Ekskluzivno: Pronađena dokumenta u kojima se naš nobelovac nedvosmisleno izjasnio kao Srbin. Čvrsto stajao na braniku svoje biografije, štiteći je od upada „dokonih“

Najcesce vođene vanknjiževnim razlozima, rasprave i polemike, koje se s vremena na vreme obnavljaju na temu „čiji je Andrić“, odnosno kojoj književnosti pripada, najnovijim istraživanjima Žanete Đukić-Perišić, savetnice u Zadužbini Ive Andrića, dobijaju novu dimenziju. Naime, prilikom izučavanja građe iz Andrićevog života i stvaralaštva za doktorsku disertaciju, Žaneta Đukić-Perišić naišla je na dva važna dokumenta - Andrićevu ličnu kartu i vojnu knjižicu - koji svedoče o njegovom nacionalnom opredeljenju. „Večernje novosti“ ekskluzivno objavljuju faksimile ovih dokumenata koji su, sticajem okolnosti, bili zaboravljeni i van domašaja javnosti u Spomen-muzeju Ive Andrića.

U ličnoj karti izdatoj 15. juna 1951. godine u Beogradu, u rubriku „narodnost“ književni velikan je upisao „srpska“. Mesec dana kasnije, 19. jula, u vojnoj knjižici za „narodnost“ uneo je - „Srbin“. Nešto docnije, godine 1955, što je već poznato, prilikom ulaska u Komunističku partiju, u evidentni list Andrić je svojom rukom na mesto za nacionalnost napisao „srpska“. Isto stoji i u venčanom listu iz septembra 1958. kada se u opštini Stari grad venčao sa Milicom Babić, slikarkom i pozorišnom kostimografkinjom, koja je bila njegova dugogodišnja postojana i nežna ljubav.

Mnogo pre toga, još 1919. godine, u jednom pismu Andrić je zapisao: „Ja nemam žive duše i ja moram u Beograd“. I upravo od te godine počinje njegova neraskidiva veza sa gradom u kojem je proveo najveći deo svog života, sazreo kao intelektualac, napisao najveći deo svog opusa i doživeo punu profesionalnu afirmaciju.


- Beograd ga je prihvatio široko raširenih ruku: bila je to ljubav na prvi pogled koja je trajala celog života - kaže za „Novosti“ Žaneta Đukić-Perišić. - Tokom dugog niza godina, Andrić postaje integralni deo srpskog kulturnog prostora: postaje član Srpske akademije nauka, član i autor Srpske književne zadruge, predsednik Udruženja književnika Srbije i drugih nacionalnih institucija, a sebe, očigledno, vidi i doživljava kao pripadnika srpske nacije.

Pokušavajući da utvrdi koliko su događaji iz života velikog pisca uticali na njegovo stvaralaštvo, sagovornica je došla do veoma zanimljivih poređenja, uprkos tome što je Andrić bio izuzetno zatvoren čovek, zakopčan do grla.

- Iako je, kako je sam govorio, kod njega sve bilo obično, da običnije ne može biti, iako nije interesantan za javnost i biografiju jer ne ide kao Hemingvej u lov na lavove, ne pravi boemske skandale, ne daje senzacionalne izjave, Andrićeva biografija bila je neobično zanimljiva i puna preokreta. To je reprezentativna biografija intelektualca koji je stasavao u jedno istorijski važno i burno vreme ratova, prevrata i lomova, padanja imperije i stvaranja država, rađanja misaonih sistema i ideologija, duhovnih preokupacija i književnih orijentacija. Često je citirao Getea koji kaže da je umetnikovo da stvara a ne da govori o sebi, i toga se, u glavnom, i pridržavao. Čuvao je svoj privatni prostor, ne govoreći nikada o svom ličnom životu.

Kao čitalac, međutim, napominje sagovornica, Andrić se ponašao sasvim suprotno: intelektualna i ljudska radoznalost često su ga vodile u tuđu privatnost i on se nije ustručavao da zaviri u tuđu intimu iznesenu u dnevnicima ili pismima, od Getea do Dragojla Dudića. Iako na jednom mestu kaže da je nedozvoljeno i nemoralno objavljivati tuđa pisma ili dnevnike, ako ih pisac nije namenio javnosti, i da bi sva pisma trebalo da umru sa ljudima koji su ih pisali, Andrić se u gotovo svim svojim esejima o velikim stvaraocima upravo oslanjao na biografske podatke iz njihovih života.

- Andrić se štedro oslanjao na podatke iz njihovih životopisa: njihova ličnost, sklop privatnih, istorijskih i društvenih okolnosti koje su ih formirale, zanimale su ga bar koliko i njihova dela. Sam je, međutim, čvrsto stajao na braniku svoje biografije i privatnosti, čuvajući je i štiteći je od upada „dokonih“ ili „nesposobnih“ istraživača. Često je govorio o svom stidu pred javnošću, o nelagodnosti koju oseća kada je izložen „svetlostima pozornice“. „Mene je često sramota kad mi se ime pominje u novinama“, kaže jednom vajkajući se. Biti anoniman, biti u senci, skrajnut s magistralnih, često i opasnih životnih puteva, kao da je bio njegov san još iz mladosti. Često je govorio kako mu je žao što nije pisao pod pseudonimom, jer bi tako bio slobodniji.

Međutim, upravo što je bio takav, za one koji idu njegovim tragovima predstavlja veliki izazov i može biti junak izuzetno uzbudljive književne biografije.

