da   

Da li si istrazivao koga su ubijali nacional-socijalisti?
Na kojim izvorima si radio?
Ako te ne mrzi, posalji mi rad na rosoner2@yahoo.de (bez spama!!!)

Posto pretpostavljam da nisi, a nisam ni ja, zamolio bih te bar da mi preporucis ozbiljne studije na tu temu

Ko je krenuo u "osvajanje Evrope, sveta, i cega vec ne"? Ne kontam to

Zaista ne znam ko je Spilman ni da li je imao porodicu. Takodje nisam radio istrazivanja na tu temu niti sam citao ozbiljne radove o njemu i njegovoj porodici, molio bih da mi preporucis neke

Bez obzira od ovoga, preporuci bilo koju ozbiljnu studiju o tkzv. holokaustu; koristice svima.


ps: Istorija je nauka o proslosti - zapamtite to!

židovi su posebna priča, a holokaust je malo prenapuhana priča... zasto se ne govori o logorima u kojima su saveznici ubijali zarobljene njemacke vojnike? ruski logori smrti koje su samo preuzeli od Nijemaca?...

Vladislav Špilman je bio poznati tumač muzike Šopena, Betovena i drugih velikana pijanizma. Studije je završio na Berlinskoj muzičkoj akademiji, a po Hitler
ovom dolasku na vlast 1933, vratio se u Varšavu i kao pijanista zaposlio na Poljskom radiju. Komponovao je simfonijsku i filmsku muziku kao i zabavne pesme, od kojih su mnoge postale hitovi.
Skrivajući se po tavanima i podrumima Varšavskog geta uspevši da na čudesan način izbegne deportaciju i uništenje u nacističkim “pećima smrti”, Špilman je po oslobođenju napisao memoarsku knjigu o godinama patnje tokom Drugog svetskog rata. Nemački oficir Vilm Hozenfeld omogućava poljskom pijanisti da pobegne u času kada pada Varšava pod udarima ruske i poljske armije, daje mu zalihe hrane i sopstveni šinjel zbog kojeg samo što neće izgubiti život, kad bude radosno pojurio u susret oslobodiocima.
Objavljena u Poljskoj 1946. godine, pod naslovom “Smrt grada”, kako je glasilo jedno od njenih poglavlja, knjiga je, uz cenzorsku intervenciju novih poljskih vlasti, brzo povučena iz opticaja i od tog vremena nikada nije bila objavljivana. Naime, staljinistima u Poljskoj je smetalo što je Špilman naveo ključnu okolnost koja mu je omogućila da preživi - susret sa nemačkim oficirom koji je rešio da mu pokloni život, pošto se uverio da je ojađeni zarobljenik, umetnik klavira. Što su se zemlje koje je osvojila Crvena armija više gušile u gvozdenom “bratskom” zagrljaju oslobodioca, vlasti zemalja istočnog bloka sve manje su mogle da prihvate autentično svedočanstvo, kakvo je bilo ovo. Pored toga, Špilmanova knjiga je iznela na videlo previše drugih neugodnih činjenica, između ostalog istinu o kolaboraciji okupiranih naroda - Rusa, Poljaka, Ukrajinaca, Litvanaca i Jevreja, s nemačkim nacistima.
S arijevske strane Varšave ponekad je bila dovoljna samo senka jevrejskog akcenta, tako reći nesavršenog poljskog pa da lovci na Jevreje, opljačkaju nesrećnika, a potom ga za nekoliko kilograma brašna i šećera predaju u ruke Gestapoa. Knjiga, takođe, savršeno karakteriše odnose u Varšavskom getu, potvrđujući nam već dobro poznate lekcije iz survavanja ljudske svesti: da je onaj ko je bio nitkov, ostajao to i iza bodljikavih žica, kao i to da su najveći stradalnici bili oni koji nisu imali kameleonski gen, oni čija se etičnost pretvarala u neprilagodljivost.
NJegova potresna knjiga ujedno je i svedočanstvo kakvi su bili Jevreji koji su preživeli holokaust. Šta je u vreme masovne smrti predstavljalo najživotvorniji eliksir, a šta je pomagalo tamo gde “više ništa nije pomagalo”. Često opisivan fenomen spasenih iz geta ili logora, bilo je gotovo parališuće osećanje stida
onih koji su preživeli. Oni koje je sudbina poštedela bili su tako na apsurdan način suočeni sa mukom neskrivljene krivice, koja se, kako je vreme odmicalo, neprestano pojačavala. Otuda autor sa, tako reći, melanholičnom distancom opisuje sve što je preživeo, iako postoji svest da je samo neobično srećan skup okolnosti bio potreban da se neko ko se nalazio u tom zločinačkom aparatu, iščupa iz njega.
I pored toga što je prvo izdanje bilo osakaćeno od strane cenzure, knjiga je obavila svoj zadatak, autoru je pomogla da se oslobodi košmara doživljenih tokom rata i vrati normalnom životu. Vladislav Špilman nije bio pisac, već pijanista, kompozitor i inspirator kulturnog života. NJegova tragična ispovest napisana je neposredno posle rata, tj. u vreme kada se autor još uvek nalazio pod njegovim dubokim utiskom, dok su se ratne ruševine “još uvek dimile, a pepeo svetskog požara još tinjao”. Umoran od svojih pijanističkih turneja koje je posle rata držao po svetu, Špilman će, sedeći u Varšavi za svojim raštimovanim klavirom, svom prijatelju jednom prilikom izjaviti: “Kao mlad čovek studirao sam dve godine muziku u Berlinu. Ne mogu da shvatim šta se dogodilo sa Nemcima... uvek su bili tako muzikalni!”
Špilmanovu potresnu priču u filmskoj interpretaciji Romana Polanskog, otvara sekvenca uoči neposrednog napada Nemačke na Poljsku. Prvog septembra 1939. Špilman je, u studiju Varšavskog radija, uživo izvodio čuveni Šopenov Nokturno u de-molu i bomba koja je pogodila zgradu prekinula je ovo izvođenje. Šest godina kasnije, prvog dana programa Varšavskog radija u slobodi, emitovanje je otpočelo tamo gde se stalo, Špilmanovim izvođenjem nekada prekinutog Šopenovog Nokturna. Između ova dva izvođenja iste Šopenove kompozicije smeštene su godine patnji, poniženja, divljanja nacizma, kao i iznalaženja “beznadežne” nade, za koju se s razlogom kaže da “uvek poslednja umre”.

