Име
За 6 векова град је имао три имена: Јагодна, Јагодина и Светозарево. Први писани споменик датира од 15. јула 1399. године. То је извештај кнегиње Милице и њених синова Стевана и Вука дубровачкој општини о неком Дубровчанину. Године 1946. Јагодина добија име Светозарево по социјалисти Светозару Марковићу.

Романтичари, маштари, помињу крчмарицу Јагоду, са дворима и ханом на Црвеном брегу изнад гробља, у чијем је подножју расло село, названо по њој Јагодина. Крчмарица Јагода је, казују њени поштоваоци, по сунцу служила госте а под сјајем месеца, са 40 разбојника, нападала и пљачкала богате караване крај Цариградског друма. Трајало би то до у бескрај, да и легенда нема крај, па се вели да је у једној пљачки срела младића, пред чијом је лепотом задрхтала њена разбојничка рука. Изневерени пријатељи су је пустили да га поведе у своје дворе, али јој издају никада нису опростили. Једне ноћи нестао је у пламену Јагодин хан, над чијим се згариштем, у мрклим ноћима, годинама чуло њено језиво кикотање. Старији памте да је крај гробља постојао комад необрађеног земљишта, који се до скоро називао општинска утрина, а некад давно Јагодина ливада. У време Турака, од сеоцета у подножју Црвеног брега, израшће њихово насеље, које ће назвати Јагодина паланка, па отуда

Праисторија
Прве људске заједнице појавиле су се пре 35.000 година, у току старијег камено доба. У кречњачком делу, источно до Јагодине, иако је познато стотинак пећина, до сада нису пронађени трагови човековог боравка, а са западног дела потичу непроучене фосилне кости човекове лобање из Јошине пећине крај манастир Јошаница. Једино поуздано станиште откривено је под Јерининим брдом код Баточине, уз обод општине Јагодина, у коме су нађени један људски зуб, коштане и кремене алатке и кости давно изумрлих животиња. Из средњег каменог доба, од 8.000 до 6.000 година пре нове ере није познато ни једно насеље.

Из доба млађег каменог доба познато је стотинак села у околини Јагодине. Лежала су на осунчаним падинама, крај река и у заклонима од ветра. У њима се живело у полуземуницама, а касније у кућама. На више места нађена је угљенисана пшеница, а међу животињским костима примерци припитомљеног говечета, свиње, овце и пса. Највредније остатке чине алатке, земљано посуђе са богатим декором и фигурине од печене земље у облику жене и, ређе, мушкарца.

Античко доба
У последњем миленијуму старе ере, Велика Морава је постала гранична зона у којој су се сретали културни утицаји Грка са југа, Трачана са истока и Илира са запада Балкана. Етно-културна мешања допринела су да се у гвозденом добу развије култура регионализованих одлика на коју су преовлађујуће утицала илирска племена. Пред крај овог раздобља појавили су се Келти у оквиру освајачког похода према грчком светилишту у Делфима, а на прелазу из старе у нову еру Дачани, прастановници данашње Румуније. Преко њих у ове крајеве стижу употреба новца, вештина у изради грнчарије са витлом, многе нове алатке, као и друге високоцивилизацијске тековине. Њихова насеља срећу се махом у Моравској котлини. На прелазу из старе у нову еру, Поморавље је ступило у непосредни додир са античким народима - Грцима и Римљанима.

Додири са Грцима одвијали су се преко трговине којом су се бавили путујући трговци који су трампили скупоцене грчке занатске производе за домаће сировине. У прилог тим везама сведоце и новчићи грчких колонија нађених у неким селима у непосредној близини Јагодине.

Римљани су се појавили као освајачи, привучени природним богатствима ових крајева, надирући преко Балканског полуострва из више праваца. Под римском управом домаћа племена су се први пут нашла у јединственој држави која је снагом оружја наметала своју управу, језик, писмо и друге облике материјалне и духовне културе. Највећи грађевински подухват представљао је пут дуж десне обале Мораве, крај којег су никле станице за размену коња и коначење путника или утврђења са посадама, те су тада постала и прва насеља у близини Јагодине. У исто време, дуж попречних саобраћајница подигнуте су многе тврђаве, попут Петруса код Параћина и низ других познатих као Јеринин град и Белица код Јагодине

Средњи век
Римско царство се 395. распало се на Западно и Источно римско царство (Византију). У тој подели Поморавље је припало Византији. Током сеобе народа од 3. до 7. века, Поморавље су пустошила, палила и пљачкала варварска племена, нарочито Готи, Хуни, Авари и Словени. Словенска насеља из овог периода евидентирана су на више од двадесетак места.

