КРАТКА ИСТОРИЈА ИЗДАЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

Пише: Ратко Личина, министар Владе Републике Српске Крајине у изгнанству

Девети јануар 1993. је злокобан за Републику Српску Крајину и свеукупне српске интересе. Тога дана, за округлим столом у Београду, седале су вође: Југославије,Србије, Црне Горе, Републике Српске и Републике Српске Крајине. Ништа није наговештавало да ће државници, најављеним саветовањем, условити скори србскипораз на свим пољима. У првом реду, на ратиштима – од вишеструко слабијег
непријатеља.

Не верујем да је ико од истраживача југословенских збивања назрео шта се тога дана десило у свечаној сали Савезног извршног већа на Новом Београду (како се убившој Југославији звала та зграда).

Можда се ништа није ни десило – бар не нешто неуобичајено. Тако су изгледалисви сусрети србских вођа после разбијања СФР Југославије. Показаће се да им је(ВОЂАМА), у то време, ум био или незрео, или помућен – предодређен за наношење штете сопственом народу. Та помућеност је, сигуран сам, последица и опхрваности навиком да ће се сваки државни или национални проблем, на неки нејасан начин - а задовољавајуће, решити и да они ту не треба ништа да предузимају. Било је то јалово интелектуално наслеђе из педесетогодишњег периода комунистичке владавине, кад је, за сваки друштвени, државни и билокоји проблем, решење доносио Јоспи Броз Тито,или његов партијски Централни комитет. Део тог јаловог (интелектуалног - може се рећи и националног) наслеђа је и болећивост према браћи муслиманске и католичке религије и опасно србско затварање у завичајне границе - с нехајношћу према другимсрбским етничким земљама.

Да ове оцене нису без упоришта, показаће и ово саветовање србских првака ипотоње понашање страначких вођа и утицајних интелектуалаца.

Од овог договoра (узимајући у обзир однос војних снага сукобљених страна) могле су се очекивати само одлуке о војним операцијама против хрватских и муслиманских сепаратистичких снага и - србска победа. Услови за то су били изванредни. Први пут у историји, наметнути рат Србима, трајао је без уобичајених србских подела на две (међусобно) сукобљене војске. Било је то велико србско (национално) достигнуће ратних година 1991 – 1995. Превазилажењем те страшне, самоубилачке, српске бољке из давније и новије прошлости (Срби и у турској и у аустријској војсци, Срби у војсци Аустроугарске против Србије и Црне Горе, Срби у партизанима и четницима, Срби инфобировци и Срби титовци), веровало се, биће омогућене лаке победе на бојном пољу против муслиманско-хрватског непријатеља. С таквим предубеђењем су пошли чланови делегације Републике Српске Крајине из
Книна у Београд.

Српске вође су се окупиле и расправљале о приликама на ратиштима око Републике Српске. Овако је формулисана једина тачка дневног реда, тог 9. јануара 1993:

1) Ситуација у Републици Србској.

Подразумевала је мере против хрватско-муслиманских напада на србска насељаи граничне положаје Републике Српске. Тих дана су јединице Републике Хрватске и оне из Херцеговине и Босне пљачкале и палиле србска села у Херцеговини, усмеравајући свој продор према Требињу и Невесињу. Рушиле су православне храмове и скрнавиле гробове србских цивила, побијених у Другом светском рату. У исто време, мировни посредници су предлагали кантонално уједињење три верске заједнице у Босни и Херцеговини - у једну државу, уместо да, тих дана, запрете Хрватској због етничког чишћења Херцеговине од Срба.

Делегација Републике Српске Крајине (премијер мр. Здравко Зечевић, министар иностраних послова Слободан Јарчевић и саветници у Влади Душан Старевић и Боро Мартиновић) пошла је у Београд са ставом да се хрватска офанзива заустави увођењем у борбу јединица: Југославије, Републике Српске и Републике Српске Крајине.

Југословенско војно ангажовање, омогућавао је Венсов план и уговор о повлачењу ЈНА из Босне и Херцеговине – у оба случаја је југословенској страни дато до знања да може употребити своју војску ако србском народу у РСК и РС буде запретила опасност. То су представници власти СР Југославије, нападно, истицали за скупштинском говориницом, на партијским скуповима и у изјавама за новинаре. Делегација Републике Српске Крајине је полазила од тога да ће неукроћена Хрватска ојачати на бојиштима Босне и Херцеговине и да ће се, касније, обрушити на Републику Српску Крајину.