evo slika Vladislava

evo nesto vise o tome:
Kako je umetnik preživeo pakao rata
Za promenu - rat nije ovaj naš, već onaj veliki, poznatiji kao II svetski. Mesto dešavanja - Varšavski geto, konc-logor u poljskom glavnom gradu. Vladislav Špilman, poznati pijanista, u neverici gleda šta se oko njega dešava - rat, žute trake, racije, odvoženja, batinanja, streljanja na licu mesta. U početku se ne snalazi, ali ga zastrašujuća stvarnost tera da se uključi u borbu za život - u početku svira u restoranu gde svraćaju bogati crnoberzijanci, a kasnije (kada muzika postane potpuno besmislena) radi i najteže fizičke poslove (drugih i nije bilo).

Film daje vernu sliku Varšave s početka rata - malodušnosti i malograđanštine, i laganog gubljenja dostojanstva, kroz bezglasno pristajanje na sva zverstva nacista. A gubljenje dostojanstva počinje tako što ne dignete glas kada vašim komšijama naređuju da nose žute trake, nastavlja se tako što mirno gledate kako te iste komšije gladuju, a vrhunac je kada vas šutiraju i kundače po ulici, a vi ste srećni što vas pritom nisu i ubili.

Elem, pijanista nekako uspeva da preživljava na rubu događaja, uvek blizu, ali nikada u srcu katastrofe, uglavnom uz pomoć ljudi koji se sećaju njegovih predratnih koncerata na radio Varšavi. Tako ga u poslednji čas vade iz vagona za Aušvic, u kome ostaju njegova majka, sestra i braća. I, taman kada je odlučio da se aktivno uključi u borbu i konačno uspeo da se poveže sa pokretom otpora, pruža mu se šansa da napusti geto. U 'slobodnoj' Varšavi ga stari prijatelji i poštovaoci kriju - od prenoćišta do prenoćišta, od stana do stana. Tu sa prozora gleda kako Jevreji dižu ustanak, ali ipak ne napušta svoje skrovište. Možda najbolja scena filma je pri samom kraju, kada ga kao izgladnelog i polu-poludelog klošara, otkriva nemački oficir. I tada vidite transformaciju klošara u pijanistu virtuoza, koji seda za klavir i svira lepršavu sonatu, ne bi li nemačkog oficira ubedio da je to zaista on, slavni pijanista. Da ironija bude potpuna - po zarobljavanju nemački oficir pokušava da zatraži pomoć od pijaniste, ne bi li se spasao puta u Sibir - ali suviše kasno ...

Film je nastao po autobiografskoj knjizi poljskog pijaniste i u sebi je zaista sačuvao realizam (grozne) stvarnosti. Sa druge strane, malo je poznato da je i sam Roman Polanski preživeo rat tako što se skrivao po poljskim selima - tako da se stiče utisak da je režiser vraćao neki svoj stari dug.

Da rezimiram - u ovom filmu sigurno nećete uživati, jer je jednostavno suviše stvaran i suviše podseća na bolnu (i za nas ne tako davnu) prošlost. Sa druge strane, treba ga pogledati, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog poštovanja prema nevinim žrtvama, i prema velikom režiseru. I da nam se ne bi ponovilo...

eto to je to.sada ne mozete da kazete da ne znate ko je bio Vladislav Spilman....

