Варварски упади у Источно римско царство (Византију) трајали су током целог 5. века. Наука још није поуздано утврдила којем су народу припадали ти варвари. Стари извори помињу Ските, Бугаре, Готе. Почетком 6. века за време владавине Јустина I (518-527) први пут се спомиње напад Словена, односно Анта, који су живели у степама северно од ушћа Дунава. Византијски цар Јустинијан у прво време своје владавине (527-565) успешно је ратовао против Анта и Склавина на левој обали Дунава где се још држао, бар на одређеним тачкама, стари римски лимес. Као византијски плаћеници Анти су чак ратовали и против Гота у Италији.
Половином 6. века Склавини су жестоко пљачкали Византију и у тим походима допрли су до самог Цариграда и Далмације. У исто време појављују се и Авари као нови непријатељи Византије. Аварско-византијски петнаестогодишњи рат водио се око Сингидунума и Виминацијума.
У другој половини 6. века заједнички аварско-склавински одреди пљачкали су по Тракији, Македонији и угрожавали Солун. Почетком 7. века византијски извори бележе да је народ Словена, који се састојао од Драгувита, Сагудата, Велегезита, Вајунита и Верзита опустошио Тесалију, Хеладу, Ахају, Епир, па чак прешао и у Азију. Ови Словени су поражени под Солуном, али су остали да живе на овој територији.
Јужни Словени на карти европе 814. годинеЗа време цара Ираклија (610-641) у околину Солуна доселили су се и Срби (како је забележио цар Константин Порфирогенит) и по њима се област и назвала Сервија. Аварско-словенски напад на Цариград 626. године био је кобан по Аваре, јер после тога ишчезавају са историјске позорнице, а словенска племена насељавају се и учвршћују у унутрашњости Византије. Терене које су Словени притисли византијски извори називају "Склавиније". Ово су, по свој прилици, почеци словенских кнежевина.
Долазак Бугара на Балканско полуострво имао је трајне историјске последице на живот Византије и Срба. Преци Бугара, који се у науци зову Протобугари, номади и коњаници, прешли су Дунав 680. године и на територији између Дунава и планине Балкана наметнули се као господари словенском становништву које је живело у осам племенских области.
Стапање словенског и протобугарског живља текло је брзо, и чини се без посебних препрека. Њихова држава већ у другој половини 8. века устремила се на југ, тежећи да се прошири на словенско становништво, које је живело у Тракији. Полувековни бугарско-византијски рат, вођен са променљивом срећом, усталио је границу између ове две државе. После тога бугарска експанзија усмерава се на запад и почетком 9. века Бугари долазе у додир са Србима.
Србија кнеза Петра Гојниковића крајем 9. векаО најранијем животу и држави Срба у централним областима Балканског полуострва веома мало се зна. По писању цара Константина Порфирогенита, владарски син који је довео Србе умро је пре доласка Бугара (тј. пре 680. године). После њега владали су његов син, унук, па редом архонти (кнежеви) од истог рода. Томе роду или фамилији припадали су и најранији познати српски кнежеви: Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир.
Према истом извору Бугари и Срби су живели мирно, покоравајући се царевима Византије, све док бугарски кан Пресијам није напао српског кнеза Властимира. Рат је трајао три године, вероватно између 836. и 852. године и у њему је бугарски кан изгубио "већину своје војске". То говори о јачини Властимирове државе за коју се зна да је обухватала и делове данашње Херцеговине.
Властимира су наследили синови: Мутимир, Стројимир и Гојник. И они су имали да издрже бугарски напад. Бугарску војску је, по свој прилици, предводио Владимир, син кана Бориса, али неуспешно. И он и дванаест бугарских велможа (бољара) пали су у српско заробљеништво. Српски владар их је ослобидио и после тога је завладао мир. Кнез Мутимир владао је до 891/892. године. То је доба када је Византија била још јака и када је држала целу источну јадранску обалу. Власт византијског цара и даље су признавали словенски кнежеви, а то се доказује тиме што су они, као византијски војници, ратовали у јужној Италији.
