Istorija Izraela

Država Izrael' (heb. מדינת ישראל Medinat Yisrael) je službeni naziv zemlje, a njena moderna istorija počinje u 19. veku kada počinje da se budi jevrejska nacionalna svest, što će u novim međunarodnim okolnostima, nakon dva svetska rata, i dovesti do uspostavljanja nove države na Bliskom istoku.

Buđenje jevrejske svesti

Tokom 19. veka među evropskim Jevrejima dolazi do oživljavanja nacionalnog identiteta, želje za emancipacijom i povratkom u Izrael. Tako je stvoren pokret nazvan cionizam (njegovim formalnim osnivačem smatra se Teodor Hercl, 1897. godine). Pokret je nastao u Bazelu u Švajcarskoj, gde je održan Prvi cionistički kongres na kojem je objavljen cilj - u Palestini stvoriti dom jevrejskom narodu, zajemčen javnim pravom. Utemeljena je Svetska cionistička organizacija (WZO). Pokret je dobio ime po brdu na kojem se nalazio Jerusalimski hram (Cion ili Sion), međutim, kasnije je taj naziv simbolizovao sam Jerusalim. Cilj ovog pokreta bilo je ujedinjenje Jevreja u dijaspori i njihov povratak u Palestinu. (Iako su se prvobitno dvoumili treba li domovina da bude Argentina ili Palestina, 1906. na cionističkom kongresu odlučeno je da to ipak bude Palestina). Šerif Husein, emir od Meke, koji se u to doba prozvao vođom palestinskih Arapa, vodio je tajnu prepisku sa ser Henrijem Mekmejonom, britanskim visokim poverenikom u Egiptu. Zahtevao je potpunu nezavisnost arapskih zemalja pod Osmanlijskom vladavinom, a Mekmejon mu je potvrdio da Velika Britanija podržava želju za nezavisnošću svih arapskih naroda pod vlašću Šerifa Huseina. Prvi "Aliyah" (povratak Jevreja) dogodio se 1881. godine. Većina useljenika podigla je nova jevrejska naselja. Broj Jevreja postupno je rastao kao rezultat daljih useljeničkih talasa, posebno tokom Prvog svetskog rata. 1914. u Palestini je živelo 60 000 Jevreja (oko 9% ukupnog stanovništva).

Od Prvog svetskog rata do 1948.

Područje za vreme Prvog svetskog rata

Tajni pregovori koji su tokom februara 1916. vođeni između Francuske, V. Britanije, Rusije i Italije rezultirali su tajnim Sajks-Pikotovim sporazumom, kojim je podeljen bliskoistočni deo Osmanlijskog carstva.

Dok se carska Rusija rušila usled privrednog rasula i boljševičke revolucije, a Amerika još nije bila uključena u rat na strani sila Antante, britanski ministar spoljnih poslova Artur Balfur 2. novembra 1917 šalje pismo lordu Valteru Rotšildu, predstavniku Engleske federacije cionista. U njemu mu objašnjava kako britanska vlada povoljno gleda na mogućnost uspostavljanja nacionalne domovine jevrejskog naroda na prostoru Palestine, no naglašava da se ne sme činiti ništa što bi narušilo status ostalih nejevrejskih zajednica na prostoru. Jerusalim su Britanci videli kao strateški smešten gradić na stecištu puteva između Evrope i Indije, severa i juga. Tada, u decembru 1917. V. Britanija de fakto počinje da upravlja Palestinom kao okupaciona snaga. Ubrzo posle, 1918. Turci su izbačeni iz Palestine zajedničkim snagama Britanaca, Francuza i Arapa. Na mirovnoj konferenciji u Versaju 1919. doneta je odluka o budućnosti regije. Od mandata utvrđenog ugovorom Društva naroda, Palestina prelazi pod direktno britansko tutorstvo.

Ubrzo nakon preuzimanja mandata, Britanija odvaja 76% mandatne Palestine i na toj teritoriji osniva Transjordan, na čelo kojeg dovode svog savetnika, hašemitskog šerifa od Meke, koji je izgubio borbu za vlast u Arabiji protiv porodice Saud. Jordanom i danas vlada ista kraljevska porodica.

Posleratno razdoblje i Drugi svetski rat

Tokom dvadesetih i tridesetih godina i uporedno sa useljavanjem Jevreja i Arapa u mandatnu Palestinu, izbijaju sukobi i pobune palestinskih Arapa. Arapi podižu pobune: 1922. pa 1929. Za vreme arapskih pobuna, Britanci uglavnom stoje sa strane (najpoznatiji primer arapskog nasilja u ovoj pobuni su uništavanje drevnog jevrejskog naselja u Hebronu, u koji se Jevreji vraćaju tek nakon rata 1967. godine), uprkos mandatu Društva naroda, po kojem su mandat nad Palestinom dobili, kako bi na njenoj teritoriji, uspostavili jevrejski nacionalni dom. Britanija počinje da ograničava jevrejsko, ali ne i arapsko useljavanje.

