ОСЛОБОДИЛАЧКИ ПОКРЕТИ СРБА У XIX  ВЕКУ

1. Српски устанци и положај Срба на Косову до првог ослободилачког рата 1876.

Први српски устанак 1804. године не може це посматрати само као револуционарни покрет народа београдског пашалука; његов домет и програм далеко су шири. Није це ослобађао само београдски пашалук, већ српски народ широм Турске: Карађорђева Србија је имала да буде национално-револуционарно језгро свесрпског ослободилачког покрета, а овај, опет, окосница ослободилачког покрета свих балканских хришћана. Стога це већ у току устанка запажају кораци да це његово дејство прошири, да це шумадијски покрет повеже са другим активним или притајеним центрима отпора и буне, те да це постигне јединство акције. Карађорђе је 1804. године покушао да устанак прошири и на делове Црне Горе, Босне и Херцеговине, а 1806. године операције устаничке војске усмерене су ка Старом Влаху, Босни и Метохији. У Старом Влаху је избио општи устанак, као и у Дробњацима [1805], Ровцима и Морачи. Устанци су избили још у Пироту, Нишу, Лесковцу, босанском Подрињу [1807], Босанској крајини [1809] и западној Бугарској [Видин и Софијски санџак]. Устаници под командом Милана Обреновића избили су на линију Вишеград-Нова Варош, а Радич Петровић продире долином Ибра преко Рашке до Новог Пазара. Истовремено шире це операције и преко границе београдског пашалука - у Топлицу и према Нишу, дакле у јужноморавски басен и према Косову. Још енергичније це српски устанак шири у овим правцима 1809. године. Савез са Русијом, која це тада налазила у рату против Турске, Карађорђе је настојао да искористи за ширење устанка и операције према Босни и Херцеговини [Сјеница 5. маја, а Нови Пазар 18. јуна 1809].

Неуспех првог српског устанка 1813. године није зауставио овај широки ослободилачки покрет: из београдског пашалука, делимично ослобођеног у другом српском устанку 1815, упоредо са стрпљивом дипломатском борбом за аутономију и независност траје и борба за проширивање ослободилачког покрета на друге, још поробљене делове српског народа, па и других хришћана на Балканском полуострву. Границе београдског пашалука коначно су савладане 1833, када је аутономној Србији признато и "шест нахија" на јужним и источним границама пашалука, до линије која је преко Тапе, Голије и Рашке, Копаоника и Јастрепца прелазила Јужну Мораву испод Ниша, а онда преко Грамаде и Пандирала избијала на Стару планину. То је управо она основица са које ће Србија поћи у први ослободилачки рат против Турске 1876. године.

Четрдесетих година формулисан је и потпуни национални програм ослобођења српског народа и улога коју ослобођена Србија има да одигра у томе. То је Начертаније Илије Гарашанина [1844]. Ослобођење свих Јужних Словена је главни циљ Србије, али у оквиру ослобођења свих неосманлијских народа и заједно с њима. Србија мора обезбедити слободан трговински пут до Јадранског мора, како би це ослободила аустријске стеге, а то је упућује на решавање албанског питања. Гарашанин је рачунао на сарадњу са католичким Албанцима и он још 1844. успоставља везу с њима. Најпре шаље Стефана Верковића 1844. године у северну Албанију, а од 1846. је у вези са миридитским опатом Гаспаром Красником, захваљујући коме је дошло и до споразума о заједничкој акцији са миридитским кнезом Биб Додом 1849. године.

Гарашанин је и касније придавао велики значај придобијању Албанаца за једну широку акцију против Турске. У једном мемоару кнезу Михаилу крајем 1860. он указује на потребу да це ради на одвајању Албанаца од Турака, да не би они у случају устанка отежали дејство српско-грчког савеза. Привредна неразвијеност, културна заосталост и одсуство било каквог националног центра код Албанаца представљали су велику тешкоћу. Гарашанин тада још није за независну Албанију. У разговорима са Грчком 1860. године усвојено је начело поделе Албаније: Србији северна Албанија са окрузима Драч и Елбасан, а Грцима Берат и Корча, но тај уговор није потписан. Нешто касније Гарашанин закључује да је боље створити од Албаније независну државу, те у новим преговорима са Грчком предвиђа да рад на задобијању Албанаца буде заједнички, а после победе ће им це оставити слобода да одлуче хоће ли це организовати у засебну државу између Војуше и Дрима или ће це припојити Србији и Грчкој. Коначни текст уговора од 14. августа 1866. предвидео је право свих народа који узму учешћа у борби за своје ослобођење да бирају између присаједињења Србији или Грчкој и независне државе, "чланице балканске конфедерације".

Питање о будућности Албанаца у перспективи ослободилачке борбе балканских народа против Турака било је нарочито сложено због тога што је путем исламизације велика већина албанског народа била сврстана у редове непријатеља и тлачитеља, чија це власт имала рушити. Рачуна це да је током XИX века већ око 70% Албанаца било исламизовано.
Исламизовани Албанци су били најупорнији бранитељи старога поретка и османлијског легитимитета на Балканском полуострву. Ударне јединице у сузбијању националних покрета и устанака, од српског 1804. до грчког 1821, чинили су албански муслимани. Леполд Ранке у својој Српској револуцији [1829] помиње Албанце који у току устаничке 1815. године у долини и на брдима с јужне стране Западне Мораве иду у пљачку и у лов на људе.
Још у првом српском устанку Срби су це сударали са Албанцима код Карановца [Краљева], Ниша и Сјенице, а 1813. Карађорђе предузима извесне кораке да спречи подизање Албанаца против Србије, ангажујући на томе Црну Гору. Вук Караџић је забележио како је још Кучук-Алија, један од четворице београдских дахија, 1804. године покушао да це пробије "кроз Шумадију к Арнаутској, и тамо да купи војску под плату и да доведе у Биоград да це бране од раје".
Српски напори били су, значи, усмерени ка неутрализацији исламске масе Албанаца, с једне стране, а с друге, ка придобијању католичких Албанаца [Малисора и Миридита], било у директном контакту или преко Црногораца. У самој Србији, тј. у београдском пашалуку, а онда у устаничкој кнежевини, један део муслиманског становништва по варошима чинили су Албанци, поред Босанаца-муслимана, који су сачињавали већину србијанских "Турака". Архивска истраживања су показала да је у Србији за прве владе кнеза Милоша [1815-1839] било више Албанаца него што би це у први мах могло помислити. "Она маса Турака", каже Тихомир Ђорђевић у једној посебној студији о томе, "што це у Србији у време кнеза Милоша помиње, није била турског порекла, већ су то били, већим делом, Срби мухамеданске вере и, мањим делом, Арнаути. Њих је било нешто и међу оним јаничарима, који су це после смрти Бећир-паше у Србију доселили".

Најсуровију освету за оба српска устанка и за коначни губитак београдског пашалука имали су да поднесу Срби на Косову и Метохији, пре свега због тога што су и сами учествовали у ослободилачком покрету, борећи це у редовима устаничких војски, а потом и као велики револуционарни потенцијал који би Србија и Црна Гора могле искористити у својим даљим ослободилачким акцијама. Прогањан и расељаван већ стотину година пре тога, српски народ је у време својих устанака 1804. и 1815, и непосредно после њих, на Косову и Метохији, у Старој Србији, био подвргнут систематском истребљењу. "Историјски положај српског народа на ширем подручју ... Косова, нарочито у приштинском, призренском, пећком, па и у суседним крајевима новопазарског, врањског и скопског пашалука у првим деценијама XИX века био је изузетно неповољан и тежак. Тешки облици економске везаности српског сељака у систему турског феудализма, великим делом и због грубог политичког притиска на хришћанско становништво уопште у царевини, што је од краја XВИИИ века узело веома широке размере, овде су добијали вид систематских и стравичних рација и пљачке са циљем да це читава једна већ дубоко пођармљена, потпуно обесправљена и у сваком погледу спутана популација од неколико стотина хиљада људи, насилно примора да промени етничка обележја и да це одрекне своје верске и национално-културне особености као дела српског народа".

Двадесетих и тридесетих година XИX века управљао је приштинским пашалуком Јашар-паша, Албанац. То је време великих прогона и злостављања Срба на Косову. Каже це за њега да је "утаманио" 79 српских села, што значи да су сељаци побијени, расељени или протерани због отпора турчењу и читлучењу, и да је још исто толико села било натерано да већим делом пређе у ислам. Сва српска села са наследним баштинама, на бившим спахилуцима, претворена су у читлуке; разорена је друштвена обичајна организација, уништена општинска народна самоуправа, разбијена етничка хомогеност српских сеоских насеља, а обичајно право којим су уређивани унутрашњи односи међу српским сељацима [око спорова, потрица и др.] било је замењено турским судом и субашама као представницима непосредне турске власти у српским селима. Црквена организација, констатовано је даље, такође је нападнута: свештеници су гањани и убијани, цркве рушене, манифестације верског живота забрањене. "Од Јашар-пашиног времена, верски живот Срба био је за неколико деценија унапред тако снажно потискиван да це налазио на путу да готово сасвим замре. Тада је на пример Грачаница, највећи споменик градитељства српске културе и етничког присуства Срба на Косову, била потпуно запуштена, а богослужење у њој забрањено".

Исто стање је било и ван приштинског пашалука, на читавом подручју албанске експанзије. У борби против грчких устаника [1821-1829] запамћене су по злу албанске муслиманске јединице. Светогорски записи сведоче о зулуму који "јерсовски Арнаути" [тј. Албанци стационирани у Јерисосу, на прилазу Свете Горе] чине атонским манастирима и посебно Хиландару.
Пошто је устанак био окончан, Албанци су це одметнули од власти те су нападали на мирно становништво, пљачкали и убијали. Тада су нарочито страдале македонске области Маријово и Тиквеш, као и други крајеви западно од Вардара, где це тада и "подуже осетило кретање арнаутских пљачкаша у већој мери но ранијих времена". Стање потпуне анархије у средњој Албанији до 1830. године, а потом у северној, одразило це и на повећаном броју словенских избеглица из Албаније у западној Македонији и Повардарју ["западна метанастазичка струја"].

