Нов сукоб између Турске и Аустрије, 1716-1718, завршио це аустријском окупацијом и анексијом северних делова Србије [до Чачка закључно], а у току ратних операција у Поморављу учествовало је опет српско становништво. Пожаревачки мир [1718], међутим, био је кратког века. У новом рату ангажовале су це поново веће масе балканских хришћана, под вођством пећког патријарха Арсенија ИВ Јовановића-Шакабенте; скопски надбискуп Михаило Сума - по народности Албанац - био је такође у завери, али је, пошто је откривен, морао бежати у Аустрију, а охридски архиепископ Јоасаф це није дао увући у заверу. Заједно са митрополитом рашким и епископима скопљанским и штипским, као и неким другим српским црквеним и световним поглаварима, Арсеније ИВ је обавестио Аустријанце о одлуци да це дигне устанак чим це појаве царске трупе. Саветовали су да аустријска војска продре делом Мораве и Лаба у правцу Косова и молили су аустријског заповедника да це нареди војсци нека не пљачка народ куда буде пролазила, а они ће јој давати све што јој буде потребно. Арсеније је успео да окупи и нека црногорска и малисорска племена за устанак. Рат није имао срећан исход: аустријске и устаничке трупе су потучене већ код Новог Пазара. Патријархов це одред распао, а он са пратњом побегне према северу бојећи це турске освете. Мањи део Брђана и Албанаца кренуо је такође за аустријском војском, док це већина вратила својим кућама, али уз пут нападајући Турке [1737]. Неспособност Аустријанаца це показала у њиховим односима према Србима и Албанцима, који су били вољни да це боре и који су це у знатном броју били одазвали њиховим позивима на устанак. Међутим, пошто нису наишли на помоћ и сарадњу код Аустријанаца, једни су це вратили на своја огњишта, док це мањи број са својим породицама иселио. Турци су одмах у јесен почели да це окрутно свете онима који су остали у Старој Србији и Брдима. Београдски мир 1739. препустио је српски, а овај пут и католички албански народ, на милост и немилост Турцима. Овај рат и народни покрет у вези с њим, како примећује Јован Томић, доносе нове муке српском народу. Српски крајеви, из којих це повлачи аустријска војска, прво су били опљачкани и попаљени. То су урадили Турци и Албанци муслимани, највећи непријатељи хришћана, још док це није знало шта може донети ратна срећа. Сви који су пристали уз Аустријанце, напустили су те крајеве и повукли це ц царском војском, имајући за то времена, пошто це она овога пута спорије повлачила и задржавала на другим објектима Један део становништва је, међутим, остао и тај је имао да прими, закључује Томић, "удар арнаутски" Тада су, наиме, све веће масе исламизованих Албанаца на Косову ангажоване у суровом обрачунавању са побуњеном српском рајом. Колико це иселило Срба из Старе Србије и других крајева овом приликом у овој "другој сеоби", под Арсенијем ИВ Јовановићем, није познато. Зна це само да је са српским народом доспео у Срем и известан број албанских католичких породица, из племена Климената, чији су остаци данас хрватске народности у селима Никинци, Хртковци и Јарак

Поновљено ангажовање пећке патријаршије у ослободилачким покретима Срба и других балканских хришћана убрзало је одлуку Порте да укине ову црквено-политичку институцију српског народа. Неких покушаја било је још за патријарха Пајсија, 1641 али је коначна одлука пала после ових аустријско-турских ратова и устанака. Патријаршија је укинута 1766, а следеће године је исто учињено са охридском архиепископијом [1767] Епархије и целокупну имовину ових цркава преузела је цариградска [васељенска] патријаршија.

Укидањем пећке патријаршије разбијено је јединствено тело српске цркве и олакшана политика дезинтеграције и слабљења српског народа. Ипак, упркос томе, ослободилачки покрети Срба у Турској нису це гасили ни кроз преостале деценије XВИИИ века, све до устанка 1804, само што це као нов и особен чинилац политичке ситуације српског народа у Турској сада јавља

ШИРЕЊЕ АЛБАНАЦА ПО ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМАУ 17 И 18   ВЕКУ

1. Католичка црква као сведок и учесник

Драгоцено сведочанство о збивањима и демографским променама у читавој српско албанској контактној зони од Скадра до Призрена садрже извештаји католичких мисионара Конгрегације за пропаганду вере као и латинских бискупа и надбискупа који су це старали о католицима српске и албанске народности на том подручју.
Пажњу католичке цркве и Венеције привлаче ове области нарочито због могућности да це ослободилачки покрети побуне и устанци искористе у плановима крсташког рата против Турака, али Римска курија има при томе још један циљ да слабљење православне цркве међу Јужним Словенима искористи за јачање свога утицаја за своју "мисију" у Србији, Македонији и Бугарској дакле на терену постојећих [Пећ, Охрид] или бивших [Трново] аутокефалних цркава. Продор латинске мисије подстакнуте и новом организацијом у Риму [Цонгрегатио де Пропаганда фиде, основана 1622] ишао је из скадарског приморја и залеђа где це латинска црквена организација одржавала међу Албанцима још од средњег века правцем старога "зетског пута" у Србију, заправо на Косово и у северну Македонију, а одатле у западну Бугарску, где је у Чипровцу стекла важно упориште. Очигледно је, према томе, да је у пропаганди католицизма римска Конгрегација видела у католичким Албанцима важан ослонац; албански католици су управо она нит која повезује делатност Конгрегације у централном Балкану. С друге стране, највећа је препрека ширењу католицизма на Балканском полуострву српска православна црква, поготову од 1557. као обновљена пећка патријаршија са пространом територијом, која је једним делом покривала и старе католичке земље на западу полуострва и у Панонској низији. Слабљење српске православне цркве, па и српског народа, уколико це није дао асимиловати у верском погледу, било је према томе, од прворазредног интереса за остваривање далекосежног и дугорочног програма католичке цркве на подручју јужнословенског источног православља. То це могло видети и у питањима сарадње албанских католика са православним Србима у борби против Турака: католичка мисија подржавала је ове акције само када је у њиховој перспективи видела непосредно снажење или чак закорачивање католичке Аустрије на терен православног Балкана, и само у очекивању уније са српском православном црквом. Ако тога није било, она је одвраћала Албанце од заједничких акција. Тако је барски надбискуп Змајевић током лета 1711. године одвратио католичке Клименте од сарадње с црногорским устаницима, зато што су "шизматици већи противници католичкој вери од самих Турака".
На терену Старе Србије и Македоније католичка пропаганда је настојала да сачува стара католичка [српска и албанска] језгра, да прати нове скупине досељених католика и обезбеди их од исламизације, да стабилизује црквену организацију, при чему су од највећег значаја били управо албански мисионарски пунктови у Призрену, Ђаковици и Скопљу: све ове пунктове већ од XВИИ века држе Албанци. У веома далекој, али за Римску курију већ тада сагледивој перспективи, стварала це основа за албанизацију, и, преко ове, латинизацију централног балканског простора, разуме це под условом да це католички Албанци сачувају од масовне исламизације.

Извештаји подношени Конгрегацији и сачувани у Ватиканском архиву, о путовањима у специјалној мисији или просто о канонским визитацијама, одликују це веома прецизним запажањем, сразмерно тачним подацима, мада су крајње пристрасни, па и непријатељски у ставу према православној цркви. Са свим тим оградама, које це због тога морају имати, они су ипак веома драгоцен историјски извор, из кога це може сазнати како су це српске земље виделе очима "Европе" у XВИИ и XВИИИ веку, где су међе ових земаља, и, нарочито, како тече процес албанизације српских крајева.

За млетачке и латинске путнике границу Албаније и Србије у XВИ и XВИИ веку чине "Бели и Црни Дрим" односно "Дрим". Тако веле млетачки посланик Јаков Соранцо 1575. и двојица барских надбискупа Марин Бици 1610. и Петар Масарек 1623. Ха путу за Скопље, Јаков Соранцо 1575. године прелази Бели Дрим изнад његовог састава са Црним Дримом, те тако оставља на једној страни Албанију и народ албанског језика, а на другој страни Србију, где це говори словенским језиком.
Извештај надбискупа Марина Биција из 1610. године је знатно подробнији. За њега је Дрим река која истиче из Охридског језера [Црни Дрим] и пролазећи кроз Задриму стиже у Љеш [Алессио], што значи да под Дримом подразумева читав ток Црног и Великог Дрима до ушћа у Јадранско море. Такав Дрим је, за њега, граница Албаније и Србије: он "раздваја северни део Албаније од Србије" [дивиде версо ла парте сеттентрионале л' Албаниа далла Сервиа].
Први већи град на свом даљем путу по Србији он види у Призрену, са 8600 кућа, од чега само око 30 латинских [са једном црквом]; у граду је "много шизматика", који својом већином надмашају Латине, а имају две цркве - од 80, колико су раније имали. Важно је што Бици примећује да це у овим крајевима Србије говори српски језик ["ин qуести паеси делла Сервиа си парла ла лингуа Далмата"], за разлику од албанских провинција, које имају посебан језик ["ил суо идиома партицоларе"]. Око Јањева су плодна поља са много шизматичких села, као и Косово поље, које је добро обрађено и такође пуно шизматичких села. У самом Јањеву он налази 120 домова латинских, 200 "шизматичких"и 180 домова "Турака", из чега це мора закључити да је почетком XВИИ века водећи елеменат у Јањеву још увек српски православни народ - како це то види и из других извора кроз цео XВИ век. Ново Брдо има 40 латинских, 60 православних и 100 јеврејских и турских кућа; овде је једна дивна црква, задужбина српских деспота, претворена у џамију. Трепча има 500 огњишта, од чега има око 40 латинских домова и преко 200 православних, који имају, вели, чак и свог епископа са резиденцијом ван града у једном манастиру.

У својству папског визитатора [тек после - призренског бискупа и одмах потом барског надбискупа и примаса Србије], Албанац Петар Масарек обилази латинске општине по балканским земљама 1623. и 1624. године.
Из његовог извештаја, поднетог 1624, произлази да Албанци католици живе измешано са православним Србима у Зети и северној Албанији: Косово је, пак, пуно "шизматичких" [православних] села. У Призрену и околини живе католици српске и албанске народности; у Призренском пољу има Албанаца, али их је ипак највише западно од Дрима, који и по њему дели Албанију од Србије.
Нешто касније, 1628, бискуп Љеша и Скадра обилазећи северну Албанију даје важне податке о Пилоту, старој српској средњовековној области око Дрима; он ову област назива Спанијом, по некадашњим господарима тога краја, Спанима. Урсини још вели да су православни у Пилоту прешли на католицизам, а калуђери да су це разбежали.

Наследник Петра Масарека на надбискупској катедри у Бару, Ђорђе Бианки, обишао је 1637/38. године Србију. По њему Призрен је у Доњој Србији [Сервиа инфериоре], као "најлепше место у целој Србији", која, подељена на Горњу и Доњу, обухвата читаву територију данашњег Косова, Топлицу и северну Македонију. У Горњој Србији су Прокупље, Ново Брдо, Трепча, Пустино [можда - Приштина?], Јањево, Скопска Црна гора, Скопље и Кратово; свега - 2505 католика [не кућа већ душа!]. За све католике у Горњој Србији он вели да говоре српски. У доњој Србији је Призрен, Гури и Шегец [?], као и Ђаковица - свега [са католицима у Сувој Реци] 1655 католика. У обе Србије, дакле, на прегледаној територији, има свега 4160 католика.Према извештају мисионара и потпрефекта Конгрегације, фра Керубина, из 1638, који је проповедао у Ђаковици, у околини тога града су искључиво Срби, који имају "прелепи манастир са прелепом црквом" [ун беллиссимо монастерио цон цхиеса беллиссима], где це чувају мошти светога Краља - очигледно манастир Дечани. Занимљиво је да је међу дечанским монасима Керубин нашао једнога који је говорио албански.

Бианки бележи свежа досељавања. у претходном извештају у Сувој Реци је евидентирано 15 католичких домова, избеглих из Дукађина [правог Дукађина у северној Албанији!], у страху од крвне освете,а приликом касније визитације [1641/42] он их види у Кратову, досељене "из албанских планина". И ови су католици, али говоре српски и турски; свештеник им је Албанац, али говори српски. У Ђаковици је тада свега 26 католичких кућа, искључиво албанских [што значи - око 130 људи], према 550 душа 1638. године. Тај податак говори речито о убрзаној исламизацији овог града. Поред ових албанских, има још 16 српских, а "турских" 250 домова.

И за бискупа Бенлића око 1650. године Призрен је "главни град Србије" [цапо ди Сервиа]. Католика, по њему, има у Скопљу, Призрену, Прокупљу, Приштини, Јањеву, Новом Брду, Јагодини, Вучитрну, Нишу, Крушевцу, Новом Пазару, Лесковцу, Кратову, Летрници [?], Овчем пољу, Косову и Скопској Црној гори. Очигледно, у питању је трговачко градско становништво само делимично албанског порекла, већином, вероватно, словенских трговаца из приморја. Према недатираном извештају надбискупа скопског Андрије Богданија [1651-1677], у коме је реч и о Албанцима који су це добровољно или по наређењу санџака преселили из Албаније у Србију, број Албанаца у Србији је веома мали ["Албанеси ди Сервиа соно ин нумеро молто поцхи"].

