Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 19. Avg 2019, 04:35:32
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Ovo je forum u kome se postavljaju tekstovi i pesme nasih omiljenih pisaca.
Pre nego sto postavite neki sadrzaj obavezno proverite da li postoji tema sa tim piscem.

Idi dole
Stranice:
1 ... 35 36
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Ivo Andric  (Pročitano 98796 puta)
Hronicar svakodnevice


Future is to those who believe into beauty

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 704
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0.6
mob
Siemens mc60
     Nepomična devojka je gledala jedan trenutak tog čoveka kao da ga nikad nije videla, i treptala očima kao zatečena u lakoj krivici, prisećajući se s naporom s koje strane je došao i otkad tu stoji ispod zida, sa malo uzdignutom glavom, kao da ga je zovnula. Čim se pribrala i rekla sebi da je to „samo" stari, bezazleni Matija, postala je mirna i sigurna. Ali kad mu je uhvatila pogled, nagonski je brzo spustila uzdignutu nogu, a odmah zatim je, nešto sporije, vratila u prvobitni položaj.
     Ostajući nepomičan i jednako zagledan u nju, Matija je škrtim pokretom skinuo izbledelu kapu, kao pred kapelicom pored puta. Tada je primetila da mu se oči šire i da su neobično sjajne. To je bio snažan pogled, nov i živ. Boreći se sa stidom kao sa hladnom strujom, podigla je malo više nogu. On je ispružio glavu napred, prateći celim telom taj pokret. Oči su mu bile velike, čiste; u neobrijanom preplanulom licu njihov pogled je bio sav od neke bogate, skupocene vatre, bez ikakve veze sa njegovim od rada već iskrivljenim telom i prosjačkim odelom. (Sta je to što vide oči koje tako gledaju?) još malo je podigla nogu, osećajući kako trne od nekog straha i visine. Matija se još više nagnuo prema njoj, kao da je vezan za njene pokrete. Izgledalo je da u tom položaju ne može dugo ostati i da će pasti. Sva ostudenela, ona je još podigla nogu, privukla je sasvim uz grudi, tako da je bradom dodirivala koleno. Covek se još jače nagnuo. Sa obe ruke držao je kapu na grudima, nepomičan u svom neprirodnom položaju i u zanosu koji, izgleda, savlađuje i fizičke zakone.
     Sve je bilo izmenjeno. Po svom položaju, izrazu lica i celom držanju niti je ona bila devojčica iz gospodske kuće, niti Matija nadničar i čudak; ni zid nije bio zid, ni prohladni vetar ono što je inače. Sve je postalo bezimeno, sporedno i lako, i letelo nekud kao vetrom nošeno maslačkovo paperje, ali bez uspona i pada, bez mere, kraja i konačnog izgleda, gonjeno nepojmljivim, bezimenim snagama. I da li je sve to upravo tako bilo i koliko je stvarno trajalo, o tom ona ni onda nije mogla da sebi da računa, a kamoli danas, posle trideset i toliko godina. Ali zna i danas, kao i onda, da je sama odjednom učinila kraj tome izuzetnom trenutku, koji je i pre toga i posle toga izgledao posve neverovatan, a koji je negde između te dve neverovatnosti ipak bio i postojao tako živo i sigurno kao svaki drugi javni i priznavani događaj njenog života. Naglim i slobodnim pokretom tela zakrenula se i odjednom prebacila na drugu stranu zida. (Zavijorila je svetla suknja. Tarući se jedna o drugu, zašuštale su svilene čarape tiho, ali oštro i siktavo kao dva tanka sečiva kad munjevito i pljoštimice pređu jedno preko drugog. Još jednom je osetila uz naga stegna, sve do utrobe, struju hladnog vetra s mora.) I već je sve bilo opet izmenjeno i vraćeno u svoj prvobitni svagdašnji položaj. I već je sa obe noge stajala na srednjoj prečanici drvenih lestava u vrtu. Nije odmah sišla na zemlju. Okrenula je glavu i, do vrata skrivena iza zida, još nekoliko trenutaka posmatrala čoveka na putu. Najpre je posrnuo kao da je od njenog naglog pokreta odjednom izgubio oslonac, ali se zadržao na nogama. A zatim je odmah krenuo dalje, i hodom i izgledom opet onaj stari, svagdašnji Matija. Samo je još mrljao.
     -  Hvala, sinjorina!
     Glas mu se gubio. Okrenuo se još jednom.
     -   I ... i ... hvala!