Dolazak nacista na vlast u Nemačkoj 1933. pojačava doseljavanje u Palestinu. Arapi izazivaju nerede u Jerusalimu i Jafi. Arapi se opiru naseljavanju Jevreja, što s vremenom kulminira u pobuni 1936. Britanci pobunu guše tek tri godine kasnije (njen vođa, jerusalimski muftija hadži Amin al Huseini beži u Berlin. On će, za vreme Drugog svetskog rata, osnovati Handžar diviziju). Britanska vlada šalje Pilovu komisiju (pod vođstvom lorda Roberta Pila) koja zaključuje da mandat više ne funkcioniše i preporučuje podelu zemlje na dve države - jevrejsku i arapsku, i neutralno sveto područje kojim bi upravljala Britanija. Kroz dve godine Britanija je, s Hitlerom, na vlasti u Nemačkoj i s Drugim svetskim ratom pred vratima, izdala zloglasnu "Belu knjigu" u kojoj značajno ograničava ulazak Jevreja u Palestinu, ograničavajući imigracije na broj od 75 000 ljudi u idućih 5 godina. Jevreji to vide kao kršenje Balfurove deklaracije i mandata.

Za vreme rata dešavala su se mnoga legalna i nelegalna useljavanja i dalja polarizacija dve zajednice. Tokom holokausta u Evropi, V. Britanija i SAD nisu prihvatale jevrejske useljenike, pa je njihova jedina nada bila Palestina. Kao rezultat toga, 1947. Jevreji čine 33% stanovnika. Tokom godina, Jevreji su stekli i mnogo zemlje kupujući je od Arapa.

Jevreji stanovnici 1919. 10% 1939. 29% 1947. 31%

posed zemlje 1918. 2% 1935. 5,5% 1947. 6%

Predsednik SAD poziva Britaniju da otvori palestinska vrata 1945. za 100 000 Jevreja, koji su preživeli holokaust i posleratne progone po Evropi.

Plan Ujedinjenih nacija 1947.

1947. britanska vlada objavljuje da namerava da odustane od mandata i prepusti pitanje Palestine Ujedinjenim nacujama. Posebna komisija usvaja rezoluciju 181. od |29. novembra 1947. i predlaže sledeći plan podele:
britanski mandat Palestina deli se na dve države, arapsku i jevrejsku, povezane ekonomskom unijom i područje Jerusalima pod međunarodnim nadzorom
jevrejska država bi obuhvatala 55% zemlje (uključujući pustinju Negev) sa 498 000 Jevreja i navodno samo 497 000 nejevreja. Određeni demografski podaci pokazuju još gori odnos po Jevreje i UN pošto su Arapi po njima trebalo da čine 51 % stanovništva Izraela.
arapska država bi obuhvatala 45% zemlje sa 807 000 nejevreja i 10 000 Jevreja
Jerusalimsko područje imalo bi 105 000 nejevreja i 100 000 Jevreja

Dok su Jevreji u Palestini prihvatili Plan, palestinski Arapi su ga potpuno odbacili, jer su smatrali da čitava teritorija pripada njima. Jevreji su činili većinu samo na području grada Jafe dok su u svih drugih 15 teritorijalnih područja Arapi bili većina po popisu stanovništva iz 1945 godine.

Osnivanje države Izrael
 
Karta Izraela uz kasnije okupirana područja.

Kada je 14. juna 1948. završen britanski mandat, istog dana je proglašena država Izrael. Arapske zemlje su već sutradan u ime zaštite Arapa na ovom području napale Izrael. Izbio je rat između Izraela i sledećih arapskih zemalja: Libana, Sirije, Egipta, Transjordanije, Saudijske Arabije i Jemena. Uprkos teškoj situaciji i nekim početnim neuspesima, izraelska vojska pokazala se nadmoćnom pa je u sedmomesečnom ratu porazila arapske vojske i preuzela nadzor nad 78% ostatka mandatne Palestine. Judeja i Samarija su došle pod transjordanijsku kontrolu, i bivaju anektirane pod imenom Zapadna obala, dok sama Transjordanija, nakon prelaska reke, svoje ime menja u Jordan (aneksiju su priznale Britanija i Pakistan); pojas Gaze zauzima i anektira Egipat. S područja pod izraelskim nadzorom izbeglo je ili proterano između 520 000 ljudi (prema izraelskim procenama), 900 000 ljudi (prema arapskim procenama) i oko 720 000 po podacima UN-a. Istovremeno, iz arapskih zemalja je proterano između 800 000 i milion Jevreja; njih oko 600 000 nalazi utočište u Izraelu.