Велику невољу причињавали су српском и македонском народу и сви покрети албанских паша у то време. Настојања Порте да крајем XВИИИ века и после српских устанака спроведе реформу војске и државног апарата, те да стане на пут анархији и распаду царства, наишла су на жесток отпор управо у Албанији. Пашалуци у северној и јужној Албанији практично су це одметнули од централне турске власти: Бушати у Скадру, Тепелени у Јањини. Скадарском Мустафа-паши Бушати ["Шкодра-паша"] нису биле туђе ни тежње за евентуалним отцепљењем од Порте ради оснивања самосталне албанске државе, мада ни његов покрет, као ни други, није добио ширину једнога албанског националног ослободилачког покрета. Војска Мустафа-паше, по његовом коначном раскиду с Портом 1830, освојила је читаву северну и западну Македонију, као и западну Бугарску до линије Софија-Самоков-Дупница-Ћустендил-Велес-Дебар, али је претрпела пораз на Бабуни 21. априла 1831. године.

Од 1839. године и даље кроз XИX век понашање Албанаца муслимана у јужнословенским земљама, као и у самој Албанији, одређено је ставом према реформама које су под притиском европских сила завођене у турској држави. Те године је донет тзв. Танзимат [Гилхански хатишериф], којим це први пут у Турској покушао увести правни поредак европског типа, уместо старога шеријатског поретка. Прокламована је неприкосновеност људског живота, части и имања; равноправност у начину разрезивања и скупљања порезе; заведен је нов систем скупљања регрута и служења у војсци. Албански бегови и муслиманске масе, међутим, нису били вољни да прихвате ове реформе. Против централне власти они це сада боре у име старих права: с једне стране, за исламско [шеријатско] право, а с друге, за своје племенске аутономије - патријархалног типа - које це сада нарушавају новим системом плаћања пореза и регрутације. Конзервативни у својој друштвеној и политичкој суштини, ови центрифугални покрети албанских муслимана били су уперени и против хришћанског становништва, које је, наводно, криво што су укинута стара права и заведене реформе супротне традиционалном поретку. Велика комешања међу Албанцима, која су це претворила у стање хроничне анархије, погађала су српску и македонску рају на најтежи могући начин. Раја је главни објекат овог непријатељства и, самим тим, главна жртва албанског антиреформног покрета. Од четрдесетих година XИX века талас насиља, који је са ликвидацијом албанских паша [Мустафа-паша, Махмуд-паша Ротул и Јашар-паша, 1835-1836] само за кратко време био заустављен, преплавио је српске земље са новом силином.

Неподношљиво стање довело је до великог устанка српског народа у нишком вилајету у пролеће 1841, који је захватио целу јужну Србију и западну Бугарску, а организационо је припреман и у призренском, ђаковичком, пећком, новопазарском и приштинском пашалуку. Устанак су сурово угушили Албанци муслимани. Има основа да це прихвати мишљење да је то требало да буде општи устанак Срба и католичких Албанаца под турском влашћу [Босна, Херцеговина, северна Албанија, западна Бугарска и нишки пашалук].
Убрзо после неуспеха овог устанка, већ 1844, долази до веома широке побуне Албанаца у пашалуцима Врања, Тетова, Приштине и Скопља против гилханских реформи, али великим делом против саме раје. "Зулуми који су онда почињени прелазили су уобичајене форме понижавања и мучења раје, да су о томе били упознати и европски конзули". Узроци овог албанског устанка своде це на одбијање да це ступи у низам [тј. у регуларну турску војску] и да це прихвате реформе из танзимата. У случају Врања повод је био подизање хришћанске цркве; овде је муслимански фанатизам ишао тако далеко да су српски младићи, привезани уз дрвеће, били печени на ватри.

Период од 1831. до 1847. године чини, иначе, посебно поглавље у албанско-турским односима. После пада Мустафа-паше тај период представља низ покушаја [буна и устанака] да це одбаце Портине реформе међу Албанцима. Већ 1835. избија устанак у Дебру, Пећи и Ђаковици. У Дебру, после проглашења Гилханског хатишерифа, 1840. избија побуна; 1843/44. године Омер-паша Латас угушује буну косовских Албанаца. Следећих година це нижу буне и казнене експедиције: 1845 [Ђаковица], 1846 [Миридити, Малесија, Мати].
После 1851. избија нов талас убистава и пљачкања у Солунском и Битољском санџаку; по читавој јужној Македонији и северној Тесалији оперишу чете албанског башибозука, чија насиља изазивају велику емиграцију словенског становништва у Грчку. Анархија це проширила на Серески санџак 1853. године. Тада европски конзули у Солуну подносе солунском валији колективну ноту за заштиту хришћана и европских трговаца.
Крајем 1855. долази до већих нереда у призренском пашалуку, а насиље постаје неиздржљиво у околини Пећи и Дечана; овде је паја имала да сноси и све трошкове боравка турске војске [многе службе коморе, конака и ванредних пореза]. Манастир Дечани је служио као место кантоновања војске, те су околна српска села морала опслуживати царске трупе.
Стање српског народа битно је отежано и у кримском рату [1853-1856], када Порта спроводи отворено противсловенску и антиправославну политику; тиме је у Старој Србији у ствари био довршен "онај процес на радикалном мењању дотадашње етничке, конфесионалне, демографске и социјалне структуре, који је започео тако енергично спроводити још Јашар паша приштински".

Стање српског народа под турско-албанским игом средином XИX века најбоље показује судбина манастира Дечана. Манастир је био под заштитом турских власти и албанских "војвода", али је његова судбина у крајњој линији зависила од локалних намесника. Средином XИX века локалне власти су махом биле нерасположене, из верских разлога, да овој хришћанској богомољи пруже пуну заштиту, или су биле немоћне да спрече прекомерно и својеврсно пљачкање манастира од стране неких Албанаца муслимана.
Жалбе монаха нису помагале: султанов ферман из 1849, којим је обећана заштита царске лавре, није имао никаквог стварног дејства, јер "у планини ферман не важи" [урманда ферман јок].
Зато це архимандрит дечански Серафим Ристић обраћа "прошенијем" руском цару Александру ИИ, 15. фебруара 1859, у коме браћа манастира Дечана "са сузама це моле за снажну заштиту од дивљи и свирепи Арнаута, који це Бога не боје, а царске турске заповести не слушају. Ова обитељ Господа Вседржитеља опкољена са свију страна овим непокорним племеном, заиста це наоди као у лавовим устима". Серафим упозорава руског цара да ће тај зулум, а с друге стране оскудица у новцу, приморати братију "да оставе овај дивни спомен православни времена сербскога народа, ову једину потпору православија у овоме крају, ову једину утеху порабоћени верних".

Дечански игуман Серафим обратио це султану Абдул-Азису и европским силама у име Срба пећке нахије 1860, једним већим меморандумом ["тужбом"], у коме су наведени примери насиља што га албански муслимани пећког краја и уопште у Старој Србији чине над српским народом. Меморандум је објавио и у посебној брошури под насловом Плач Старе Србије [Земун, 1864], посвећеној Вилијему Дентону и европској јавности. Због великог значаја и изванредне документарности овог меморандума, ваља це на њему више задржати.

У почетку тужбе вели це да је пећки хришћани подносе "против насилних Арнаута зулумћара, којих су злоупотребљења сваку меру превазишла, и којима ако це на пут не стане принуђени смо из земље, која је крвљу наших предака напојена, и са гаришта нашег селити це, а то онде, ђе нам Ваше Величанство место начинило буде па ако ће то и у Анадолији бити, само једном да це од несносима злоупотребљења зулумћара ослобођени видимо". Даље це констатује да су Пећ и пећка нахија под непрестаним терором од стране Албанаца из шест села: Укче, Истиниће, Стреоц, Дечане, Црвени Брег и Вокша. Они наговарају и друге Албанце да "јадну рају муче, злостављају и убијају", нарушавајући царске законе. Ређају це, потом, злочини у 68 тачака, али их је више, јер у једној тачки буде и по неколико. Ту су пљачке, силовања, отмице, убиства и сакаћења, "пољске штете" - уништавање усева, летине, стоке, ратарске опреме; ту су препродаје отетог имања, насилни улазак у посед планине [пашњака] и шуме итд. Све то турска власт, полиција и суд толеришу и помажу. Наводе це насиља и безакоња у самој Пећи, у граду где је седиште турске власти, над житељима који су "злостављани, арани, убијани" - и све са именом и презименом и насилника Албанца и жртве Србина. "Бедна раја [це] и на очима паша напада и злоставља, а подобна и гора безакоња исти зликовци и многи други у Ђаковичкој, Призренској, Вучитрнској, Приштинској, Новобрдској, Гњиланској, Тетовској, Врањској и другим нахијама и земљама чине". Навешћемо само неколико примера. Ево примера пресељења због насиља: "Мислећи Стеван Вучић да ће зулум и тиранство премештајем из места у место избећи, из села Пограђе као прадедовине своје у Дреновчић настанио це; но и ту га зло постиже тим, што га Арнаути добродолци поараше, а зликовци Асан и Арслан из Вокша 12 ћеса новаца насилно отеше му. Овом су приликом исти злочинци и Арси Манићу из истог места 1000 гроша отели, а поред овог и кошеве са пчелама из пакости уништили му, а тим себе у злоковарном злочинству задовољили, а овога прекомерно оштетили" . Забележен је и случај када неки Суљ-паша из Пећи у селу Злокућани "немилосрдно и нечовечно својим ногама пред њим десивше це дете прегази, које је после неколико сати, не могавши издржати свирепо учињено злочинство над њим умрло" . Становници села Лукавице насилно су напаствовани и глобљени; права раје, што им је султан гарантовао, "само су на артији написана, а и до данас удело неприведена" . Албанци не дају Србима да уживају ни оно што им је ферманом дато. Тако Арнаути Језернићани насилно отеше уживање белопољске планине, "сапаливши нам у истој постојећи 7 станова, а и једног човека у том нападању ранили су". Пошто су це Срби пожалили, позвавши це на ферман, буде им ферман најпре одузет и поцепан, а потом це Албанци Језернићани крваво освете за то српско "одбранаштво" неколиким убиствима и силовањем шест девојака . Ливаде дечанске отели су па продали Алил-аги Шеремету Пећанину . Осам кола сена са ливада дечанских "ватри предадоше" . Имања српска једноставно це присвајају: у селу Синају "Амза Ђок присвоји Станкову ливаду при свеколиким правима, која он над истом имаде" . Забележено је и неколико случајева разарања цркава и обесвећења православних светиња. Тако "у село Бело Поље дошавши незнабошци и злоковарни зликовци Зек Асан, Етем Хасан, Јасан Вејсељ, Хајдор Махмут и Суљо Фетаовић цркву још од издавних времена начињену раскопаше, и од цигаља и камења од цркве раскопане себи куће и друге стаје саградише, трпезу пак, на којој це бескрвна жертва Господу приношаше, обешчестити светињу и димњацима кућа својих узидаше, па то исто и са крстовима од кровова скинути чинише".
У меморандуму це наглашава да зликовце не само нико не сме тужити него им ништа ни при самом вршењу злочинства споменути не сме, "јер би га на ма с овог света уклонили". Истинићани, тако, "из дана у дан све већа злочинства монастиру ком су они потчињени [тј. по царским хрисовуљама и султановом ферману - Д. Б.] чине, и јадну рају у околним селима киње, арају, робе, пале и убијају, а све на очима власти, која их на такова злочинства и овлашћује" . Серафим Ристић наглашава да су у меморандуму набројана само нека од оних зала која це чине раји у пећкој нахији, а "подобна и гора безакоња" чине це и у другим нахијама. На крају меморандума це упозорава: "не нађе ли молба ова одзива, то нек уверено буде Ваше Величество да ће сиротна раја не само ове нахије, но и остале у стању овом находеће це, потражити средства спасавајућа, па ако ће то бити у само одсудно време за престо Вашега Величанства, не по вољи својој на дела ова узбуђена, но јединствено не могући свирепости зликоваца сносити, приморана то учинити". Објављивање меморандума, са своје стране, треба да послужи као опомена европским силама да предузму код Порте потребне кораке "бедној раји, која на земљи крвљу својих прадедова посутој и права личне слободе и имања заштитити и то час пре, док це ова није, чему је већ време ту, оружаном руком дигла права своја бранити".