Посебно је то извесно, ако војска Југославије остане неактивна и ако мировнипосредници такво стање почну тумачити обавезним правилом при сваком следећем нападу Хрвата и муслимана на Републику Српску Крајину и Републику Српску.

Што се тиче стварања јединствене Босне и Херцеговине с православним, муслиманским и католичким кантоном, делегација РСК је пошла из Книна са ставом да је такву државу немогуће створити, јер би она, у правом смислу, била монструм држава. Спремили смо се да образложимо да она не би могла имати ни заједничку заставу, ни грб, ни језик, ни образовни систем – посебно не истоветне уџбенике из
историје, итд. У међуанродним превирањима, закључили смо, Срби Босне и Херцеговине би тражили савезнике у србским државама, Хрвати у Хрватској, а муслимани у Турској и другим муслиманским земљама. Крајишници су, зато, имали намеру да заступају гледиште о уједињењу Југославије, Републике Српске и Републике Српске Крајине.

Делегацију Републике Србије, чинили су Слободан Милошевић, предсеник и Владислав Јовановић, министар за иностране послове; Републику Црну Гору: Момир Булатовић, председник и Мило Ђукановић, премијер; Републику Српску: др Радован Караџић, председник, др Никола Кољевић, потпредседник и Алекса Буха, министар за иностране послове и СР Југославију: Добрица Ћосић, председник и генерал Живота Панић, начелник ГШ Војске Југославије.

Кад смо ушли у салу, за столом је био само генерал Живота Панић. Поред њега су сели Книњани: Боро Мартиновић и Душан Старевић, а до ове двојице, лево, премијер Зечевић и ја. Мартиновић и Старевић су разговарали с генералом Панићем о потреби да се, заједнички, заустави хрватска офанзива у Западној Херцеговини и да се Хрватима запрети да не чине сличне кораке – ни против Републике Српске, ни против Републике Српске Крајине. Генерал Панић се понашао као да му ово говоре несташна
деца. Нехајно је одговарао да Војска Југославије нема снаге за тако нешто. На Мартиновићеву примедбу да је она бројнија, опремљенија и снажнија од хрватске, генерал Панић је, опет нехајно, додавао да југословенска војска нема, ни приближно, технику какву има НАТО. Разговор је прелазио и на међународне односе, о којима генерал није детаљније расправљо, али их је коментарисао тако као да су, претходно, Крајишници од њега тражили да објави рат НАТО-у. Видело се да генерал Панић даје
до знања да се Војска Југославије неће мешати у србско-хрватске и србско-муслиманске оружане сукобе – као да се ради о ратиштима у неким прекоморским земљама, а не у србским (ево, генерал Панић испољава споменуту српску завичајну скученост – код њега нема ни наговештаја о бризи за целину србских националних интереса).

У току ове благе (али злосутне) препирке, ушла је делегација Републике Српске, па смо устали да се поздравимо. Караџић, Кољевић и Буха су сели преко пута наше делегације, десно од генерала Панића. Затим су стигли Црногорци и, после руковања,заузели место лево од Крајишника. С Булатовићем и Ђукановићем су дошла још два члана, али их нисам познавао, нити сам им знао звања.

Уз више живости, дочекали смо долазак представника Србије: Слободана Милошевића и Владислава Јовановића. Јовановић се руковао са свима, а Милошевић јестао неколико метара од стола - држећи у десној руци запаљену кубанску цигару.

Поздрављао се подизањем леве руке према свакој групи за столом. Није се руковао ни са ким. Мало је стојао, па је најближима и Владиславу Јовановићу нешто рекао, окренуо се и изишао из сале. Републику Србију је остао да представља само министар Јовановић. Сео је између делегације Републике Српске и генерала Панића.

Последњи је ушао Добрица Ћосић, вођа делегације Савезне Републике Југославије и председавајући на овом србском самиту. Поздравио са са свима и заузео место између делегација Републике Српске и Црне Горе. Није питао зашто нема Слободана Милошевића.

