Glas koji peva u vrtovima

Kako da ulovim taj glas što ispliva iz mene
Kao ptica iz neba, i otuđi se sasvim,
Dovoljan sebi i svestan svog postojanja,
Taj glas što se nevino ruga svom zavičaju
Od krvi i mekog nepoznavanja, kada peva
Negde u svojoj čistoj okolini, koju ne mogu
Da napipam ranjavim prstima, da omeđim
Dugo varanim pogledom (da li na vrhu
Stepenica?) Kako da ulovim taj glas
Rođen nekada u mestu mog prvog buđenja
Kao čudni i slepi stranac što brze sazreva,
Glas koji sada peva u zelenom prostoru
Vrtova s one strane sluha, u pticu preobražen.
Bojažljivo, da ne povredim neke zakone
Koje ne poznajem, šuljam se pored zidova,
Rešetkastih zidova jave, s prvim tragovima
Mravkastog umora u pokretima udova.
Kome da priznam uzaludni lov, koga da pitam,
Koga, u ravnici od sunca i plavog katrana,
Koga, na klupi u skamenjenom drvoredu,
Koga da pitam za glas u vrtovima?
Ljudi stavljaju ruke na naviknute stolove,
Umaču hleb u so, smeju se ili odlaze,
Obično kroz vrata, i nestaju u sebi,
Ili bez sebe. A oni mrtvi, koje se bojim
Da pitam jer mozda suviše, suviše znaju,
Oni nas ne primećuju jer su zauzeti
Pažljivim rasklapanjem svojih bivših sudbina
Kao časovničari, svejedno izvan vrtova.
Ostaje ipak mozda jedno stablo na vetru,
Jedna ulica, i malo zrelosti trajanja,
Neke slomljene igračke, i ostaje glas,
Glas koji je nekada stanovao ovde,
A sada peva u vrtovima.

Ljubav

Već godinama učim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i restekastu lakoću

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena što ne prođe kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjaš, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagrađen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
Što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.

Već godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu što puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tuđe smrti.

Mesta koja volimo

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

Molitva

Ljubavi, neka bude volja tvoja
Na ovom nebu, strašno nesigurnom,
Ko i na zemlji. Sad je doba boja
I južnog vetra u listanju žurnom.
Noći su plave, mekane ko voće
I pune zvezda ko plitki bunari.
Neka se ljudi ljube kako hoće
U privremenom krugu malih stvari.
Ljubavi, neka bude volja tvoja
U gradovima što su nepokretni
I neće moći da beže iz stroja,
I ispod lišća što još nema rane,
I među ljudima što žive sretni
Jer veruju u stare lukobrane.

O delima ljubavi

Dela su ljubavi po svetu razasuta
Kao tragovi bitke;
a trava buja
Na razbojištu, mokri plamen zemlje
Bukne da strasnu iznova uspostavi čednost,
Kao pre zagrljaja, pre pamćenja, pre glasova
U zoru, sa usana tek rastavljenih:
Dela su ljubavi sporna -
I kad se mrvi zid, i kada vrt podivlja,
Kad istare se slovo, kad razbije se prsten,
Ljubav je na gubitku;
no slušaj krikove ptica
Nad uvalom gde more od ljubavnika uči
Drukčiju nežnost: vreme je nepristrasno,
A svet je ljubavi zadan,
duga vežba
Bogova nedoraslih.

Opelo

ZA SEDAM STOTINA IZ CRKVE U GLINI

1.

Necu da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili se. Ja, jedan, nosim njih u sebi,
Urasle u moju zrelost, neizgovorene,
Istrulelih lica. Ne mogu da ih oteram
Iz beskrajnog staklenog prostora noći bez sna.
Oni nisu trava. Oni kucaju, noću,
Iznutra, pažljivo, na zatreperene prozore
Mojih očiju; svi mrtvi, i svima su grla
Rascvetana u ružu. Ne, neću da prećutim
To naselje u mojoj krvi, jer ja sam jedan,
A njih je tada bilo više od sedam stotina.

2.