Borbe nakon 1948.


Suec 1956.

Nacionalizacija Sueckog kanala 1956. pružila je Izraelu priliku da napadne Egipat kako bi priveo kraju terorističke napade na granici. Nakon snažnog američkog pritiska i kratkotrajne borbe, Izrael je pristao da se povuče sa Sinaja uz obećanje o nenapadanju i neometanju plovidbe izraelskim brodovima u Akabskom zalivu od strane Egipta.

Šestodnevni rat 1967.

Do kraja 1966. sukobi Izraela i arapskih suseda poprimili su ozbiljne razmere. Osuda tih incidenata od UN-a bila je neefikasna. Kada je egipatski predsednik Naser zatvorio Akabski zaliv za plovidbu, po međunarodnm pravu je objavio rat Izraelu. Naser je pokrenuo egipatske snage bliže granici, a kako bi preduhitrio bili kakav arapski napad, Izrael je udario prvi i uništio egipatske snage još u bazama. Jordan i Sirija napale su Izrael s područja Judeje i Samarije odnosno Zapadne obale i sa Golanske visoravni. U manje od nedelju dana Izrael je od Egipta okupirao pojas Gaze, čitav Sinaj, od Jordana zapadnu obalu Jordana i od Sirije Golansku visoravan. Usledila je Rezolucija Saveta bezbednosti UN-a, koja počiva na bilateralnosti i principu "zemlja za mir", a po kojoj se od Izraela tražilo da se povuče s određenih delova zauzetih teritorija (unutar sigurnih i odbranjivih granica) u zamenu za mir.

Jom Kipur rat 1973.

Egipatska vojska je u iznenadnom napadu prešla Suecki kanal 6. oktobra 1973., no ubrzo je poražena u pokušaju iznenadnog ponovnog zauzimanja Sinaja. Psihološki učinak inicijalne egipatske pobede u ratu omogućio je istorijsku posetu egipatskog predsednika Sadata Izraelu 1977. i mirovne pregovore, koji su kulminirali sporazumom u Kemp Dejvidu, u kojem se Izrael, Egipat i SAD slažu da će se Izrael povući sa Sinaja, Izrael i Egipat će normalizovati odnose, a sporazum će biti povezan sa pregovorima o autonomiji Palestinaca na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze.

Pripajanje Golanske visoravni 1981.

1981. izraelska vlada izglasava zakon o službenom pripajanju Golanske visoravni Izraelu.

PLO u Libanu

PLO, nakon neuspelog pokušaja puča u Jordanu beži u Liban i koristi ga kao bazu za napade na Izrael. Izraelska vojska u nekoliko navrata napada i ulazi u Liban (1978. i 1982.), iz kojeg se povukla krajem 1982. ali je zadržala kontrolu nad pojasom od deset milja na jugu zemlje.

Kao rezultat akcije, PLO napušta Liban i svoje uporište uspostavlja u Tunisu.

Prva intifada

U decembru 1987. započinje pobuna kao spontana provala protesta među Palestincima na okupiranim područjima protiv dvadesetogodišnje okupacije. Intifada je započela kad su deca i omladina izašli na ulice bacajući kamenje i zapaljive bombe na izraelske vojnike i kad je upućen poziv na generalni štrajk. Tim protestom Palestinci su želeli da pokažu da oni nisu naoružan narod, već da jednostavnim bacanjem kamenja, demonstracijama i štrajkovima mogu da prouzrokuju znantne štete Jevrejima. Veruje se da je intifada pomogla u započinjanju mirovnog procesa u Madridu 1991. Protest se završio u septembru 1993.

Proglašenje države Palestine

15. novembra 1988. na sastanku u Alžiru Palestinsko nacionalno veće objavilo je Deklaraciju o nezavisnosti, uspostavljajući time državu Palestinu na okupiranim područjima. Istog dana Jordan se odrekao Zapadne obale u korist Palestinaca, jer je na prostoru još uvek većina stanovnika bila palestinske nacinalnosti. Proglašenje Palestine značilo je priznavanje UN rezolucije 181. tj. podele prostora iz 1947., prihvatanje načela podeljenosti, priznavanje rešenja obeju država i napuštanje terorizma. Ubrzo je 55 zemalja priznalo palestinsku državu. Izraelska vlada je reagovala u aprilu 1989. sa predlogom o slobodnim izborima na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze koji bi vodili ka prelaznoj samoupravi.