Отворио је седницу и дао је реч др Радовану Караџићу. Председник Републике Српске је говорио о преговорима за уређење бивше Босне и Херцеговине, износећи детаље из предлога мировних посредника и своје ставове о њима. Није показивао стрепњу за судбину србског народа у Босни и Херцеговини и то је било изненађење за нас – Крајишнике. Ми смо с том стрепњом стигли у Београд и били уверени да ће се донети одлуке о сузбијању свакодневних офанзива муслимана и Хрвата, озбиљним ангажовањем потребних војних снага свих србских држава, посебно из Југославије.

После је говорио и Владислав Јовановић, па нешто и генерал Панић. Но, све изговорено је било без знакова да ће српске вође донети било какву значајну одлуку.

Онда је, у име делегације РСК, затражио реч Душан Старевић. Претходно је давао знаке мени да говорим и изнесем илузорност стварања кантоналне Босне и Херцеговине, што сам, још у Книну, представио као градњу монструм државе.

Старевићу се свиђало ово одређење, па је желео да га образложим. Признајем, нисам се усудио да говорим. Имао сам трему од помисли да нисам дорастао скупу где ће се донети судбоносне одлуке. Зато је Старевић рекао нешто о немогућности функционисања јединствене Босне и Херцеговине после овако крвавог обрачуна међу њеним религиозним групама. Додао је: ''Наш министар иностраних послова Јарчевић је правилно закључио да би то била монструм држава''. Старевић је указивао на потребу да се непријатељ мора победити на фронту (јер нас напада), али је клима, после Караџићевог излагања, показивала да се о неком заједничком војном ангажовању против муслимана и Хрвата неће ни расправљати.

После Старевића је говорио премијер РСК мр. Здравко Зечевић. Позивао је на слогу међу србским земљама, заједничку стратегију и заједничке мере против непријатеља. Он је био човек који ништа није прећуткивао. У том моменту, није отрпео ни понашање чланова црногорске делегације. Седели су и незаинтересовано пратили излагања осталих. Мило Ђукановић је чешће гледао преко других делегација, а Момир Булатовић пред себе, у своје шаке. Зечевић је, повишеним гласом, овако завршио својеизлагање:

''А сада, нека ми кажу браћа – Срби из Црне Горе – зашто ништа не говоре?''

Мило Ђукановић се тргао и мало накривио главу. Видело се да се чудом чудио - откуда право овом Книњанину да (тако дрско) прозива руководиоце Црне Горе, које тема на састанку и не занима. Да је овакав закључак о тадашњем премијеровом премишљању (и премишљању осталих из Црне Горе) тачан, показаће реч председника Црне Горе Момира Булатовића. Није показивао изненађење после питања крајишког премијера. За разлику од Ђукановића, остао је миран. Немарно је дигао руку и затражио од председника Ћосића реч. Тихо је говорио и видело се да је желео да остави утисак доброг и мудрог говорника. Охрабрио га je и претходни ток расправе.

Очигледно, био је задовољан што радикални став Републике Српске Крајине према непријатељу, нико не узима у обзир. Оваква атмосфера са скупа ће га навести да изговори нешто чега би се морао заститдети и човек који нема никакве везе с државним функцијама.

Мора му се признати да је умео лепо да се изражава, без обзира што у том изражавању није било ни трага од државничке (и никакве) мудрости – у коју је он био уверен. Говорио је о познатим чињеницама – везаним за преговоре о Босни и Херцеговини у оквиру Међународне конференције о бившој Југославији. А после тога необавезујућег монолога, повисио је глас. Желео је, тако, да уверљивије остави повољан утисак на већину присутних – на све осим на Крајишнике. Знајући да је код
чланова осталих делегација нашао истомишљенике, изговори је и следеће:

''Па видите. Ситуација је тако нејасна, да ја и не знам ко ми је непријатељ. Просто, не знам у кога да уперим пушку''.

Затражио сам реч. Председник Ћосић ми је рекао: ''Изволите''.

Више нисам имао трему. Овако изговорена реченица ме је уверила да седим с људима који и не наслућују какве су их историјске околности затекле на кормилу држава. (Како сам навео на почетку – с умом који очекује да ће све недаће и предстојеће српске трагедије отклонити неко - као Јосип Броз Тито и нешто - као партијски Централни комитет).