Među zidovima, iz zatvorenih vrata
Napunjeni stravičnim čekanjem, kao peskom
Ispraznjenih ruku, mekani pred oštricama,
Svesni, pod svodom zgrčeni od slućenog užasa ...
Ja, bivši dečak, mislim na prvi tupi ubod
Što oslobodi tamnu i toplu krvi iz tela
Prvog od njih; varljivu krv što brzo otiče;
I čujem prvi krik, vlažan od rumene pene
Grkljana sa zauvek prerezanim pesmama
I neizgovorenim rečima, raspolućenim
Kao zelene jabuke u njegovoj tami.
Čelik. I onaj prvi, što čeka na drugove
U smrti, osramoćenoj i dovoljno prostranoj
Da ih primi. To su oči, to se oči gase
Dvoje po dvoje, mrtva svetla jutarnje ulice,
A užas ostaje u njima ko trun u kocki leda.
Krv otiče, radoznala i razgolićena,
Preko kamenih ploča. Čelik, čelik u mesu,
Zatreperen još uvek u bdenju bivšeg dečaka.
Padali su u krv, smrskanog sluha; nisu čuli
Onog što sledi, onog spaljenih očiju,
Ili onog čelikom okresanog kao stablo,
Među zidovima, odebljalim od krikova,
Obogaćenim strahotom. I crvena usta
Svežih rana ostala su nema, puna krvi.
Oni su ležali, ležali su poniženi,
Lišeni sebe, lišeni svega osim smrti,
Crni, lepljivi, zaklani, zaklani, zaklani.

3.

Neću da prećutim; zidovi su prećutali
I srušili se. A oni iz crkve, što su mrvi,
Nisu zaspali. Oni bdiju, neznani bdiju
U bivšem dečaku. Ja ne mogu da ih proteram
U prostor vetra što je sada na mestu crkve
Gde raste korov, sasvim riđ od njihove krvi.
Neka ostanu i neka bdiju, neznani bdiju,
Jer prezreli bi me da im pevam uspavanku.

Zarđala igla

Tad sam zavoleo noć, zavoleo je zbog vetra
Raspredenog u tamnim iglicama borova,
I lupanja kapka na prozoru čvrste kuće
Od koje osta temelj i zelena rđa korova
Kad nije bilo vetra zrikavci su ostali
I dah majke, desno u tami, mlak i blag.
U san sam tonuo kao u u sapunicu,
Brzo i mekano, bez brazde na površini
Leta na ramenu planine, među šišarkama;
Na vetru, pod mrkom kožom, rasle su male kosti.
U kuću zelenooku dolazili su gosti,
A ja sam obicno bio umrljan borovom smolom.
Jesen - to je bio grad. Ulica blagog pada
Sa slavolukom dečjeg smeha između kuća.
Mala saobraćanja u senci velikog sveta
Koji je podrhtavao, na nogama od gline.
O, bilo nas je mnogo. I sve krotki pitomci
Zelenog života što nas sve jednako voli.
Svi jos učaureni građani, brodolomnici,
Srne i razbijači, mekušni još ko sipa.
A bili smo u mreži, ko slana žetva mora
U prohladnoj dubini što ljigavo svetluca.
Jedno sam leto dočekao u ranjavom gradu
S ustima punim straha, ko izmrvljenog stakla.
Tad sam zamrzeo noć, zamrzeo je zbog straha
Rapredenog u odjeku koraka na ulici.
Zbog zrelog djetinjstva, oćerupanog do krvi,
I razletelog perja na bridu crnog daha.
Zamišljam one koji se rodiše kad i ja,
Ali koji su sada duboko u svojoj smrti.
Sve to krotki pitomci zelenog života
Što su me smrću prerasli, nenadano, preko volje.
Jesu li u trenutku zbilja postali zreli,
Pre nego što će da se smežuraju ko bulke
Pod kršem ruševina, s očima punim straha
I prašine, zapanjeni, jer to nisu hteli?
Ne znam. Al ja sam ostao, da rastem dalje
S njihovim pogledima, kao zarđalom iglom
Pod kožom potiljka; ali da ipak, sporo,
Opet zavolim noć, i njene mekane zvezde.
Ostale su i šume, i veliki vetar
Raspreden u iglicama posećenih borova,
Gradovi rumenosivi, u koje ću otići
Gnječeći vlažnom šakom malo poznatog korova,
I između dva pršljena kičme malo straha;
Ostatak tuđe smrti što prođe sasvim blizu.
I zaljuljani mostovi u mehure daljina,
Gde idem, dosta čvrst, u proređenom nizu.

Mnemosyne

1.

Autumn like a slap in the face, on the threshold of September
In Aquileia: the wipers peel the rain
And the squashed insects from the windscreen, we slow down,
So that is the town, that stone axis in the plain
Between the black cypresses creaking in the wind
Like the beams of a ship;
and the gnawed bones
Of a jetty drowned in the wet grass,
Rain-sprinkled grasshoppers, a few wild flowers,
The mosaic floor of yesterday's summer buried in ozone
Beneath the fallen vault of lightning; so we must
Take their word for it: the signs mentioned
In the guidebook, the fragments, and the darkness
Beneath our feet, and the red parasol before the café
Heavy with rain as Attila's tent
Three days before the slaughter, this is Aquileia.
This healed scar
And this name, a dried pericardium, silence
On which history floats like oil on water;
On our return, the quarter of sky to the west
Shines the colour of ice, of blue flame.
The screen switched on, but no picture.