Pijanista i kompozitor Vladislav Špilman (1911-2000), poljski Jevrejin, proživeo je prilično dug život, uprkos tome što ga je ruka dželata u mladosti više puta dotakla. Bio je možda predodređen za veliku slavu još od detinjstva; stekao ju je pred kraj života, i to perom a ne klavirom. NJegova potresna hronika o varšavskom jevrejskom getu u Drugom svetskom ratu, iz kojeg je malo ko izvukao živu glavu, sada je svetski bestseler, iako Špilman nikad nije nameravao da bude pisac.
Još u septembru prošle godine, zahvaljujući "Narodnoj knjizi" i prevodiocu Biserki Rajčić, Špilmanov "Pijanista" je, sa reputacijom "megahita", objavljen i na srpskom. No, kako to obično biva, istoimeni film Romana Polanskog, za koji je ovaj reditelj prošle godine dobio "Zlatnu palmu", razbuktao je i kod nas dodatno interesovanje čitalaca za ovu potresnu ratnu priču, napisanu još 1945, objavljenu prvi put godinu dana kasnije, i zatim zaboravljenu tokom više od pola veka.
Špilman se rodio u Sosnovjecu, u siromašnoj muzičkoj porodici, koja nije mogla da kupi ni najobičniji radio-aparat. Tako je mali Vladislav u svet muzike ušao čitajući partiture Čajkovskog, Skrjabina, Betovena i Bramsa! Upisao se, ipak, kad je poodrastao, na Šopenov konzervatorijum u Varšavi, a studije završio na Berlinskoj muzičkoj akademiji, učivši klavir kod čuvenog Artura Šnabla.
Vaši i muzika
I kad je bio u najboljim godinama da krene putem slave, svet će zahvatiti kataklizma Drugog svetskog rata a njegove koncertne dvorane postaće kafane "Savremena" i "Umetnost" u polumilionskom varšavskom jevrejskom getu. NJegovo muziciranje slušaće zatočenici, ljudi koji samo što nisu otpremljeni u gasne komore. Špilmanovi opisi geta na izuzetan način oživljavaju atmosferu ovog mesta zločina.
Na ulicama je "more jevrejskih bednika", “vaši na svakom koraku, "čak su prekrivale koru sveže kupljenog hleba". Suvim zlatom plaća se najobičnija hrana - marmaleda i krompir, a tu i tamo - "ostrvca relativnog blagostanja jevrejske inteligencije i raskošnog života špekulanata". Kad bi se spustila noć ljudima je bila potrebna muzika! Špilman je svirao solo ili sa odličnim pijanistom Andžejom Goldfederom.
U toj samrtnoj atmosferi, kakvog li paradoksa, Špilman je komponovao dobar broj onih svojih lepih zabavnih pesama koje su posle rata postale popularne u Poljskoj i Americi, čak u Rusiji!
Kafana "Umetnost" bila je neka vrsta oaze, najlepši lokal geta. Imala je koncertnu salu, tu je pevala Marija Ejzenštat, nesuđena velika diva. Uz koncertnu salu nalazio se bar u kome gotovo nikad nije bilo slobodnog mesta, a mogla su da se poruče najbolja pića, pileći kotleti ili rozbif "stroganov"!
Neobični kapetan