Посебну пажњу на католике православних балканских земаља обраћао је синовац Андрије Богданија - Петар Богдани [1630-1689], рођењем и смрћу везан за северну Албанију и за косовску област: рођен је у Гури и Хасит [Дукађин], а умро у Приштини од куге када и генерал Пиколомини у Призрену. Као ученик фрањеваца у латинској колонији у Чипровцу, а потом у Лорету [Илирски колегијум], истакао це својом ученом ревношћу и смислом за мисионарски рад, те је постављен за бискупа у Скадру, одакле је администрирао барском надбискупијом [1656], а потом за надбискупа у Скопљу, одакле је као администратор управљао целом Србијом [1677]. Једно време је био ван своје катедре, у Чипровцу и потом у Италији, али це 1686. вратио у надбискупију. Писао је више извештаја Конгрегацији за пропаганду вере, а као Албанац по народности никада није био слеп за мане својих сународника. Албанским католицима је, међутим, посвећивао особиту пажњу не само из родољубља него због чињенице да језгро католика у Србији, како је то истакао још у једноме свом скадарском извештају [1662], чине Албанци, те це и католичка вера у Србији назива "албанска вера" [ла феде албанесе] У његовим извештајима има трага о насељавању Албанаца у Метохији: у извештаје из 1683 Богдани помиње некога мисионара дон Андрију Ђадрија у Ђаковици, "који уме да влада дивљим Арбанасима који су це спустили у питому Метохију".

Са XВИИИ веком ситуација це озбиљније мења, а извештаји добијају драматичне тонове, нарочито од средине тога столећа. Упркос свему томе, у извештајима католичких прелата и мисионара, Срба или Албанаца, одржава це за све то време свест о косовској територији као српској земљи. Уосталом, попис католичких жупа у области скопске надбискупије из 1726. године и не даје основа за друкчији однос према подручју Косова: у Призрену је, на пример, само 9 католичких кућа са 55 душа, а у селима призренске мисије - 95 католичких кућа са 395 душа. Град Ђаковица [чији је мисионар, иначе, Србин - Ђорђе Јовановић] има 16 католичких кућа са 75 душа, а у селима ђаковичке мисије 145 кућа са 912 католика. Очигледно је сви ови католици нису Албанци.

Надбискуп барски Вићентије-Вицко Змајевић [1670-1745], именован 1701. године за надбискупа барског, примаса Србије и апостолског визитатора за Србију, Албанију, Македонију и Бугарску, нарочито је у том погледу важан извор; чак и после премештања на задарску надбискупију он задржава функцију визитатора за турски Балкан [1713]. У извештају од 1707. године он Србијом назива земљу у којој су следећи градови: Скопље, Прокупље, Ново Брдо, Приштина, Трепча, Призрен и Пећ, односно тврђаве Качаник, Тетово, Јањево, Вучитрн, Митровица, Ђаковица и Нови Пазар. И за Змајевића, као и за Биција, стотину година пре тога, граница између Србије и Албаније иде реком Дримом, тако да на албанској територији остају дијецезе Драча, Љеша и Сапе. Ситуација косовско-метохијског подручја, по Змајевићу, одражава у извесној мери почетни талас албанске колонизације и исламизације. Ђаковица је већ угледни муслимански центар, у коме је и даље католичка мисија, али са мало верника - свега 446. Овај град је био веома поштован код Турака, јер је увек давао знатне људе за управу отоманских провинција, каже Змајевић. Околина Ђаковице је сада албанска [1638 - искључиво Срби; 1683 - "дивљи" Албанци], јер су овде Турци населили брђане Албанце, да не би имали прилику за пљачку и да населе земљу "која је била разорена у рату". При томе су многи досељени Албанци овде примили ислам. Није боље ни у читавом Хасу, испод Паштрика, где је 411 католика, док је у Призрену и околним селима само 262 католика. У Пећи и околини има већ албанских колонија, али це број католика брзо смањује: у самој Пећи има само 11 католичких кућа са 33 душе [значи, са мањим просеком становника по дому!]. Околна села, међутим, чувају и у извештају Вицка Змајевића своју словенску номенклатуру.
Змајевић опширно говори и о насилној колонизацији Пештера, 1702, где су Турци населили већи број Климената из Малесије односно из Пилота; Клименти це и сами опиру овој колонизацији. Једну другу грану Климената, избеглих у Срем 1737. године у броју од преко 200 домова [никако не више од 1000 душа], прати потоњи скопски надбискуп, Албанац, Матија Масарек [1758-1807]. Албански емигранти настоје да це врате, али це њихов повратак у крајеве под турском влашћу завршавао трагично: Масарек их је виђао у Приштини набијене на колац. Он евидентира албанско насељавање око Јањева 1768: недавно це ту населило 100 албанских породица, каже он, "поносних, крволочних и разбојничких више него друге, а тврдих у вери". О сталној колонизацији Албанаца по Србији Масарек говори и у извештајима 1760, 1764, 1772, 1800. године. Пошто је Србија врло плодна земља, покушава да објасни ову појаву надбискуп Масарек, стално је насељавају многе католичке албанске породице из планинских крајева. Потурчене, оне постају највећи непријатељи хришћанског становништва, па и својих сународника: управо католички Албанци највише од њих страдају, тако да је то један од разлога што је број католика у Србији тако нагло опао. Крај свега тога, католички Албанци су остали још увек значајан фактор у северној Албанији и у околини Пећи, Ђаковице и Призрена, тако да је мисионар у Пећи, Скадранин дон Јован Логореци, био секретар пећког паше за преписку с католичким Албанцима.
Приликом своје канонске визитације 1764. Матија Масарек у околини Ђаковице види свеже колоније Албанаца католика, који су због глади напустили своје врлети и населили це у питомој Метохији. Године 1767. [годину дана после укидања пећке патријаршије, исте године када је укинута охридска архиепископија] Масарек примећује да це "за последњих двадесет година Србија потпуно изменила". Раније је у свим србијанским варошима било мало Турака, који су били питомији, а у селима били су православни и католици. Сада, пак, вароши су препуне, по речима Масарека, Македонаца или мухамеданских Арбанаса, а у селима це ретко виде православни и католици, јер су це разбежали по Немачкој, Софији, Влашкој и другде. Данас, наставља надбискуп 1767, сваки је закутак препун "проклетих потурчених Арбанаса, разбојника и убица, који це међу собом крваве и католицима чине насиља"; он страхује да ће це и оно мало преосталих католика растурити на све стране. Није давно, каже, како су Арбанаси ради пљачке побили више од 30 католика. "Чак и Турци прибојавају их це, јер они никога не штеде, тражећи крв за крв". Пет година касније, 1772, Масарек ипак констатује да без обзира на то што и православни страдају, и што их је много истребљено, "још их је увек врло много

2. Исламизација и албанизација

Извештаји католичких визитатора из XВИИ и XВИИИ века показују веома јасно неке ствари. Најпре, очигледно је да це етничка граница српског и албанског народа крајем XВИ века још увек налазила тамо где је идентификована стотину и више година раније, "на ставама Црног и Белог Дрима",или тачније - на линији данашње државне границе са "џеповима" на обе стране: српским, у Алтину на данашњој територији Албаније, и албанским, у области Паштрика и Рибнице [касније - Хас] на југословенској страни. То значи, даље, да це тек у XВИИ веку етничка граница између Срба и Албанаца почела на овом сектору лагано померати на исток, али и то, према овим извештајима, не прелази обим јачих инфилтрација у компактној маси српског становништва, нити мења српски карактер ове области. Веома је значајно што извештаји сагласно говоре о овој земљи као о Србији, у којој је огромна већина и даље српска; или, са ужим разграничењем, у западном делу области етно-лингвистичко стање це мења и постаје мешовито, док у источном и југоисточном делу нема ни толиких промена и област остаје хомогена. Призрен је "главни град Србије" у целом овом периоду, све до краја XВИИИ века. Исто тако, извештаји евидентирају албанску колонизацију у свим њеним главним видовима, макар она још и не била онако масовна каква ће постати, видећемо, тек у XИX и XX веку. Најзад, они откривају и једну важну околност, која ће за читав проблем колонизације Албанаца и исељавања Срба бити скоро до наших дана, а сигурно све до 1912. године, од битног значаја. То је исламизација у служби колонизације. Разуме це, примећено је и пресељавање католичког албанског становништва, али је његова даља судбина, даљи опстанак у области колонизације пресудно условљен његовим примањем ислама. Ислам је, дакле, био одлучан чинилац за опсег и трајност албанске колонизације у југословенским земљама - и у Старој Србији и у Македонији. Исламизацијом је пресељени елеменат учвршћен на новој земљи, а тиме је дат подстицај и замах читавој колонизацији - чак и кад це, за моменат, занемари политички фактор [планско насељавање вољом и силом државне власти]. С друге стране, исламизацијом је не само албански елеменат доведен и утврђен у југословенским земљама него је и словенски елеменат однарођен, албанизован. На крају, исламизација је дала читав лик албанској колонизацији, условила јој је изглед и ток. Како су це Албанци насељавали на Косову и у Македонији, како су Срби и Македонци отерани са своје земље и како су уместо хомогених српских и македонских крајева добијени, у крајњем исходу, компактни албански крајеви - може це разумети само уз помоћ овога друштвеног и историјског феномена. Сукоб између албанског и српског народа, заправо, и није нужно национални сукоб: та два етникума живела су заједно без икаквог уопштеног конфликта кроз многа столећа средњег века. Сукоб настаје у новој верско-друштвеној диференцијацији турскога, отоманског феудалног поретка.

Ђаковица са околином, према извештају Ђорђа Бианкија, тек мало пре 1638. године ["пре кратког времена"] улази у процес исламизације албанских католика; Бианки, као и други католички извештачи, не помиње исламизацију православних што не значи да је у то време уопште није било, но вероватно је да православни још нису у ситуацији да у већој мери примају ислам, јер их штити и обновљена црквена организација у улози легитимне етнархије То су уједно први одређенији историјски подаци о исламизацији Албанаца на овом терену: исламизација је масовна, али је још ограничена на мушки део популације, а жене и женска деца остају католици.Три до четири године касније, 1641/42, Бианки у Ђаковици затиче свега 26 католичких домова [око 130 душа], према 550 католичких становника из 1638. тај податак речито говори о убрзаној исламизацији овог града. Поред ових албанских, има још 16 православних, а "турских" [вероватно и албанских исламизираних] домова је 250.Вицко Змајевић 1707. године констатује исте прилике у ђаковичком крају. Албанци, које су Турци населили, примају ислам, али жене остају хришћанке. Колонизација Пештера, као централне стратегијске зоне на "босанском путу", коју је турска власт силом извела, имала је смисла само ако буде пропраћена исламизацијом. Тако це овде и створило језгро исламизације, а до извесне мере и албанизације Новопазарског санџака.

Најжешћи је у осуди албанског потурчавања надбискуп Матија Масарек: у драговољној исламизацији клименташких избеглица-повратника из Срема, 1761, он види само нечасне мотиве, он ће чак рећи, увредљиво и пристрасно, да је турчење Албанаца плод "њихове изопачене и охоле природе". Но важно је и тачно запажање Масареково да исламски прозелити међу Албанцима нарочито мрзе своје католичке сународнике те да их, по доласку на власт, као паше, немилице тамане. Масарек подробно описује ток и метод исламизације. Католички Албанци из Малесије не трпе да их Турци газе и тлаче, каже он, нити да их притискују дажбинама и наметима, убијају Турке, беже у Србију с промењеним именом у жељи да остану католици. Међутим, Турци шаљу за њима своје хоџе, који их гоне да децу обрезују, да руже хришћанску веру и да петком одлазе у џамије. Пошто це потурче, утичу на жене и децу да и они приме ислам скоро сви, изузев малог броја старица, које никако неће да напусте католичку веру. Њихово даље понашање је [Масарек то пише 1760] разбојничко отимају јагањце, шкопце, кокоши, мед и масло, сено за коње, тако да ионако сиромашан католички народ остаје без ичега. Надбискуп це боји да ће католици због тих патњи и мука најзад преверити. Уосталом, и сам је имао прилику да упозна разбојнике на делу: из Скопске Црне горе није смео да настави пут у правцу Кратова, јер су шуме пуне разбојника. Зато је сачекао јесен, па је онда с јаком пратњом и једним наоружаним јаничарем кренуо на тај пут, али их нападне 15 албанских "кесеџија" [друмских разбојника]. Само захваљујући сељацима из околних села, који су прискочили у помоћ, одбранили су це без губитака. Са визитације 1764. године Масарек носи још мрачније утиске. Албански дошљаци у Србији, каже он, не слушају наредбе Христовог јеванђеља. Уместо да су понизни, скромни и стрпљиви, они, увређени, одмах као из ината примају ислам, те потискују православне и католике из њихових села и заузимају њихова имања. Католици у Србији [Албанци] још више би страдали од ових потурчених Албанаца да их не бране и не штите њихови братственици мухамеданске вере. Надбискуп је несрећан због ових силних крађа, отимачина и убистава. Њему це срце стеже када угледа по шумарцима и гајевима силне гробове православних и других које су они побили. Масарек, најзад, истиче једну одлику у понашању исламизираних Албанаца, која ће заиста, и тада и касније, бити кључ за разумевање ове стравичне колонизације: мухамедански Албанци су нарочито опасни, каже он, "јер су Турци [тј. муслимани - Д. Б [ и могу да чине свако зло које им це свиди".

Занимљиво је да потпуно исти суд као Масарек има и патријарх пећки Василије Бркић у мемоару за грофа Орлова, од 29. марта 1771, где вели да це од муслиманских Албанаца прибојавају чак и сами Турци, јер је "албанскаја порода жестока, досадителна, грабителна, неспокојна, крвопроливателна и високоумна". У призренској области је, по Василију, за време аустријско-турских ратова, хришћана скоро нестало, "а потом су це населили Албанци и постали Турци и напунили места и села, посели земљу и много це обогатили".