     Tako se izgubio u zelenilu. Ona je skočila sa lestvica, sa obe noge odjednom, svom težinom, tako da je cvoknula zubima i da su joj iz suve zemlje, koja je sada izgledala neočekivano bliza i neverovatno tvrda, povrveli bolni mravci uz noge, sve do kukova.
     Nekoliko godina docnije (bila je tek udata) saznala je jednog februarskog dana, slučajno, da je u svom sobičku ispod krova umro stari Matija, i to u takvoj fakirskoj bedi i golotinji da su morali sakupljati priloge za njegovu sahranu.
     Mladić i devojka koji su došli po taj prilog pričali su da pokojnik nema ni košulje u kojoj bi ga ukopali. I ona je dala svoj prilog u novcu. Ali kad su joj zahvalili i već krenuli ka izlazu, odjednom je zamolila da pričekaju i otrčala u spavaću sobu. Otud je donela novu, belu i finu muževljevu košulju i predala im je da u njoj sahrane siromaha Matiju.

IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Future is to those who believe into beauty

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 704
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0.6
mob
Siemens mc60
     I sada, evo, sa kapom u ruci, protegnut i ogroman, ide avetinjski sporo preko stena i neba i modre površine mora. Više lebdi kao džinovska senka nego što ide. I okrećući se jednako pozdravlja., sa dvosmislenim smeškom na licu.
     - Hvala, sinjorina, hvala!
     Trgnula se gnevno i sa naporom izronila iz neželjenih snoviđenja.
     Sva još pod težinom sna, opirala se budnim delom svesti. Otkud sad ovo neočekivano sećanje, iznakaženo snom? Zar je prokletstvo starenja toliko moćno da ne zahvata samo našu sadašnjost, ne zamračuje samo budućnost, nego vlada i našim sećanjima-snovima? Otkud i čemu ta slika od pre tridesetak godina, smešna, ljigava, izvitoperena, a bolno privlačna slika?
     Osećajući potrebu da se brani i sa naporom nalazeći snagu za to, žena se malo podigla i naglo okrenula. Sad je ležala sa licem u dlanovima kao u rasklopljenoj knjizi. Ali u crvenom mraku iza sklopljenih očnih kapaka mogla je da pročita opet isto, uvek i samo isto: vijugave, strašne i tajne puteve svoje borbe sa godinama, uzaludne ali neprekidne borbe bez saveznika, bez izgleda i pravog odmora.
     Sve ovo što joj se dešava od nekog vremena, u protivnosti je sa njom ćelom otkad je i kakva je; u potpunoj protivnosti ne samo sa njenim željama, njenim osećanjima sebe, svoje snage, samostalnosti i ličnog dostojanstva, nego sa svima njenim shvatanjima, sa vaspitanjem i, na neki način, porodičnom tradicijom.
     Tu se javlja njen otac, samo otac, nikad majka, meka, bela, bezbojna žena sa pasivnom dobrotom ljudi koji su dobri jer drukčiji ne bi mogli biti. Otac, koji je u njoj voleo mnogo više nego ćerku jedinicu, i u kom je ona imala uvek i u svemu ne samo oca nego i najboljeg, najpoverljivijeg prijatelja, sa kojim je bila vezana nedoglednim vezama, a sve to bez nežnih reči i tepanja (bez reči uopšte) i otužnih roditeljskih milovanja, jer sve bi to bilo duboko ispod onog što su otac i kći osećali jedno za drugo i mislili jedno o drugom.
     Čovek sa velikom telesnom snagom i potpunom ravnotežom duha, jednostavan do prividne grubosti, on je tu svoju ćerku („inženjersko dete") i voleo upravo zbog njene snage volje, jednostavnosti duha i odlučnosti u mišljenju i postupcima, zbog obilja strasti za sve, a urođene uzdržljivosti u svemu. Još u detinjstvu čula je jednom prilikom jedan od onih njegovih „inženjerski" grubih, ali nasmejanih i nezlobivih sudova. Negde, uzgred, u polumraku, na terasi, on je rekao ne njoj, nego jednom od svojih drugova da je „ženina mašina stalno na opravci". (Njegov ukus nije nikad bio mnogo fin ni njegov ton naročito delikatan, kao što ni ti njegovi šaljivo oštri i preterani sudovi nisu bili uvek doslovno i u celosti tačni, ali je u njima bilo neke prirodno hrabre i vesele svetlosti koja je pomagala da se stvari pre zapaze i bolje vide.) Čula je, ali nije razmšljala mnogo o značenju tih reci. Njen osećajni svet bio je tada još netaknut, sliven sav iz jednog komada i teško pristupan uticaj ima spolja, a njeno telo, ženstveno i osetljivo, bez traga tupe težine i mekote, bez suviška sokova, bez suza i potrebe za osloncem; ukratko,  bez svih onih znakova slabosti koje tako često opterećuju tela i najlepših žena. Godinama, ono je bilo i ostalo skladno i snažno i mramorno čisto, a pokretljivo kao laka, fino građena jedrilica; ona ga nije osećala, a raspola¬gala je njime i vladala kao ogromnim i beskrajno raznovrsnim bogatstvom. Potreba da o njemu misli ili čak govori nikad se nije javljala u njoj. Zivela je njegovim životom, koji je bio raskošan, Slobodan, dosledan, vedar, i izgledao kao da takav samo može i biti, dovoljan sam sebi, bez straha i poroka, bez niskih obzira i sitnih računa.
