U Škotskoj, u blizini Edinburga, se nalazi jedna mala kapela koja je dobila naziv po seocetu Roslin u kojem je izgrađena.  Vilijem Sent Kler, treći princ od Orknija, je izdao nalog za njenu izgradnju.  Kapela je najzad dovršena 1446.  godine.  Kapela je zvanično pripadala rimokatoličkom skupu verskih objekata, ali je njena unutrašnjost oslikavala nešto sasvim drugo, mnogo drugačije i udaljenije od neprikosnovene katoličke dogme.  Roslinska kapela svakim detaljem uklesanim u kamenu oslikava filozofiju i legende bratstva Slobodnih zidara, društva koje u vreme njene izgradnje zvanično nije još ni postojalo.  Postoje neke teorije da je Vilijem Sent Kler, koji je najverovatnije vodio poreklo od templarskih vitezova koji su uspeli da izbegnu pokolj u Francuskoj 13.  oktobra 1307.  godine, jedan od osnivača Slobodnih zidara.  Iako je društvo zvanično osnovano 1717.  godine, smatra se da je masonski red mnogo stariji i da je pre toga delovao u tajnosti.  Slobodni zidari koji su bili članovi bratstva u periodu do 1717.  godine su predstavljali direktnu sponuizmeđu reda templara i onoga što bismo mogli nazvati modernim Slobodnim zidarstvom.  Zato i ne čudi činjenica da je Roslinska kapela mesto koje je obavijeno mnogim teorijama poput onih da su templari u jednoj podzemnoj prostoriji sakrili Sveti gral, šta god on označavao.  Vekovima su se mešale priče iz masonskih legendi i najneverovatnije teorije raznih zanesenjaka, obavijajući Roslin u sve gušći veo tajne.  Jedna od masonskih legendi opisuje takozvani ,,Učenikov stub’’, jednu od znamenitosti Roslinske kapele.  Legenda govori da je jedan nepoznati Veliki majstor masona, u nedostatku ideje kako da završi pomenuti stub, otputovao u Rim da primi uputstva.  Po povratku je zatekao završen stub, koji je dovršio jedan od njegovih učenika.  U svom besu, Veliki majstor je ubio svog učenika udarcem malja.  Legenda ne govori o daljoj sudbini Velikog majstora… PROLOG Roslinska kapela u Škotskoj, prva polovina 16.  veka Jedan čovek je dojahao do male građevine.  Bio je to Veliki majstor masonskog bratstva, još uvek tajnog u to vreme.  Pošto je privezao svog konja za stablo jednog drveta, uputio je pogled prema građevini.  Velikimajstor se brzim koracima približavao maloj kapeli.  Došao je do malih drvenih vrata i odškrinuo ih.  Ušao je unutra.  Rame je već počelo da ga boli pod težinom masivnog malja kojeg je nosio u ruci.  Pogledom je prešao po unutrašnjosti kapele.  Bio je sam, baš kao i što je očekivao.  S olakšanjem je uzdahnuo.  Roslinska kapela u Škotskoj je bila zaista čudna građevina.  Njena unutrašnjost je obilovala velikom raznolikošću drevnih simbola raznih religija.  Svuda su bili isklesani krstovi, Davidove zvezde, pentagrami, astrološki simboli… Ličila je na svetilište u kojem su se sve vere čovečanstva ujedinile na jednom mestu.  Tim više je bilo začuđujuće što se radilo o katoličkoj kapeli.  Ono što je posebno zbunjivalo su bili isklesani reljefi aloje i kukuruza, severnoameričkih biljaka za koje su Evropljani saznali tek nakon Kolumbovog otkrića Amerike.  Ono što se pouzdano znalo je bila činjenica da su ovi reljefi isklesani pre toga.  Roslinska kapela je bila mesto okruženo mnogim tajnama i zagonetkama, a najveća tajna se krila u podzemnoj prostoriji ispod nje.  Veliki majstor je čvrsto odlučio da razotkrije tu tajnu.  Došao je do središnjeg dela kapele i stao.  Piljio je u pod, kao da je pogledom želeo da prodre kroz njega.  Zatim je podigao teški malj iznad svoje glave, spremajući se da udari po kamenitom podu.  – Šta to radite? – presekao ga je poput groma jedan glas iza leđa.  Ti? Šta ti radiš ovde? – upitao je Majstor sa zaprepašćenjem prepoznavši jednog od svoje braće koji je imao status Učenika u masonskoj hijerarhiji.  – Hm… Mislim da je bolje pitanje, šta vi to radite? Veliki majstor je ćutao.  Spustio je malj na pod.  – Braća su bila u pravu što su sumnjala u vas… Zato vam i nisu otkrili tajnu za kojom toliko žudite.  – Ja… Moram da saznam – jedva je uspeo da izgovori Veliki majstor.  Bes ga je gušio, stežući mu grlo.  – Privilegija je biti čuvar tajne.  Ipak, mogu vam mirne savesti reći da ste pogrešili… Tajna se ne nalazi ovde.  Ne nalazi se čak ni u Škotskoj.  – Hoćeš reći da ti znaš gde se nalazi tajna, Učeniče? – poslednju reč Veliki majstor je izgovorio sa prezirom.  – Da.  Ja znam mesto na kom je sakrivena.  Ja i još jedan brat.  Uvek dvojica čuvaju tajnu… I ja nisam Učenik, ja sam Majstor.  To je bila samo vešta varka kako bismo te uhvatili u zamku.  Znamo da pripadaš Crnoj zori. Veliki majstor se zamalo onesvestio na pomen poslednjih reči.  – Znate za… Crnu zoru? Ali… To je nemoguće! – Strpljivo smo čekali da se ponovo pojavite… Ovo ni nije prvi put da ste pokušali da se dokopate onoga čega niste dostojni, zar ne? – mladić se zagonetno osmehnuo.  – Vi ste krivi za uništenje templara, ali ni tada niste uspeli da ostvarite svoje ciljeve.  Veliki majstor je podigao svoj malj sa poda.  Bio je van sebe od besa.  Polako se primicao mladiću koji je i dalje mirno stajao na svom mestu.  – Reći ćeš mi gde se nalazi ili… – nije dovršio svoju pretnju, jer je začuo topot kopita ispred kapele.  – Taman na vreme.  Braća su stigla, sada te ništa ne može spasiti od zaslužene božije kazne – mirno je rekao mladić.  Veliki majstor je u svom ludilu svom snagom zamahnuo maljem prema mladiću.  Težak malj ga je pogodio posred slepoočnice, polomivši mu lobanju.  U istom trenutku je u kapelu upala grupa ljudi naoružanih mačevima.  Ubica je ne verujući sopstvenim očima zurio u njihove krstaške odore, odore koje nisu bile obučene dugi niz godina, još od uništenja vitezova templara.  Ugledavši grozan prizor pred sobom, mladića koji je smrskane glave ležaona podu prekrivenom krvlju, ustremili su se prema izdajniku.  Veliki majstor je pao na pod, dok su mu oštra sečiva mačeva razdirala utrobu.  Telo mu se stropoštalo pored mladića kojeg je maločas ubio.  -Ostatak romana Senka zveri možete pročitati na www. onlineink. rs.  Napišite svoje mišljenje.