Обрушио сам се на председника Момира Булатовића. Питао сам га зар му није јасно да му је непријатељ онај ко убија његов (србски) народ. Скренуо сам му пажњу на тренутна недела хрватске и муслиманске војске у Херцеговини и другим србским крајевима. На крају сам му објаснио:

''Ваши непријатељи су муслиманска и хрватска војска. У њих уперите пушке. И знајте, то су први ешалони НАТО-а, али ако победите те прве ешалоне, неће Западноевропљани и Американци слати против Вас децу из утроба својих жена''.

Сви присутни су били изненађени. Мора да сам говорио и гласно. Настао је мали тајац, а Момир Булатовић, супротно својој навици да не дозволи да га ико надговори, није затражио реч да полемише са мном. Погнуо је главу и ћутао. Није се снашао ни председавајући Ћосић. Узео сам поново реч. Обратио сам се председнику Ћосићу:

''Господине Председниче, Ви сте дужни да пошаљете армију у Херцеговину и да тамо сломите хрватску офанзиву. После тога, Хрватска се више неће усуђивати да напада Републику Српску и Републику Српску Крајину. Онда ће се спорови моћи решавати преговорима''.

Ћосић се видно збунио. Чак му је и брада мало задрхтала. Изговорио је, само:

''Ви мене позивате у рат!?''

''Да! Позивам Вас у рат!'' – одговорио сам.

` Желео сам да наставим дијалог са њим, али је то онемогућио др Радован Караџић. До тада смо сви говорили седећи, а он је сад, нагло, устао. Да би ме спречио да још нешто изговорим, брзо је добацио председнику Ћосићу:

''Ми Вас не зовемо у рат, господине Председниче! Нама таква помоћ од Југославије није потребна. Једино што тражимо од Вас, господине Председниче, је да нас Југославија призна у границама које имамо...''

Председник Републике Српске је још говорио и отворио неке неважне теме, којих се више и не сећам. После њега је затражио реч Момир Булатовић, али није полемисао са мном. Није се освртао ни на своју малопређашњу збуњеност - да не зна ко му је непријатељ и да не зна у кога пушку да окрене. Опет је говорио тихо, подвлачећи да Црна Гора нема никакве посебне интересе, него да ће деловати онако како то буду чиниле и друге: Србија, Република Србска и Република Србска Крајина.

Тиме је састанак завршен.

http://www.enovosti.info/index.php?option=novosti&idnovost=37884#.UAbq2nIoPYg

Документ Председника Ћосића о обавезама Југославије Једном приликом сам, коју годину касније, видео у Савезном комитету за сарадњу са УНПРОФОР-ом документ из кабинета председника Добрице Ћосића, од 12. јануара 1993. Веровали или не, била је то забелешка о састанку Председништва
Југославије од 8. јануара 1993. године – само дан раније од овог србског самита. И што је најзагонетније – у њему је убележен закључак да ће Војска Југославије интервенисати против муслимана и Хрвата ако угрозе србски народ у Републици Србској Крајини и Републици Србској. Ето, 24 часа после таквог закључка, председник Добрица Ћосић се изненадио кад сам му предложио да пошаље војску, тих дана, против Хрвата у Херцеговини. А да му никад није ни била намера да се држи одредбе из овог свог документа о обавезној одбрани србског народа, показаће и догађаји од 22. јануара 1993. године. Тога дана је председник Ћосић допутовао у Београд из Женеве, а Хрвати су извршили агесију на Републику Српску Крајину – у Равним котарима, у околини Масленичког моста и на подручје хидроелектране Перуће.

По налогу Владе у Книну, требало је да ступим у везу са руководиоцима Србије и Југославије, ради захтева за хитну војну помоћ. Одлучио сам се да потражим председника Србије Слободана Милошевића. Било је јасно да је најутицајнији државник у Србији и Југославији. Али, нико није желео да каже где се налази и на који телефонски број могу да га позовем. Неколико пута сам звао његову секретарицу. Безуспешно. После ми се јавио председник Владе Републике Србије Радоман Божовић. Изразио је забринутост за народ у Крајини и промрмљао - да он нема никакву надлежност око слања југословенске армије у помоћ Крајишницима. Уверавао ме је да не може да ступи у телефонску везу са Милошевићем, јер је овај напустио Београд и није обавестио куда је отишао. Додао је да је за војску надлежан њен Врховникомандант - Добрица Ћосић.