Исламизација Албанаца није почела са њиховим насељавањем српских земаља. Прва етапа потурчивања пада још у последње деценије XВ века, нарочито после ликвидације Скендербегове Албаније. Један део Албанаца побегао је у јужну Италију, али је остатак почео да прима ислам, добијајући са исламизацијом не само гарантију даљег опстанка него и могућност за напредовање. Исламизација је захватила прво феудалце, па градско и, најзад, сеоско становништво. Турска власт це нарочито старала да убрза тај процес, дајући посебне, нарочито финансијске олакшице, тако да је цела средња Албанија била примила ислам углавном већ у XВИ веку. Исламизирано становништво је мењало свој социјални статус и економски положај, ослобађало це разних дажбина и терета, од потлачене раје постајало у сваком погледу повлашћени слој, коме су це отварали сви путеви ка власти у систему турске феудалне управе. С друге стране, постизала це пуна заштита и, колико је то било могућно у Турској, сигурност лична и колективна. При томе никако не треба заборавити на општу верску мотивацију исламизације: свака толеранција у исламу је условног и у крајњој линији привременог карактера. Функција исламске државе, према томе и Отоманског царства, састојала це у распростирању и победи "праве вере", са циљем да сав свет, а поготову сви поданици овакве државе, приме ислам. Најзад, муслимански елеменат је у начелу за исламску државу поузданији елеменат. У раздобљима веће спољне опасности и унутрашњег превирања било је, дакле, довољно разлога чак и за милитантну исламизацију, каква је спровођена према балканским хришћанима.

Исламизирани Албанци постали су најснажније и најсуровије оруђе за исламизацију и покоравање хришћанске раје. Није ствар само народног предања, већ це утврђује и многобројним историјским сведочанствима да це над српским народом, као и над другим хришћанским народима Балкана, столећима покушавало и спроводило насилно потурчивање, са различитим дејством: са стварним исламизирањем појединих делова народа, група или појединаца, или без успеха, али по цену великих жртава у људским животима, имовини или земљи. Да би се избегло насилно потурчивање, хришћанско становништво је често морало да напушта своју земљу, свој крај, да це отискује у ближу или даљу сеобу. При томе је, опет, поред свега осталог играо важну улогу и верски моменат, па и национална свест.

Установљено је да је, ако це изузме специфична исламизација босанског становништва, као и занатлијско-трговачке популације градова, све остало православно српско и македонско становништво које је подлегло исламизацији потурчено у зони изложеној албанској експанзији - од Скадра до Охрида. То су тзв. "Арнауташи", чији је број врло велики. Пошто су преко Албанаца, и због њих, а не од Турака Османлија, примили ислам, ови су це потурчени Срби и Македонци за сразмерно кратко време и албанизовали, примивши име, албански језик, обичаје, а коначно и свест. Стога је "тај проценат наше крви потпуно изгубљен за нашу народну целину", закључује с правом Јован Хаџи-Васиљевић, који је овом питању посветио 1925. године посебну расправу, богату поузданом грађом.
Он је посебно изучавао појас насеља од Охридског језера до иза Призрена, који, по његовом мишљењу, има свој велики значај "за истраживање општих и главних узрока потурчивања овога дела нашега народа". По његовим прорачунима, од око 100.000 Арнауташа у целој "Јужној Србији" [тј. Македонији и деловима Старе Србије] у овом појасу их је било око 35.000, док Јастребов и Тодор Станковић тврде чак и то да велики проценат косовско-метохијских Албанаца "чине потурчењаци и поарнаућени Срби".

Постојање извесне масе муслиманских Албанаца српског порекла на Косову и у Македонији не може це аргументовано оспорити. Разуме це, било би претеривање тврдити да су сви косовски Албанци "Арнауташи", тј. поарбанашени Срби, јер то заиста не одговара стварности. Међутим, исто тако је неосновано априорно оспоравање ове несумњиве антропогеографске и етнолошке чињенице, јер нису у питању "ретки" примери "етничке симбиозе у оба правца", него једна вишевековна трагедија српског народа, који је и на тај начин губио свој идентитет.

На питање о времену исламизације и албанизације косовских Срба и Македонаца у западној Македонији не може це одговорити јединствено. Пошто је и ширење Албанаца, како ће це видети у следећем поглављу ове књиге, текло у етапама, па це доста јасно могу ограничити и етапне зоне њихове колонизације, то це и време исламизације Срба разликује од једне етапне зоне до друге. У начелу, прве су групе Срба исламизиране и албанизоване у првој, западној или пограничној етапној зони, а последње - у крајњој зони на истоку.

Главно потурчивање у западној зони пада крајем XВИИ века. Та констатација Јована Хаџи-Васиљевића слаже це како са традицијама у народу о томе, тако и са историјским подацима. Свуда потурчењаци памте 200 година [првих година XX века, што значи - од времена око 1700. године]. У источнијим пределима почетни импулси исламизације Срба јављају це нешто касније, а сам процес има продужено трајање. На пример, у Горњој Морави и Изморнику прва исламизација датира око 1735, или нешто касније, а најмлађа око 1870. године.
Албанско становништво Ругова око 1780-1810. било је католичко; прешло је у ислам почетком XИX века. Из времена око 1870. постоји већ писани податак да су Руговци муслиманске вере.[19] Српско становништво Рожаја и Штавице било је по извештају турских историографа у XВИИ веку још православно, што це види и из поменика манастира Шудикове, писаног пре 1738. године.
На овај или онај начин, време првих снажнијих таласа исламизације пада у деценији после аустријско-турских ратова, тј. после великих сеоба Срба 1690. и 1737. године, што значи да је исламизацији и албанизацији српског народа веома погодовала општа пометња и несигурност која је од тада па кроз следећа два столећа трајала на целом подручју Старе Србије и Македоније. Још пре тога, после пољских победа над Турцима, 1631-1634, први су на удару овог терора католици - Срби и Албанци, који це силом исламизују нарочито у призренској нахији и Метохији. Православни су дошли на ред после неуспелих покушаја покрета за ослобођење 1630-1656. Настају насиља услед којих један део Срба већ тада бежи, а у ислам прелазе они који су остали. После 1688-1690. исламизовање и арбанашење Срба постало је брже, али није тада почело. Од 1737. године процеси исламизовања и арбанашења Срба још су убрзани; тек тада је настало јаче исламизовање у околини Ђаковице.

Исламизовање, дакле, тече сукцесивно, али це ипак запажају извесна времена у која је исламизација вршена у већој мери, као да су у тим временима, како вели Атанасије Урошевић, настајали читави покрети за прелажење нашега живља у ислам.

За проучавање исламизације и албанизације српског народа на Косову веома је поучан пример призренских жупа Горе и Опоља. Ту је читав процес не само трајао сразмерно дуго него су у њему уплетени многи чиниоци, а резултат није ни јединствен ни коначан. Гора је данас насељена "Муслиманима", заправо Србима муслиманске вере, а Опоље становништвом албанског језика. У Гори је одржан етнички континуитет од средњег века до данас, и то це види из историјских извора, топономастике, турског дефтера из 1455, као и поменика манастира свете Тројице код Призрена. Гора то има да захвали географском положају и изузетној компактности становништва, које це међусобно орођавало. Али, када су у Подримљу и Опољу настале етничке промене, а становништво Љуме [делом српско, а делом католичко албанско] примило ислам, око Горе це постепено стезао обруч, те це српско становништво ове области најпре из периферних села почело исељавати или турчити. То це почело догађати после велике сеобе 1690, но прелазак у ислам био је постепен. Најпре су прешла у ислам најугроженија и најмања села, као Крстац, а напослетку најзабаченије, највеће и најбогатије насеље Брод, у коме је последња хришћанка, Божана, умрла 1856. године. И у другим селима је ту и тамо био остао по који хришћанин: у Враништу су Милисаву Лутовцу, савесном истраживачу ове области, причали да је почетком овог века живела Тодорица [Тодорова жена], којој су синови у углу собе одредили где ће на свој начин обављати верске молитве. Сем појединачног, било је и масовног преласка у ислам, што це посредно види из традиције која је сачувана код Горана [случај села Злог Потока и Шиштевца]; неки су, пак, Горани променили веру док су ишли за стоком у друге турске области да би це лакше кретали под плаштом ислама. Било је случајева да су први примали ислам старији људи па су они "потурчили" све по кући; то су чинили сточарски трговци који су само као муслимани могли добро пролазити по Епиру, куда су гонили стоку.
Гора це, међутим, мада већ потпуно исламизована, није албанизовала. У ствари, Гора у првобитном ширем смислу речи, где је етнички спадало и Опоље, делимично јесте албанизована, али тамо где је преплављена већ исламизираним дошљацима. Особеност овога ужег подручја Горе је у томе што огромну већину његовог становништва чине староседеоци, а само је нешто досељеника, па и то старијих, из Хаса, Македоније и Албаније. С друге стране, у мијачкој области, у Македонији, исламизацијом је образована хибридна етничка група Торбеши, која такође није албанизована, али је од средине XИX века била изложена обратном процесу, процесу деисламизације: тако је нестало муслимана у Тресончу, Галичнику и Долном Малничану;: мијачки муслимани су остали "раја", па су це и они морали селити испред зулума, а муслиманска Горна Река је и сама трпела велика насиља током новије историје.

Навешћемо неколико посебних примера исламизације и албанизације из македонске Кичевије. Село Црвивци је исламизовано, по традицији, на 175 година пре истраживања, тј. око 1760: Арбанаси су ударили од стране Зајаса на Ускрс, када је играло коло, побили су многе људе, а жене заробили и уселили це као у своје куће. Православни су це разбегли у Кичево, Лазаровце и у Раштане. Село Бериково, сада муслиманско, са напуштеним православним гробљем, било је православно до на 150 година пре истраживања, тј. око 1785. После борбе с Арбанасима код Тујина неки су це устаници склонили у Бериково; тада су напали на село Арбанаси, па помуслиманили жене и децу, пошто су им "мужи" били на печалби. Старинци су заиста сви албанизовани.
Сам Зајас, сада изразито албанско место, био је старо православно село, исламизирано око 1740. године: муслимани памте своје муслиманске претке, установио је Тома Смиљанић, до седмог колена, а из ових имена настављају це имена њихових православних предака. Православни старинци били су "Шопке", па су Арбанаси једне од њих истисли, а друге превели у ислам и поарбанашили. У Зајасу су честа хришћанска презимена. Фанди, досељени у Зајас, били су још у постојбини исламизовани, па су их услед тога гонили њихови католички саплеменици и приморали да це иселе - око 1735-1785. године. Веома је интересантан случај села Колари, где је на месту Мировцима било насеље одакле су це наводно иселили и засновали Миријево код Београда. Један део становништва це, по народном казивању, иселио под патријарсима према Дунаву, а други је остао и поарбанашен је.

Узроци исламизације могу бити различити, али углавном готово сви потичу од "јаког"додира с Албанцима. Најчешће це наводи да це у ислам прелазило пошто су им це у село доселили Арбанаси. Ту це свакако подлегло наговарањима и привољавању, па у појединим случајевима и угледању на саме Арбанасе, али је, без сумње, било прелаза у ислам да би це тако, ступањем на исту ногу са појединим арбанашким суседима, спасли њиховог насртања или бар успешније бранили од њега. У та насртања спада и директно присиљавање на прелажење у ислам, као што то отворено кажу Албанци у Ники на Косову пољу, да су њихови преци, како наводи А. Урошевић, присилили на "турчење" претке садашњег рода Потура у њиховом селу. До истог закључка це дошло и у проучавању других крајева Косова и Метохије: главни је мотив исламизације - "заштита против арбанашких бесомучника и отимача", а исламизација жена це вршила да би це спречило отимање девојака и жена - мада, признаје це, има и добровољног одбегавања жена за муслимане.

Последица исламизације, по правилу, на целом овом подручју албанске експанзије у XВИИ и XВИИИ веку, а поготову касније у XИX веку, јесте албанизација српског становништва. Примањем ислама улазило це у заједницу фиса, примао албански језик и обичај, губила своја народност. Штавише, као што је чест случај са конвертитима, чин примања ислама стварао је ново непријатељство према својој старој средини; исламизовани и албанизовани Срби били су потом најборбенији, ударни део албанске народности.

3. Време и простор албанске колонизације

Хронологију албанске колонизације доста је тешко установити у свим њеним појединостима, поготову ако це жели добити једна динамична демографска слика по историјским етапама овога важног збивања. Према историјским подацима и антропогеографским реконструкцијама почеци колонизације падају још у XВИ век, али тај први период није обележен масовношћу нити успева да поремети етнографску ситуацију ни кроз следећа два столећа. Први масовни таласи колонизације наилазе на самом крају XВИИ века, када це користе тешке прилике на целом подручју ратних операција из 1689. Тада су покренуте веће српске масе, а, ц друге стране, продор исламизованих Албанаца од тада битно мења своју природу: сада је то насилно потискивање и протеривање српског народа са његове земље. Током XВИИИ века осећа це већ на једном општем плану намера да це овај српски простор у целини поседне и присвоји. Та намера у судару са ослободилачким покретима српског народа на Балкану, како ћемо видети, добија у XИX веку и своје прве програмске изразе. Тек овим насељавањем Албанаца у последња два или три века битно це мења етнографска слика овог простора. Додуше, насељавање Албанаца започето на преласку из XВИИ у XВИИИ век није тада и завршено; етнографска слика коју видимо данас није створена у то време. Према томе, није могућно тврдити не само то да је Косово од искона албанска земља, већ ни да је то земља коју албански народ држи у целости и потпуно последњих двеста година. Уместо тога, било би тачније рећи да је Косово са западном Македонијом земља коју албански народ постепено и насилно поседа и одузима од њених словенских становника. Недовршеност тога процеса огледа це у историјској чињеници да никада албанска колонизација није текла без отпора и борбе, те да це мора говорити и о непрекидности ослободилачких напора српског народа да це одржи или врати на земљу која му је отета. То је без сумње важна, једна од најважнијих компонената целога овог питања, која историји српско-албанских односа придаје обележје актуелности чак и када це ради о збивањима од пре сто, двеста или више година.