О крвавом албанском терору шездесетих година XИX века, како над српским тако и над македонским становништвом, говоре веома опширно и извештаји руских конзула у Призрену и Битољу. Велики руски научник А. М. Селишчев говори о крвавом терору који је пратио насељавања Албанаца у Македонији и Старој Србији. "Само су це у мало места, можда, успоставили добросуседски односи Словена и Албанаца", додаје он. "Владајући положај муслимана у односу према ђауру, пљачкаштво дошљака, пасивност турске власти у обуздавању разбојништва Албанаца угњетавали су словенско становништво. То угњетавање постало је још јаче у другој половини XИX века уз заоштрене религиозне разлике, уз пробуђен национално-друштвени покрет, уз мешање страних агената у том покрету, уз испољену државну немоћ Турске. Извештаји конзула у Битољу и Призрену о условима живота словенског [и уопште хришћанског] становништва у овим областима пуни су ужаса".
Тако руски конзул у Призрену, Тимајев, пише 1866: "Пишу ми из Пећи да су злочини Арнаута безбројни, да су страдања хришћана неизмерна и неизрецива, а овдашње турске власти уверавају да је све мирно и ничега необичног нема. Овим уверавањима ни у ком случају није могућно веровати, јер ја имам позитивне доказе о нередовном и немирном стању земље".[Он размишља о димензијама и последицама масовне колонизације Албанаца у Старој Србији, те констатује да "албански народ све више осваја земље на које це насељава и можда ће це ускоро десити да он игра неку улогу у судбини Европе, без обзира на то што је већи део његов сада у необразованом и скоро дивљем стању". Колонизација је насилна, земља це отима и Срби нагоне на бекство. При том це могу чути аргументи од стране Албанаца: ако це пре много година толико Срба преселило у Аустрију, зашто да це и остатак не исели? "Као што су Турци били истерани из Србије", додају Албанци, "тако хришћани треба да буду истерани из призренског санџака". Суочени смо, дакле, са планским протеривањем Срба, са програмом денационализације односно албанизације Косова и Метохије, још шездесетих година XИX века. "Масовно насељавање призренског санџака од стране Арнаута", наставља Тимајев, "не наилази ни на какве препреке. Турска влада би, изгледа, била веома задовољна да у тој провинцији не буде хришћана. Од стране хришћанског становништва ни у ком случају не може бити отпора арнаутској поплави, јер су хришћани овде сувише малобројни а и зато што су страшно разједињени [православни и католици - Д. Б.]. У нормалним околностима може це рачунати", закључује Тимајев, "да на једног хришћанина долази најмање шест муслимана Арнаута, изузев западне и јужне периферије призренског санџака, где је чисто арнаутско становништво". Српски народ живи у страху од погрома. Према једном каснијем извештају из Призрена, "ноћ између 20. и 21. марта [1869] била је страшна за пећке житеље. По сећању старинаца сличних је ноћи бивало само у варварско-јаничарско време пре тринаест година [тј. 1856. - Д. Б.]. Од страха је седам жена пре времена родило, од које деце је петоро умрло, а много деце и девојака бацило у врућицу и грозницу". Исто тако је и у Тетову, нешто пре тога [1867], био завладао међу хришћанима панични страх. "Они не само што не смеју да изађу на своје њиве, него ни на улицу у граду. Свакоме муслиману је реч ђаур стално на уснама. Насиља, убиства и пљачка догађају це учестано". У Тетову је, пише исти конзул 1869, "положај хришћана због сурових насиља и многих пљачки, најочајнији утолико више што у злочинима учествују моћници овог града". Извештаји Јастребова из 1871. и 1872. потврђују исто стање терора.

О стању у Македонији говоре извештаји руских конзула у Битољу. Тако В. Максимов пише Игнатјеву 29. новембра 1875. да су "убиства хришћана чешћа и добијају суровији и узнемиравајући карактер. Као и пре, турска власт оставља већину злочина без гоњења; ако це оно и покреће, мухамеданци це лако пуштају из затвора услед недостатка сведока, који избегавају да це појаве из страха од освете". Списак убистава извршених за последњих осам недеља у битољској области веома је сличан оном у жалбама пећких хришћана. О неиздржљивости овог терора сведочи и једна жалба коју су сељани Бучина 8. јануара 1876. поднели прилепском кајмакаму, где це вели: "Молимо Бац најпокорније да нас спасете од ових злочинстава или да пошаљете царску војску да нас покоље, или да нам наредите да продамо село и да це преселимо на друго место, јер је немогуће подносити више злочине које над нама чине житељи села Трновца и Пресил". Само у пећком округу од септембра 1876. до септембра 1879. убијено је 126 хришћана, а ниједан убица није не само кажњен него ни ухапшен.[

2. Ослободилачки ратови Србије и Црне Горе 1876/77. и 1877/78.

Ослободилачки ратови Србије и Црне Горе против Турске 1876, а потом 1877. и 1878. године довели су Србе у први озбиљан судар са албанским народом. Од пресудног је значаја у томе чињеница да је албанска колонизација управо током прве половине XИX века из косовског вилајета преплавила делове нишког вилајета, те да су Албанци били већ у Топлици, Пољаници, Масурици и Крајишту. План ослобођења Старе Србије 1876. године предвиђао је поседање пространих српских области на којима су це већ увелико насељавали или населили Албанци.
Стање Срба на тој територији било је врло тешко. Поједине породице, па и читава села, исељавају це из Турске у Србију због насиља, а пљачкашки упади, убиства граничних стражара и других српских грађана од стране албанских чета свакодневна су појава; на граници це бори и гине као да је рат већ објављен.

Подстакнуте масовним устанком Срба у Херцеговини и Босни 1875, као и покретима маса и бунама у Бугарској исте године, и Србија и Црна Гора су рачунале на свеопшти устанак хришћанског народа под Турцима као на важан стратегијско-политички чинилац. До свеопштег устанка није дошло, нити у јужној Србији нити на Косову и Метохији, мада це знатан број мушкараца из тих крајева, нарочито из пограничних области Поморавља и са Косова, био придружио српским трупама, формирајући добровољачке јединице. Позив Србима да дигну устанак парирала је Порта позивом Албанцима да це боре против српске војске и против устаника. Главнину трупа које је Турска у другом рату [1877] бацила против Србије сачињавале су албанске чете и друге помоћне снаге, а Албанци су били ангажовани и у борбама на црногорском фронту. У борбама за Прокупље и Куршумлију најжешћи отпор пружили су Албанци [код Куршумлије, на пример, уз 400 низама борило це против Срба око 2000 Албанаца]. После ослобођења Ниша, 10. јануара 1878, главнина српских снага упућена је према Косову. На правцу од Куршумлије српске трупе су успеле да це пробију у Мало Косово, средња колона це тешко кретала планинским земљиштем Голака, водећи непрекидно борбе против Албанаца. Јужна колона је постигла највећи успех: њена претходница, под командом Радомира Путника, тада мајора, ослободила је Гњилане и избила на прилазе Приштини, до села и манастира Грачанице.
То је прво ослобођење Косова, 1878. године. На жалост, руско-турско примирје у Једрену не само што је зауставило даље напредовање српске војске него је довело до њеног повлачења на демаркациону линију, повучену од стране српско-турске комисије 13/25. фебруара 1878. у складу са одредбама Једренског примирја. Српска војска на косовском ратишту морала је да евакуише ослобођену територију гњиланске и дела приштинске казе.

У току ратних операција 1877/78. године дошло је до великих демографских поремећаја на читавом ратишту, како у областима које је српска војска ослобађала, тако и у оним пределима који су це налазили у позадини фронта на турској страни, од Јужне Мораве до Косова поља. Нарочито од 1875. године у Србију су наваљивали таласи избеглица из пограничних крајева Турске. Пред терором башибозука Черкеза, Албанаца и званичних турских власти масе хришћана прелазиле су у Србију; у пограничном подручју Србије, на северним падинама Копаоника и Јастрепца, бивало је и по 200.000 избеглица. Са успешним офанзивним дејствима српских трупа крајем 1877. и почетком 1878. године избеглиштва су узела обрнут смер - пред српском војском бежали су Турци, Албанци и Черкези, а у њихове куће и на њихова имања почели су це насељавати Срби, пристигли са разних страна, а највише из пограничних округа алексиначког, крушевачког и књажевачког.
За кратко време су ослобођена подручја остала без албанског становништва, које це потом плански насељавало у пограничним крајевима Турске, највише на Малом Косову и у Горњој Морави, али и у Кривој реци или на Косову према Ибарском Колашину. У ствари, већ у току рата, а поготову првих месеци по закључењу примирја, дошло је до својеврсне недобровољне размене становништва, чиме је повраћен српски карактер новоослобођених области јужног Поморавља и Топлице, али је зато ојачан албански елеменат у источним подручјима косовско-метохијске области, поготову на самом Косову у ужем смислу речи. То је тзв. "инверсна" албанска метанастазичка струја, којом је захваћено и из ослобођених крајева Србије исељено око 30.000 Албанаца.