Након успешно окончаног рата против Византије 1183. године, велики жупан Стефан Немања је избио са војском до Сава (река)Саве и Дунава, омогућујући бројним породицама да се из пренасељених крајева старе Рашке и Зете пребаце у освојене области. Симболичну границу према истоку, односно према освајачким интересима Угара, Бугара и нешто сталнијих од стране Византије представљала је Велика Морава, па дуж њене леве обале ничу феудални поседи, као нека врста истурених крајишника.

На овом делу се јавља Жупа Белица која се у писаним изворима среће као једна од освојених области у рату 1183. године, чије се седиште из првих дана изгледа налазило на Јагодинском пољу. Према подацима из литературе, властелинско утврђење се налазило на Ђурђевом брду, заједно са некрополом, судећи по повременом налажењу скелетних делова и керамичких фрагмената. Утврђење је никло захваљујући стратешким вредностима места и грађевинском материјалу срушеног римског каштела, док је касније и само послужило да Турци лако дођу до материјала за своје објекте.

Цивилно насеље је засновано са једне и друге стране Белице, силазећи низводно, у потрази за бољим земљиштем. Сеоце засновано на овом месту имало је и мањи трг, са црквом и некрополом која се, судећи по писаним подацима и археолошком материјалу, налазила на месту где је сада тзв. Стара општина у ширем центру Јагодине. О имену овдашњег властелина и жупана Белице такође се мало зна. У народним песмама се помиње јагодински војвода Јакша, чији су синови, Петар и Марко, историјске личности, јер се често помињу у бојевима с Турцима почетком 15. века, али већ као избеглице у Угарској.

Први сачувани писани документ у коме се спомиње име Јагодине-Јагодна (Јагодина по легендама од биљке јагоде или по девојци Јагоди), представља разрешница коју је дворска канцеларија деспота Стефана Лазаравића дала Дубровчанину Зивулину Станишићу када му је престала царинска служба у Србији. Разрешница му је написана 15. јула 1399. године у Јагодини. Овај документ сведочи да је на месту данашње Јагодине постојало, за то време развијено насељено место. Сама чињеница да је могла да прими државне службе говори да је Јагодина тада имала већи значај од обичног насеља поред главног пута.

У Јагодини је издат још један документ деспота Стефана Лазаревића 1411. године, па је извесно да је Стефан тада пролазио и задржавао се на путу према Манасији коју је градио на десној обали Ресаве.

Турска владавина
Турци током 15. и 16. века на темељима срушеног српског средњевековног сеоцета Јагодине, подижу своју паланку, коју страни путници у дневницима називају Јадунум, Еперис или Јасинце, све док се 1568. године, судећи по до сада познатим изворима није усталило име Јагодина. 1553-1557 путници је називају лепом паланком са 4 караван сараја и 2 џамије. У њој је живело више спахија и турских војника, а мање Срба хришћана. Имала је и турску школу. Цела долина Мораве је тада била под шумом. Цариградским друмом пут од Јагодине до Београда трајао је 4 дана.

Јагодина се као турско насеље у почетку споро развијало. Са статусом паланке помиње се 1620. године, као мања станица на Цариградском друму. Године 1660. путописац Евлија Челебија наводи да варош има 1500 кућа и да целокупно живље чине исламизовани хришћани.

Борбе против Турака
Са Кочином крајином од 1788. до 1791. године почињу ослободилачки ратови српског народа против Турака, а окончавају се Првим и Другим српским устанком од 1804. до 1815. године. У устаничким биткама које су вођене за и око Јагодине, насеље је паљено и рушено у више махова. Према записима савременика, најтежу катастрофу место је доживело 1813. године у току турске одмазде, када је изгорело „да се парче дрвета није могло наћи“.