Треба имати у виду да Константин Порфирогенит такоће наводи да је Србија постојала и пре сеобе Срба на Балкан
Крајем 9. века Срби су примили хришћанство. Као аргуменат за то у науци се узима појава првих хришћанских светачких имена код Срба. Зна се да су Властимирови унуци добили имена: Стефан (Мутимиров син) и Петар (Гојников син). Претпоставља се да су они рођени између 870. и 874. године. Прва фаза христанизације Срба веома је мало позната. По свој прилици први мисионари били су Методијеви ученици и свештеници архиепископије из Сплита, који су употребљавали латински језик. Изгледа да је хришћанство најпре примио горњи слој српског друштва, а да је већина становништва дуго задржала своју стару словенску паганску религију. Претпоставља се да су настанак и празновање породичног празника "славе" - код Срба, у ствари измењени облици старог поштовања предака (култ предака). Вероватно је то измирење паганског веровања и нове хришћанске религије сасвим прихваћено тек за време св. Саве и оно се односило на вернике аутокефалне Српске архиепископије основане 1219. године.
Двестагодишња историја српске државе (од краја 9. века до краја 11. века) обележена је борбом за власт Мутимирових синова (Прибислава, Брана, Стефана), синоваца Петра (Гојниковог сина), Клонимира (Стројимировог сина) и унука Павла (Брановог сина). Захарија (Прибисловљевог сина) и Часлава (Кланимировог сина). У те борбе редовно су се мешале Бугарска и Византија.
Учвршћивање, ширење и јачање српске државе половином 10. века било је дело Часлава, штићеника византијског цара К. Порфирогенита. Западна граница Часлављеве државе била је на Пливи, Ливну и Имоти, а северна на Сави. Не може се поуздано утврдити да ли се источна граница налазила на Западној Морави. Часлав је погинуо у борби против Мађара на северу своје државе око 950. године. Он је био последњи познати члан најстарије српске династије.
Такво стање потрајало је кроз цео 11. век, иако је рашки жупан Вукан ратовао против византијског цара Алексија I Комнина. Његови наследници покушавали су да се осамостале у време византијско-угарског рата (1127-1129) и касније, али нису успели. Велики рат против цара Манојла I Комнина водио је српски жупан Урош II, Вуканов унук. Византијски цар је после жестоке битке на Тари (1150. године) наметнуо српском жупану "двоструко већи јарам покорности него пре", бележи византијски хроничар. Урошев наследник, његов брат Деса, такође је покушавао да се ослободи вазалских обавеза према Византији. У том циљу настојао је да обезбеди и помоћ угарског и немачког владара, али га је управо то коштало владарског трона. Византинци су га заробили и одвели у Цариград, но он је касније, некако успео да се врати у земљу. Постоји податак да је умро у Требињу и да је сахрањен у манастиру Св. Петра у Пољу
После Десе, а поводом византијско-угарског рата код Земуна 1165. године први пут се спомиње име Стефана Немање, родоначелника династије Немањића. Он је по свој прилици био у сродству са рашким жупанима. Родио се у Рибници (Зета), где му је отац Завида избегао са породицом. Немању су крстили најпре латински, а по одласку у Рас, у цркви Св. Петра и Павла православни свештеници.
У време када је Тихомир, Немањин најстарији брат био рашки велики жупан, Немања је био обласни господар. Управљао је Топлицом, Ибром, Расином и Реком. После сусрета са византијским царем Манојлом I Комнином, Немања је добио на дар Дубочицу (област око Лесковца). По већ устаљеном обичају браћа (као обласни господари) се нису слагала
Стефан НемањаНемањине намере су биле да постане велики жупан. Зна се да је то заиста и постао 1166. године. Да би то постигао морао је да порази Тихомирову војску. Са великожупанског места Немања је, као и његови претходници, гледао како да се ослободи византијске потчињености. Учинило му се да византијско-млетачки рат 1171.-1172. године пружа за то погодну прилику. Међутим, рат је срећно окончан по Византију, што је омогућило цару Манојлу I да изврши поход на Србију. Немања је избегао рат, преговарао је са царем, одведен је у Цариград, али се вратио као византијски вазал и остао је лојалан цару Манојлу до његове смрти 1180. године.
После смрти цара Манојла I Византија је запала у унутрашње неприлике што су искористили њени северни суседи, па и Немања. Од 1183. године Немања почиње ширење своје државе. Прво је освојио Дукљу са приморским градовима: Дањ, Сарда, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, Бар и Котор где је настало чувено Мирослављево јеванђеље. Године 1184-1185. Немањина браћа Мирослав и Страцимир покушали су да освоје и Дубровник. Сукоб је завршен потписивањем мировног уговора којим су регулисана питања територија и трговине.