Исељавање Албанаца, Турака и Черкеза из јужне Србије, ослобођене 1878. године, мора це посматрати у светлу општих демографских збивања која су це одиграла услед рата. Турски пораз и нова подела балканских земаља извршена на Берлинском конгресу 1878. изазвали су и ново груписање муслиманских, а посредно и хришћанских маса. То је једна од крупних последица Берлинског конгреса: миграције становништва, којима је измењена етничка и верска слика одређених области. Навешћемо резултате најновијих истраживања, из Историје српског народа [В/1]. Већ у првој години устанка у Босни и Херцеговини из Босне је пребегло на аустријску страну око двеста хиљада људи, а коначан демографски губитак Босне и Херцеговине износио је 150.000 људи. Тај губитак це претежно односи на српско и муслиманско становништво. Ако це томе дода податак да су Срби због куге у тим земљама од 1865. до 1871. изгубили око 237.000 људи, онда це мора закључити да су укупни губици били ненадокнадиви. Становништво Херцеговине и Санџака бежало је у Црну Гору, а из јужне Србије и Косова у Србију. Србија је, као што је поменуто, издржавала 200.000 бегунаца из "пострадалих крајева са више хиљада пребеглих породица" са турске територије. Процењивано је да је у Црној Гори било 70.000 бегунаца, али тај број је вероватно био знатно већи. С друге стране, муслиманско становништво је бежало са угроженог подручја; из устаничких области Босне и Херцеговине бежало је у унутрашње делове, а из крајева које су заузеле српске и црногорске трупе одлазило је у Санџак, Македонију, Албанију и на Косово. "Не би било претерано", каже Милорад Екмечић, "ако би це закључило да су у немирним годинама кризе од 1875. до 1878. на Балкану била покренута два милиона људи на бежање са својих огњишта, по милион на обе верске стране".
Посебну пажњу изазива сад феномен муслиманских миграција, за које це вели да су поспешене из два разлога: прво, ратом и несигурношћу, а друго, обичајем турских генерала да у повлачењу турске војске из једне области позову и муслиманско становништво да крене за њом у султанову земљу. Један од крупних разлога муслиманске миграције, уз то, било је одбијање муслимана да служе у немуслиманској држави и да це подвргну режиму равноправности, једнаких грађанских права и дужности. Томе је свакако допринела и жеља српске владе да це ослободи муслиманског становништва, мада је Берлинским уговором преузела обавезу заштите муслиманске мањине и њених имовинских права.
Сви Албанци који це нису били повукли, као и сви њихови повратници са турске територије, исељени су настојањем српских власти одмах по закључењу Берлинског уговора 1878. Ова политика "чишћења" новоослобођених крајева наишла је на опозицију у Србији, чак и у војним круговима; њу одлучно осуђује, као неразумну, и познати писац и јавни радник Јован Хаџи-Васиљевић. Он у томе акту српске владе види интерес Аустрије да у Србији не буде Албанаца, већ да це уз границу Србије створи "што јачи и према Србији што огорченији контигенат", тако да је исељавање Албанаца, по томе схватању, ишло на руку аустријским интересима против Србије. Мотиви српске владе били су, пак, у томе да це створи чисто српска национална држава, те да це "очисти земља од некрста", да це паралишу кораци Портини [ревандикације према пределима насељеним Албанцима] и да це будућа акција Србије у правцу косовских предела и уопште Старе Србије што јаче обезбеди, и да це у тим крајевима који су сада дошли под српску управу осигура мир и ред. Радикално исељавање је тражила Врховна команда под утицајем извештаја ратних команданата А. Орешковића, Ст. Биничког и Ђ. Хорватовића, али це против исељавања Албанаца - посебно из врањског округа - успротивио командант Шумадијског кора, генерал Јован Белимарковић. Он це позивао на прокламације у којима је Албанцима била дата реч да их српске власти неће дирати, па како су ови "добри и радни људи", он их ни по цену оставке не може и неће исељавати. Белимарковића су подржали и неки други команданти.

Исход српско-турских ратова 1876/77. и 1877/78. био је судбоносан за даљи развој Србије и перспективу њених ослободилачких тежњи ка уједињењу свих делова српског народа под Турском. Најпре је Санстефански мировни уговор Турске и Русије од 19. фебруара 1878. довео у питање безмало све што је Србија успела да постигне својим оружјем и многобројним жртвама, препуштајући добар део ослобођених области новој бугарској држави. Насупрот захтевима Србије, упућенима руском цару још 3. јануара 1878, "да це у прелиминаре мира као и услове примирја стави независност Србије и присаједињење Србији Старе Србије или садашњег Косовског вилајета са додатком Видина", границе санстефанске Бугарске су обухватале Ниш и цело Понишавље, сву Јужну и Горњу Мораву, и целу Македонију, захватајући на југу и добар део Албаније [корчанска каза]. Србија је, уз независност, добила само нешто територија у северним деловима Косова: Стари Колашин и Мало Косово са Вучитрном и Подујевом. Према томе уговору, српска војска је имала да напусти пространо подручје Горње Мораве, Изморника и Криве реке са далеко претежнијим српским становништвом тих крајева, а добијала је у лапском срезу подручје са албанским становништвом и мало српских сељака. Стога је на Берлинском конгресу српска делегација морала да води тешку борбу за признавање макар онога што је де фацто ослободила, при чему це сударала са истицањем тобожњих или стварних етничких разлога.
Турски је предлог предвиђао да "арбанашке казе" Вучитрн, Куршумлија, Прокупље и Лесковац остану у границама царства, уколико це то не прихвати, тражила це граница на Грделици.
Своје ставове на Конгресу турска делегација је подупирала држањем и претњама албанских племенских старешина; она је на пример, енергично захтевала од британског делегата, Солзберија, "да спречи ширење Србије и Црне Горе на албанску територију", јер су му "албанске племенске старешине поднеле петицију у којој це протестује против овог ширења", чује це "да они врше припреме да це томе супротставе оружјем".
Срби су, са своје стране, истицали етнографске и историјске разлоге, али и стање српског народа у областима које су имале остати Турској. Тако је Јован Ристић објашњавао грофу Андрашију, представнику Аустрије, како су це Срби исељавали из тих крајева, а како досељавали Албанци. "Ма колико да их је", рекао је Ристић, "они нису у већини, а дошљаци су. Не може сваки анклав за себе бити држава".
Истицало це и стање терора и "зулума" што га је од Албанаца трпео српски народ у областима из којих це српска војска морала повући и немогућност опстанка Срба "под турском влашћу и љутим Арнаутима, код којих нема закона, нема душе, нема срца".

Берлинском конгресу је поднет и меморандум 3. јула 1878, са потписом председника Одбора за ослобођење Старе Србије и Македоније [основаног на Косову 1877], архимандрита Саве Дечанца. У меморандуму це, поред осталог, каже "Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије. Овај народ трпео је до данас нечувене патње, јер је био препуштен милости и немилости турских и арбанашких ренегата. Сада, кад је свима народима Балканског полуострва побољшан положај, да ли је право да ми останемо у ланцима тешке тираније, да ли је право да нас Турци и даље кољу, а Арбанаси пале наше домове, да ли је праведно да смо и даље потчињени поступцима који су гори од поступака према стоци у Европи. Пошто смо учествовали у рату за ослобођење, пошто смо це побунили против израбљивања, пошто смо изразили наше жеље за слободом и уједињењем с нашом браћом, ако це обнови стари поредак, муслимански фанатизам ће бити безграничан, с још тежим насиљем, и довешће нас дотле да трпимо патње веће него досад... Ако [овај европски скуп - Д. Б.] не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност".

Молбе и разлози српске владе и самога српског народа нису на Конгресу уважени. Додуше, захваљујући супарништву Аустрије и Русије, осујећено је стварање Велике Бугарске, а Србија је добила државну независност и своје ослобођене округе - али без Косова и Горње Мораве. Србија стога у ова два рата није остварила свој циљ у потпуности; ослобођење Старе Србије одложено је за следећу четвртину века, када ће демографска ситуација ових области постати још неповољнија по српски народ и још мање погодна за једноставну заштиту српских права на своју земљу.

На другој страни, Црна Гора - у овом рату од 1877. усмерена ка југу, сукобила це са северноалбанским племенима у целом појасу од Улциња на мору до Плава и Гусиња у горњем Полимљу. Одредбе Санстефанског уговора биле су за Црну Гору повољније од Берлинског уговора од 13. јула 1878, али је и према овим последњим требало да це нађу у црногорској држави неке територије настањене у мањем или већем броју Албанцима, делом муслиманима, а делом католицима. Уз независност, Црна Гора је добила градове Никшић, Колашин, Спуж, Подгорицу, Жабљак, Бар, Плав и Гусиње, али це због албанског отпора није могло спровести у живот припајање Плава и Гусиња, у које це од XВИИИ века инфилтрирало албанско становништво; зато је Црна Гора, опет, упркос жестоком противљењу Албанаца, успела да добије Улцињ.

ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА

1. Призренска лига 1878-1881.


Важну улогу у развоју односа између српског и албанског народа имала је "Лига [Савез] за одбрану права албанског народа", друкчије још названа "Албанска лига" или "Призренска лига", формирана у Призрену почетком јуна 1878. године. О разлозима оснивања и карактеру те организације постоје веома противречна мишљења и читава једна библиотека књига и студија, чиме це, у сваком случају, потврђује њен историјски значај за албански народ и усмеравање његових односа са другим балканским народима. Албанска историографија види у Лиги израз општеалбанског националног покрета, којим процес "рилинђе", народног препорода, улази у другу и главну фазу. С друге стране, Лиги це са много разлога оспорава аутентичност; у њој це види пре свега и углавном инструмент турске политике и политике европских сила [Аустрије, Италије, Енглеске], један од облика манипулације албанским народом у вођењу балканске политике. Историјска стварност је довољно сложена да би це карактер таквог покрета могао свести на један именитељ. Без обзира на све спорове, једно је сигурно: Лига представља важан моменат у конституисању албанске националне идеје.

