Iz ženskog ugla

Kako je lepo biti sam!

Ne mogu da otvorim oči. Spava mi se. Odlepljujem jednu trepavicu, prozor mi se čini potpuno neprivlačnim. Zaleđen, baš kao i jutarnje parče neba koje vidim. Trepavice, vrati se dole! Dobro je da je vikend. Ispod pokrivača je toplo i mekano, pružam nogu na drugi kraj mog velikog kreveta, ležim popreko. Ruke zavlačim ispod oba jastuka. To je prva slobodna teritorija.

Mislim, moj krevet. Eksploatišem ga svim delovima tela, a kada u toku noći ustajem da jedem čokoladu, u njega se vraćam poput Atile, strateški, prikradam se uzglavlju odozdo, puzeći svom širinom, pa se bacam u jastuke kao na plen. Dok se okrećem u snu, ne nalećem ni na čiju glavu, uspavljujem se u tišini, ništa ne sluti na hrkanje ili škrgutanje zubima, nema ruke koja me razigrana poklapa dok sam u Rem fazi, niko ne vuče prekrivač na svoju stranu i ne spavam sklupčana od hladnoće, ujutru ne kijam.

Druga slobodna teritorija je kuhinja. Pošto se dogegam do nje, potpuno čupava i krmeljiva, kuvam kafu, puštam peć da izduvava vruć vazduh, palim cigaretu i ispijam je onako kako volim. Polako i u tišini. Nema nikoga da me kritikuje što nisam oprala zube, a već pušim, što nisam doručkovala, a već kafenišem, što nisam skinula krmelje, a sedim za stolom, nema nikoga da pusti reči u dnevni etar, da pokuša da mi odveže uspavan jezik, reinstalira misli, uključi televizor.

Zovu me da prevodim za neke Italijane. Svaka dva dana stranci mi isplaćuju pola prosečne srpske plate, kancelarije su im u "Interkontu", pokrivaju i gorivo i ostale troškove, na primer svaki dan zovem room service da mi donesu kapućino dok bistrim rečnik, kada odu na dan-dva u Rim, po povratku obavezno donesu poklone (tražila sam lekove kojih ovde nema i dobila ih, a pride parfem koji nisam tražila), koleginicu i mene izvode na ručak.

Dva matorca sa lepim manirima, vrhunski novinari sa Apeninskog poluostrva (šuruju sa Berluskonijem), udeljuju komplimente i tu staju. Profi da bolje ne može biti. Nema nikog da me zove u hotelsku sobu - kancelariju i oštro me pita šta ja to radim tamo, ko je još video da se karijera gradi u hotelu, pa još sa strancima, pa još brdo para, nema nikoga da mi kaže da lažem i da se tamo sigurno odigravaju neke bahanalije, to je za kurve, a ne za žene s fakultetom.

Ne moram ni od koga da sakrivam lekove i parfeme, da se pravdam i objašnjavam kako moj intelekt može da mi donese skupocen miris pre nego moje međunožje i da ja igram uvek na tu loptu. Trošim zarađene pare nemilice, kupujem najskuplje farmerke i cipele u gradu, posle treće osvojene teritorije, prelazim na četvrtu - ostatak novca dajem na putovanje. Biram gde ću, s kim ću, kad ću, koliko ću i ne nosim drva u šumu.

Nema nikog da mi kaže da ga mrzi da đuska, da sam se obukla provokativno zato što hoću da me muškarci saleću, a njega provociraju; nema nikoga ko bi dok noćna svetla preko mora sijaju i mame rekao da je bolje da ostanemo u sobi da se odmorimo, a ujutru ranije ustanemo i iskoristimo dan, nema nikoga ko će sav novac da drži kod sebe, meni ga dozira jer sam raspikuća i trošadžija i ostavila bih nas bez prebijenog cvonjka da geknemo od gladi.

Volim da budem sama, hoću da budem sama sve dok neki osvajač ne uspe da me ubedi da treba da mu predam sve te krvavo osvojene teritorije.



Izvor: Glas Javnosti \ Ivana Stojanov 
 

Kako je lepo biti sam!

Boža je mnogo naučio iz veza sa ženama. Bar on tako misli. U njegov život su u proteklih nekoliko godina ulazile mnoge, od kojih su se neke tu zadržale kratko, a neke još kraće. U stvari, razmišljao je, najduža veza koju je ikad imao trajala je šest meseci. Često je razmišljao jesu li njegovi stavovi u vezi s tim uzrok njegovog ponašanja, ili je možda obrnuto. Ni sam nije znao odgovor na to pitanje. Uglavnom, kad god bi se negde povela priča o vezama, Boža je znao da strasno brani svoj pogled na svet.

- Nemaš obavezu - objašnjavao je on često. - Ne možeš nikoga da povrediš; ne osećaš da ti je neko stalno za vratom; čemu uopšte ta jedna konstanta u životu oko koje bi se sve vrtelo? Zar to nije kraj slobode? - govorio je Boža strasno.

On je smatrao da nije prirodno da se ljudi vezuju jedno za drugo do kraja života. Jednostavno nije video poentu u tome. Toliko smo odmakli, civilizacijski i tehnološki, razmišljao je, da je podela rada koja je održavala instituciju braka postala deo istorije; zar ne bi trebalo, sledeći logiku, poslati i brak (oficijelni ili ne) u zaborav?

- Isuviše često sam viđao kako neko u celu tu priču ulazi sa previše entuzijazma, da bi se posle nekog vremena razočarao u ceo svet - pričao je Boža drugarima. - Uostalom, treba biti iskren pa priznati i sebi i drugima da je za svakog mnogo prihvatljivije da imaš ribu bez obaveza, seks bez obaveza, sve bez obaveza. Zar postoji ijedan muškarac koji već posle mesec dana u vezi nije poželeo da proba sa strane? Nema, brate, takva nam je priroda!

Muški gen, smatrao je, previše je jak da bi se iko uzdržao od iskušenja i, u krajnjoj liniji (u glavi), bio veran. Zato je svaka "ekskluzivna" veza unapred osuđena na foliranje, laži, zamajavanje. A nije lepo lagati žene, rezonovao je Boža.



Izvor: Glas Javnosti \ Igor Ćuzović