U tom neverovatnom spoju bede i idile Nemci sve češće izvode velike racije i likvidiraju ljude, a zatim snimaju propagandne filmove, u kojima Jevreje prikazuju u pravoj raskoši. Racije je često umesto Nemaca izvodila jevrejska policija. Bili su to, kako piše Špilman, "donedavno pristojni ljudi, ali "zarazili su se duhom Gestapoa... U trenutku kad bi oblačili policijske uniforme, dobijali u ruke palice, postajali su zveri".
U leto 1942. godine geto je potpuno likvidiran. NJegovi stanovnici otpremljeni su na gubilište. Špilman je preživeo. Iz kolone smrti izvukao ga je, najpre, jedan rođak, jevrejski policajac, zatim će njegov konačni spasilac, 1944. godine, postati čovek koji je mogao da mu bude i dželat - nemački kapetan Vilm Hozenfeld. On će ga kriti gde niko ne bi očekivao: na tavanu zgrade Nemačke komande!
Taj kapetan, po zanimanju učitelj, ljubitelj muzike, najneverovatniji je lik ove hronike. Špilman se već pomirio sa svojim krajem, a Nemac traži da mu on svira Šopena. Neobrijan, neošišan, neokupan, dugih noktiju i prljavih prstiju, Špilman na raštimovanom klaviru svira "Nokturno" u cis-molu. Hozenfeld mu spasava život, ali ne samo zbog muzike. Nemac je svestan zlodela svojih sunarodnika.
Slučaj će se poigrati pa će delovi Hozenfeldovog ratnog dnevnika mnogo godina kasnije biti objavljeni uz Špilmanovu hroniku. Oni "pridaju knjizi nov kvalitet. Osporavaju tezu koja je postojala u Nemačkoj, da nemačko društvo nije znalo za zločine koje je počinila hitleristička armija", piše u predgovoru sin autora ove hronike Andžej Špilman.
Igra sudbine
Špilmanova hronika objavljena je prvi put u Varšavi 1946. godine, pod naslovom "Smrt grada", ali je brzo sklonjena, pre nego što je privukla pažnju čitalaca. Istina, u to vreme u Poljskoj nije smelo ni da se pomisli na dobrotu nekog Nemca, kamo li da se o njoj piše, pa je nemački oficir u knjizi predstavljen kao austrijski!
Posle rata Vladislav Špilman se vratio muzici, kao pijanist i kamerni muzičar. Najviše je svirao u odličnom Varšavskom kvintetu, koji je osnovao sa violinistima Bronjislavom Gimpelom i Tadeušom Vronjskim. Bavio se i zabavnom muzikom. Mnoge njegove kompozicije bile su hitovi. Osnovao je čuveni međunarodni festival zabavne muzike u Sopotu. Poživeo 89 godina. Zahvaljujući muzici obišao je svet.
Vrlo često je svirao u Nemačkoj, gde je dobijao i najpohvalnije kritike. NJegov sin Andžej živi u Nemačkoj. U Nemačkoj je njegova hronika o varšavskom getu prvi put objavljena u celini 1998. godine.
Hozenfeld je umro u jednom zarobljeničkom logoru u blizini Staljingrada, 1952. godine. Mučen je bez prestanka. NJegove priče o tome da je pomagao Jevrejima sovjetski oficiri su smatrali lažima. Špilmanov pokušaj da ga, uz pomoć jednog drugog zločinca - Jakoba Bermana, šefa poljskog odseka NKVD-a, spasi nije uspeo.