     A sada, od nekog vremena, sve se menja, nagore, na strašno i stidno, na nešto njoj potpuno neobično i neprijateljski tuđe.
     To je počelo otprilike pre tri ili četiri godine. Otprilike, jer za velike i teške promene svog života čovek ne bi mogao nikad da kaže tačno kad su počele. Čas izgleda kao da su oduvek bile tu, čas opet kao da su se maločas pojavile i otkrile njegovim očima.  Zatim, to je podmuklo i varljivo.  Ta muka izgleda ponekad teška, opipljiva, jedina i velika, kao crna planina koja zaklanja svet i neće se nikad promeniti ni pomeriti s mesta. A zatim dođu dani i čitave nedelje kad izgleda da „planine" i nema, da nije nikad ni bila, da ne može uopšte biti. Dok jednog dana, jednog trena, ne iskrsne opet i ne ispreči se pred nama, stvarna, ogromna, veća i crnja nego što je bila pre tog kratkog i varljivog zatišija i olakšanja.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Future is to those who believe into beauty

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 704
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0.6
mob
Siemens mc60
     Tako, pre nekoliko godina počela je da primećuje u sebi i na sebi prve promene i znake starenja, i da se kod svakog od njih kida između čeličnih i pakleno oštrih zubaca: jeste - nije -jeste? Trudila se da ne odgovara ni da ni ne, da ućutka pitanja, da ih zaboravi. Ali ona su se javljala opet, nekad pre nekad posle, neočekivanim povodom. A more, koje je oduvek najveća radost njenog života, bilo je u tom njen prvi i glavni protivnik i mučitelj.
     Rođena i odrasla na moru, ona ga je brzo posle svoje prve udaje napustila. I od tada je živela stalno daleko od njega, sa izuzetkom letnjih meseci. Živela! Šta sadrži ta reč? Dva braka, oba kratkotrajna i bez pravog značenja i dubljeg traga. Zatim, velika desetogodišnja ljubav sa pravim čovekom, u kojoj je sve, pa čak i neizbežni kraj, bilo lepo i dostojno. Dalje, njena dvadesetogodišnja karijera operske pevačice, mirna, sigurna, bez trzavica i poniženja koja inače često prate tu vrstu uspona. Njen glas je i sada pun, njeno tumačenje uloga zrelije i dublje nego ikad.
     Za svih dvadesetak godina toga svog života ona nikad nije propustila da leto ne provede na nekoj plaži. To je bilo njeno najbolje doba, sjajni vrhunac svake njene godine, sa još lepšim obećanjima za iduću. Bezbrižna, sigurna, bez senke u sebi i oko sebe, ne misleći na gomilu sveta koji je okružuje drukčije negoli na pesak i kamen i nebo i more, koji su joj potrebni za njeno letovanje.
     1 sve je tako išlo, iz godine u godinu. Izgledalo je i drugima i njoj samoj da prirodni zakoni zaista nemaju vlasti nad tim telom. 1 ljudi su govorili o tom kao o malom čudu. I suviše su govorili1. A ona nije ni mislila na to, primajući sve kao najprirodniju stvar na svetu. Sad tek, čini joj se, vidi sebe onakvu kakva je u toku mnogih godina svoje izuzetno duge mladosti morala biti u očima drugih, jer sumnja i briga vide ono što sreća i pouzdanje ne mogu nikad da sagledaju.
