, а дан траје од јутра до мрака. Највише месечно до сада је зардио 12 хиљада динара. А већ три-четири месеца ево има како нема посла. Издржава две сестре и два брата и мајку. Отац их је давно напустио.

Када сам га упитао да ли мисли о будућности, шта ће радити, приучити се неком послу, где ће живети, без размишљања је, хладно испалио:

– За будућност појма немам.
Слободан Стојићевић