До формирања Лиге дошло је у току припрема за Берлински конгрес. Санстефански мировни уговор отварао је процес поделе европске Турске, при чему су земље насељене српским и албанским живљем биле захваћене деобом између Црне Горе, Србије и Бугарске. Ваља нагласити да це на ратни програм Србије и Црне Горе 1876/77. не може гледати као на експанзионизам и присвајање туђих националних територија, јер је у питању ослобођење сопствених земаља, преплављених насиљем једнога страног елемента. Ратни програм Србије и Црне Горе тежио је ка томе да ликвидира стање вековне окупације и успостави свој национални суверенитет, да заштити и ослободи српски народ, подвргнут систематском геноциду. Албански народ у Старој Србији није био неутрални фактор, нити це налазио у позицији поробљеног и обесправљеног народа. За српску и македонску рају Албанац-муслиман био је управо слуга окупатора и окупатор, најсвирепији тлачитељ, симбол туђинске власти и зулума. Ослободилачка борба против Турске водила це, дакле, и против мухамеданских Албанаца.

Одвајање Албанаца од турске централне власти и борба против ње почињу, како смо видели, са реформама, у отпору против новога курса модернизације и европеизације царства, који су европске силе почеле наметати Турској од раних година XИX века. То је борба за стари поредак апсолутне повлашћености, против виталних интереса хришћанске раје. Читава прва половина XИX века испуњена је локалним бунама Албанаца, од оних за статус наследних пашалука па до побуна због нових пореза и регрутације, или чак због симболичних хришћанских "права". Тешко је зато, па и немогуће, говорити о неком аутентичном албанском националном покрету у то доба. У круговима албанске емиграције [Букурешт, Београд, Софија, Истанбул, Каиро и нарочито у Италији] јавља це национална идеја - тада претежно на плану језичке и просветне еманципације, али локалне побуне и устанци у северној Албанији и у Старој Србији и Македонији немају с тим никакве везе, већ це заснивају на конзервативним идејама отоманско-шеријатског легитимизма и "старих" племенских аутономија. Албанско питање и нису поставили сами Албанци. С правом је констатовано да је "једна од битних карактеристика постављања албанског питања [у Рајхштатском споразуму 1876. и аустријско-руској конвенцији 1877 - Д Б.] несумњиво у томе, да оно није дошло као посљедица неке конкретне устаничке борбе у Албанији или зрелог и политички јасно и радикално усмјереног националног покрета, већ као резултат акције тајне дипломације да предухитри развој фактичког стања и предвиди територијалну пођелу европске Турске".
Без обзира на већ постојећа и активна жаришта албанске националне мисли [Истанбул, Каиро, Милано], "албанско питање не покреће какав национални покрет Албаније или каква друга албанска снага, већ за њ војују с једне стране руска и аустро-угарска тајна дипломација, према својим интересима и потребама за своје циљеве, а ц друге стране на њему почиње инсистирати и део талијанске буржоазије, који већ има изграђен програм талијанске експанзије и пенетрације на Балкан, а пропагандно користи ["Итало-албански одбор"] национално-ослободилачку егзалтацију, па и искрене побуде неких либералних и патриотских кругова у својој земљи".

Оснивање Лиге у Призрену мора це зато посматрати у светлу историјског тренутка: српска војска је ослободила Јужну Србију и избила, макар за кратко, на Косово, Црна Гора је претила Малесији, Плаву и Гусињу, са ослобођених српских територија маса албанских избеглица притиснула је косовско-метохијске вароши: само у Призрену било их је око 5000, а у Ђаковици око 2000. Створена је код Албанаца психоза страха од суседа, од њихових тежњи да "деле Албанију" и могућности да це то реализује на Берлинском конгресу, а уз то и психоза страха од црногорске и српске освете због учешћа Албанаца у турској војсци за последњих ратова и због насиља и пљачки што су тада почињене. Зато већ априла 1878. долази до окупљања и договарања албанских главара из Ђаковице, Пећи, Гусиња, Тетова, Љуме и Дебра, како би це решило да ли да це мирно пређе преко граничних промена по Санстефанском миру или да це томе супротстави, и како да це спречи даље захватање у "албанске земље" са стране суседа.
Крајем маја и почетком јуна [по старом календару] одржани су шири састанци албанских представника у Призрену; окупило це преко 300 делегата из свих крајева где живе Албанци. Испловиле су це политичке разлике у погледима северних и јужних Албанаца. На конгрес у Бајракли-џамији дошли су и представници цариградског круга, Главног одбора књижевно-политичког друштва, на челу са Абдул-бејом Фрашеријем. Делегати из северне Албаније, Македоније и са Косова били су за политичко решење албанског питања још увек у склопу Турске царевине, али уз посебан привилегован положај, на бази самоуправе и ослобођења од дажбина султану. "Јужна", заправо цариградска фракција била је радикалнија, захтевајући самосталност Албаније, одрицање покорности султану. По њиховом мишљењу требало је успоставити самосталну Албанију из четири области [кнежевине]: И. јужна Албанија и Епир [Јањина]; 11. северна и средња Албанија [Скадар, Тирана и Елбасан]; ИИИ. Македонија [Скопље, Дебар, Гостивар, Прилеп, Велес, Битољ, Охрид]; ИВ. Косово с деловима јужне Србије и Македоније [Пећ, Ђаковица, Призрен, Нови Пазар, Митровица, Сјеница, Приштина, Гњилане, Прешево, Куманово].[4] То је, дакле, концепт "Велике Албаније", којим су захваћене туђе, словенске и грчке земље у којима албанска народност представља мањину, која це у телу већине угнездила у скорије време и насиљем, користећи це повлашћеним положајем муслимана у систему турске државе. Око овога концепта у ствари и није било размимоилажења; и за једну и за другу фракцију "Велика Албанија" је била политички аксиом и подлога за било коју варијанту албанског питања. У том смислу це заиста може говорити да је на призренском конгресу 1878. године коначно формулисан максимални програм албанског национализма. Зато је и могло доћи до компромиса, попуштањем Фрашерија, на заједничкој "аутономашкој" платформи. Формиран је Главни одбор Лиге од близу 60 чланова, и потом на јавном збору у Призрену 5/17. јуна 1878. обнародован основни политички програм: 1] Албанци неће допустити да це "њихове земље" дају Србији, Црној Гори или Грчкој, или ма којој другој држави и другом народу; 2] све земље које су Србија и Црна Гора у овим ратовима отргле од Турске, а у којима су живели Албанци, да це поврате овима; 3] да це на овом поради и у Европи, на Берлинском конгресу и код дворова; 4] да це свим силама поради да це Албанцима врати самосталност, која им је пре педесет и више година одузета, то јест да им це више не шаљу чиновници из Цариграда и да их не поставља више султан и Порта, већ да их они сами између себе бирају, и 5] да султан не тражи више од њих регрута и порезе. Петиција је упућена султану и Берлинском конгресу, а позвани су и Срби Призренци да и они ставе свој потпис и печат [мухур] на петицију Берлинском конгресу, што су ови и морали учинити, па је тај антисрпски докуменат, којим це зачиње Велика Албанија, потписало преко тридесет виђенијих призренских Срба.

Важно место у акцијама око Берлинског конгреса има меморандум о албанском питању, који је један скадарски комитет, независно од призренског Савеза, упутио 1/13. јуна 1878. лорду Биконсфилду, где це тражи енглеска заштита за независну Албанију као брану против словенске инвазије према Јадрану. Субјективни и објективни разлози траже, истиче це у меморандуму, да це Албанија конституише у кругу слободних и независних нација као бедем против словенске инвазије и за одбрану западне Европе; ако це та природна брана остави отвореном, Европа ће це наћи у истој ситуацији као у XВИ веку, када ју је само чудо спасло од турске силе под зидинама Беча. Ако и јесте непријатељ други, закључује це у том документу, ипак су и онда и сада једнаке амбиције, снага и употребљена средства.

Став католичких Албанаца био је, иначе, противтурски. Покрети у католичкој северној Албанији пре овог рата [1871, 1873, 1874, 1876] ишли су ка потпуном ослобођењу са наслоном на словенске балканске земље, Црну Гору и Србију [фрањевци у Малесији и Миридитима], против чега је опет радила аустријска и италијанска пропаганда.
Преокрет у односу албанских католика настаје у току самог рата 1876/78, а нарочито поводом Берлинског конгреса. Од тада це они окрећу антисрпској, мада још увек и антиотоманској концепцији независне Велике Албаније.
 

Постављало це много пута питање какав је био однос турских власти према Лиги и да ли је могућно говорити о непосредној турској иницијативи за стварање Лиге.

Усмереност Лиге на очување територијалног интегритета Турског царства, а у оквиру тога - интегритета "албанских земаља", те борба против Санстефанског, а потом и Берлинског уговора, давали су довољно разлога за истицање претпоставке да иза Лиге стоји заправо турска држава. Уочено је, додуше, постојање различитих схватања на Призренском конгресу о независности односно аутономији Албаније. Турска иницијатива це зато претпоставила иза оне северно-албанске, а посебно косовске и македонске групације, која је била за племенску аутономију у оквиру султанско-отоманског легитимитета. Биће да је тачно само то да су турске власти мирно посматрале и благонаклоно охрабриле осниваче акције, читав ток оснивања Лиге у Призрену и њен рад, па чак и несметани долазак из Цариграда главног поборника јужноалбанског радикализма, Абдул-беја Фрашерија, али да је иницијатива ипак албанска. Турска је држала Лигу под контролом, у намери да це до извесне мере користи њеном акцијом, да је употреби на међународном плану као аргумент "унутрашњег притиска" или опозиције. У Лиги је Порта видела "изврсно средство мобилизирања великог броја Албанаца за отпор против територијалних одредаба Берлинског конгреса, које ће бити донесене на корист Србије, Црне Горе и Грчке". Оснивање Лиге јесу "замишљали, жељели и проводили и сами Албанци, они у домовини и они у емиграцији", те је Лига "ипак првенствено политичка потреба и творевина Албаније и Албанаца", али је највише била искоришћавана од Порте, па коначно од ње и насилно ликвидирана.
Италијански конзул у Скадру, Берио, приметио је - као и већина осталих конзула великих сила у Скадру, "чудне везе званичних органа турских власти и једног правно нелегалног покрета", на пример и то да влада плаћа трошкове албанских делегата за конгрес у Призрену, да влада даје Лиги оружје и муницију, да у Лигу улазе елементи наглашено лојални султану итд. али је ипак претерано из тога извући закључак о турској инспирацији читавог покрета. Интересантна су запажања италијанског конзула о погледима миридитског главара Пренк Биб Доде: у њега је "отоманско арбанашко осећање које рачуна са даљом етничком експанзијом у условима турске власти... Арбанаса има шест милиона" [?!] и они це "простиру већ до Врања".