Био сам министар у Влади РСК тек трећи месец и до овог момента нисам веровао да би државници у Београду могли овако да поступају. Али, ето, уверио сам се.

Сви ће показати исти ниво неозбиљности, попут Радомана Божовића - који се играо надлежностима, као да је у питању омладински слет, а не проливање крви сопственог народа.

Од састанка Врховног савета одбране (што се очекивало), видим, нема ни помена.

Телефонирао сам председнику Ћосићу. Одазвао се. Тек је дошао из Женеве, где је имао сусрет с функционерима Уједињених нација. Почели смо разговор с разменом поздрава и љубазно. Обавестио сам га докле је хрватска војска напредовала на територији РСК, да руши насеља и убија цивилно становништво. Затим сам изнео мишљење да Војска Југославије треба да притекне у помоћ крајишкој и замолио сам га да изда, истог дана, наређење у том смислу. Посебно, за дејства ратног ваздухопловства. Преклињао сам да то буде одмах, алудирајући својом молбом на дијалог око неприлика на фронту србских официра из Првог светског рата, у једном од његових романа. Од тог момента разговор је постао друкчији. Додао сам да препусти генералима време и место напада на хрватске оружане снаге. Председник Ћосић се изненадио предлогу, истоветно као и 9. јануара. Можда се и пренеразио, кад сам изговорио да генерали донесу оперативну одлуку. Почео је да објашњава да то не може да учини, да је у питању велики ризик и да ће Међународна заједница осудити Хрватску и ова ће бити приморана да повуче војску из Крајине. Рекао сам му да су операције хрватске војске у току и да постоји опасност да уклеште Книн са две стране.

Упозорио сам да ће Хрвати направити, у том случају, масовни помор Срба, а да од њихосвојене територије никад нећемо вратити. Ако их не победимо на бојном пољу. Није се обазирао на могућност овако трагичног исхода. Почео је да говори на такав начин да сам могао закључити да се покајао што је пристао на разговор са мном. На крају је рекао да војску неће слати у помоћ Крајини. То му нисам оћутао, добацио сам му:

''Тако нешто, Ви не бисте написали у својим романима''.

Тад је изгубио контролу над собом. Викнуо је у слушалицу:

''Мислите ли Ви да сте већи патриота од мене?!''

Разменили смо још неколико реченица, али оне више нису имале никакав значај за угрожене Србе у Крајини. Председник Ћосић је заборавио због чега сам га звао и говорио је као да је у питању расправа о нијансама наших карактера, а не о крвопролићу на делу националне територије.

(Док сам разговарао с председником Ћосићем, у мојој канцеларији је био новинар Зоран Богавац. Видео сам да бележи моје речи овог разговора. Рекао је:

''Нека ово остане за историју''.

Као и сваки новинар, није одржао реч. За неколико дана је објавио овај телефонски разговор у часопису ''Дуга''. Наравно, није дословно, јер му нисам пренео шта је говорио председник Ћосић. Због чланка ме је звао саветник Председника Ћосића Светозар Стојановић и озбиљно ми замерио што сам разговор уступио новинару. Рекао  је да је скоро дословно пренесен – значи да га је Богавац прилично успешно реконструисао, или га је добио од Државне безбедности Србије. Не знам. Углавном, одговорио сам Стојановићу да нисам знао да је неко мој и Председников разговор снимао и уступио новинару. Уверавао сам др Стојановића да нисам учествовао у обелодањивању разговора с Председником Ћосићем).

Звао сам, телефоном, генерала Животу Панића, али ми у Генералштабу нису давали везу. Узео је слушалицу генерал Домазетовић. Изненадио се да министар Крајине нешто претражује по Генералштабу Југославије. Ипак је пристао на разговор и био је прилично коректан – рекао ми је да су кренули на ратиште камиони ''добро натоварени''. Али, додао је нешто у смислу да свако треба да се бави својим послом, а то су војна лица, у то време, често понављала - када бисмо ми из Владе тражили неко објашњење, или изражавали сумњу у спремност наше војске да одбрани земљу.