Kuvajt i Zalivski rat

Široko rasprostranjeno mišljenje oko napada Iraka na Kuvajt bilo je da krajnji cilj napada nisu ni pogranični sporovi ni nafta, već ujedinjenje svih Arapa i njihovih snaga u borbu protiv Izraela. Arafatova podrška iračkoj invaziji unazadila je palestinski slučaj za mnogo godina. Palestinci su u Sadamu Huseinu videli snažnog čoveka koji ima moć i hrabrost da se suprotstavi Izraelu i SAD.

Mirovni proces

Madrid 1991.

Američka inicijativa dovela je do sazivanja trodnevne konferencije u Madridu 1991 Zbog izraelskog nepriznavanja PLO-a, Palestinci su bili uključeni kao članovi jordanske delegacije, ali su mogli da deluju nezavisno. Vodila se velika rasprava, pogotovo oko formule "zemlja za mir". Dve strane su se složile da nastave rasprave sledećih meseci. Ekstremističke palestinske grupe poput Hamasa i Islamskog džihada osudile su proces kao rasprodaju Palestine a, usled potpisivanja Sporazuma, Arafata je ostavio dugogodišnji saveznik i savetnik Edvard Said.

Oslo I

U vreme madridskog procesa, posredstvom norveške vlade počeli su tajni pregovori u Oslu , koji su finalizirani sporazumom Oslo I, potpisanim od strane Jicaka Rabina i Jasera Arafata u Beloj kući 13. septembra 1993. Sporazumom je dogovoreno postupno izraelsko povlačenje iz Gaze i Jerihona i prepuštanje uprave Palestinskoj Samoupravi. Najveći uspeh je bio priznavanje PLO-a kao predstavnika Palestinaca, a PLO je formalno priznao pravo Izraela na postojanje, iako još uvek nije promenjena povelja, u kojoj poziva na uništenje Izraela. Snažno protivljenje sporazumu među Palestincima dovelo je do snaženja terorizma, koji se ogledao u početku samoubilačkih napada na civilne ciljeve (autobuse, restorane i slično).

Oslo II

U septembru 1995. godine usledio je sporazum Oslo II koji je zamenio sve dotadašnje sporazume. Zapadna obala je podeljena na 4 zone, a predlog je bio neprihvatljiv i Palestincima i Izraelcima. Rezultat sporazuma je bilo ubistvo Jicaka Rabina od strane izraelskog ekstremiste Jigala Amira 4. novembra 1995.

Nastavak sukoba

U julu 2000. predsednik Klinton ugostio je izraelskog premijera Ehuda Baraka i predsedavajućeg Palestinske Samouprave Jasera Arafata u Kemp Dejvidu kako bi postigli konačno rešenje problema. Izraelsko tumačenje je da su Palestinci odbili velikodušne ustupke, a palestinsko tumačenje je da Izrael nije ponudio dovoljno. Tokom predizborne kampanje za izraelski parlament Kneset, Ariel Šaron, vođa Likuda, posetio je ostatke jevrejskog Drugog Hrama na Hramskom brežuljku u Jerusalimu 28. septembra 2000., a pratilo ga je hiljadu policajaca. Istakao je da Izrael nikada neće odustati od prava na Hramski brežuljak, a Barak je najverovatnije odgovarao Šarona od posete. Palestinci su to iskoristili kako bi pokrenuli unapred pripremljenu tzv. drugu intifadu ili Al Aksa intifadu, koja traje i danas. U njoj su Palestinci izašli na ulice u protestu koji je postajao sve nasilniji, s nastavkom bombaških samoubistava, započetih 1994. godine, koja su prouzrokovala smrt mnogih izraelskih civila. Pripadnici Hamasa uključeni su u napade na jevrejske naseljenike, a Izraelci vrše pritisak na Palestince ograničavajući im kretanje i zatvarajući granice.

Izvor: Wikipedia

Ovo prvi put cujem.......a odakle im korenja u Argentini??