Зашто су убијали сународнике? Па убијали су масоне и остале који су слижили јеврејима, једном ријечју издајнике. Да сјутра неко такав дође код нас на власт па поубија ове цигане што се баве политиком (нећу их наводити) не бих се љутио, чак напротив... 

Јевреји су проклет народ, а не народ који је изабран од стране некаквог њиховог Бога. Узмите примјер Ајнштајна. Био је нобеловац и све то, а редовно је падао на математичким испитима ово оно... Да му није било његове жене, која је српкиња БАЈ Д ВЕЈ  не би од њега ништа било. Јевреји су сви покварен народ. Њихов циљ од почетка времена је да владају свијетом, а то сад и раде. ЗОГ (Zionist Occupied Goverment) управља свијетом а народ је слијеп па не види шта се деешава. Знаће се једног дана... 

@ Rosoner

Svaki dan imas dokumentarne emisije na kablovskoj, potkrepljene snimcima, zivim svedocenjima i dokumentima. Poslednja u nizu je prikazivala pogubljenja Jevreja pri medicinskim eksperimentima, a pre toga je bila jedna o sterilizaciji mentalno obolelih osoba. Ako tako svedoce rodjena deca tih doktora (i uzgred opravdavaju to nekim suludim argumentima), sta imamo tu nas dvojica da dodamo.

Necu da te ubedjujem ni u sta, jer ces na svaki argument, dokument itd. ti reci da je to zavera.


Je l' se ti to salis ? Pa jesu li nase babe i dede sanjale cetiri godine rata ? Ili mozda mislis da su nacisti sve to ucinili u nekoj samoodbrani ?

O Spilmanu si mogao lepo da procitas iznad, a mozes i njegov CD da kupis preko neta, ali znamo da neces.

@ Astral Projection

Je l' ti mrzis Jevreje zato sto je Ajnstajn pokrao Milevu Maric ? "Proklet narod", "pokvaren narod" nisu cinjenice, vec misljenja. Ja bih stvarno voleo da mi otvoris oci, ako mi Jevreji rade o glavi.

Opravdavanje ubistava politickih neistomisljenika je suludo, jer tada ne bi ostala ni dva coveka na ovom svetu.

@ Asmir_ZG

Znam vrlo dobro o logorima po SSSRu gde su muceni nemacki vojnici, kao i o pljackama i ubistvima od strane Amerikanaca. To je takodje bolest. Znam i da su nacisticki naucnici radili za americku vojsku, sto je takodje bilo u emisijama
Ja sam vise izgubio zbog tvojih sunarodnika, nego sto cu od Jevreja za narednih 1000 godina. Medjutim ti licno mi nisi skrivio nista. Naucite da odvojite individue od naroda.

Pozdrav.

A brate, sta su to jevreji uradili dobro sa covjecanstvo? Paaa nista...  Misli ti sta hoces, ja ti samo kazem istinu...