     Išlo je, sve do tog leta, pre četiri godine. Ali tada se, neočekivana i neverovatna, prvi put javila misao o promenama. Laka senka između nje i njenog leta na moru, zla nagovest koja je otišla sa njom da zimuje. Uselila se u nju i tinjala tu kao pritajena bolest. A to što je u početku izgledalo kao užas u koji je teško verovati i strašan san koji se mora raspršiti, sačekalo je na početku idućeg leta već kao deo stvarnosti i stalna briga. I raslo je i ustaljivalo se docnije sa svakom godinom. Sama sebi nije mogla da veruje. Strepeći od svog pitanja, govorila je često u sebi:
     - Je li moguće, svemogući bože, je li moguće?
     Nije bilo, nije moglo biti odgovora na ta njena bezglasna pitanja; ona ga nije ni očekivala, jer je znala da ih upućuje u beznadnu prazninu. Ali je isto tako dobro znala da ta njena pitanja znače: je li mogućno da stari i ružnja primetno i nezaustavljivo, da za nju uskoro neće više biti radosnog leta, ni sunca ni šarenila ni žamora na morskoj obali? Je li mogućno  da je sa ovim prokletim telom, koje se odmetnulo i postalo joj neprijatelj, zaista došlo dotle da ono nije više za plažu ni za pokazivanje, da ni sama ne može bez straha da ga gleda, a kamoli da ga iznosi na sunce, medu veseo i svirepo bleštav svet?
     Ovih poslednjih nekoliko godina ona je tako od samog proleća počinjala da se pita i posmatra, da grozničavo proučava svoju kožu, kao zalutao putnik geografsku kartu, da naga prolazi između ogledala, ispitujući svaki pokret i pitajući se sa strepnjom hoće li bar još ovog leta moći da se pokaže na nekoj maloj plaži, skromno, bez bleska i velike radosti, ali bez bruke. Samo bez bruke! Nedeljama i mesecima bavila se pitanjem najpodesnijeg kostima za kupanje, pitanjem koje je nekad rešavala kao kakav mladić sportist, lako, brzo i uzgred, i uvek na najsrećniji način.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Future is to those who believe into beauty

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 704
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0.6
mob
Siemens mc60
     To je njen život poslednjih godina. Ne život, nego ludilo koje joj zaklanja svet i život, i čini od nje usamljeno stvorenje, mučeno suludim mislima kakve nikad ranije nije poznavala, i beskrajnim, naopakim objašnjavanjima sa starenjem i starošću.
     Evo i sada, ovde na suncu i vazduhu, naviru u njoj te misli i strašne, besmislene optužbe, kao mračni i kiseli sokovi. I ona govori u sebi. Svaka reč je peče i boli, ali ne može da se zaustavi. Govori sama sebi kao da se sa nekim nevidljivim prepire.
     Ne, starost nije dobra ni lepa. Ni u čem, ni u čem, ni u čemu! Nije čak ni čista! Ne samo što pažnja otupi, obzir oslabi, interes obamre, pa je čovek sklon da se zapusti u odelu i držanju, nego čak i samo telo kao da se teško čisti a lako prlja. Samo od sebe, iznutra se prlja. A ako, sa krajnjim naporom, čoveku koji stari i pođe za rukom da se održi uredan i čist, to je sterilizovana čistoća apoteke a ne čistoća cveta. A mladost je čista, jer se njeni sokovi obnavljaju, dok su sokovi starosti ustajali i kad još nisu potpuno usahli. Ni seda vlas nije časna kad liči na sramotu koju sakrivaš a sakriti je ne možeš. Ni bora na licu. Bore ulivaju svakom poštovanje, daju draž i toplinu licima skromnih starica i dostojanstvo čelu mislioca, ali te iste bore na licu lepe žene koja počinje da stari izgledaju kao zli pečati i ožiljci poraza, nešto nakazno, gotovo sramotno, jer te bore izazivaju kod onog ko ih gleda ista ona osećanja sa kojima ih ta žena nosi. One se ne mogu kozmetikom sakriti ni masažom zbrisati, čak kao da se ne mogu - proklete bile! - ni oprati kako treba. U njima ostaje uvek senka starenja, kao što na bronzanim i mramornim bistama, po provincijskim muzejima, ostaje uvek malo prašine u borama lica i naborima odela. Iz tih jedva vidljivih, a ipak uvek vidljivih i pre svega vidljivih bora na licu lepe žene koja počinje da stari - bije hlad i pustoš, kao iz dubokih haluga i planinskih provalija.