У тренутку када це Србија могла отиснути у први рат за ослобођење, 1876, етнографске границе албанског продора на исток достигле су своје најдаље тачке, свој најшири географски оквир. Непуна два века после заметања тога великог таласа, значи, албанске су це насеобине налазиле у Топлици, на домаку Ниша; у простору Јабланице и Ветернице ближиле су це Лесковцу, а Врање је већ било окружено албанским насељима. Штавише, у непосредној близини Врања, код Грделичке клисуре, албанска је бујица пресекла Јужну Мораву и преплавила Масурицу. Заузевши Варденик [побивши чобане раселили су ово село], Албанци су почели угрожавати Власину и надирати у Крајиште, на данашњој бугарско-југословенској граници. Јужно од Врања, заузевши Горњу Мораву, прешли су били и Моравицу, држали прешевско развође моравског и вардарског слива, пресекавши на тај начин главну балканску комуникацију, и надирали ка Пчињи. Исто тако, од Тетова, Гостивара и Кичева ширили су це према Вардару, у правцу Калдрма Богаза и Суходолице ка Скопљу, а од Кичева ка Поречу и даље на Вардар. По западној Македонији биле су већ расуте веће или мање албанске енклаве, са јасним усмеравањем ка Тиквешу и даље, преко Вардара, у источну Македонију. На северу угрожени су били - западно од Топлице - крајеви око Ибра и нарочито Новопазарски санџак, где це албанска струја сусретала са босанско-муслиманском односно српском исламизованом струјом.

Ваља напоменути да је јужно од великих македонских језера етнографска граница албанског народа после масовне колонизације у другој половини XИВ века углавном била стабилизована и да це ни на крајњем северозападу, према Старој Црној Гори и Брдима, та граница није битно померала са своје линије из XВ века. Њена покретљивост це испољила на широком сектору од Проклетија до Охридског језера, па и то претежно на правцу Призрен-Ниш, где су це Албанци и нашли најдаље, преко 200 км, од своје матичне области. С обзиром на то да це миграција Албанаца никада није природно заустављала, него је показивала тежњу да це настави, може це са много вероватноће говорити и о њеним даљим, неоствареним правцима. Главни објекти ове експанзије налази ли су це у централним балканским областима на главном правцу - Ниш, и даље према Дунаву низ Мораву, можда и низ Тимок ка Видину, а у сваком случају и према Софији - нешто јужнијим правцем преко Крајишта и Знепоља; на јужном сектору простор Скопља био је важан објекат албанске експанзије [укључујући и сам град Скопље], а потом и цела вардарска долина ка Солуну. То све значи да је потенцијални простор албанске експанзије била цела Македонија и цела Србија, вероватно и западна Бугарска, а на другој страни читав коридор Старе Рашке, преко кога би це остварио непосредан додир са босанским муслиманима. Но када це погледа оно што је заиста остварено до 1878. године, најдубље промене са најтежим последицама за однос између српског и албанског народа, и за судбину Србије уопште, одиграле су це на Косову и Метохији, на "нишком" правцу.

Косово, Метохија и призренска котлина, како вели Цвијић, спадају у област разноврсног и највише измешаног становништва; северно од планине Рогозне су етнографске прилике много једноставније. Зато је Цвијић и започео 1900. године "скупљати податке о етнографском саставу сваког села на простору између Шар-планине и Рогозне", и тиме покренуо систематска антропогеографска истраживања читавог јужнословенског простора, с обзиром на феномен и значај великих динарских миграција: "почевши од краја XИВ века па кроз турско време до наших дана, испремештано је скоро све становништво на простору од Велешке клисуре на Вардару па до Загребачке ропе", а "главну масу тих што це крећу и насељавају чини динарско становништво, чији су, опет, главни део стари Рашани, народ српске средњовековне државе. Услед тих сеоба је знатно измењен распоред народа на Балканском полуострву".

Значај овога општег Цвијићевог закључка је и у томе што це на целом овом јужнословенском простору у светлу сталних и опсежних миграција тешко може говорити о дуготрајнијем генерацијском континуитету становништва на једном географском подручју. Другим речима, ни у једној области, била она етнички хомогена или хетерогена, не може це очекивати висок проценат старога становништва, мало је "старинаца". Није, пак, свеједно да ли је реч о становништву једнога истог народа које це обнавља и подмлађује новим генерацијама својих досељеника, или о досељеницима другог народа: у првом случају, не само што це не мења етнички и национални лик једне области него це он утврђује и чини још снажнијим. У другом случају, када су досељеници другог народа, може це променити етнички карактер области и ова може да буде изгубљена. Управо то це дешавало на Косову. Српско становништво које данас тамо живи само је једним малим процентом "стариначко", оних старих рашких, немањићких српских родова без сумње тамо више нема. Српско становништво це мењало и обнављало захваћено селидбеним струјама још од краја XИВ века, а поготову у великим ратним и социјалним кризама почев од краја XВИИ века. Српски народ це на Косово стално и досељавао, а не само исељавао, па је тако и дошло до појаве да це врло стари српски досељеници сматрају већ старинцима. Ипак, постоји и у овом случају етнички, а посебно језички континуитет у којем це чувају све битније особине говора старијих слојева или претходника млађега, досељеничког слоја српског народа. Одржавањем прастарих родова, али још више досељавањем млађих, одржавао це континуитет српског народа на овој територији. Према томе, та историјска и етнолошка чињеница да су це Срби и досељавали у област Старе Србије, или су це кретали по њој [у тзв. "унутрашњем сељакању", како кажу антропогеографи], никако не може имати исту вредност и тежину као феномен насељавања Албанаца у овој области. Насељавањем Албанаца област је постепено и на махове све више губила своје српско обележје, досељавањем Срба из других крајева она је макар донекле одолевала као српска земља, у природној циркулацији становништва

Први српски досељеници на Косову, и они у Македонији, ти "врло стари дошљаци", покренути су управо из Албаније, тамо је, као што знамо, још од ранога средњег века било доста словенског становништва. Тако це прва зона албанске експанзије открива и као прва етапна зона словенских миграција из Албаније ка истоку и северу. Како је установљено истраживањем Полога, словенске досељенике су у тој области дали углавном разни крајеви северне Албаније [Љума, Пишкопеја, Мати итд.]. Ти су досељеници избијали у Полог "ношени арбанашким потиском". Због истискивања из старог краја доселили су це у Полог многи словенски родови пореклом из појединих, данас албанских села и области старе Србије и саме Македоније. Ови досељеници са запада и северозапада бежали су од зулума. За Мијаке, испрва сточарско племе без сталних насеобина, претпоставља це да су це кретали по средњој Албанији код Елбасана, у Буљчизи, на Голом брду и на планини Јабланици. Да ли су Мијаци преко Дрима били у компактној маси или само у појединим насеобинама, данас није могућно утврдити. У сваком случају, потврђује це закључак да "у прво доба имамо миграције српског становништва из арбанских предела и са леве обале Црног Дрима на исток и десну обалу ове реке". Када је, пак, реч о Старој Србији, мора це мислити не само на словенске досељенике из Албаније него и на досељенике из других, угрожених јужнословенских области. Српско становништво је после наглог и јаког албанског досељавања у Горњу Мораву, на пример, бежало у околне, некад и у даље области, али је у накнаду за то пристизало овде друго српско становништво, уздрмано сличним или другим узроцима у своме завичају. Иначе це за српско становништво Горње Мораве сматра да це доселило са југа, из прилепског краја, тек у XВИ и XВИИ веку, али предање ових Срба зна да приликом досељавања њихових предака у области није било турског и албанског живља. Интензивно досељавање у Горњу Мораву и Изморник настаје тек од краја XВИИ века; током XВИИИ века је уз албанске досељенике доспео до ових области талас српског становништва из разних крајева, па чак и католика из Босне. Разуме це, најјаче је досељавање Срба у овај крај било из блиских западних крајева, одакле су це они, покренути албанским миграцијама, исељавали на исток и заустављали у овим областима, док је у њима албански живаљ био још слабо заступљен. Заједно с Албанцима досељавали су це и Срби чак из Малесије и Љуме.

Четири су тока или "струје" албанског исељавања из матичне земље и ширења по суседним областима. На југу је "струја Тоска" обухватала углавном православне Албанце, те це почев од друге половине XИВ века као вероватно "најјача арбанашка миграција" кретала уздужним епирским путем у средњу Грчку све до Атике и Пелопонеза; Јован Цвијић их после првога светског рата броји у Грчкој на 250.000. То је сад доста пространа зона Епира, коју Албанци зову "Ћамерија", и која у извесном смислу представља прелазну па и мешовиту грчко-албанску област. [На територији Албаније сачувало це, тако, и грчко становништво, а у Грчкој има етничких слојева албанског порекла. На обе стране су ове етничке групе изложене дејству спонтане или планске асимилације и денационализације]. Остале три струје ударају на јужнословенско становништво: "струја Шкумбије", "дукађинска струја" и "малисорска струја". Прва од њих обухватала је становништво средње Албаније, које це кретало једним делом старим римским путем Виа Егнатиа, а већим делом нешто северније од Струге и Охрида, преко високих планинских прелаза. Резултати ове миграције су сразмерно скромни, мада су, и такви какви су, угрозили малобројно словенско становништво Македоније. Прилично разбијене групе Албанаца нису це могле лако обједињавати због јаког отпора македонских Мијака и Брсјака. Северније од ове струје текла је тзв. "дукађинска струја", која је обухватала албанско становништво око Дрима са Миридитима и становништво из области Мата и Лурје. То је она струја која је продрла најдаље на исток, до Масурице и Лесковца. Идући попречним путевима, нарочито зетским, Албанци су превладали најпре у Љуми, а затим и у другим шарпланинским жупама у околини Призрена, у Метохији и на Косову. У новим земљама већина католичких Миридита примила је ислам. Најзад, на крајњем северу је "малисорска струја", која обухвата малисорска племена махом мешовитог српско-албанског порекла, настањена у долинама Проклетија између Скадра и Метохије. Ова це струја рачвала у две гране, од којих је једна ишла метохијској и косовској котлини, а друга је преко превоја на Проклетијама прешла у долину горњега Лима око Гусиња и Плава [поглавито Клименти] и у долину горњега Ибра између Рожаја и Рибарића, па це одатле разливала на запад од Новог Пазара и Сјенице и асимиловала це са исламизираним српским становништвом. Осим на север, Малисори и Миридити су це, најзад, последњих векова селили у приморје, од Улциња до Љеша, и у залеђе овог појаса.

Тежиште "метанастазичког" [пресељеничког] ширења Албанаца налазило це, дакле, на косовском правцу, који је од значаја и за албански продор у Македонију: најозбиљнија колонизација Албанаца у Македонији погодила је управо области јужно односно југоисточно од Шар-планине, а ту це доспевало из призренског краја. Неку врсту стратегијског кључа представљала је стара српска жупа Опоље, на удару главне, матичне струје албанских досељеника. То је уједно и једна од првих српских исламизованих и албанизованих области. Не може бити споран ранији српски карактер Опоља, али је оно далеко сиромашније остацима хришћанске прошлости у односу на суседну жупу Гору, јер су овде рано извршене етничке и друге промене. Старо српско становништво је још под притиском Кукли-бега [умро 1537] примило ислам, а делом це, због терора, иселило; доцнији досељеници, муслимани из Љуме и осталих крајева северне Албаније, докрајчили су и последње остатке из хришћанске прошлости. Међу остатке Срба хришћана одмах по њиховом исламизовању нагло су це утиснули нови досељеници Албанци и албанизовани Срби, ослоњени на јако залеђе области из којих су долазили. Тај процес стапања развијао це брзо, јер није било верске разлике између досељеника и староседелаца, који су били примили ислам. Најзад, и повлашћен положај Албанаца муслимана допринео је том изједначавању и стапању у једну етничку групу.

Учвршћивање Албанаца у призренском крају омогућило им је да продру у северозападну Македонију, у Полог. Притисак дукађинских фисова у овом правцу огледа це најпре у сталним пљачкашким походима. Још крајем XВИ века у једном турском документу [из 1595] наводи це нека арнаутска тајфа, разбојничка дружина, која је у више махова упадала у полошка македонска села, где је опљачкала, поубијала или ранила многе сељаке. Планине Кораб, Шара, као и венац који даље на северу одваја Косово поље од Метохије, називали су це "арамијским планинама" [разбојничким планинама]. Организовани по три стотине њих са својим барјактарима, како то описује Р. Николић, прелазили су они преко ових планина даље на исток и отимали по 5000 брава, водећи праву борбу у случају потере. Тиме су припремали терен за насељавање. За ове акције, као и за потоње селидбе, користили су превоје и долине у овом планинској комплексу; по Корабу је још 1914. године било трагова арамијских бусија.
Ипак, тек од друге половине XВИИИ века хришћанско становништво Полога и његова насеља почели су да трпе најкрупније промене, чије це последице и данас осећају. У периоду дугом око 150 година досељени су многи муслимани Албанци, чије је продирање нарочито било интензивно у току XИX века. Затим је наступило извесно насељавање хришћанског словенског становништва из Македоније, Србије и Албаније, па велико прегруписавање становништва по насељима, узмицање нашег живља, прелажење у ислам [целих родова и много жена и девојака], албанизовање и друго, о чему сада има доста података у предањима појединих родова. У свему томе овде су пресудну улогу одиграли политички, а не економски или социјални фактори [тетовске албанске паше и зулум]. Сукцесивним досељавањем и природним прираштајем у овом раздобљу Албанци су це у Пологу веома раширили и бројно јако нарасли, тако да су они извршили велику етничку и верску промену у области. До тих промена дошло је не само насељавањем односно размножавањем Албанаца него и постепеним а у крајњем збиру масовним исељавањем словенског становништва. Етнички састав Полога, дакле, измењен је коренито тек у новије време: до почетка XИX века овде су у већини хришћани Словени, а данас "су у већем броју полошких села Македонци сведени на успомене које потпуно бледе". Истраживач овога краја, Јован Трифуноски, вели да це у неким селима приликом испитивања осећао "као код самртника који већ издише", јер је у многим полошким селима све угашено и изгледа "као да у њима никада није ни било Македонаца". Исламизованих и албанизованих Македонаца у сеоском становништву Полога је најмање 7,71% од укупног броја Албанаца у овој области, а сигурно их има још, јер це сви не могу са сигурношћу утврдити, пошто су неки релативно давно поарбанашени, па су њихови данашњи потомци заборавили своје порекло, а има и таквих који о поарбанашавању не причају и када знају. Из северне Албаније води порекло 88,72% свих полошких Албанаца. Почетак досељавања сада постојећег албанског становништва у Полог пада око средине XВИИИ века. Другу групу чине они родови [око 30 %] чији су це преци досељавали у току друге половине XВИИИ века, а трећи период чине прва половина XИX века, када Пологом влада Абдураман-паша, Албанац, и када це досељава највећи број албанских родова [око 50%].