Са капитулацијом Турске на Берлинском конгресу Лига улази у фазу отвореног супротстављања турским властима, покушавајући да својом акцијом спречи извршење одредаба Берлинског уговора и створи услове за иредентистичке захтеве према Србији и Црној Гори. Суочена са неспособношћу турске државе да одбрани своју територију и отомански суверенитет, Лига це све више окреће ка идејама пуне аутономије, па и независности, а њен оружани покрет удара по турској управи колико и по хришћанској раји. Мобилизација албанских маса била је уперена првенствено против Србије и Црне Горе, али це у пракси ова оружана маса покренула сада против отоманске власти и војске. На први покушај Турске да поврати ред на Косову узвраћено је масовном оружаном побуном: у Ђаковици је убијен Мехмед Али-паша [26. августа 1878], који је упућен тамо ради смиривања. Маја месеца 1880. Лига отказује послушност Порти и на Косову настаје двовлашће, што це трагично одражавало на положају српског народа: "Срби су добили два господара; они су двојици господара порез давали, двоје војске издржавали, а никаква права и заштите имали нису... Свуда су хришћани почели плаћати по два данка, а почело им се претити и како ће војску дати, ако це пође на Србију".
У Скадру, пак, долази до заједничког наступа свих Албанаца, хришћана и муслимана, око радикалније фракције. Априла 1880. истакнута је идеја независности Албаније: 10. априла 1880. издата је прокламација са захтевима: 1 [ унутрашња аутономија за све албанске земље; 2] кнез изабран вољом народа, са наследним правима; З] паушално плаћање годишњег данка; 4] право на помоћну војску; 5] уклањање свих отоманских трупа; 6] успостављање дипломатских односа између аутономне Албаније и Порте; 7] постављање чиновника домородаца. На овој политичкој платформи организован је устанак против турских власти.

Наглашено је начело целокупности албанског народа, а под "целом Албанијом" подразумевају це, што излази и из саме основе Призренске лиге, све земље где живе Албанци, а да це не води рачуна о томе да су у многима од њих Албанци тек мањина. Мора це зато говорити и о изразито реакционарној тенденцији програма Призренске лиге, "да загосподује околним територијама, где су Албанци изричита мањина, а на рачун посебно македонског и српског народа".
Веома је значајно за размишљање о Косову у склопу српско-албанских односа што је у организацијском и идејном погледу тежиште албанског покрета у годинама 1878-1882. било стално у регионалном призренском Савезу; никада то средиште није прешло ни у главни градски и економско-политички центар северне Албаније, у Скадар, нити у Ороши, средиште најугледнијег северноалбанског племена Миридита. Штавише, примећено је да северноалбанска католичка племена у то време немају довољно општеалбанског осећања и оријентације, ни тежње ка политичкој интеграцији "целе Албаније",мада це почињу окретати ка томе концепту. Носилац идеје Велике Албаније као интегралне државе албанског народа, у доба формирања Лиге и у њеној даљој историји, јесу управо Албанци дијаспоре на српској и македонској земљи, који тој идеји можда баш зато дају изразито милитантни и агресивни карактер.

Порта је ликвидирала Лигу видећи у њој пре свега заметак једне националне, општеалбанске и антитурске политичке снаге. Истичући сада у својој пропаганди против Лиге да на њеном челу стоје искључиво странци с циљем да отргну Албанију из склопа Турске царевине, на Косово и у Албанију упућена је регуларна војска на челу са злогласним Дервиш-пашом, преко Солуна и Скопља, најпре на Призрен [март-април 1881], потом на Ђаковицу, па на јесен те године у Љуму и Дебар, и постепено у целу Албанију од севера до југа. Албански покрет је у крви угушен. До краја 1882. интернирано је у Малу Азију око 3000 Албанаца, с циљем да це искорене и што темељније ликвидирају организације Лиге. Отпора је било, али без чвршће повезаности на ширем простору.

Призренска лига, без обзира на све закулисне акције турских власти и иностраних агената, представља прво озбиљније акционо и програмско окупљање Албанаца, прву организацију албанског национализма. Створена у реакцији на остваривање националноослободилачког програма балканских хришћана, посебно Срба, она је постављена на темеље великоалбанске идеје, игноришући право српског народа и других словенских балканских народа и Грка да живе на својој земљи заштићени законом. Судар је био неминован, а агресивни противсрпски и уопште противсловенски концепт Лиге трајно је оптеретио односе између ова два народа. У исто време, великоалбански концепт Лиге це сам по себи нудио неким европским силама као оруђе за њихову сопствену пенетрацију на Балкан

2. Анархија и геноцид у Старој Србији 1878-1912.

Последњих двадесет година XИX века и прве године нашег столећа - до ослобођења 1912, за Србе на Косову и Метохији значе време најтежих прогона, физичког уништавања и расељавања, у коме се огледа не само стање безвлашћа него и план за стварање "етнички чистог" Косова као "албанске земље" у духу програма Призренске лиге. Прва последица рата, чији це ослободилачки вал зауставио на домаку Косова, али га није прешао, била је у новим и масовним етничко-демографским поремећајима. Пре свега, ослобођене крајеве јужне Србије напустило је око 30.000 Албанаца-муслимана. Ове избеглице [мухаџири] настаниле су це углавном у Лабу и у северном делу Косова, одмах поред нове границе, у Кривој реци и Горњој Морави са Изморником. То је довело до згушњавања албанског становништва у северним и источним крајевима косовско-метохијске области, које је, тако, одсудно надвладало над српским становништвом. Лаб је на тај начин постао чисто албанска област, у којој практично нема Срба.
О настањењу мухаџира бринула це највише Порта, а и сами албански прваци у Турској, док је трошак око насељавања и издржавања сносио српски народ.
Рачуна це да је албански живаљ у области Криве реке, на пример, од 52% домова увећан на 65% укупног броја домова. До сличних закључака це дошло и проучавањем Косова у ужем смислу. Све до досељавања албанских мухаџира 1878. косовска равница је претежно била српска. Албанци су тада превагнули, а услед појачаног зулума тај це бројни однос још више пореметио на штету Срба - исељавањем једног дела Срба у тада већ суседну Србију. Планински обод Косовске котлине је доста брзо био преплављен Албанцима.
Турске власти су насељавањем мухаџира водиле одређену политику: њихов циљ је био да це разбију густа српска села и да преко мухаџира држе под контролом српско становништво. Стварањем ланца мухаџирских насеља турске власти су настојале да потпуно одвоје српске целине једну од друге, а све заједно од Србије и Црне Горе.

Албанци упадају на српску територију већ 1878. године дуж целе нове границе од Новог Пазара до Врања, највише са Косова. Праве заседе, убијају српске војнике, пљачкају коморе; нападају чак и на саме војне предстраже. Током 1878-1880. њихове су чете стално концентрисане уз границу; 6. априла 1879. нападају Куршумлију, а 28. маја исте године Преполац. Видно је уздржавање Србије од строжег узвраћања на ове нападе. Српска влада је о свим овим нападима Албанаца и убиствима на граници и дубље на српској државној територији извештавала Порту и посланства великих сила у Цариграду, тражећи да це с турске стране стане томе на пут, али без успеха.

Присуство мухаџира био је само један моменат у низу околности које су после Берлинског конгреса довеле до погрома Срба у Старој Србији. Покрети и устанак Призренске лиге, до 1881, а потом низ других локалних или ширих албанских побуна све до 1908, 1910. и 1912. године, редовно су започињали, а поготову це завршавали албанско-турским терором над српским становништвом. Губитак територије услед пораза који су им нанели Руси, Турци су уписали у грех Србима, тврдећи да им је Русија и објавила рат због Срба, па су стога после 1878. званично и јавно прогласили Србе за царске издајнике. Упоредо са турским терором текао је албански терор од башибозука Призренске лиге и њених првака у раздобљу 1878-1881. О насиљу Албанаца и Турака над Србима Косова и Метохије за време самих ослободилачких ратова 1876-1878. сведочи, на пример, жалба коју су Срби Пећанци упутили 20. јула 1879. руском цару Александру ИИ. Ту су укратко приказани услови и стање у којима це налазило српско становништво после 1875, уз попис преко стотину убијених Срба у вароши Пећи и селима пећког управног подручја [мутесарифлука]. Крајње је тежак и положај манастира Пећке патријаршије и Дечана, који су по налогу пећких ага притиснути пљачком и уценом качака. Интервенција енглеског конзула Лангворта у марту 1877. није донела плода. Суморно је конзулово предвиђање да ће због богате земље Срби овде бити искорењени.

Неподношљив притисак учинио је да це за последњих двадесет година XИX века, после Берлинског конгреса, исели у Србију најмање 60.000 људи само из северних делова косовског вилајета.
Рачуна це да це из целе Старе Србије, ако це под њом подразумева, као у то доба, и цела северна Македонија, иселило у периоду 1876-1912. године око 400.000 људи, "број огроман и за много шири временски опсег и далеко већа географска емиграциона подручја". Према прорачунима Јована Цвијића са подручја северно од Шаре протерано је у Србију између 1876. и 1912. године око 150.000 Срба.
Све су ове статистике, на жалост, веома недовољне и не могу претендовати на потпуну тачност; оне дају само приближну представу о масовности ове принудне и неприродне миграције, којом је српски народ у својој матичној земљи свођен на мањину, са тенденцијом потпуног уништења. Но упркос овим тешким околностима, Срба је до 1912. године у Старој Србији било још сразмерно доста, што це може закључити из неких турских статистика, које ма колико це трудиле да умање број хришћанских поданика, признају да це Срби држе у довољном броју као етнички фактор ових области. Према турској салнами [годишњем алманаху] косовског вилајета за 1894, у Приштинском санџаку било је 67.456 Срба, у Пећком 14.752, Новопазарском 35.726, Призренском 14.200, што значи укупно 132.134 становника.
Према веома подробним истраживањима Јована Цвијића, објављеним 1911. године, на самом прелазу у XX век северно од Шаре има још увек 26.338 српских домова, и то у Приштинском санџаку 14.048, Пећком 3.826, Сјеничком 2.564, Пљеваљском 3.400, Призренском [без тетовске и гостиварске казе, које су иначе улазиле у косовски вилајет] 2.400 кућа.
Ако це на једну кућу рачуна најмање пет душа, онда је то укупно 131.690 становника српске народности; ако це узме по осам на једну кућу [како це понекад и рачуна с обзиром на патријархални карактер српског дома у то време и на тој територији], биће 210.704 становника. Ове податке треба упоредити са неким старијим, око средине XИX века; према салнами за 1849. број Срба око Приштине, Призрена итд. износио је 400.000 лица, а према салнами за 1854, у призренској, приштинској и новопазарској ливи [санџаку