Godine 1897. se desio prvi cionistički kongres u Bazelu koji je vodio jevrejski pisac Teodor Herzl u Bazelskom programu koji je tada predočen naveden je cilj cionizma koji je stvaranje javno pravne države za jevrejski narod u zemlji svojih očeva . Tada je zemlja Izrael bila uspavana i napuštena regija u Turskom carstvu. Pored 8100 hrišćana i 8600 muslimana živeli su već 28000 Jevreja između Jordana i Sredozemnog mora. U narednim godinama su Jevreji osetili protest turaka, međutim dani tursko osmanskog cartsva bili su odbrojani . U godini 1917. za vreme I sv. rata su morali Turci vladavinu nad tadašnjom Palestinom koja je obuhvatala regiju današnjeg Izraela i Joradana da predaju Britancima. U istoj godini 1917. 20 godina nakon I cionističkog kongresa objavila je Engleska vlada 2. feb. 1917. poznatu ''Balfour deklaraciju'' nazvanu po tadašnjem ministru spoljnih poslova Engleske Lordu Balfour. Balfour deklaracija je obuhvatala stvaranje domovine za jevrejski narod u Palestini i obećavala najveće napore da se to i ostvari . Kao jednoj od pobedničke sile po I sv. ratu je Engleskoj 1920. predat mandat za vođstvo nad čitavim regionom sa zadatkom da ostvare ''Balfour deklaraciju'' to je bio početk za osnivanje države Izraela. Interesantno je da je broj godina koji su od prvog cionističkog kongresa 1897 do 1917 prošle koji je dan za povratak Siona korak po korak ispunio, tačno 50 godina su prošle nakon Teoder Herzl-ovog prvog kongresa u Baselu pre nego što je 29. Novembra 1947. UN još pod utiskom strašnih događaja holokausta objavile podelu Palestine u dve države, jevrejsku i arapsku. Sa tim je osnivanje države Izraela pravno bilo osigurano i samo nekoliko meseci kasnije 14. Maja 1948. je proglasio David Ben Gurion u Tel Avivu '' Utemeljen je kamen Izraelov'' jevrejsku državu Izrael. Ali Arapi nisu prihvatili plan UN i istog dana su armije Egipta, Sirije, Jordana, Libana i Iraka napali mladu jevrejsku državu da bi je uništili, ali taj sa arapske strane napad, nazvan je genocidni rat te je totalno propao i mala zemlja Izrael je kao čudom izašla kao pobednik iako su borbe bile naporne i teške sa velikim ljudskim žrtvama . Jerusalem je postao podeljeni grad (Luka 21:24) . Jordanci su uništavali bukvalno sve što je bilo jevrejsko. Za Jevreje bio je zabranjen pristup arapskom delu, starom gradu, to tužno stanje je došlo kraju zbog jednog događaja koji se desio u 50. godini nakon Belforove deklaracije tzv. šestodnevnom ratu u junu 1967., tada su Arapi po drugi put pokušali da unište Izrael ''Jevreje baciti u more'' i ovde se desilo iz ljudske perspektive nemoguće: uprkos mnogobrojoj premoćnoj arapskoj armiji izašli su kao poraženi od Izraelaca, šta više poluostrvo Sinaj na jugu Golanske visoravni na severu, Judeja i Samaraja na zapadu a pogotovo glavni grad dospeli su u ruke Jevrejima.
Time se završila 2000 godišnja vladavina nacija nad gradom Jerusalemom. Iznenađujuće je da uvek u pedesetoj godini kako nakon prvog cionističkog kongresa tako i nakon Balforu deklaracije jevrejski narod korak po korak svoje pranasleđe – zemlju Izraela i Jerusalim vraća. To nije slučajnost vremenski period od 50 godina treba da nas podseti na Biblijaski praznik na godinu veselja . Koji se uvek dešavao na 7x7 godina odnosno 49 godina i u kojim je svaki Izrealac koji je izgubio svoju zemlju treba da se vrati svom imanju i familiji,plemenu .(3. Moj 25:
Bog koristi i brojeve i vremena da bi nama ljudima nešto time rekao iz Biblije znamo da je On taj koji je zemlji i carstvima dao vreme i sat koliko svaki život treba da traje (Dan. 7:12), Bog sam kaže: (Is. 41:8-11)
Svetska istorija je deo Božije namere
Znači svetska istorija nije slučajna nego je to deo Božije namere i nigde nisu te dve istorije toliko nerazdvojno povezane kao u istoriji Izraela. Što je još u dalekim vremenima u Bibliji nagoveštavano, ponavlja se do dana današnjeg uvek i ponovo. Zadržimo se na primeru kod naroda Filisteja. Sa njim se upoznao i Isak čiji je otac Avram iz Ura preselio u Kanaan. Sa zovom Božijim prema Avramu - idi u zemlju koju ću ti pokazat i- počela je zapravo istorija naroda Izraela. Zato narod Izraela i zemlja Izrael pripadaju nerazdvojno jedno drugom, jer oni su podloga pakta između Boga i Avrama, u kojem On između ostalog dodaje:  (1.Moj. 17:8,9)
Sin Isak se seli sa mesta na mesto kao stranac do zemlje Kanaana, kao i njegov otac. Glad ga natera da ode u region kralja Filisteja Avimeleha, u Gerar. Tamo mu se izdešava sledeće: opisano u 1. Moj. 26:12-31.
To što ovde čitamo ponavljalo se u politici bliskog istoka prošleg veka pa sve do današnjih dana. Jevrejski narod se vraća u tu zemlju, čije bunare su iskopali njihovi praoci, tim gradovima, koji su nakon razaranja postale ruine. Oni ih ponovo izgrade. Pustinja ponovo postaje bašta, u kojoj Izrael sto puta više žnje nego što su Filisteji ili Palestinci. To budi ljubomoru. Dok su Jevreji bili siromašni i slabi, trpeli su ih. Sada, kada su bogati i očigledno blagosloveni, bore se protiv njih. Dugoročan mir će biti moguć tek kada Palestinci spoznaju da i oni mogu profitirati od uspeha i biti blagoslovljeni kao ranije Avimelah koji je zaključio ugovor o miru sa Isakom. Još uvek deluje Božije blagoslov dat Avramu: (1. Moj. 12:3)
Sporni Jerusalim
Imamo dva razloga za konflikt bliskog istoka:
1.      Stara porodična zavada
2.      Svađa oko ponovno procvetale zemlje