Подробним историјско-антропогеографским проучавањем Полога одлично је разјашњен модел читаве колонизације. Чак ни у шарпланинској жупи Сиринић [у сливу Лепенца], тридесетак километара источно од Призрена, Албанаца није било све до средине XВИИИ века; они це у Сиринић насељавају у највећем проценту у току друге половине XВИИИ и почетком XИX века. Крупне етничке промене извршене су и у Качаничкој клисури и суседном Скопском Дервену тек од друге половине XВИИИ и у XИX веку. У Скопско поље Албанци це спуштају тек у првој половини XИX века, углавном за управе Хамзи-паше, Албанца, који је помагао досељавање муслиманских Албанаца из Албаније односно из етапних области њиховог пресељавања, који су допирали у сва села чинећи зулум хришћанском становништву. Сви Албанци у Скопском пољу су досељеници.

За метохијски крај Хас под Паштриком установљено је да је у њему у току XВИИ и XВИИИ века "извршена потпуна етничка смена: дотада чисто српски крај, постао је арбанашки". Постепеним насељавањем Албанаца и поарбанашивањем исламизованих Срба у крајњој линији дошло је у другој половини XИX века [не раније!] до потпуне измене етничког стања у Xацy. Данашње албанско становништво већином је пореклом од сразмерно скорашњих досељеника из праве Албаније, а мало је родова који су несумњиво или врло вероватно староседеоци и српског порекла, или старији досељеници.

У својој монографији о Метохији Милисав Лутовац је са много разлога закључио да је та област била још од средњег века, али и у XВИ веку, "са етничког становишта, једна од најхомогенијих српских покрајина".
Битне промене це догађају тек у XВИИ веку, и то крајем тог века, са општим поремећајем услед ратова. Додуше, није безначајно да це у самом Призрену и ближој околини етнички однос битно мења и српско становништво излаже највећем притиску тек у XИX веку. Тада су, на пример, католичке па исламизоване Фанде из Миридита населиле поседе манастира светог Марка и светог Петра Коришког код Призрена, а потом протерале и Србе из тих села. И овде је главни талас албанских колониста продирао из Дукађина и Љуме, уз Дрим и Бели Дрим; читава област јужне Метохије била је потом "одскочна даска" за даљи продор и ширење на исток и југоисток, у много већој мери него онај стари, средњовековни албански "џеп" око Ереника [Рибнице], између Јуника и Ђаковице, северно од жупе Хас.

Тридесетих година XИX века је у Метохији, у сваком случају, становништво било измешано. Статистике из тога периода су прилично непоуздане, али је сигурно да су основне етничке групе Срби и Албанци, и да це Албанци јавља ју као већина само у једном делу ове области, док су "на осталој територији пећког, призренског и приштинског пашалука масу становништва представљали Срби; већих албанских оаза ван Метохије било је тада у Качанику, планинском пределу Голака, у Лабу и југозападној подгорини Копаоника ["Митровачка Шаља"], у Горњој Топлици са центром у Куршумлији, и у Пештеру". Заслужују пажњу бројке из статистичко-етнографског прегледа који даје Јозеф Милер, према стању у 1838. години. Он даје податке за три вароши - Пећ, Призрен и Ђаковицу, али су му главна статистичка обележја верска и језичка припадност. У Пећи је од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога је 2108 кућа муслиманских [српског матерњег језика, дакле исламизованих али још не и албанизованих Срба!], према 102 хришћанске српске куће [тј. 95,4% према 4,6%]. Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, у Пећи је свега 4,17%. Милер додаје да је Пећ пре пада Деспотовине [1459] била много већа варош, али је потом број становника опао услед вишекратног исељавања Срба - 1459, 1481, 1690, и 1740. године. У Призрену је Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, свега једна шестина [4150 Албанаца од 24.950 становника], Срба хришћана и муслимана око 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара је 1/12, а Турака Османлија свега 1/60. Укупно је 6000 кућа, 24.950 становника. Јевту Дедијера, који 1913. године пише о Новој Србији, изненађује велики број призренских Срба, али додаје да нема разлога не веровати Милеру, који је у својој статистици употребио турске харачке спискове. Занимљиво је да међу призренским Србима има мало старинаца: већином су то досељеници из оближњих села и вароши, затим из Тетова, Дебра, Црне Горе и Тиквеша.[30] Ђаковица је тада претежно албанска варош: Албанаца муслимана и католика је 80,76% [17.000], а Срба хришћана и неалбанизованих муслимана, тј. муслимана српског језика, 18,05% [3800]. Док је у Пећи, Призрену и Ђаковици живело око 58.000 варошког становништва, дотле је у сва три округа било укупно 195.000 лица [пећки - 65.000, призренски - 78.000, ђаковички - 52.000]; од тога је хришћана [Словена, Арбанаса и Цинцара] 81.000 [пећки - 31.000, призренски - 29.000, ђаковички - 21.000]. У пећком и призренском пашалуку хришћани су према муслиманима у односу 81.000 према 114.000, тј. 41,54% према 58,46%. Свакако да је и по селима, слично случају у Пећи, примећује В. Стојанчевић, било Срба муслимана. По етничком пореклу, по говорној основи, велика већина становништва говорила је српским језиком, пошто исламизација тада још није довела и до албанизације. Занимљиви це односи добијају дубљом анализом: у пећком округу, када це одузме број варошког становништва [око 11.000 муслимана према 1000 хришћана, укупно око 12.000], у унутрашњости санџака живи око 30.000 хришћана и само 23.000 муслимана, што значи да Срби 1838. године чине већину сеоског становништва у пећком округу [56,6%]. Албанска већина добија це у ђаковичком округу, где це нарочито осећа присуство католичких Албанаца, али је ту било и исламизованих Срба: свих 300 муслиманских становника села Злокуће су, по Милеру, исламизовани Срби. У призренском округу је ситуација најмање повољна за хришћане: док у самој вароши Срба има око 4/5 [заједно с малим бројем исламизованих, то су углавном православни хришћани], дотле у селима на 45.000 муслимана долази само око 8000 хришћана, тј, скоро 85:15. Стојанчевић закључује исправно да су овде ранији процеси исламизације оставили највеће последице. Основну масу муслимана у призренском округу чинили су исламизовани Срби и албански досељеници углавном из суседних крајева, али и из Албаније. Главно подручје исламизованих Срба овде је, свакако, Гора, затим Средска и предео око Ораховца у Метохији. Један део раније исламизованих Срба с краја XВИИИ и почетка XИX века претопио це у Арбанасе, о чему сведочи Ами Буе око 1840. године. Хо ипак, укупна анализа Милерових и других података показује да је, "како по свему изгледа", крајем прве половине XИX века српски етнички елеменат био претежнији од албанског, премда це процесом исламизације и албанизације смањивао у корист овог другог.
_________________

Такво је стање метохијског подручја, где це, без обзира на погранични карактер ове области и њену непосредну близину матицама албанског миграционог таласа, одржава каква-таква етничка равнотежа, чак местимице и са српском већином, читавих 150 година после велике сеобе. Албанска колонизација текла је даље на исток у овом раздобљу са још слабијим демографским ефектом. У том погледу је веома значајна ситуација области Косова у ужем смислу речи, која је у односу према метохијској области била следећа етапна зона ширења и насељавања албанског народа. Сеоску масу становништва су на Косову за првих векова турске владавине чинили хришћани, Срби. Албанаца, и то не само муслимана него и хришћана, практично није било на Косову ни почетком XВИ века ни доцније у XВИИ веку. Највећи број Албанаца досељен је на Косово од средине XВИИИ века па до четврте деценије прошлог века. Пресудан поремећај равнотеже догодиће це још касније, са пристизањем и насељавањем у овим крајевима албанских избеглица ["мухаџира"] из ослобођених крајева Србије после 1878, о чему ће посебно бити речи.

Косово је, иначе, кључна област за даље наступање Албанаца према истоку и североистоку. Из јужног дела Косова плавила је албанска насељеничка река област Горње Мораве и Изморник, тзв. "Косовско Поморавље". Интензивно досељавање настаје тек од краја XВИИ века и траје близу сто педесет година, сукцесивно, у етапама. Северно од Горње Мораве це простире Новобрдска Крива река, значајна средњовековна српска област. И овде до насељавања Албанаца долази најраније крајем XВИИ и почетком XВИИИ века, а не са доласком Турака. Пре краја XВИИ века Албанаца никако није ни било у Кривој реци, сем нешто рудара у Новом Брду; пресудна промена у етничком односу је тек 1878. године.
Источно од Горње Мораве и Изморника је широка област Кумановско-прешевска Црна гора. Ту су Албанци почели да це досељавају тек у другој половини XВИИИ века, у виду ситних сеоба, "чији је крајњи износ врло знатан, и које це одмах не запажају"; према закључцима Јована Цвијића ситније дуготрајне миграције, које пролазе неопажено, највише мењају етнички састав појединих области.[35] Још касније су це Албанци муслимани населили у Моравици.
Кумановска област је, такође, област измешаног становништва, углавном од XВИИИ века. Према проучавању Ј. Хаџи-Васиљевића, Албанци су 1909. године чинили једну четвртину казе [среза]. Тридесетих година XИX века они су прешли линију данашње железничке пруге и испели це на сам венац Рујна [село Сушево], али до Козјака нису доспели. Претопили су знатан проценат српскога елемента. Прешевска област, у основним цртама, пружа сличну етнографску слику као кумановска област. Срби су у време Хаџи-Васиљевићевих истраживања [у очи балканског рата] сачињавали две трећине становништва; српски елеменат заузимао је источне, а албански западне крајеве области. Компактна маса албанског становништва је у подножју Карадага и у Моравици. Српско-албанска етничка граница је почетком овог века долина Моравице и западно подножје Рујна. Од 35 места тада су већ 24 чисто албанска; но велик је и број албанизованих Срба.

Са Косова је албанска колонизација захватила Лаб односно Мало Косово, а преко ове области и превоја на Преполцу спустила це ова струја у Топлицу. Топлички град Прокупље био је све до 1878. мешовито насеље Албанаца, Срба, Черкеза, Цигана и Јевреја, са знатном албанском већином.
У другој половини XИX века крајњи албански изданци преко Топлице били су већ на домаку Ниша. Најудаљенија српска села у правцу Ниша у која су Албанци продрли била су: Ново Село, Горња Девча, Доња Девча, Клисурица, Џигољ, Кординци, Лукомир и Влахово. Експанзија је по свом резултату била брза, мада је њен ток био постепен. На пример, у попису кнезова српских села прокупачке нахије из 1743. већина је сигурно српска, али већ пред рат 1876. у многим овим селима није више било ниједног Србина. Центар Топлице у току њене албанизације био је у ствари варош Куршумлија.

У Пољаницу и ветерничку Клисуру Албанци су це почели досељавати тек од друге половине XВИИИ века, када су те области биле насељене српским народом, као и сва села западно од Пољанице, откуда су Албанци надирали. До 1878. године у Пољаници и Клисури било је неких 18 албанских села. У близини области Виногоште [старом Иногошту] Албанаца је тада било у селу Лепеници, а у непосредној близини Врања налазило це 8 албанских села. Раније него у Пољаници Албанци су це населили у Масурици. Изгледа да су у ову област око данашње Сурдулице, на десној страни Јужне Мораве, дошли као католици, па су потом примили ислам, вероватно још у другој половини XВИИ или почетком XВИИИ века.

Покрет Малисора према северу, без обзира на извесну спутаност и ограничени ефекат тих миграција, није од мањег значаја него продор широког снажног таласа дукађинске струје ка Морави и Софији. Он заслужује пуну пажњу, не само зато што це одвијао у простору тзв. "босанског пута", који ће као један од главних стратегијских праваца на Балкану бити предмет спорова и борбе великих сила, него и због тога што је у питању област у најнеоспорнијем смислу српска - област Старе Рашке. То је, како це зна из историје средњег века, онај прави, етнички и цивилизацијски најплоднији заметак српске државе и културе. Област це простире у сливовима Лима, Ибра и Тапе. Читавим својим јужним појасом она це наслања на зону изузетно снажне албанске колонизације, на Косово и Метохију, али и на матичне северноалбанске области Велике Малесије. Отуда је и она постала објекат албанске експанзије, пре свега као изразито сточарска област, а потом и као зона важних балканских комуникација. Но, треба начинити разлику између мирних сеоба, које су це наставиле на некадашња средњовековна сточарска кретања албанских, црногорских и влашких племена, и милитантног, освајачког поседања или планске колонизације, коју је вршила или штитила турска власт. Први је случај Ругова, у средњем веку српске области.
Први'помен Албанаца у Ругову је из 1737, када је патријарх Арсеније ИВ Јовановић пребегао из Пећи преко Ругова у Васојевиће; патријарх је гостољубиво примљен у арбанашким "становима", привременим летњим сточарским насеобинама у планини. Традиција Руговаца зна да су њихови преци најпре овамо долазили са стоком само лети, те да су они за пашу користили не само данашње руговске планине већ и Мургаш, Смиљевицу, Хаилу, Глођију, Штедин и Нићинат. Временом су почели појединци да остају и да це ту стално насељавају. Данас у Ругову живе искључиво Албанци муслиманске вере, пореклом из малисорског католичког племена Климената, у изворишту Цијевне у Проклетијама, који су це доселили вероватно у првој половини XВИИИ века.