Српска и црногорска влада покушавале су, према својим могућностима, да заштите српско становништво косовског вилајета. Та заштита је организована најпре на дипломатском плану, отварањем српских конзулата у Солуну и Скопљу 1887, а у Битољу и Приштини 1889. Истина, положај конзула на Косову био је погибељан: први српски конзул у Приштини, Лука Мартиновић, убијен је у јуну 1890. насред приштинске чаршије, а руски конзул Григориј Степанович Шчербина - марта 1903. у Косовској Митровици.
С друге стране, српска влада је организовала и наоружавала народ на Косову да це брани и припрема за оружани устанак кад за то дође време. Насупрот албанским разбојничким дружинама, качацима, почеле су це после 1878. године јављати српске чете, комите, које су водиле борбу против турских власти и против албанске и муслиманске хајдучије. Комите су биле претежно Срби из Старе Србије; кретали су це по целој Старој Србији, у Новопазарском санџаку, али и по Метохији. Како је тачно констатовано, комитски покрет у Старој Србији "поникао је из најреволуционарнијег дела српског сељаштва које није више могло подносити турски феудални систем и многобројна насиља", те је цео овај покрет "имао социјално и национално обележје".

Дејству Призренске лиге имају да захвале Срби за многе зулуме и погроме последњих година XИX века. Нарочито су страдали Доњи Васојевићи, чије су куће биле спаљене, а имовина опљачкана и уништена. Срби су у тим областима били све чешће изложени нападима муслимана и Албанаца из Бихора, Рожаја и Ругова, који су за себе косили њихове ливаде, пленили им стоку, односили жито и сав покретни иметак, уколико је нешто остало иза рата. Албанци из Ругова су 1884-1886. више пута нападали на поједина села, а турске власти из Берана нису хтеле заштитити Србе, него су хапсили и поједине српске народне прваке. У јуну 1898. Албанци су уз помоћ редовне турске војске нападали доњовасојевићка села у беранској нахији. Србима је запаљено више од 400 кућа и причињена огромна штета у стоци, на усевима и у другој имовини.
Поготову су Портине реформе на плану судства, полиције и војне обавезе погоршавале стање Срба: после великог збора Албанаца из Приштине, који је у октобру 1896. одржан у Пиринас-џамији, нападнуте су неке српске куће, а у ноћи је кроз прозор гађана породица Хаџи-Витка.

Критска криза и грчко-турски рат 1897. довели су до даљег и може це рећи судбоносног погоршања положаја српског народа Старе Србије, посебно на селу. Рат је активирао албански башибозук и њихов муслимански фанатизам. На султанов позив одазвало це више хиљада Албанаца. Што је ратна опасност више расла, то је више растао број убистава и зверстава извршених над хришћанима. Стање це нарочито погоршало, како це примећује у новим радовима о том периоду, по повратку албанског башибозука из неуспелог рата: Албанци косовског вилајета окупљају це у "Пећкој лиги" 1898/99, која је своју оштрицу усмерила против Словена. Устанак Срба у Беранима 1897. године брзо је и сурово угушен интервенцијом башибозука. У Метохији турска управа иде на руку качацима и толерише њихова насиља над српским народом, због чега исељавање Срба постаје масовно. Дипломатија Србије покушава да издејствује ефикаснију заштиту српског народа, апелујући на законитост и на дужности турске администрације. Документацију о злочинима прикупља углавном српски конзул у Приштини, Светислав Симић, тако да је на основу тога уложен енергичан демарш код Порте, а цела дипломатска преписка која це поводом тога водила последњих година века објављена је у службеном издању Министарства иностраних дела Краљевине Србије под насловом Преписка о арбанашким насиљима у Старој Србији 1898-1899 [Београд, 1899].
Преписка на веома упечатљив начин говори о стању српског народа на Косову крајем прошлог века и о безуспешној, али часној и енергичној борби српске дипломатије да изађе на крај са индолентношћу и зловољом турских власти.

Већ у првом документу, писму Владана Ђорђевића, председника владе и министра иностраних дела, Стојану Новаковићу, посланику Краљевине Србије у Цариграду, од 15. априла 1898. напомиње це да је министарство засуто множином података "о разним насиљима арбанским, чије последице прете да доведу до расељавања и уништења наше племе у тим покрајинама Турске" . Зато у ноти од 14/26. маја 1898. турском министру иностраних дела, Тефик-паши, српски посланик наглашава да је српска влада у току последње четири године [дакле, још од 1894] више пута скретала пажњу царској влади "на нереде и невероватна безбројна насиља, која непрестано чини непокорно и недисциплиновано арбанашко становништво, како на српско-турској граници, тако и у пограничним санџацима. Ови злочини и напади управљени су искључиво против хришћанског становништва српске народности, и изгледа да им је сврха, да тај народ истребе из тих крајева"; за неколико последњих месеци евидентирано је преко 400 злочина [убиства, паљевине, разбојништва, оскврњења храмова, силовања, отмице, пљачкања, крађе читавих чопора], а све је то тек једна петина онога што це у ствари десило. Приложен је списак криминалних дела у 92 тачке. Срби масовно беже у Србију . У каснијем разговору са Тефик-пашом скренута му је пажња да то компромитује Турску у очима Европе, јер це "једно племе напушта на истребљење другога", а све очигледно бива по налогу из Цариграда, где це, закључује Новаковић, "опет помишља на гвоздени мусломански обруч око Србије, какав це некада од Черкеза правио".
Тефик-паша није порицао ништа, али је избегавао да уђе у ствар, "једнако говори уопште и показује да му је разговор те врсте досадан" . Стојан Новаковић закључује у писму Владану Ђорђевићу 22. јула 1898. да "убиства, силовања и разбојништва која це чине непрестано, не могу више имати карактер дела усамљених и без последица, већ она очевидно показују ... да су це Арнаути унапред решили да сасвим истребе хришћански елеменат, а нарочито Србе, из тога краја"; потпуну немоћ показују обласне власти, које охрабрују злочинце. У другој ноти, од 16/28. јула 1898, додаје це списак злочинстава у 31 тачки . Турска је на ову документацију одговорила генералним порицањем и пребацивањем одговорности на српску владу, која допушта да буде обманута "од стране људи, којима је стало да поремете односе пријатељства и доброг сусетства који тако срећно постоје између обе земље, и да произведу неслогу између различитих делова нашег становништва који су скоро пет векова живели у потпуној слози и који сада не могу имати никаква разлога међусобно це сатирати" . Документацији о злочинима супротстављена је, дакле, празна парола о вечно идиличним односима свих народности на Косову. Нов списак злочина достављен је турској влади у ноти од 19/31. октобра 1898. Ту це констатује да су "обезоружани, остављени без икакве заштите од стране месних власти, Срби хришћани изложени фанатизму, мржњи, освети и разбојничким навикама арнаутског муслиманског становништва, чија обест, охрабрена некажњивошћу, прелази границе вероватноће" . Истражна комисија коју је предводио Саадедин-паша, извела је фарсу: Албанци су охрабрени, ниједан кривац - упркос тачним подацима наведеним у прилогу српских нота - није предат суду ни кажњен. Српски посланик зато констатује да "нереди, који толико бриге задају Српској Влади, и даље владају у Косовском Вилајету, претећи истребљењем српском становништву. Царске власти остају и даље немарне, тражећи само, као што смо горе видели обилазна срества да сакрију своју немоћ пред том анархичном автономијом, на коју су це Арнаути навикли благодарећи одсуству сваке јаке и праведне власти и озбиљнога правосуђа" . Ха све то турска влада опет одговара циничном формулом слоге народности: "Његово Превасходство Саадедин-паша напомиње у овој прилици, врло умесно, да разлика вероисповеди није никада била у овим крајевима узрок мржње и неслоге, и да су немили случајеви између хришћана и мусломана може бити малобројнији од оних, који це дешавају између лица исте вероисповеди... Мусломани су далеко од намере да приморавају своје земљаке хришћане на исељавање" . Српска влада, насупрот томе, указује на "систем, који це састоји у томе, да злочини остају некажњени" [нота Тефик-паши од 21. децембра/2. јануара 1899. ]. У даљем току ове драматичне преписке Новаковић примећује "да це кругови дворски сложно и упорно противе свакој мери у смислу истраге и кажњења арбанаских зулума у Старој Србији" [22. јануар 1899, ]. Србија, пак, не тражи "ништа више, него да це поступа пођеднако према становништву мусломанском и српском у тим крајевима" [српска нота од 24. марта 1899, ]. У новом списку злочина, које В. Ђорђевић шаље Новаковићу 25. маја 1899, наводи це да је од 1880. године до тада пребегло из косовског вилајета у Србију преко 60.000 Срба [дакле, за непуних десет година!] и додаје да су "овога пролећа само поубијали Арбанаси велики број Срба, да би им земље поотимали и на расељавање их нагнали, у чему су доста и успели" .

Као илустрацију навешћемо бар неке злочине из ове предуге листе, речима саме документације.

Арнаутин Сали Бисла убио је једног Србина и његову жену - чију кћер беше пре тога силом одвео - усред бела дана, и то у самом конаку Гиљанске управе, и место да буде кажњен за овај злочин, он је за време грчко-турског рата примљен у царску војску као добровољац [стр. 18, т. 5/1 Ха дан 15. маја [1898] Арнаутин Елијас, син Салиха Џунгуле, из села Бресије, убио је из пушке Јована Симића из истог села, у Симићевој кући, из разлога што му речени Јован није имао откуд вратити једну турску лиру казне, на коју је казну Елиаса месни суд осудио у своје време да плати Јовану зато што га је био истукао на најсвирепији начин . Арбанаси су убили Арсу Петровића, старешину неколико породица, које живљаху у задрузи, у селу Томајићу [пећанске казе]. Они су учинили ово убиство у намери да себи присвоје њихове земље .
Арнаути су убили кмета Петра Гајрића, из села Велике Хоче. Због недела која Арнаути чине сви це становници овог села спремају да це иселе . У месецу јуну Арнаути убише калуђера Хаџи-Езекија, старешину манастира Лазарева, у селу Лешаку, тетовске казе . На дан 26. јануара [1899] убили су Арбанаси на путу попа Јована Катића из Србице [средска жупа, санџак Призрен]. Попа су пушкама претукли, ножевима изболи, а вилицу му избили. Власт није похватала убице, нити их је тражила, већ је ухапсила и оптужила два Србина сељака из Лешана, који су први наишли на мртва попа на путу. Дана 28. јануара исте године убијен је на дворишту манастира Девича [у Дреници] Лука, слуга манастирски. Убио га је у по дана из револвера, без икаква повода, само ћефа ради, Беслим Ајет, синовац Феке Бајрама, војводе девичког. По овоме убиству није ни чињено ислеђење, јер у Дреници и нема власти .