Treći razlog je stari grad Jerusalim koji je kao istorijsko mesto veoma važan.
U njemu istovremeno stoje svetinje Judaizma, Hrišćanstva i Islama.
Kao prvo tamo se nalazi žrtveni kamen gde je Avram bio spreman da žrtvuje Isaka. Najstarji Biblijski izveštaj na planini Morija
Avram praotac Izraela tamo je trebao najvoljenije biće dati kao žrtvu (1.Moj.22:1-18)
Taj oltarski kamen ipak nije svetilište jevreja nego muslimana.
Kamen se nalazi na mestu Solomonovog hrama (1. Kralj.
Zato i zbog drugih razloga Jerusalem je drugo po važnosti svetilište islamskog sveta iako to nije spomenuto u Kuranu.
I hrišćanski svet ima interesa da bezbrižno imaju pristup Jerusalimu jer je tu bio Isus Hristos, ovde je on bio raspet i ovde je vaskrsao. Na mestima gde je Isus jako delovao propovedao izgrađene su velike velelepne crkve. Interes hrišćana išao je do toga da su se pre hiljadu godina krstaški pohodi u kojima su preuzeli grad na neko kratko vreme od arapa. Međutim najvažnije svetilište Jerusalem je jevrejima, ovaj grad je cilj čežnje svim rasutim Izraelcima. Veliki kralj David je imao tu rezidenciju. Solomon je ovde sagradio hram koji je njegov otac David planirao, kao dom Božiji na zemlji u koji je Bog očigledno i uselio. (1.Kralj.8:10,11)
U Jerusalimu se nalazi i zid plača jedan deo ponovo izgrađenog hrama. U godini 70. posle Hrista Jerusalem opet biva razoren od Rimljana, stanovnici su postali robovi i poslati i rasuti po celom svetu. Od tog vremena Jerusalim je do 1967 bio pod zaštitom UN, čežnja za njihovim gradom i planinom Sion dalo je jevrejima snagu da tokom jada i progonstva vekovima izdrže.
Psalmovi koje su pevali u Vavilonu zarobljeni Jevreji dočaraće nam malo tu čežnju.
(Ps. 137:1-5)
Tako postaje jasno da Izrael i njegov Jerusalem ne žele više da daje niti da deli iako se dešavaju pregovori za mir između Izraela i Sirije (u kojima se radi o povratku Golanske visoravni) iako Izrael zemlju Palestincima predaje (da bi eventualno sam svoju državu mogao održati uvek će Jerusalem biti povod za svađu jer ovaj grad je (šta mu ime znači) Grad mira, a Izrael ga neće prepustiti zbog mira u njemu će se uvek dešavati nove svađe i kako će tamo ikad biti mir.
Pitanje zemljišta moći će se jednog dana po pregovorima mira , možda rešiti – kao i  mirni sporazum sa Egiptom kad im je vraćeno poluostrvo Sinaj i sporazum mira sa Jordanom. Možda postoji i neki dogovor sa Sirijom ako im se vrati reon Golana ali oko pitanja vladavine nad Jerusalimom nikad se neće složiiti. Mišljenje se slaže sa proročanstvom Biblije kao što piše u Zahariji (Zah.12:1-5)
Poslednji veliki svetski rat, zbog Jerusalima
Nakon ovog proročanstva Jerusalim je za okolne narode kao čaša vina. Za arapske narode ta čaša je posuda za piće napunjena toliko teškim vinom da od toga postaju opijeni i nisu više vladaoci svojih čula, to se dešava u našem vremenu sa narodima Arabije u koje se mora ubrojiti i Irak sa njegovim diktatorom Sadamom Huseinom. Oni objave džihad, sveti rat protiv Izraela kao da su sišli s uma protiv tog malog naroda koje je u svojoj maloj zemlji ponovo našao svoju staru i novu domovinu. U trećem stihu Jerusalim ipak postaje kamen spoticanja za sve narode. Po ovom proročanstvu sve sile celog sveta postaju deo ovog konflikta, ceo ovaj region bliskog istoka postaje preferirarn interes velesila. Sećamo se kada su Iračani umarširali u Kuwait nakon toga su se Amerika i Evrpa nadovezale u rat protiv Iraka. Konflikt tamo automatski uvlači mnoge narode i Rusija ponovo želi da bude moćna i želi da se meša u svetsku politiku kao što nam pokazuje rat protiv Čečenije. Ljudski rod iz svoje sopstvene snage neće izdejstvovati svetki mir. Sam Bog morat će sa jakom i energičnom rukom da se uplete u to da bi ljude smirio poveo miru i da bi dom Judin zaštitio. Jevreji će ipak shvatiti da ih samo Bog može spasiti. Vreme Božijeg uplitanja ipak je povezano sa dolaskom Mesije Sina Božijeg. Mir može samo doći kroz jednu jaču moć koja dolazi od spolja, Isus će biti kralj vladar svih naroda na zemlji, ko bi inače mogao biti pravedan vladar nad svim ljudima
Prorok Isaija kaže: (Is.2:1-5)
Da li je ovo moguće bukvalno razumeti, da li Isus zaista treba da vlada iz Jerusalima koji se danas prezentuje kao turistički grad sa mnogim različitim hramovima, crkvama i religijama, da li on kao Jeriusalim treba da postane sedište svetske vladavine? To je za mnoge danas teško zamisliti ali proročanstva Biblijska govore o tome i pogađaju korak po korak tačno tako kako je Bog to kroz njegove sluge i proroke rekao. Deca Izraela su se ''lutanjem pustinjom'' kroz narode u njihovu obećanu zemlju vratili i ponovo je doveli procvata, da li je potrebno još više dokaza da se Božija namera i ostvarauje, ko se tome protivi kao što to čine mnogi političari bliskog istoka, taj je Božiji neprijatelj i taj će propasti ili će nekada svoju grešku ili zabludu morati da shvati. Arapski narodi će onda Boga Avramovog, Isakov i Ismaelovog prepoznati i ako će Isusa ne samo kao proroka već kao i sina Božijeg priznati i pokloniti mu se isto tako će i jevreji morati da prepoznaju onog koji je pre dve hiljade godine bio raspet (Zah.12:10)
Tek onda će se potomci semita pomiriti sa ljudima i sa Bogom nadajmo se da vremena do tada nema puno da će se jad i prolivanje krvi konačno završiti. Nadajmo se da će se iz Jerusalima uskoro proširiti mir na ceo svet. Božija reč to najavljuje i ono što On obećava bi će stvarnost .