Југозападно од Ругова, у горњем Полимљу, налази це Плавско-гусињска област, средњовековна жупа Плав, у то доба прилично густо насељена само Србима. То це види из Скадарског дефтера [1485], али и из пописа Скадарског санџака од Марјана Болице, сто тридесет година касније [1614]. Од средине XВИИ века почињу це самовољно насељавати по овој котлини албански Клименти и Кучи, конкуришући другим српским и албанским досељеницима из Малесије и Црне Горе који су били муслиманске вере, али претежно српског језика. Обе варошице, Плав и Гусиње, биле су такође са мешовитим становништвом, чији је матерњи језик био српски. У области це одржало поред српског становништва у мањој мери и муслиманско становништво српског порекла и језика, као и албанско становништво. Српске су остале области Зла Ријека [око данашње Андријевице] и нарочито Будимља [око Берана-Иванграда], која је била велика и несавладљива препрека за албанско и српско муслиманско становништво жупе Бихор [око Бијелог Поља]. Српске породице из црногорских Брда, досељене овамо, примале су ислам, а довођене су и муслиманске породице српског језика из удаљених крајева [неки чак из Осијека, после пада Славоније у аустријске руке]. Неколико је слојева становништва од средњег века до данас, али огромну већину сачињавају брђански досељеници после 1690. године. Источно од Бихора и Корита су жупе Рожаје и Штавица у изворишту Ибра, где је преовладало муслиманско и српско-албанско становништво [православни Кучи и латински Клименти]. Међутим, албански це етникум овде није одржао: обе заједнице, без обзира на веру и порекло, говоре само српски, једино четири мала села говоре албански.
Највећи етнички поремећај десио це касно, тек после 1878, када су плански колонизовани муслимани српског порекла. Област Ибарски Колашин, низ Ибар до његовог скретања на север, смењује своје српско становништво крајем XВИИ века, но сви покушаји Албанаца из Метохијског Подгора да це прошире на север према Новом Пазару ломили су це о колашински отпор, нарочито народа села Брњаци. Они су за последњих сто година били бедем према албанском надирању из Метохије и низ Ибар.
Новопазарска котлина, између Рогозне, Голије и Пештерске висоравни, политички је и духовни центар најстарије српске државе. Густо насељена Србима до великих сеоба, она ни тада није потпуно запустела. Један део Срба је исламизован; то су муслимани српског говорног језика, област ка којој је нарочито гравитирала малисорска струја из Албаније, односно из Метохије и са Косова, али без успеха. Међутим, у самом географском центру области Старе Рашке налази це Пештер, "транзитно-етапна област у кретању становништва". Њено насељавање несрпским елементом плод је планске колонизације од стране турске власти, а не спонтаног пресељавања становништва. После учешћа Климената у аустријском рату против Турске скадарски везир Ходаверди-паша Махмудбеговић, у намери да це ослободи њиховог притиска на Скадар, силом пресељава један део католичких Климената из Малесије на Пештер 1700. године, па је то уједно и "прва страна етничка групација досељена са стране у област Старе Рашке, коју су у својим радовима забележили Јован Цвијић и Јован Томић". Њихова је даља судбина веома сложена: изложени притиску да приме ислам неки це враћају борећи це у Малесију [1700, 1711], тако да од прве колонизације остаје мало кућа на Пештеру - од 274 куће само 50. Но тај остатак је ипак језгро око којег це потом окупљају нови досељеници из Малесије, па и црногорских Брда.

После српских устанака почетком XИX века, примећује Милисав Лутовац, Турци почињу да поклањају већу пажњу раније забаченим и споредним крајевима, обнављају стара и подижу нова упоришта за одбрану и ширење ислама. Тако настају, поред Новог Пазара и Пријепоља, Бијело Поље, Рожаје, Колашин, Плав итд. Подстиче це исламизација, као и агломерација муслиманског становништва са разних страна на овом подручју, које тиме добија карактер војне крајине. Најсудбоносније промене догодиће це, ипак, тек после 1878, када це овде насељавају мухаџири из околних крајева Црне Горе и Босне, чиме це отвара процес својеврсне хетерогенизације целе области. У свему томе Албанци нису успели да ухвате дубљег корена, али је ова област - од 1878. позната као Новопазарски санџак - због своје нове муслиманске концентрације постала изузетно значајна за српски народ, пресецајући природну везу између Црне Горе и ослобођене Србије на веома сличан начин као што је косовско-метохијски албански "клин" пресекао природну и друштвену везу српског народа Моравске Србије са Македонијом.[

4. Начин албанске колонизације и исељавања Срба

Насељавање Албанаца у српским земљама од 17  века до нашег доба оставило је у историјској свести српског народа крвави траг насиља. За долазак и присуство албанских досељеника везују це многа предања о масовном и појединачном зулуму, о пљачки, погрому и протеривању Срба са своје земље. Иако су лични односи међу људима и суседима разне народности могли да буду, па су и бивали добри, укупна слика албанске колонизације је мрачна, и ту заиста никаква улепшавања нису могућна нити умесна. Историјска свест народа це оправдава масом чињеница, веома одређених и нимало легендарних. Не може це о томе, дакле, говорити као о "претеривању"; није у складу са историјском истином прича о "природном" силаску пренасељених пастира са гладне планине у плодну, тобож напуштену равницу. Постоји у наше време и таква тежња да це историја албанских сеоба подвргне извесном "козметичком третману". Тако, на пример, у другом издању Енциклопедије Југославије о албанским сеобама каже редакција тек оволико: "ново насељавање Албанаца у опустошена подручја мијењало [је] народносну слику становништва. Албанске сеобе нису биле само дио смишљена плана турске државе да напучи опустјеле крајеве ради својих порезних и војних потреба, како су то чиниле све државе, него и посљедица тешких животних прилика брђана и сточара, неизбјежан господарски процес надирања према плодним долинама на Косову и у Македонији, узрокован глађу за земљом и потенциран тиме што су након ратова и сеоба остајала ријетко насељена или пуста подручја". Оваквим це тумачењем албанских сеоба сасвим олако прелази преко чињенице да су та "пастирска" кретања значила, у ствари, и у крајњем свом резултату, освајање и отимање туђе земље и уништавање српског народа на његовом матичном историјском подручју. Исто тако, тиме це прећуткује околност да су насиље над српским народом албански брђани и сточари вршили под окриљем туђинске, османлијске власти, користећи све предности које је исламски поредак давао муслиманима у односу на обесправљену хришћанску рају. Тиме це, најзад, потпуно заташкава једна битна чињеница - да су албанском колонизацијом током последња два века натеране на исељавање и прогнане огромне масе српског народа, и да то никако није насељавање "ретко насељених и пустих" подручја, већ управо инфилтрација, разбијање и денационализација компактних и густо насељених области.

Потискивање македонских Мијака из дебарског краја, на пример, речито илуструје тај процес. Крајем XВИИИ века, претварањем вароши Дебра у центар албанских бегова и спахија, без обзира на то да ли су то одметници или штићеници султанови, насиље над Мијацима постаје неподношљиво, те це расељавају читава села. У Старом Селу између Галичника и Сушице људи су због великог зулума морали по свршеном послу закопавати "сач" и "черепна" да не би дали доказа да имају хлеба, јер им је од уста отиман; најзад су морали да це паселе.
Поготову у раздобљима већег осамостаљивања албанских бегова на подручју Дебра почетком XИX века колонизација је добила размере геноцида. Неки Далиб-бег у Дебру систематски је насељавао Албанце из средње и северне Албаније у Горњој Реци. Слао је Албанце тамо као своје поверенике и чуваре, преко њих прикупљао порезу и десетак, па су за овима многи други Албанци дошли у Горњу Реку као овчари, козари и слуге. Но, као муслимани, они су повлашћени међу хришћанима, и нико им није могао стати на пут да не чине безакоња. Албанци су тако заузимали земљиште хришћана у селима Врбјану, Дубову, Трници, Штировици итд. У Танушу због ових зулума такође није остало хришћана. У осталим селима Горње Реке старе хришћанске породице одржавале су це на тај начин што су це неке потурчиле. Под притиском Албанаца у Горњој Реци дошло је и до померања мијачких породица на исток.
Средиште насилника је Трница и Штировица. У близини Трнице постоји пећина звана Шпела Амет Шерета, где је овај зликовац уморио преко сто људи. Ту је бачен и стари учитељ српски, последњи од старе школе, Хаџи-Јермонтовић из Врбена. Убити хришћанина није значило ништа. Кад убију хришћанина, вели истраживач ове области Тома Смиљанић, говорили би Арнаути једни другима: "Ска нурџон! Је врау њи Шкин!" [Није ништа! Убијен је један Словен!].

Кичевија пружа масу примера бруталног насиља и геноцида. Код цркве из XИВ века у селу Лазаровци налази це гробље са натписима, по којима це види да је ретко ко од домаћина умро природном смрћу, већ су их Албанци немилице убијали. "Мије сме пађале од оф на леле!", кажу људи. Када је неки Арбанас убио сина једној Српкињи, прича Т. Смиљанић, нико није смео да јој приђе и да је теши. Пришао јој је убица и рекао: "Ћути! ћути! Ете му било писано ја да га убијам!" - на шта му је мајка убијенога одговорила: "Хвала ти, када це бар ти нађе да ме утешиш".
Стариначко становништво православног села Трајчевог Дола [сада Трапчи Дол] било је брсјачко, али це разбегло према Кичеву осамдесетих година XВИИИ века, када су на њих напали Албанци из Зајаса. Има, пак, и примера одлучног и успешног отпора. Село Тајмишта, настало у збегу, пружало је организован отпор; село су качаци палили више пута, али це оно ипак одржало пркосећи свим недаћама.

Историја албанског насељавања Полога има у свом средишту управо уздизање у власти тетовских паша албанског порекла. Окружени албанским "тајфама", које су залазиле у сва села чинећи зулум хришћанском становништву, они су највише допринели да це етнички лик Полога толико измени. Због албанских зулума народ је бежао из својих старих насеља и прикупљао це у другим већим селима или варошицама, или це исељавао из области, па су це у тако испражњена села увлачили и преовладавали досељени муслимани Албанци [Катрање, Горње Фалише, Јаребино итд.]. Масовно разбојништво качака [одметника] још од XВИИИ века представља, са друге стране, извор трајне несигурности и исељавања Положана: позната су многобројна јатачка села, ослонац качака у овој области [Ђурђевиште, Калиште, Пршовце, Симњица и др.]. Најдаље до средине XИX века Албанци су успели да побију све народне главаре који су са мање или више успеха штитили села и организовали оружани отпор народа.

Подаци о исељеницима у Пологу указују да је православног становништва раније било скоро у свим данашњим селима [137 села], а такође и у неким данас расељеним селима. Сада од постојећих полошких села у 65 њих нема више ниједног православног житеља; види це, исто тако, да је наш свет напуштао Полог само када више у њему није могао опстати: неке је истерало то што су им земљу одузели досељени муслимани, други су бежали због убиства, из страха од освете, због сиромаштва и сличног. Пошто би це поједини Албанци населили у полошка села, њихове породице су и даље одржавале везе са својим крајем у северној Албанији. Ха тај начин су стално привлачили рођаке и познанике, чим би це из матичне области иселио један члан, са њим су це и други селили онамо где већ имају саплеменика. Досељавање Албанаца махом це вршило у мањим групама, понекад и појединачно. У почетку је тај процес, ако изузмемо групна насиља организованих качачких дружина, текао нешто мирније, јер су нови досељеници били малобројни према старијем затеченом становништву. Осим тога, досељеници су живели само по појединим местима, а земље и паше било је у обиљу, тако да старинци нису одмах ни увидели опасност која им прети од досељеника. Прираштајем проширени после насељавања, Албанци захватају много земље и размножавају више стоке, тако да је сукоб између њих и старинаца постао неминован. Исход је по правилу био поразан за старинце, при чему су у овој борби Албанци, као повлашћен елеменат, испољили већу енергију него старинци и пуну безобзирност према овима. У многим полошким селима могу це прикупити подаци и успомене о сукобима и борбама између досељеника и старинаца. Ови су це знатним делом исељавали, али су једним делом и сатирани. Одржали су це само местимично, по ивицама своје старе области, у бедним приликама.
Вреди навести неколико примера из Полога. Од како су у село Форино почели да це досељавају муслимани Албанци, македонски становници у току XИX века постепено су це исељавали, док це нису сасвим иселили [тек почетком XX века]. Неки Манасија са децом био је последњи Македонац православне вере у Форину. Њега су заједно са сином Стојком убили сеоски Албанци око 1936; последња кућа Македонаца у овом селу разорена је после овога рата.
Село Корито било је македонско, а сада је албанско. Албанци су це доселили у време тетовских паша почетком XИX века; паша је прецима данашњих родова најпре нудио да це населе на котлинском дну код села Тенова, али су ови имали доста стоке, нарочито оваца, те су због подесне паше изабрали Корито на Сухој гори.
У Лопушник су це крајем XВИИИ века доселила браћа Мусли, Ислам и Уко, из албанског села Србинова, а по позиву Македонаца из Беловишта да им буду "сејмени" [чувари]. После досељења они су "со зулум" купили земљиште у Лопушнику, плативши власницима само 60 гроша, и тако су на том земљишту Албанци основали посебно насеље.
Забачено село Железно Речане било је нарочито од почетка XИX века често нападано и пљачкано, а људи му за ситнице убијани ["трган народ", како веле мештани]. Сељаке из Горње Ђоновице су убијали на паши, у шуми, на њивама, грабили им стоку итд.
Стара Симњица и њен православни манастир потпуно су пропали у једном од аустријско-турских ратова. За време тих догађаја у Симњицу су дошле три албанске породице из Мата у Албанији. Оне су позвале у помоћ Албанце из Падалишта и Србинова и са њима напали на Симњицу и на манастир. Од калуђера остао је у животу један, који це приликом напада није десио у манастиру, а остали су били побијени; игуман је био запаљен. Албанци који су раселили старо село и разорили манастир остали су у Симњици. Да не би били малобројни, они су касније позивали и друге саплеменике из Албаније да дођу у њихово насеље, па је тако Симњица постала муслиманско-албанско село.У селу Џепчишту налазио це манастир св. Богородице. Једном, када је народ био скупљен у манастиру, дошли су "Турци" [муслимански Албанци] и запалили манастир заједно с народом.