За разлику од државника и генерала, грађани Србије и Црне Горе су друкчије реаговали на хрватску агресију од 22. јануара 1993. Сами су ишли на ратиште, а око 25.000 их је отишло преко нашег војног представника у Београду. Своје добровољце су послале: Србска радикална странка, Странка србског јединства, Србски покрет обнове, странке Милана Парашког и Мирка Јовића, и још неке. Преко нашег пункта, отишао је на фронт и Капетан Драган – само са двојицом сарадника. Нажалост, Генералштаб
Српске војске Крајине их није искористио у окршајима. После две три недеље, скоро сви су враћени кућама, а највећу нетрпељивост официри у Крајини су показали према Жељку Ражнатовићу Аркану и његовим момцима.

Чудна одлука Генералштаба Српске војске Крајине

Чињеница да десетине хиљада добровољаца (поред споменутих 25.000, у РСК су стизали и други, из: Србије, Црне Горе, Републике Српске и из иностранства) нису биле искоришћене на сламању хрватске офанзиве и избацивању окупаторских трупа с државне територије, говори о немару према националном интересу и на неким нижим нивоима у власти тадашњих србских држава – управо, онако како се тај немар искристалисао на састанку србских вођа 9. јануара 1993, у Београду. Очигледан пример је понашање војних кругова Републике Српске Крајине у време споменуте хрватске агресије на РСК, 22. јануара 1993.

У то време је министар одбране Крајине био пуковник Стојан Шпановић. Имао је честе сусрете са представницима УНПРОФОР-а и многи су га уважавали. Један од њих му је дао планове предстојеће хрватске агресије и обавестио га да ће уследити 22. јануара 1993. Министар Шпановић је, у тајности, мобилисао Бенковачку бригаду и припремио је хрватским трупама замку у Равним котарима. Три дана пре агресије, начелник ГШ Српске војске Крајине генерал Миле Новаковић, писменом наредбом, демобилише војнике и официре ове бригаде. Министар Шпановић је био запрепашћен, консултује Владу и пише писмо генералу Новаковићу да се мобилизација понови и бригада хитно врати на положаје. Уследило је нешто што се више не може оценити речју ''запрепашћење''. Ко зна који појам треба употребити – генерал Новаковић је одговорио министру војске да Генералштаб Српске војске Крајине не обавезују наредбе министра одбране и да он не дозвољава обављање мобилизације. (Копије оба писма, срећом, сачувао је министар Шпановић и склонио их на неколико места). Углавном,
генерал је оваквом одлуком одбио надлежност Владе РСК, а може се само претпоставити да је око овога био консултован и Врховни командант, Председник Горан Хаџић. Он је, вероватно, подржао став Генералштаба, а не Владе - иначе се не може друкчије објаснити овакав исход разилажења Владе и Генералштаба у вези са предузимањем (непредузимањем) мера за одбрану земље.

Уследила је хрватска офанзива - тачно онако како је један од официра УНПРОФОР-а обавестио министра Шпановића, 22. јануара. Према достављеном плану, главнина хрватске војске је упала у Равне котаре - у небрањен простор, опљачкала и попалила села, а затечене цивиле побила.

Нешто слично се десило и пред хрватску агресију 8. септембра 1993. Неколико дана пре овог датума, србска војска је уклонила запречне пешадијске и тенковске мине у подручју Медачког џепа. Тако је хрватска војска прешла безопасан гранични појас и упала у 11 србских села и заселака, убијајући затечене цивиле. Хрвати нису поштедели живот ни домаћим животињама, а све српске куће су попалили. Био је то најочигледнији подухват ''спржене земље'' – појам у хрватској војној терминологији,
који ће бити примењен и у каснијим нападима на Републику Српску Крајину.

На дан хрватске агресије, Влада РСК је написала наредбу Генералштабу да предузме све да би се непријатељ избацио с државне територије. У исто време, Влада је одбила сваку помисао на преговоре с Хрватском док се не елиминишу све последице овог хрватског напада. У исто време, територијална одбрана Лике (под четничким знамењима), на челу са Радетом Чубрилом, кренула је у Медачки џеп.