Da li izraelski Cionisti imaju pravo na palestinsku teritoriju?
Vrlo jednostavno i jasno ćemo odgovoriti na ovo pitanje, NE!
Zašto?
Zato što ako bi svako tražio teritoriju na kojem su živeli njegovi pretci onda bi se svaki evropski narod morao proterati!
Povezanost sa svetim spisima...
Ovo pitanje je još jasnije sobzirom da većina današnjih jevreja potiče od plemena Hazara sa teritorije turske koja nema nikakve veze sa palestinskim jevrejima.
Kako to jevreji tumače ne bi me čudilo da sutra crnac iz afrike pređe na judaizam i traži svoju zemlju izrael!
95% jevreja su aškenazi koji također potiču iz istog plemena...
A na kraju krajeva čak i da zaslužuju tu zemlju koja je cena mira?
Šta danas može kupiti ljudski život? Ili šta nemože?
Čak je i Lord Moyne sekretar Kaira rekao 42 godine da Jevreji baš zbog ovog razloga nemaju pravo na svetu zemlju jer i nisu potomci starosedilaca Izraela.
Danas se ovo nigde ne pominje kako bi se pomutila misao Jevreja, i tako je apsurdna da je mozemo porediti sa indijancima kojima ne samo da se laže da su hindusi već da je i njihova misija da se vrate do reke gang i da je osvoje...