Потпуно иста слика добија це и проучавањем области на главном удару албанске експанзије током XВИИИ-XИX века, од Метохије до Топлице и Масурице. Колонизација Албанаца је од самог почетка праћена неподношљивим терором, који је, узет у својој укупности, узрок масовном исељавању Срба. На Косову у ужем смислу, на пример, проучавање узрока за исељавање Срба из њиховог завичаја или из етапне области њиховог повлачења пред албанским валом открива управо те чиниоце Навешћемо само неколико примера. Доганџићи у доњој Гуштерици су избегли од Тетова зато што су поубијали арамије [албанске разбојнике] у својој кући. И Каралићи у Коњуху напустили су пећки крај пошто су убили неког Албанца итд. Ова убиства су долазила у одбрани части или имања. Неки су због тих насиља напуштали куће и имања и селили це и без "падања на крв". Сојевци у Топличану иселили су це из Сојева у Горњој Морави зато што као ковачи нису хтели Албанцима да кују мотике преко реда, а Бошковићи у Бабином Мосту су напустили своје село Борчане "у Карађорђево време", јер су, како им предање вели, Арбанаси тада на планини због буне у Србији чинили велики зулум. Исељавали су це Срби и да избегну присилно потурчивање. У заузимању земље за своја насеља Албанци су врло често били безобзирни, а када су наилазили на отпор у томе, њихова је агресивност била још безобзирнија. Српско становништво добегло у област Горње Мораве напустило је свој завичај углавном због зулума, у које спадају убиства, пљачке, отимање имања и жена и слично. Велика албанска насиља, у различитим облицима, главни су узрок и сељакању српског народа у самој области Горње Мораве. Врбичани су у Команац побегли "од гађање", тј. од покушаја убиства од стране Албанаца. Јанцићи су из Жегре прешли у Доњу Будригу, јер су им тамо Албанци уграбили две девојке, па хтели и трећу. Реч "зулум" означава овде сва насиља и нечовештва, под њом це подразумева уцена ["рабуш"], убиство, протеривање са имања и отимање имања, "печење" ужеженим вршником, "ударање на образ" [силовање], рад на потурчивању итд. Зулум је био толико неиздржљив да це махом бежало испред Албанаца. Ово сељакање није вршено на махове, већ неосетно и постепено, тако да је услед његова сукцесивног трајања долазило и до тога да у неком селу не остане ниједан српски дом. У овим случајевима није долазило до тога да село потпуно запусти, него је само вршена смена становништва, јер су це Албанци у оваква села, ако не пре а оно почетком њихова расељавања, увек лако увлачили и тиме потпомагали започети процес. Упадљива је чињеница да су це Албанци мање сељакали, а то не стога што су млађи у овим областима, већ зато што их на ово нико није приморавао. То што је речено за Албанце важи и за исламизоване и албанизоване Србе

У области Куманова Албанци су це насељавали углавном на два начина: планском колонизацијом од стране турских власти после великих српских сеоба на север од краја XВИИ века, и друго, убацивањем у насељена српска села, поступним насељавањем из суседних северних и западних предела. О продирању Албанаца у српска села у XИX веку има и писаних докумената. Они најпре као самци освоје који српски дом и имање и протерају Србе, па онда доведу и своју породицу. Јован Хаџи-Васиљевић наводи случај села Думановце, као пример поступног увлачења Албанаца у српско село, и насиља "изнутра": "Убивав ги, палив ги, пљачкав ги, али они не остаљав своје куће и село; и остаља ли це онај красоћа" - наводе це речи мештана.
Испитивањем порекла појединих породица види це како су Албанци потискивали испред себе Србе и како су це ови поступно уклањали испред Албанаца Тако це, на пример, зна да је врањска породица Машутковићи старином својом из села Врбана у коме одавно нема ниједне српске душе, па да це, бежећи испред Албанаца, пресе лила из села Врбана у село Рељан, кад су це Албанци јаче почели ширити и у Рељану, она це одатле преселила у село Леосоје, док це није, најзад, преселила у град Врање. Оваква је била судбина многих српских породица које су потискивали Албанци. Цела Горња Пчиња је, у ствари, уточиште бегунаца који су це овде склањали од албанског зулума - из околине Прешева, Куманова, Врања, Гњилана, Косова, Пољанице, Пусте Реке и из других крајева који леже југозападно, западно и северозападно од Горње Пчиње.

Метод албанске инфилтрације описао је П. Николић према изучавањима Пољанице. Први су це Албанци, каже он, насељавали махом на превару, и тек после су це насилнички ширили, отимајући имања становницима. Када су це досељавали, били су јадни и жалосни. Најпре би обично долазили сами, а после су им стизале породице. Кукали би и преклињали да их становници у селима, где су наишли, приме на конак. Ови су их из сажаљења примали у своју кућу, али це Арнаутин није више удаљавао из куће. Чим му стигне породица, смести це у кући, избаци све што му не треба, па ће онда рећи ономе који га је примио на конак: "Ја идем чак из Малесије, сад иди ти!". Тако су це заселили први досељеници Арнаути готово у свима, нарочито пограничним селима Пољанице. Када су це тако настанили, почели су потом насилнички да це шире у осталим селима. Тако су це насилнички засељавали и Арнаути из блиских голачких села Најпре су убијали чобане, а потом су це водиле праве борбе приликом косидбе ливада, становници су их у први мах увек одбијали [Доброшево, Дреновац, Рождаце], али су их ови најпосле ипак расељавали.
Исто тако, свуда це могао евидентирати још један начин злоупотреба службе чувара и заштитника ["дерудекџије"]. У Масурици су це први досељеници Албанци у први мах населили ради заштите становника у селу. Када су потом економски ојачали и намножили це, почели су це дојучерашњи чувари насилнички ширити. Најпре су почели убиствима расељавати становнике села Масурице, а потом и остале. У селу Масурици убили су два детета и принудили становнике да це селе. У Сурдулици су насилнички притисли нека имања, убили Стевана Пусуљу и населили це. Потом су почели отимачине у Алакинцу, Длугојници, Лменчи и редом по свом Масуричком пољу. У Алакинцу имали су најпре кошаре, па су це потом стално настанили. У Длугојници су држали у први мах трмке [пчеле], па су потом прешли и тамо це населили. Тако су редом захватали село за селом. Становници су узмицали у блиска планинска села. На осамдесет до деведесет година пре Николићевог истраживања [тј. 1824-1834] насилнички су заузели и Варденик, пошто су убиствима раселили то село.

Насиље као главно обележје албанске колонизације и основни узрок великих исељавања јужнословенског становништва у Македонији и Старој Србији истиче и Јован Цвијић још у свом капиталном делу Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије [1911] "Као у Дебар и Голему Реку, и у Кучево, Зајас, Копач и Пореч све више продиру Арбанаси. Где још нису продрли и настанили це, јављају це у четама као зулумћари, пљачкају стоку и одводе у Дебар, одводе и уцењују децу, нападају на села, тиме учине најпре немогућним рад и живот у селима, јер це најпре напусти сточарство по планинама и обрађивање земљишта, које је даље од села. Опасно је и гору сећи за грађу и алатке, то це може само још око села радити. Становништву це, дакле, таквим зулумћарством одузму сви животни услови и оно мора ићи у печалбу. Према томе печалба становника из Кичева и Пореча није знак ни неплодности земљишта ни густе насељености, већ несигурности, као што је случај и у Малој Реци. Познато је, даље, да многи печалбари остану у земљама у које иду. Овако готово опустела села морају имати арнаутске најамнике или деруденџије, који их чувају. Они или неко од њихових најпре це населе у словенским селима, и место по шумама зулумћари су сада у селу. Они држе везу са својим саплеменицима у Дебру и ови их помажу. Настају отмице имања, убијања, и словенског становништва постепено нестаје и исељава це. Тако је у Копачу село Другово страх за своју околину. Тим начином је и мало село Бракјан у Поречу опасно за околна села постало". Цвијић описује и метод насељавања Албанаца у тетовској области [Доњи Полог], у суштини на исти начин као и знатно касније Јован Трифуноски: "Најпре су [Албанци - Д. Б.] заузели планинска села око Шара а затим це постепено спуштали у тетовску котлину, коју, поменуто је, још нису ни у пола освојили. Као претходници и весници миграције дошле су најпре арнаутске арамијске чете, које су отимале стоку, разваљивале бачила и онемогућиле шарском становништву опстанак; упоредо с тим ишло је насељавање по неколико арнаутских кућа у селима. Оне су после дозивале своје племенске и братствене сроднике или због тога што су ово боље и пространије паше или по једној арбанашкој особини: Арнаути истог братства и племена воле це и помажу и један би другоме дошли у помоћ и на велике даљине и поред велике опасности; тим арнаутским групама од кућа по српским селима била је потребна таква помоћ".
 

5. Узроци албанских миграција

Принудним исељавањем Срба из Старе Србије учвршћивали су це последњих двеста до триста година резултати једнога од изузетно драматичних освајања у историји Европе новијих времена. Поставило це зато питање о узроцима и природи овога сложеног историјског, етнолошког и социолошког процеса. Како је и зашто дошло до покретања ове велике албанске сеобе на исток, и зашто је она довела до тако крупних последица?

Јован Цвијић је први посветио сву потребну пажњу овом питању, не задовољавајући це традиционалним представама. Те су це представе о овом збивању сводиле на следећу схему: Срби у великим сеобама с краја XВИИ и почетка XВИИИ века напуштају Косово; на "испражњену земљу" насељавају це албански брђани и шире по њој, разгонећи насиљем "мали остатак" српског становништва. Цвијић је, међутим, уочио да це албанске сеобе из Албаније, као и српске са Косова, јављају у склопу једнога далеко ширег збивања, којим је захваћено читаво динарско становништво од Велешке клисуре до Загребачке горе; оно је обележено постепеним, али у крајњем резултату масовним пресељавањем и премештањем народа на овако означеној територији. У различитом ритму, сва ова кретања, која је Цвијић назвао "метанастазичким", почињу још крајем XИВ века и трају до наших дана. Албански народ је једним својим делом захваћен овим процесом и учествујући у њему утиче на његов развој и ток. Морају це зато видети сви узроци метанастазичких кретања на Балканском полуострву, закључио је Цвијић, да би це одговорило и на питање како је и зашто дошло да исељавања Срба и до албанске колонизације српских земаља.

Најпре су уочени и на прво место стављени историјски и психолошки узроци. Почетни импулс покретању маса дало је турско освајање: то су сеобе проузроковане турском најездом крајем XИВ и током XВ века; то би био први метанастазички талас, којим су покренуте јужнословенске масе Македоније и Србије, а потом и Босне, и бацане у етапама на север и у западне крајеве. Током првог раздобља турске владавине долази до изражаја и утицај јаничара на расељавања, заправо "данка у крви", којим це све до 1676, када је укинут, сваке четврте године одузимала петина деце од шест до девет година ради исламизације и регрутовања. Да би то избегли, људи су бежали у шуме и у планинске области или це исељавали на територију Аустрије или Венеције. Уосталом, "ово узимање деце у току два и по века имало је иста дејства као да је сваке четврте године била по једна миграција".
Сеобе су проузроковане и аустријско-турским ратовима, најпре у раздобљу XВ и XВИ века, а потом до краја XВИИ и у XВИИИ веку. Велике сеобе це догађају, према томе, у низу других, покренутих из истих узрока, у склопу или услед војних операција, турских према северу или аустријских према југу: и у једном и у другом случају премештане су сразмерно велике масе српског становништва. Улогу узрока метанастазичких кретања имају зато и буне, углавном у току XВИИ и XВИИИ века; после сваког устанка, редовно безуспешног, покретао це побуњени народ са свога огњишта да це спасе од турског погрома. Цвијић наводи и крџалијске хорде као узрок расељавању, а пошто их састављају углавном Албанци муслимани, вреди навести шта тачно Цвијић о томе каже: "Крајем XВИИИ и у почетку XИX века формирала су це у европској Турској многобројне крџалијске хорде. Овим именом су назване", објашњава Цвијић, "пљачкашке чете. Међу њима су биле најпознатије оне које су це скупљале око Али-паше јањинског и Пазван-Оглу видинског. Било је и других, мање познатих. У ове чете су ступали људи разних народности, поглавито Арбанаси. Без вере и закона, крџалије су живеле на рачун хришћана и били су њихови најсуровији угњетачи. Пустошили су села и читаве области, нарочито у шопској зони и у централним и пиндским деловима Полуострва. Становништво це повлачило пред њима и растурало у свима правцима".

Сви ови историјски узроци, названи тако зато што су им непосредан повод историјски догађаји, преплићу це са психолошким и моралним мотивима. Цвијић то одлично објашњава: "Најважнија је она унутрашња узбуна коју осећа потчињено становништво према завојевачу, нарочито кад је оно развијене националне свести; сличне су врсте и психолошка стања, која це развијају услед притиска и суровости завојевача". При томе би це ваљало ослободити заблуде, сматра Цвијић, да су бежање пред завојевачком војском главне сеобе, тим пре што це тада свет ођеданпут у масама крене. "Постоје и друге, по своме демографском резултату куд и камо масовније сеобе, а оне су изазване економским или психолошким узроцима, најчешће у комбинацији; иако це при овим сеобама ретко кад у једанпут крену велике групе становништва, већ су то махом мање групе, најчешће поједине породице, па су им и кретања спора. Оне су сталне, трају вековима, пролазе мирно, махом неопажено, и њима це у ствари највише измени етнички састав становништва појединих области. Тек кад це узму у обзир економски и психолошки узроци", каже Цвијић, "онда је јасно зашто су најмногобројније миграције потицале из Динарске системе, нарочито из њених карсних области".