Доборовољци су се јављали, поново, са свих страна. У исто време, Генералштаб, по наговору УНПРОФОР-а, почиње посредне преговоре са Хрватима. Гарантује се повлачење хрватске војске, али се, у исто време, забрањује повратак српске војске и полиције у Медачки џеп. Влада не прихвата услове, али Генералштаб потписује такав споразум, не обавештавајући Владу. Војска, у исто време, хапси Радета Чубрила. Умало није дошло до међусрбског обрачуна. Срећом, избегнут је – а њега се србски народ плашио више од рата са Хрватима. Из тог разлога, Раде Чубрило и припадници личких
територијалних јединица су се примирили, али су исписивали пароле о ''издајничкој Влади'' и ''издајничким генералима''.

У оваквој ситуацији, кад се одустало од обрачуна с агресором на бојном пољу, Влади је преостало да на преговорима покуша повратити суверенитет над територијама које су Хрвати заузели у јуну 1992 (Миљевачки плато), у јануару и септембру 1993. И као што то бива, мада је успевала да неке повољне споразуме и потпише, ситуација је остајала онаква какву су успоставиле војне снаге на терену – а оне су биле у корист Хрватске.

Кад се говори о Србској војсци Крајине у ово време, био би грех не споменути војни полигон Капетана Драгана, у Брушки, у Далмацији. Кад су га посетили високи службеници америчког Конгреса и један од бивших заменика министра иностраних послова САД, били су запрепашћени високом обученошћу војника и официра. КапетанДраган је демонстрирао војне вештине маладих курсиста и Американци су му упутили честитке.

Но, Американце је највише изненадио садржај једне видео касете. Приказан је са ње филм о Драгановим војницима - снимљен у околини Сплита и Шибеника. Да не би било преваре, они су се сликали у Сплиту с хрватским новинама, на којима се видео датум. Били су обучени у хрватске униформе и чак су, изнад Сплита, развлачили жицу свог пољског телефона. То су били младићи рођени, углавном, у Далмацији, па Хрвати нису могли ни да помисле да су могли бити Срби. Било их је и из мешовитих бракова (србско-хрватских). Један добровољац међу њима био је из Смедерева, али је морао да ћути да не би изговорио коју реч типичну за свој далеки завичај, што би одало целу групу.

Кад је било одлучено да се, после хрватске агресије од 22. јануара 1993, нападне хрватска војска око Шибеника и Задра, ови момци Капетана Драгана су већ били стигли до хрваске артиљерије (као хрватски драговољци) и из топова су извадили ударне игле. Међутим, овај противнапад српске војске је отказан кад је већ почео.

Никад, нико од официра није обавестио Владу по чијем наређењу.

Предложио сам Влади да се Капетан Драган наименује за главног инспектора војске и да се при сваком корпусу отвори по један његов центар за обуку. Влада је усвојила предлог и проследила га Генералштабу. После извесног времена, Капетан Драган је отишао на одмор у Београд, а његов камп је неко од официра затворио, одневши сву опрему - незнано куда.

Мере Међународне заједнице против Републике Српске Крајине

После одлуке да се против Хрвата не улази у веће окршаје у септембру 1993, било је јасно да ће се хрватски руководиоци одлучити за коначни војни обрачун са  РСК. Но, до тада је Србска војска Крајине још увек представљала озбиљну претњу за агресора. Имала је око 50.000 војника (Крајишника и добровољаца) и солидно наоружање, а још је било расположења у другим србским крајевима и иностранству дасе, по потреби, број добровољаца вишеструко повећа.

Хрвати су рачунали с три своје предности у блиској будућности:

1) Југославија и Република Србска неће помоћи Републици Србској Крајини у случају опште хрватске офанзиве,

2) Војска Крајине ће се осипати, јер ће строге санкције Савета безбедности ослабити привреду и довести до потпуног сиромаштва становништва, а

3) Војска Хрватске ће, за то време, бројчано и стручно јачати и наоружавати се.