Sporna teritorija koju svi znamo kao Palestina, "sveta" izraelska zemlja,.. se prostire između Eegipta do Turske i Mediteranskog mora.
Ovu regiju sačinjavaju tri dela, a to je južni deo ili nova država Izrael, centralni deo- Liban i severni deo- Sirija
...
u Bibliji piše: "zemlja za koju se bog zakleo vašim očevima, da pripadaju vama" ( misli se na Jevreje)
Ova zemlja ima još naziva kao što su "obećana", "sveta"... zemlja koja pripada samo izraelu, jevrejima!
To i nije tako strašno, ali strašna je Činjenica to što Jevreji ne samo da misle da je sva ova zemlja uključujući sve tri ove regije njihova, već i ta što će uraditi ama baš sve da se dokopaju te zemlje.
I naravno ta me činjenica, a trebala bi i vas najviše da smeta, jer će mnogo ljudi ostati bez svojih domova, bližnjih kao i svojih života.

Palestina potiče od reči philistine i ta je zemlja živi i postoji skoro dugo kao i sam Izrael, stanovnici ove zemlje bili su uglavnom ne-semiti.
Tokom perioda Rimljana centralni deo današnje Palestine je od 132-135 godine rimski vladar Hadrian "očistio" od Jevreja i proterao ih je u današnje delove severne Palestine i južnog Libana!
Nakon toga se teritorija nazvala palestina I,II,III...
...
Početak pravljenja okupacione države Izrael 1948 godine.
Tokom II sv.rata desio se progon i ubijanje velikog broja  “nevinih” žrtava koji su bili i Jevreji, oni koji su preživeli su deportovani na područije Palestine, sve dok njihov broj nije dosegao kritičnu masu, kada su Jevreji počeli da se organizuju protiv naroda koji ih je primio.

1948 godine Izrael je započeo rat protiv palestine, rat kojeg nazivaju "rat oslobođenja",a palestinci ga nazivaju katastrofom.
Države koje nisu priznale Izrael, su je počele napadati jer se napravila na pogrešan način i pokušali su da vrate teritorije koje je Izrael okupirao.
Egipat, Sirija, Jordan,Liban i Irak su bile zemlje koje su pokušale vratiti otetu zemlju!
Rezultat ovoga je ispala podela zemlje među Izraelom, Jordanom i Egiptom.
Znamo da su Jevreji došli u Palestinu,napravili svoju policiju haganah koja je sarađivala sa Britancima.
1940 godine je donesena odluka da hanagah treba imati 10000 mobilnih vojnika zajedno sa 6000 britanskih vojnika + 50000 običnih vojnika.
Odlučeno je da 10000 vojnika od kojih je 3000 iz palestine bude poslano u v britaniju na vojnu obuku koji bi se kasnije vratili u palestinu i nastavili borbu protiv palestinaca.
Pored ovog broja, postojale su volonterske snage koje su brojale oko 3000 vojnika.

U palestini se nalazilo 100.000 britanskih vojnika koji su sarađivali odnosno pomagali stvaranje izraelske države, na račun nevinih palestinaca!
Izrael danas poseduje 200 nuklearnih bombi, od 1970god poseduje i jericho dalekometne rakete koje imaju domet 4500km!
od 1948 godine pa i mnogo pre počeli su konflikti koji se i dan danas dešavaju na ovom područiju!

Ali uvek kada se pomene Jevrej, skoro svi pomisle na žrtvu drugog svetskog rata, gasne komore, hitlerova pogubljenja u logorima u nemačkoj, poljskoj, bez obzira o čemu je reč, svima se u glavi stvori predstava često i preuveličana o holokaustu i stradanju jevreja.
Kada pomenemo izraelsko-palestinski konflikt niko ne vidi palestinske žrtve, niko ne gleda palestinsku decu kako ginu!

Razlog tome je bolesna propaganda koju Izrael širi po ekranima širom sveta, većina medija tzv "slobodnih medija" neće prikazati istinu već mora prikazati ono što izraelu odgovara.

Sve do sada bi se nekako i moglo rešiti, uključujući podelu teritorije, plaćanje ratne štete... i svega ostalog, ali najveći problem je taj što se izralelska vojska danas više nemože zaustaviti!
Čak i ako dođe do poraza, apsolutnog poraza izraelske okupacione vojske, velika je verovatnoća da će sve otići tamo gde ne bi trebalo da ode, jer imaju 200 atomskih bombi koje sve mogu sravniti sa zemljom (kojom zemljom).

Upravo to i jeste problem, što izrael nikada neće ispustiti moć iz ruku, većina ljudi koji se nalaze u izraelu pogrešno su nasađeni na neku stvar da bi mogli posmatrati odnos palestina-izrael na pravi način!

Uveren sam da će ovo Iran sve da završi!