     A šta da misli o svojim očima? Ništa nije teže ni strasnije nego gledati svet oko sebe očima bivše lepotice. Pogled takve žene koja stari postaje s vremenem sve više nemiran, tvrd, sumnjičav i zao, jer u tuđim očima traži da vidi samo jedno: utisak koji ostavlja njena pojava. Ona i u ogledalu sa strahom hvata taj svoj novi pogled, smeška mu se, nastojeći da ga zbriše ili bar umekša, ali on i kroz osmejak probija, jadan, pun nepoverenja u druge i nepouzdanja u sebe, kolebljiv i ispitivački oštar. (Nigde i nikad više bezbrižnog sjaja nekadašnjeg1.) A i kad uspe da mu vrati, na silu, nešto od tog sjaja mladosti, onda opet on daje ćelom licu izgled nečeg lakomislenog i luckastog, gotovo nepristojnog, i njoj samoj tako odvratnog da bi najviše volela baciti prvi flakon koji dohvati i razbiti veliko ogledalo, zajedno s tim pogledom.
     Takva je ta kleta starost da se sve okreće protiv onog protiv koga je i inače sve, jer stari.
     Ona nije više razmišljala o starosti; ona je izmišljala i preuveličavala, klevetala starost. Pred njenim zabludelim, otrovanim mislima ništa nije nalazilo milosti. Ni slabost, ni mudrost, ni dostojanstvo starosti. Sve to izgledalo joj je kao samoobmana i jevtina uteha, a njoj to ne treba, jer njoj su se najposle otvorile oči za ono što se zove starost i starenje, i ona neće da vara samu sebe, ne može da se zadovoljava sopstvenim varkama. Neće ništa i ni do čega joj nije stalo.
     Samo jedno bi htela u ovom trenutku: da može da sedi onako kao nekad na zidu koji je zatvarao vrt njene mladosti, da ima još jednom onu snagu da oseti kako, nepomična, leti bezglasno i slepo na onom prohladnom vazdušnom talasu. Samo to. A to ne može i nikad više neće moći.
     Tako je mislila i u mislima sebi govorila kruta i nepomična žena na steni. (A kad god mi tako mislimo da su nam se za nešto „otvorile oči", to obično znači da smo ih za stotinu drugih stvari zatvorili.)
     Došavši do svih tih mučnih i nepodnošljivih zaključaka, ona je, uplašena, nastojala da zaustavi tok svojih pogrešnih misli. -Ne, ne treba misliti na to, bar ne ovde na suncu. Treba čvrsto stisnuti očne kapke i biti bezbrižan, ili bar bez misli.
     To je dobro. Tako. Zaklopiti oči, zaboraviti da ih imaš. (Od njih dolazi zlo, jer one primećuju i mere promene.) Ne znati ko si, ni šta si, ni koliko prostora zauzimaš, ni kako izgledaš, ni otkud dolaziš ni kuda ideš. Ne kidati ludo život, ne deliti ga na mladost i starost. Predati se sav prostim a velikim stvarima koje se ne menjaju, bar ne tako brzo, steni na kojoj si, suncu, modrini neba nad sestrinskom, tamnijom modrinom mora. Zbrisati svaku misao i poredenje i ocenu, izgubiti se bez želje i mere. To je dobro. Dobro, ali ne traje dugo.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Hronicar svakodnevice


Future is to those who believe into beauty

Zodijak Taurus
Pol Žena
Poruke 704
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 1.0.6
mob
Siemens mc60
     S vremena na vreme, okrećući se kao bolesnik s boka na bok, ona otvori oči, koje odmah zabole kao dve rane. Kratak pogled uhvati neku mladu ženu ili devojku kako, sigurna u sebe i bez misli o svom telu, izlazi iz mora zabacujući mokru kosu, ili se sprema da skoči u nj.
     I misao progovori u njoj odmah ponovo: „Ah, kad bi ove žene znale kako to prolazi i kako ..." A onda odjednom prekinu sopstvenu misao u polovini. „Ah, šta ja tu naričem i dozivam! Šta me se tiču ostale žene i sav svet?" Ali igra misli je otpočela u njoj i sad, živa i brza, ide u tako oštrim zaokretima da se jedan zaključak sudara sa drugim. „Pa kako da me se ne tiču? Jer to što se dešava meni, dešava se svakoj ženi na svetu; mlada i lepa ne ostaje valjda nijedna. Svakoj!" I opet menja pravac misli. „Da, naravno da se dešava, po samoj prirodi stvari. Dešava se. Ali ipak, možda ne svakoj ili ne ovako? Ne ovako!" - I sa nekom gorkom, iznenadnom jasnošću uviđa da ovako stare samo oni koji se svoje starosti stide, da je nesrećno svako telo koje živi samo za sebe i samo sebe radi, a pravu meru svoje nesreće uviđa tek kad počne da stari.