Немањина држава 1184. годинеДаље ширење своје државе Немања је усмерио на југ. До 1190. године освојио је Метохију (Патково, Хвосно, Подримље, Кострц, Драшковина) с призренском облашћу, затим Косово (Лаб, Липљан, Ситница), Скопље и територију на горњем току Вардара (Горњи и Доњи Полог). На истоку Немања је припојио својој држави земље око Ђуниса (Загрлата), Ниш, Дубочицу, Врање и Мораву (Биначка Морава). Под његову контролу дошла је и територија између Западне и Велике Мораве (Левач, Белица, Лепеница). Немањина држава излазила је на Јадранско море од данашњег Омиша, на северу до Љеша, на југу. Немањин биограф, његов син Стефан Првовенчани наводи да је Немања освојио и византијске градове Перник, Землн (Земен), Велбужд (Ћустендил), Житомиск и Стоб. Византијски цар Исак II Анђео је покушао да поврати отете земље, али и поред победе није успео.
Стефан Првовенчани. Први краљ из Немањића Немања је, свакако захваљујући јачини своје државе, успео да се осамостали и да сина Стефана ожени византијском принцезом што му је знатно подигло углед. Своју владавину завршио је добровољним повлачењем с владарског трона у корист сина Стефана који је 1217. године крунисан као први српски краљ. Немања са сином Савом одлази на Свету гору где се замонашио под именом Симеон и подиже манастир Хиландар.
Успон краљевства У моменту Стефановог коначног устоличења на челу српске државе, почело је једно ново раздобље не само у српској историји, него и у историји читавог Балканског полуострва. Рушење Византијског царства под налетима крсташа (четврти крсташки рат) 1204. године и настанак више нових држава на тлу старе империје променио је однос снага на југоистоку Европе. Цео Балкан поделио се на два света. С једне стране стајале су оне државе које су припадале византијској култури (Србија и Бугарска). С друге стране налазиле су се нове државе латинских крсташа или мале грчке државе. Отуда је и проистекла Стефанова прозападна политика. Најважнији корак у овом свом опредељењу Стефан је учинио када се 1208. оженио по други пут и то венецијанском принцезом Аном Дандоло.
Његова прва жена била је византијска принцеза Евдокија. Оба брака склопљена су из политичких побуда. Овај други јасно показује којим путем је Стефан био намеран да крене.
Први Стефанов покушај да од римског папе Иноћентија III добије краљевску круну није успео. Али, његова упорност се исплатила 1217. године. Стефанов брат Сава је те године послао у Рим свог ученика Методија који од папе Хонорија III добија благослов за крунисање. На сабору у манастиру Жичи, Сава је крунисао свога брата Стефана круном донетом из Рима. Стефан је постао први српски краљ, и зато је добио надимак Првовенчани.
Догађај који је имао још пресуднији значај од проглашења Србије за краљевину, било је стварање српске аутокефалне (самосталне) православне цркве. Кључну улогу у овој можда најдалекосежнијој одлуци у српској историји имао је Сава Немањић. Године 1219. Сава одлази у Никеју. Од византијског цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена Харитопула успева да добије благослов за самосталну српску цркву. То је значило да српски епископи стичу право да бирају свог архиепископа. Први српски архиепископ постао је Сава у пролеће 1219. године. Он је поставио темеље српског православља и у духовном и у организационом смислу. То православље познајемо и прихватамо и у данашње време.
Сава је урадио велики посао у учвршћивању организације српске државе и цркве, па је у ту сврху саставио први устав у Србији и у Европи - Законоправило. Законоправило светог Саве из 1219. године је било први српски устав[2]. Законоправило[3] је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских[4]. Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства[5][6] и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.
Краљ Радослав После смрти првог српског краља, Стефана Првовенчаног 1228. на српски престо је дошао његов старији син Радослав, по изричитој очевој вољи. Његова кратка владавина (1228-1233) била је испуњена унутрашњим неспоразумима и борбама. Радослав је био ожењен кћери Јована I Анђела, епирског владара. Вероватно је неочекивани преокрет у спољњој политици Србије под новим краљем, са Запада на Исток, уздрмао стабилност некадашње Стефанове државе.
Српска властела никако није могла да прихвати византијску политику краља Радослава. Незадовољство српских феудалних господара завршило се тако што је Радослав збачен са престола. На његово место дошао је Стефанов млађи син Владислав. Радослав се доцније замонашио, а Сава га је сахранио у манастиру Студеници.
Tema: 