Шта је, дакле главна карактеристика сеоба изазваних економским узроцима. То је "исељавање становништва из земаља које су привредно слабе у земље које су економски снажне; констатује це, дакле, увек знатна разлика између земље матице, која је осредњих и слабих средстава за живот, и земље насељавања, која це редовно одликује већом плодношћу и разноврсним изворима за људски живот". Највећа разлика између земље матице и земље колонизације на Балканском полуострву је између карсних области и планинских крајева динарског система, с једне, и Шумадије, северне Босне, Славоније, Срема, Баната и Бачке, с друге стране. То је, по мишљењу Цвијића, главни узрок што су из Црне Горе, Старе Рашке и Херцеговине вековима текле миграционе струје према поменутим земљама. Ствар је у томе што у карсним зонама динарског подручја има мало зиратне земље, а прираштај становништва је велики. И у нормалним годинама постоји несразмера између извора за живот и броја становништва, па це тако један део становништва мора исељавати да би це други део исхранио и одржао. Ту це стичу услови за "природну и сталну" миграцију. Цвијић запажа и постојање целога једног "циклуса развијања", али од турског освајања ка нашем добу: становништво це повлачи у планине, у повољним климатским условима и "здравом патријархалном" режиму тако досељено [односно избегло] становништво це увећа знатним прираштајем; област постаје мала и поједина племена и групе улазе у "љуте борбе, до истребљења, ради проширивања територије за пашу"; побеђена племена и групе це исељавају, најпре у ближе, а потом и у даље области динарског горја; сточарима постаје тесно, па доцније, изгледа тек од XВИИ века, у масама почињу да це исељавају у удаљене ниске и плодне крајеве, у којима су разноврснија средства за живот, за разним олакшицама за рад и живљење. Пренасељеност у области колонизације, опет, изводи становништво поново у планине, па це цео круг тима затвара и циклус понавља. Уз то це морају узети у обзир и климатска колебања. Гладне године су нарочито покретале народ на пресељавање. "У северној Албанији, северно од реке Маће, у планинској области Миридита и Малисора, која и у најбољим годинама не може својим жетвама исхранити становништво, често су це у рано пролеће сретали изгладнели људи и жене који силазе у Метохију, у Забојану и Задриму. Зато су из ових области стално полазиле метанастазичке струје у поменуте крајеве и Косовску котлину, а неродне године су их само ојачале".

Цвијић посматра и нарочите друштвено-економске узроке, кметски режим и чифчијски систем, који је особито подстицао многобројне унутрашње миграције, у границама једног вилајета, када је зависан сељак - најамник [чифчија] прелазио из једног читлука у други, да би код другог бега [читлук-сахибије] нашао боље услове за живот.

Цвијић, дакле, придаје економским узроцима метанастазичких кретања на јужнословенском подручју велики значај, али напомиње да је и економским и психолошким миграцијама "служио као квасац који изазива врење турска владавина и морално и економско стање њоме створено".
Разуме це, објашњење не би смело да буде поједностављено нити у једном нити у другом правцу не може це свести на економске узроке,као што није могућно ове велике покрете маса објаснити ни само историјско-политичким околностима. До сеоба, оних "великих" на махове, као и других, постепених но трајних, долази очигледно када це стекну разноврсни услови. Економски услови су подлога на којој је било могућно да це покрене и развије велики поход албанског народа на исток, али ће тек у нарочитим историјским и друштвеним околностима ово пресељавање "сточара" и "брђана" постићи ефекат присвајања и денационализације српских територија и геноцида над српским народом. Постоји, наиме, квалитативна, битна разлика између албанских и других динарских миграција, без обзира на то што су им исходишта, економски и географски, иста.

Сигурно је да су "честе гладне године у пренасељеним Брдима гониле људе да траже изворе за живот", како вели Лутовац говорећи о пореклу становништва у Рожајама и Штавици. "Једни су га налазили истискујући слабије из своје средине, који су це морали некуд селити. Кад није било више простора и јачи родови це одлучују на сеобу, пошто су претходно четовањем упознали и осигурали место где ће це населити".
То мишљење, које це заснива на наведеним претпоставкама о демографској експлозији у планинским областима динарског система, преовлађује у једном делу српске антропогеографске литературе. Атанасије Урошевић, на пример, говорећи о Новобрдској Кривој реци, каже да це код Албанаца као узрок исељавања из ранијег завичаја најчешће наводи "тескоба земљишта": није било места за живот, што ће рећи да це у њиховој земљи матици у XВИИ веку почела јављати пренасељеност становништва, па це сувишак морао исељавати.
Своја истраживања Косова исти аутор закључује констатацијом да су узроци досељавања албанског становништва на Косово разни, али су међу њима "свакако најважнији и најопштији привредни узроци". Релативна пренасељеност у северној Албанији тражила је, наводно, одушке, а она јој це указала делимичном испражњеношћу Метохије, Косова и суседних области по исељавању једног дела Срба из њих према северу у аустријско-турским ратовима крајем XВИИ и у првој половини XВИИИ века.
Узроци албанском продирању према косовско-метохијској области, уопштено је на другом месту, углавном су економске природе: слабо земљиште у планинској и кршевитој северној Албанији било је фактор за исељавање становништва, али је тај фактор и по турском освојењу Старе Србије и Албаније слабо долазио до изражаја све до краја XВИИ века - због релативно густе насељености српскога живља на Косову и у Метохији и његовог отпора према самовласном албанском продирању. Ово је било омогућено тек историјским догађајима с краја XВИИ и у првој половини XВИИИ века, када су српска насеља и српски живаљ у косовско-метохијској области постали "разређени". Тада је почела јача струја албанског досељавања.

Нека су друга истраживања, међутим, ставила у сумњу општу вредност ове "економско-социјалне" теорије о узроцима насељавања Албанаца. Још је П. Николић у свом значајном раду о ширењу Албанаца, говорећи о њиховом насељавању крајњих североисточних области у Поморављу од краја XВИИ века, приметио да све говори у прилог томе да це они нису овамо ширили због какве пренасељености у својој домовини, већ су их на ову страну нарочито упућивали и насељавали; постојао је изгледа код Турака нарочити систем насељавања, чији је циљ био слабљење и распарчавање српског живља и приближавање ка границама тадашње Србије.
Он це пита зашто су Албанци дошли чак овде [у Топлицу и лесковачки крај, одн. у Пољаницу и Клисуру] када је крај био насељен, а према западу је било још крајева ређе насељених или и без насеља. Објашњење за ово налази у томе што су Албанци у те "далеке северо-источне области" нарочито били упућивани, како би заузимањем Ветерничке и Грделичке клисуре прекинули везу између српских земаља северно и јужно од тих клисура, и да у случају рата сметају српско продирање уз Мораву, као што це доиста и догодило 1878. године.
У пресудност економских мотива у свим областима северне и западне Македоније, посумњао је Јован Трифуноски, који је подробно истраживао ове области. Он изричито вели, на пример, за Полог: "Испитао сам порекло свих арбанашких родова који данас живе у полошким селима, али ни од једног нисам чуо да су им це преци ту населили зато што су ту дошли на прехрану. Таквог досељавања има само код неколико поарбанашених, раније српских родова пореклом из призренске Горе". Релативно сиромаштво претходне области као економски узрок досељавања Албанаца идентификовано је у радовима овог истраживача само у Кумановско-прешевској Црној гори.
Иначе це на целом овом подручју иза досељавања Албанаца може препознати политички фактор, турска власт и политички интерес. Турска држава је сама подстицала албанску колонизацију: Албанци су досељени углавном као муслимани, то јест главни носиоци и ослонац турске власти. Штавише, оспорена је теза о демографској експлозији у матичној области и испражњености области колонизације: "Њихова матична област за време Турака није била пренасељена и Арбанаси су улазили у полошка села чије је становништво хришћанско и словенско". Примећено је сасвим тачно да је, на пример, Качаничка клисура својим природним и привредним особинама доста слична пределима у северној Албанији, и да због тога муслимански досељеници пореклом из Албаније "нису долазили привучени јаким економским узроцима, већ што су њихову миграцију у ову важну стратегијску и средишњу балканску област Турци нарочито упућивали". То важи и за Скопски Дервен, који "није повољнији од многих предела у Арбанији". У свим овим случајевима, по мишљењу Ј. Трифуноског, ради це о планском насељавању Албанаца са циљем да це разбије компактни словенски живаљ у областима које су це од краја XВИИ века дизале на устанак; да це помоћу муслиманско-албанских колониста прекине додир између Југословена на северу и југу; да нови становници буду сметња ослобођењу хришћана, и да турска држава има више становника муслиманске вере дуж појединих важних стратегијских комуникација. Стога су Албанци, у Пологу, на пример, запосели све излазне и улазне тачке на полошким саобраћајницама, па је на тај начин словенско становништво Полошке котлине одсечено и заграђено Албанцима са свих страна. Оваква планска насељавања муслиманских Албанаца и других неосманлијских муслимана [према томе и муслимана српског језика] вршила је турска државна власт све до 1912. године и у другим нашим крајевима [Метохија, Косово, околина Скопља, Куманова, Врања, Пелагонија, Овче поље итд.]. Управо је главна дужност албанских колониста била да це боре заједно с турском војском против сваке опасности споља и изнутра, да држе под контролом словенско-хришћанско становништво [рају] те да олакшају експлоатацију овог подвлашћеног становништва. Они су зато, поред знатних повластица [бесплатна земља, шуме, пасишта], имали и своју војну организацију на челу с барјактарима. Историјски је потврђено да су тетовске паше, сви албанског порекла, условили и помагали досељавање многих полошких Албанаца, омогућавајући им да бесплатно [и без казне] захватају читаве атаре старијих словенских села.

Албанија и пограничне јужнословенске области, за разлику од ових, удаљених области Македоније, још су представљале ређе насељене крајеве.

Да је било плана у насељавању произлази и из појаве што це првобитни малобројни муслимански досељеници из Албаније овде нису насељавали груписано у једно село или у мањи број села, већ су распоређивани обично од једне до пет породица у свим селима. Чест је случај да су це ради распоређивања по области још при самом досељавању исти родови и породице цепали дајући малобројне албанске становнике за по више насеља. Установљено је, поред осталог, да це бекство појединих Албанаца од крвне освете не може узети као узрок од већег значаја, јер је то махом појединачно насељавање, које без поменутих других побуда не би могло довести до великих албанских миграција.

Оправдано је, дакле, говорити и о политичким узроцима албанских сеоба. Како је то добро приметио Васа Чубриловић, "расељавање и насељавање становништва од увек је било важно средство разним државама у разна времена кад су хтеле да осигурају своју премоћ у појединим балканским земљама", а последица свега је "да балканске земље често мењају етнографску слику, особито после ратова и устанака". Долазећи из Азије, донели су Турци из ње и један од најстрашнијих али и најсигурнијих начина да це укроти један народ или осигура посед једне земље, познат још старим Асирцима и Вавилонцима: уништити или проредити расељавањем несигурно становништво и заменити га новим поузданијим. Турска га је често употребљавала на Балкану.

Према томе, два су основна чиниоца албанске колонизације: економске прилике и турска политика. Ако занемаримо до сада непотврђену теорију о пренасељености планинских подручја као цикличном узроку сиромаштва и метанастичког кретања брђана према равници, остаје као сигурно да је опште осиромашавање планинског становништва и немогућност да це опстане на својој земљи примарни импулс за исељавање из ње, било оно привремено или трајно. Осиромашеним сточарима у планинама Албаније плодне равнице и жупе Метохије, Косова, Поморавља и западне Македоније постају особито привлачне у доба општег економског пропадања и кризе турског феудализма на Балкану. Усмеравање ових миграционих токова углавном према српским земљама источно од албанских планина само донекле је условљено "разређивањем" српског народа у раздобљима великих ратова и устанака на тој територији, али то није био ни главни разлог ни битна околност која је албанску колонизацију навукла на ове земље. Кључна је околност - исламизација Албанаца, отуда и њихово повлашћено место и одбрамбена функција у турском систему, од краја XВИИ века све више угроженом плановима европских сила да реше Источно питање, као и тежњом самих балканских хришћана да поново дођу до своје слободе и државности. Турци су, дакле, нарочито од почетка XВИИИ века из политичких и стратегијских разлога помагали колонизацију муслимана на осетљивим тачкама и правцима Тако је албанска колонизација српских земаља и делимично Македоније била изведена подстицањем и уз подршку турских власти, пропраћена исламизацијом, асимилацијом и суровим насиљем над српским и македонским народом током читавог XВИИИ и XИX века.

Но, без обзира на све узроке који доводе албанске колонисте у Метохију, на Косово, у Топлицу и Поморавље, у северну и западну Македонију, сви це истраживачи слажу у томе да је главни узрок исељавању српског и македонског становништва, и у локалним и у ширим димензијама, управо албанска колонизација и насиље као њен вид и метод. Поготову је српски народ жртва не само једне стихије него и плана о његовом физичком уништењу на једном веома широком простору.

Углавном у XВИИИ и XИX веку створио це албански клин, који це, по речима Б Чубриловића, "ослањајући це основицом Дебар-Рогозна на своје етнографско залеђе, дубоко зарио у наше земље, допро до капије самог Ниша и раздвојио наше северне земље од јужних. Овај албански клин је од велике важности за политичке и културне везе наших земаља са севера и запада са областима око Вардара. Он је био она пречага, која је током целог XИX века сметала Србији и Црној Гори да развију онако јаку акцију у Јужној Србији како су желеле".
Широким појасом правца запад-исток, тј. од Косова преко Качаника, Куманова и Бујановца, све до Пчиње, "албански насељеници као живи бедем раздвојили су југословенско становништво на северу од оног на југу. Тако су била пресечена међусобна сељења и међусобни утицаји између југословенских покрајина на југу и северу. Свима областима јужно од овог албанског појаса биле су пресечене и културне везе и сва мешања са осталим југословенским подручјима на северу. Ове наше покрајине постале су удаљене једне од других више него да су их раздвајале стотине километара"