Licna karta

U ličnoj karti Ive Andrića je navedeno:

Ime oca - Antonije
Datum i godina rođenja - 10.10.1892.
Mesto rođenja - Travnik, Bosna
Zanimanje - književnik
Narodnost - Srpska
Mesto stanovanja - Prizrenska 9
Bračno stanje - neoženjen

U ličnom opisu stoji:

visina (rast) - srednji
lice - okruglo
oči - kestenj.
nos, usta - prav
brada, brkovi - brije

Vojna knjizica

U vojnoj knjižici navedeni su sledeći regrutni podaci:

Datum rođenja - 10.10.1892.
Mesto rođenja - Travnik
Narodnost - Srbin
Koje jezike govori - francuski, nemački i italijanski
Zanimanje - književnik

Diskretna pisma

Posle smrti prvog muža, Nenada Jovanovića, Milica Babić se udala za Andrića. Vrlo su zanimljiva Andrićeva pisma Milici tokom godina njene žalosti: oslovljavajući je sa „dragi prijatelju“, obraćajući joj se sa „vi“, Andrić, mestimično, u trećem licu, misleći naravno na samu Milicu, piše o njoj kao o nekakvoj „Ubavki“, bez koje mu je pusto i teško. Strogo vodeći računa o građanskom protokolu, čak i u ličnim pismima, on se drži forme.

- Tek u pismima koje joj piše kao muž, oslovljava je kao „Lepo“, „draga Lepo“. Ali, u svom dnevniku sa puta po Kini, pišući podsetnik za kupovinu poklona kojima će obradovati svoje bližnje i prijatelje, Andrić ne navodi Miličino ime, već piše da će za „Lepu“ kupiti četkicu od zečijeg repa sa drškom od bambusa, tuš za crtanje, lepezu... Bilo je to vreme kada je Milica još udata žena, pa ni u tako privatnom pismu kao što je dnevnik, Andrić ne odaje identitet svoje ljubavi - kaže Žaneta Đukić-Perišić.


Izvor: Novosti

Ne zelim da pobijam cinjenice koje su ovdje navedene, ali bih da dodam jos ponesto iz zivota Ive Andrica. Dakle, za vrijeme 2. svjetskog rata postojala je inicijativa od strane samog vrha tadasnje NDH da Ivo dodje u Zagreb i intelektualno zastupa ustaski sistem. Naravno, od tog nije bilo nista i on odlazi u Beograd. U pocetku svog knjizevnog rada Ivo pise na hrvatskom jeziku, sredinom svoje karijere pise na srpsko - hrvatskom, a u zadnjoj trecini svog knjizevnog rada pise na cisto srpskom jeziku (na kom je napisao i svoje najpoznatije djelo Na Drini cuprija; naravno, radi autenticnosti vremena i prostora u romanu koristi dosta turcizama, germanizama i ostalih stranih rijeci). Za vrijeme komunisticke vlasti bio je povremeno u nemilosti vlasti zbog (vec pomenutog) moguceg prilaska ustasama. Zato je primoran da se prilagodjava situacijama u kojim bi se nasao i jednom prilikom kada je pravljen put (zaboravio sam koji i gdje) receno mu je da mora napisati djelo vezano za taj put. On je zbog toga dane potrosio setajuci na relaciji gdje je pravljen put i sakupljao biljeske za to djelo. (Ne mogu reci nesto vise o tome jer nisam obracao neku pretjeranu paznju na to kada sam imao prilike to cuti.   )

Roditelji su mu bili hrvatske nacionalnosti, dakle rođen je kao Hrvat. Kasnije kad je shvatio među kakvom gamadi se rodio, odlučio je da promeni nacionalnost. Ovo je na konto pređašnjeg posta.

Evo i slike lične karte iz 1951.



I dokument sa poljskog univerziteta 1914.

Budali moras da dokazuješ da je crno - crno. Ne treba nikakva potvrda, ferman, izjava da se to uvidi. Dovoljno je pročitati prvih 20 strana bilo koje njegove knjige pa da se sabere 2 i 2.

Vjerovatno je to onda razlog sto ga je NDH zeljela sebi i sto je prvo pisao na hrvatskom jeziku.

Po toj logici bi npr. jedan Haled Hoseini (inace iz Avganistana) bio Amerikanac jer je knjige Lovac na zmajeve i Hiljadu cudesnih sunaca pisao na engleskom. Istina, on zivi i radi u Americi, ali to ne znaci da odmah mora biti Amerikanac.
A i cini se da nisi procitao moj post u kom sam rekao da je Ivo Andric na cisto srpskom jeziku poceo pisati tek u zadnjem periodu svog knjizevnog rada.

E vala ako čitate njegove knjige samo zbog ovakvih gluposti... onda stvarno ne zaslužujete da ih čitate.


Jeste... ne znam ni kako ni gde ni šta... ne sećam se i ne znam...  al' to mi je neko pričao. To sigurno mora biti istina.   


Pa ako ćemo već da putujemo logikom... engleski je prvenstveno jezik ...  Engleske. 
A drugo Amerikanci su nacija, ne narod. Sastavljeni iz više različitih naroda.
Geografska odrednica... ne etnička.   (Sem Indijanaca.  )
Haled ima američko državljanstvo, što znači da je Amerikanac. Poreklom iz Avganistana.


I treće... svi su ovde nekada bili Srbi. 

Lepo je rekao Kusturica "divim se Ivu Andricu, on je hrvat po rodjenju a Srbin po opredeljenju takvih nema puno"

Ja mu se divim iz nekog sasvim drugog razloga. 




Moja biblija.

U svom prvom postu si se, da prostiš, nalupao. 

U centar