Забележена су ту и пљачкања и обесвећења цркава. У месецу октобру [1897] више Арнаута срушише цркву хочанску и однеше све што у њој нађоше . Арнаути срушише такође стару српску цркву у Кончуљу, приштинске казе, на друму између Гиљана и Бујановца. У овом тренутку од материјала ове цркве зидају себи куће . На дан 6. априла опљачкаше раовачку [ораховачку] цркву, у Призренском санџаку . Дана 20. децембра нападоше и опљачкаше манастир Св. Тројицу, у околини Призрена .

Многа су силовања и отмице. Арнаутин Боља Арачановић из Кабаша, на пример, силовао је дванаестогодишњу кћер Алексе Весића из Витине Дана 11. Јуна [1898] Арбанас Али Бајрам из Доњег Неродимља и његова четири друга насилно одведоше девојку Спасенију Андреје Марковића, из истог села, у тренутку кад она окопаваше кукуруз. Она би одведена у планину близу села Бутакова, одакле це њен врисак чуо више од једног сата .

Напади, пљачкања и разбојништва су небројена. Ево само неколико примера. У намери да Србима косовског вилајета онемогуће исхрањивање стоке и да их на тај начин приморају да напусте своје домове и да це иселе из косовског вилајета, Арнаути намислише да обделавају поља која це налазе пред самим селима у којима су настањени Срби, и која им служе за попашу њихове стоке. Овај поступак су први отпочели: муфтија Мустафа Ефендија, Сулејман-ага [сада паша], Али Ефендија нифуз Назири, и други "Турци" из места. Охрабрени овим примером Арнаути одузеше Србима најбоља земљишта, и то у селима: Лапљу, Чаглавици, Ливађи, Добротину, Гуштерици, Матицани итд. . Дана 25. марта Арнаути из села Будрила, гиљанске нахије, нападоше Арсу Миленковића, у намери да га убију, али це овај стане бранити револвером и рани једнога од нападача, па затим побегне. Тада Арнаути скупише све људе из села и одведоше их у Гиљане, бијући их у путу. У Гиљану их предадоше жандарима, који их, такође, избише и ставише у затвор . У својој кући која постоји у селу Будакову, призренске нахије, један Арнаутин држи пазар стоке, коју је покрао од Срба косовског вилајета. Овај је Арнаутин објавио да сваки сопственик може доћи и узети своју стоку за новце .
Чувени разбојник Онка Имер из Кабаша, призренске нахије, позвао је српске сељаке из Љубижде и Кориша да прибирају своју жетву, али им је забранио да поново сеју, зато што им це, вели, неће дозволити да и даље станују у својим селима. Исти Онка намерава да сруши српску цркву св. Петра Коришког и да од тог материјала себи сазида стан. Он и његови другови забранили су Србима да це жале комисији за истрагу, претећи свакоме смрћу . Арнаути из Ораховца, у великом броју, опколише кућу породице Маниташевића из Хоче и сву кућу избушише куршумима. Власти ставише у затвор Јована Маниташевића и Михаила Кичоловића, а не предузеше ништа против Арнаута . Један од најстрашнијих зулума је догађај у Верићу, у пећкој нахији, где су у сукобу између Албанаца цех платили Срби, чије је цело село спаљено, са усевима, а разбегла деца це изгубила. Верићани, гладни и боси, скитају по Пећи, али им ни валија не помаже ништа, већ их упућује на исљахат [обичајни албански суд], а тамо им Мула Зека отворено вели да неће добити одштету, псује им веру, крст, пост и говори им да це селе у Србију и Црну Гору .

И поред дипломатских напора да це српском народу обезбеди каква-таква заштита и заустави масовно исељавање са Косова, стање је било све горе. Године 1900. и 1901. протекле су у правом погрому Срба. Почетком 1901. дошло је у Старом Колашицу до великог покоља Срба, у коме је најистакнутију улогу имао један од водећих албанских главара на Косову, Иса Бољетинац. До покоља је дошло у акцији разоружавања Срба косовског вилајета. С друге стране, реформе од новембра 1902. требало је да побољшају опште стање хришћанске раје, али су албански прваци у Старој Србији устали против тога да це хришћанима дају било каква права. Вест да ће у Митровицу доћи руски конзул Г. С. Шчербина послужила је Албанцима да це организовано и оружано супротставе реформама, па је у тој великој побуни Шчербина убијен [1903]. Пошто је било јасно да турске власти нису у стању да заведу ред и обезбеде спровођење реформи, српска влада це оријентише на оружану самоодбрану српског народа, те убацује оружје, и почев од 1904. организује комитске чете. Готово све казе косовског вилајета са српским становништвом биле су већ 1905. потпуно наоружане [средачка и сиринићка жупа, Призрен и околина, цео пут дуж Мораве преко Гњилана]. Српска комитска акција у косовском вилајету наишла је на жестоку аустро-угарску контрапропаганду, која је ову акцију одмах назвала "велико-српском", иако ова није ни у чему дирала у интересе Аустро- Угарске, јер је била уперена у првом реду против насиља турских органа управе по хришћанским селима, против башибозучких пљачкања сељака и против комитских чета из Бугарске које су вршиле терор над српским сељацима који су остали присталице патријаршијске црквене организације и политичке сарадње са Србијом на делу ослобођења од турске власти.

О тешким зулумима на Косову и у Македонији крајем XИX и почетком XX века говоре и многи други документи, посебно извештаји европских конзула. На основу извештаја аустроугарског конзула у Скопљу, Бохумила Паре, који никако није био наклоњен Србима, може це, на пример, реконструисати стање хроничног насиља у широким областима Косова и Македоније које нагони на исељавање. Проучавајући те извештаје, В. Стојанчевић примећује да је "у неким крајевима Приштинског санџака, особито у Гиљанској кази, вршен необично јак притисак на српско становништво села да би оно или прихватило читлучке обавезе и читлучке односе, или да це, стварањем ванредних прилика и тоталне несигурности, примора на исељавање. При томе, постојала је једна, ако не потајна сарадња, а оно упадљиво прећуткивање локалних органа власти према извршиоцима недела, да су це, каткада, за прикривање или игнорисање тих недела у вилајетским круговима оптуживали кајмаками, мутесарифи и команданти обласне жандармерије, односно водећи представници тамошњег феудалног друштва. Готово све мере контроле, инспекције и егзекутивне службе централне вилајетске управе остајале су без резултата. Делимично показани успех војних акција и жандармерије био је краткотрајног дејства".

Извештаји Милана Ракића, познатог српског књижевника, најпре секретара српског конзулата, а потом конзула у Приштини, из 1906-1911. године, говоре о "страховитом стању нашега народа", које це "обновило још већом жестином и данас це може слободно рећи да су це повратила незапамћена времена невоља и несрећа" [30. новембра 1906]. Ракић у својим извештајима шаље, боље рећи наставља непрегледни списак злочина над Србима косовског вилајета, али износи и своје погледе и закључке о стању српског народа. У извештају од 14. јануара 1907. он наглашава да це "из свих извештаја овог Консулата од његовог постанка па до данас види да постоје две главне чињенице које наш народ сатиру и доводе га до пропасти. То су турска власт и Арнаути. Турска власт зато што сама чини зулуме, пљачка и убија и што пушта да то и други мухамеданци некажњиво раде; а Арнаути зато што за свој рачун, само у много већем размеру, ниште све што је српско где год то могу учинити". Ракић је, како сам вели, "небројено пута" извештавао до 24. фебруара 1907. министра иностраних послова "о разним зулумима и несрећама које чине обесни Арнаути у Пећкој нахији. Тим начином они су растерали и растребили наш живаљ, па више готово немају кога да пљачкају, окренули су своје разбојничке погледе на манастир Св. Српске Патријаршије у Пећи". Описујући стање народа у новом таласу зулума 28. маја 1907. Ракић вели: "са очајањем мора човек мислити на будућност нашега народа ако овако стање потраје још које време. Са свих страна чују це гласови очајања и од оних који страдају и од оних који су ту да помогну страдалницима. Јадна помоћ. Г. Тухолка пише ми из Митровице да "никад није видео овако велике несреће, а мање могућности за помоћ и поправку стања", а г. Кутјепов из Призрена додаје да само Бог може помоћи. "И ако је слаба нада у дипломатску интервенцију", завршава Ракић, "мени је част ипак молити Бац, Господине Министре, да учините потребне кораке за заштиту овог у истини несрећног народа, и да бар данашњи малени остатак његов не прсне без трага и не пропадне за свагда". У извештају од 22. августа 1907, после тзв. "пасјанске афере" [сукоба са српским комитама код Гњилана], саопштава податке о договору у Призрену, где су Љумљани захтевали да це приступи коначном истребљењу Срба, тј. "да збор одреди дан кад сви Арнаути треба да устану на оружје и изврше општи покољ Срба". Као разлог за погром они су наводили да "до год има Срба у овим крајевима не може бити мира међу Арнаутима, јер це Срби непрестано жале странцима и жалбама својим изазивају бидате - реформе - а у последње време почели су чак доводити и чете из Србије". Ипак, нађено је "компромисно" решење: 1] да це убијају Срби по нахији, али тајно и не у масама него појединци; 2] да Арнаути образују чете са задатком да гоне чете из Србије, а као реванш за Пасјане да арнаутске чете упадају и у Србију. Ни три године касније није било боље: 8. августа 1910. Милан Ракић извештава о невиђеним зверствима турске војске над Србима у Каменици, у гњиланској нахији, "којима нема равна од почетка разоружања". Но он примећује и битне промене у држању Албанаца према Турцима; за разлику од ранијега несложног, променљивог односа, Албанци сада постају одважнији и солидарнији у ставу према турским властима [24. јул 1911].