Чије је њено дете :: Psiholog online ~ Burek savetovaliste

KRIZA RUSKOG OČINSTVA

Kad se u Rusiji govori da treba vratiti ocu ulogu vaspitača i glave porodice, onda se obično misli na autoritarni stil gde je otac neprikosnoveni gospodar

Otac u Rusiji odavno nije glava porodice. Psiholozi tvrde da je savremeni muškarac suviše slab za takvu odgovornost. Demografi upozoravaju da on nije stimulisan da ima decu ukoliko mora da preuzme odgovornost za porodicu. Sociolozi beleže pojavu novog tipa porodice, a društvo oseća “krizu očinstva”.

Boraveći nedavno u Beogradu, poznata ruska spisateljica Ljudmila Ulicka, ispričala nam je da je nedostatak očeva veliki ruski problem.

“Treba priznati da je naša zemlja - zemlja koja ratuje. Od 1904. godine, od rusko-japanskog rata, pa sve do današnjeg dana, u Rusiji, u suštini, traje rat. Objavljeni ili neobjavljeni. Uvek se negde sprovode ratne operacije. Kod nas postoji ogroman demografski debalans između muškaraca i žena. I za žene je to teško breme. Žena koja ima dete često je prinuđena da radi i da izdržava porodicu bez muža. Nema dovoljno muškaraca. Oni mnogo više ginu u ratovima i etničkim konfliktima. U zatvorima sedi mnogo više muškaraca – i oni su izuzeti iz normalnog života. To je teško breme na ženskim plećima. U skladu s tim menja se i svest. Mnoge žene shvataju da se neće udati, pa sve više neudatih žena rađa decu. I to ne slučajno. One sasvim svesno preuzimaju na sebe sve obaveze. A onda se ta deca vaspitavaju bez oca. To ne može ostati bez posledica”.

Nevidljivi roditelj

Ali i nezavisno od toga, i u porodicama gde otac postoji situacija se drastično izmenila – pre samo jednog veka glava porodice je obavezno bio otac, on je bio finansijski oslonac i svi u kući su morali da poštuju stroga pravila ponašanja koja je on određivao. Danas takav tip oca prosto odumire. Nedavno je, u želji da zadrži situaciju pod kontrolom, država donela nekoliko zakona koji imaju za cilj vraćanje ocu glavne uloge u porodici. Ali kad se u Rusiji govori da treba vratiti ocu ulogu vaspitača i glave porodice, onda se obično misli na autoritarni stil gde je otac neprikosnoveni gospodar. I to se vidi u svakom segmentu života pa i u najbanalnijem, u reklamama. Ukoliko se otac pojavljuje, kao reklama za mobilne telefone, on je obično negde na putu, zato mama donosi detetu mobilni da se čuje s njim. A ako se i pojavi u nekoj porodičnoj idiličnoj sceni, on ili sedi i gleda televiziju, ili je prehlađen, ili prosipa kečap po košulji (da bi fleka potom bila skinuta čarobnim sredstvom) a najviše što može da učestvuje u životu porodice jeste da sipa deci sok. Srećna je okolnost da je uvek tu mama, spremna da pomogne i reši problem – kao i u životu, uostalom.

Zato nije čudno što u Moskvi odavno postoji centar za ugrožene muškarce “Muški razgovor”. Osnovan je početkom devedesetih godina kada su mnogi muškarci prestali dobro da zarađuju i samim tim izgubili status glave porodice. Kao kolateralna šteta pojavio se nedostatak samopoštovanja i poštovanja okoline. Dotle je u patrijarhalnoj Rusiji otac morao da igra ulogu hranitelja porodice ili u savremenoj varijanti “novčanika s nogama”, a tek potom vaspitača. I čim se mehanizam donošenja plena u kuću pokvario, porodično gnezdo se rastura, žena, a za njom i deca napuštaju ga i pokušavaju da svoj život organizuju bez njega. Ukoliko otac ipak donosi neki novac u kuću, po ceo dan radi, pa se javlja problem večnog odsustva glave porodice. On odlazi ujutru i vraća se kasno uveče. Sociolozi su izmislili poseban naziv za to – “nevidljivi roditelj”. A kad se konačno pojavi u kući, mama, koja je veoma nezadovoljna zbog njegovog dugog odsustva i male koristi od toga, ponižava ga i tako devalvira njegov značaj u očima deteta. Na to se centru “Muški razgovori” svake godine žali prosečno 11 hiljada ljudi.