Две најважније битке на самом почетку Првог српског устанка одиграле су се у Јагодини. У њој се био утврдио један од дахија Кучук Алија са вођом крџалија Алијом Гушанцем. У првој бици Карађорђе је претрпео неуспех, а у другој је победио Турке и ослободио Јагодину.

У току Првог српског устанка, Јагодина је делимично попаљена. За време борби повремено се расељавало варошко становништво. Највише су страдали становници српске махале, приликом одмазде 1813. године. Исте године српске старешине су израдиле ратни план против Турака.

По склапању мира 1815. године, Јагодина је до Хатишерифа 1830. године нахија са кнежевинама Левач и Темнић и са 140 села. После Хатишерифа 1833. године у Јагодини је седиште Расинског сердарства у које улазе Расина, Темнић, Левач и Белица. То је допринело развоју насеља са зградама Начелства и Магистрата. Са изградњом железнице 1844. године и подизањем нове цркве 1901. године, центар се премешта на садашње место.

После Другог српског устанка, Јагодина се демографски мења, пошто се турско становништво исељава и тако смањује број градских житеља. Но и поред тога, Јагодина се привредно стабилизује и постепено развија као погранична варош (до 1833.) тадашње Милошеве Србије. Захваљујући томе постаје занатско-трговачки центар Јагодинске нахије.

На првом попису 1818. године, Јагодина је имала 276 домова са 494 харачких глава. Последња турска породица иселила се 1832. године. Већ 1837. године Јагодина је имала 5.220 житеља, док је цела Србија имала 41.374 варошких становника. 1866. у Јагодини је живело 4.429 становника који су се бавили пољопривредом, трговином и занатством. 1876. године било је 91.88 % земљорадника. Неколико епидемија куге и неки други разлози изазвали су застој, па је 1900. године имала 4.765, а 1931. године 6.950 становника.

Бржи развој Јагодине у 19. веку, нарочито педесетих година карактеришу оснивање првог индустријског објекта у Србији - фабрике стакла, као и почетак рада пиваре. Почетак 20. века Јагодина је дочекала са бројним индустријским предузећима, занатским и трговинским радњама. После Првог светског рата наставља се даљи развој Јагодине у важни привредни и културни центар Србије.

Други светски рат
Немачка 7 СС дивизија "Принц Еуген" бранила је пругу одступницу немачким трупама из Грчке на линији Сталаћ - Лапово. Посебно су били утврђени на висовима око Јагодине и Параћина. Насупрот њих биле су јединице Црвене армије (пд командом маршала Толбухина) и јединице Народноослободилачке војске Југославије. Те јединице су напредовале из источне Србије преко Кучаја.

12.-13. октобра Немци напустају Параћин без борбе, док су од 11.-13. октобра вођене су борбе за Ћуприју која је ослобођена 13. октобра. Немци су срушили пешачки мост, а покушали су да сруше и железнички, али је неко пресекао каблове и на тај начин спречио рушење. Главни и најдужи окршаји за дефинитивно ослобађање Поморавља вођени су око Јагодине. Немци су се овде огорчено бранили недељу дана. Прва линија фронта је најпре била Морава, а затим су се Немци повукли на бедеме железничке пруге. Ту су се борбе између реке и пруге водиле често и прса у прса, а сама железничка станице је више пута прелазила из руке у руку. Немци су имали осматрачнице на црквеном звонику и на силосу, па су имали преглед ситуације, што им је помогло да ефикасније користе артиљерију и тиме да се дуже одрже. Тек по почетку дејствовања совјетских "каћуша" Немци су напустили град. То се десило у ноћи између 16. и 17. октобра. За собом су минирали све мостове, па и мост на Белици. Истог дана ослобођен је и Рековац и део Левча.

22. септембра 1946. на месту старог споменика подигнут је нови споменик Светозару Марковићу, а град је тог дана добио назив Светозарево. Светозарево, па поново Јагодина, je израсло у модеран привредни, културни и административни центар Поморавског округа.

1. Navedi izvor za tekstove
2. Ovo nije sajt grada Jagodine pa da postavljas podatke o klimi i geografskom polozaju.

ko su Iliri sa zapada  ,navedeno u textu, i ko je autor texta, malo se gađao činjenicama i podatcima