     Branila se od tih misli, ali nije mogla da zaustavi ono ludo izdvojeno „ne ovako"; oseća ga neprestano u grudima kako se niše poput tvrdog crnog klatna i ponavlja, kao jecaj koji ne prestaje, jer mu svi svodovi u njoj umnožavaju jeku. Ne ovako! Ne ovako! Udarala je čelom o meku tkaninu, ispod koje se osećao večiti kamen.
     - Ne ovako! Jao, ne ovako!
     Sa strahom se uhvati kako tiho, u sebi, cvili. Do besa je dovodi što ne može da uništi ili bar ućutka to nemoćno, jadno štene u sebi". Dešava joj se u poslednje vreme da tako uzme ma kakvu beznačajnu reč i da je ponavlja dok ne pređe u tužnu melodiju, kao lelek od kojeg odzvanja celo njeno telo, a koji samo ona čuje. Mrzi to svoje cviljenje, a svaki čas uhvati samu sebe u tom. I zadrhti od pomisli da bi ono jednog dana moglo postati glasno, preći usne, i da bi ga neko od ljudi mogao čuti.
     A od tog drhata telo se ježi, pa sve više mrzne i ledi, i pored tople stene ispod sebe i avgustovskog sunca nad sobom.
     Od nožnih prstiju počinje studen, prava, bolna studen, i penje se i širi, zahvata najtanja unutarnja tkiva i, najposle, sastaje se sa isto takvim studenim talasima koji su krenuli od laktova i sa šije. Sad je ispunjena ledom, a koža joj je posuta jezom. Poslednjim naporom se pita: kud je sva njena krv mogla otići iz nje?
     Još je samo misao živa u njoj, a ta misao kazuje joj da leži negde među ljudima, kao čudovišna oaza mraka i leda na jari kamenog tla i usijanog vazduha. Ta misao izaziva u njoj želju da beži, da se skloni od sveta i sa ovog dnevnog videla. Ali za povlačenje je dockan, ono bi samo povećalo stid i užas. Ostaje samo nestanak. Da iščezne, neprimetno, potpuno, zauvek, u ovo ledeno doba cele zemlje, zajedno sa poslednjim tragom života na njoj i sa svim njenim okeanima i kontinentima.
     Ali od te silne, ogorčene želje za nestankom pali se u njoj, u samoj sredini tela, tamo gde se rebra razdvajaju, beskrajno sitna iskra, a od nje se razgara oganj, malen po obimu, ali strašan po snazi, i širi se lagano, potiskujući studen i pretvarajući je u vatru. Najposle, sav led u njoj pretvoren je u oganj. Sama sebi govori kroz maglu i vrelinu: „Otkud ovolika krv u meni? Otkud pritiče i kako je ovako vrela? Sagoreću!"
     Da, i to je način da se nestane. Da, ne ostaje ništa drugo do nestati, sagoreti, spaliti ovo telo koje je tako podlo izneverilo, obrnulo ceo njen život u protivno od onoga što je uvek bio i što je jedino mogao biti. Sagoreti potpuno, apsolutno, do dna, svemoćnim, čistim, časnim, neopozivim ognjem. Sagoreti bez ostatka! izgubiti se u opštem požaru svetova kao vatra u vatri.
     Sve to traje, čini joj se, beskonačno dugo, duže od svake mere i svakog trajanja.  Pa ipak,  svest ne gasne i nestanka nema.
     Teško diže glavu, otvara oči. Sve postoji. I sve je isto. S naporom nalazi snage za male pokrete u tom svetu koji ni studen ni vatra nisu mogle da umrtve i unište. Otvara modru kutiju sa kremom i mehaničkim pokretom maže to telo koje je u jednom minutu dva puta umiralo, jedanput od ognja, drugi put od leda, a još, evo, živi i kreće se i hoće nešto.
     Pokreti je umiruju, pogled se miri sa poznatim predelom i po njemu razasutim kupačima, sa svetom koji nepromenjen postoji izvan njenih misli i svih promena u njoj. U tom svetu ima i mora biti negde i nekako mesta za sve. Za sve.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 35 36
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 19. Avg 2019, 04:35:32
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.051 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.