Surovi eksperiment

S obzirom da je materinstvo biološka a očinstvo sociološka pojava, muškarcu su veoma važne dve stvari - prvo da zna da je dete njegovo i drugo, da mu ostavi nekakvo nasledstvo, smatraju sociolozi. Danas se najviše ceni materijalno ali ako njega nema, dobro će doći i kulturno i duhovno nasledstvo. Ukoliko je muškarac lišen svesti o ta dva faktora, interesovanja za vaspitanje deteta kod njega se drastično smanjuje. Upravo tako je i došlo do slabljenja figure oca u sovjetskom društvu koje je početkom dvadesetih godina izvelo surovi eksperiment – ukinulo je privatnu svojinu i pokušalo da se oslobodi porodice proglasivši idealom slobodan život u komuni.

- Tradicionalna država je uvek neprijateljski raspoložena prema porodici jer ako je za čoveka porodica veoma važna, sve ostale ideje odlaze u drugi plan i takvom čoveku je veoma teško nametnuti bilo kakvu ideologiju, smatra načelnica laboratorije za probleme porodične politike Aljona Petrovna. Ona podseća da je patrijarhalna porodica u kojoj majka sedi kod kuće i gaji decu, a otac radi, počela u Evropi da se ruši krajem dvadesetih godina prošlog veka kad su žene počele da rade, da se bave politikom i tako zauzele tipično muška mesta. Tek je kasnije postalo jasno da je neko morao da preuzme njihove obaveze u kući.

- Aktivno uništavanje porodice kod nas je započelo početkom XX veka. A kad je, konačno shvatila da porodica mora da opstane, država je koristila princip “zavadi pa vladaj” i objavila podršku ne celoj porodici već samo majkama i deci. Otac je bio maksimalno distanciran od deteta. Njegova osnovna uloga bila je da gradi komunizam.

Društvena uloga i pol

Danas je situacija veoma slična iako su uzroci drugi – savremenom vlasniku firme nije potreban saradnik opterećen suviše velikim obavezama izvan posla. Sociolozi primećuju da je ocu sa više dece teže da se zaposli nego ocu jednog deteta. Država, bez obzira što se stalno govori o potrebi da se očevi vrate deci, dodatak koji je odredila za rađanje drugog deteta naziva “materinskim dodatkom” a ne roditeljskim ili porodičnim što bi bilo logičnije. Zato potreba da se otac posveti vaspitanju deteta veoma teško dopire do svesti savremenog muškaraca u Rusiji. Slika (koja se može videti samo u filmovima sa Zapada) kako otac prepovija bebu ili je hrani, u Rusiji je veoma retka. Reklo bi se da svi misle ako muškarac ili žena pređu u drugi status da to nije samo promena socijalne uloge već i promena pola.

U Evropi je odavno jasno da kada žene postanu glava porodice neće početi da hrču niti će se prepustiti beskonačnom gledanju fudbalskih utakmica ali i u Rusiji se situacija drastično i veoma brzo menja. Ako su sociološka istraživanja početkom devedesetih godina pokazivala da 60 posto žena sreću vidi u tome da se dobro uda (umesto da dobije dobar posao), danas je obrnuta situacija – 62 posto se opredeljuje za posao. Samim tim odbacuju tradicionalni model i otvaraju vrata osavremenjenoj a ipak kompletnoj porodici.

Ljubinka Milinčić
Балкан