Ови закључци нису послератна мудрост. Одмах после хрватског напада у септембру 1993, Министарство за иностране послове РСК је проценило да ће западноевропске и прекоморске земље, у најкраћем року, почети са издавањем виза породицама из Републике Српске Крајине и Републике Српске. Упозорили смо владе Југославије, Србије, Црне Горе и Републике Српске да ће се то чинити с намером да што више војних обвезника напусти две западне српске земље и да војна премоћ почне прелазити на хрватску и муслиманску страну.

Овај документ Владе Крајине није помогао. У Србији и Црној Гори су издавани пасоши свим србским избеглицама, а визе страних земаља су им утискиване по скраћеном поступку. Истовремено, многи Крајишници су лако налазили посао у Србији – у редовима полиције, другим државним службама, па чак и у касарнама Војске Југославије. Бежање војних обвезника из Србије (Србијанаца) у иностранство (на што су их охрабривале многе опозиционе партије), омогућавало је Крајишницима да постану професионални војници у Србији. Тако је Србска војска Крајине остајала са све мање војника. Влада у Книну је тражила од СР Југославије да се сви способни за војску врате у Крајину, али југословенске власти нису хтеле да разговарају о томе.

Само су чиниле маркентишке кораке. Обављале су попис војних обвезника међу србским избеглицама из Хрватске и Републике Српске Крајине и уверавале Владу у Книну да је ''одбрана Крајине под контролом''.

И опозиционе странке и интелектуалци у Југославији (као и власт) против државних и националних интереса

Демократска опозиција је учинила највећу част Слободану Милошевићу кад га је оптуживала - да је заговорник рата против муслиманских и хрватских сепаратиста.

Власти у Сарајеву и Загребу, нема спора, имале су у програму погром над Србима, па свако ко је промовисан за њиховог противника, заслужује ореол родољуба и праведника – у овом случају (с тачке гледишта демократске опозиције у Југославији), то је Слободан Милошевић. Тако су демократи, тражећи да се југословенска војска не меша у међуверске и међунационалне сукобе западно од Дрине и Дунава, самоподржавали политички програм Слободана Милошевића, или (да будемо праведнији)
програме влада: Југославије, Србије и Црне Горе (јер, ко год је заузимао положаје у њима, одговоран је, а не само један - најутицанији).

Укратко, власт Слободана Милошевића је само глумила да ће бранити српске земље западно од Дрине и Дунава, а ту глуму је опозиција (њена већина) нападала као стварност. Тако су и власт и опозиција вукле иста антидржавна и антинационална кола.

Да се, неким чудом, опозиција определила за патриотска прегнућа, па да је од власти тражила да покаже на делу да је припремила све да одбрани, рецимо, Републику Српску Крајину, Милошевић не би могао узмицати (јер је у његовим редовима била патриотска већина – с којом је, уз овакву опозицију, успшно манипулисао). А спремност на одбрану ове српске државе (или покрајине), била би најприкладније и најприродније решење. Ми, Срби, треба да се замислимо зашто смо препустили део
своје територије агресору – иако смо од њега војно били надмоћнији.

Деловање опозиционих лидера је имало велике штете по српске интересе, мада се то, на први поглед, не би могло закључити. Обично се мисли да само партије на власти могу бити криве или заслужне за штете или добити у држави. Пример из 1991. и 1992. показује да је поступак Вука Драшковића нанео неизмерљиву штету србском народу Босне и Херцеговине, а, тиме, и Србима у осталим крајевима, кад је позвао своје присталице да не гласају. Тад је његов Србски покрет обнове био једна од најмасовнијих партија у србским земљама. У Босни и Херцеговини, друга по снази, после Караџићеве Српске демократске странке. Присталице је имала, углавном, међу млађим покољењима. После таквог упутства СПО својим члановима у Босни и Херцеговини, тамо је гласање прошло без учешћа великог броја Срба. Не зна се колико су Срби изгубили, таквим поступком, посланичких места у Скупштини. Чињеница је да
су Срби имали већи број популације старијих годишта, а муслимани оних испод 18 година и да се на пописима становништва у БиХ, пре 1991, кривотворило - приказивало да је муслимана више, него што их је било. На основу овога се може закључити да су Срби, можда, могли имати половину посланика да су сви гласали. Тада посланици Хрвата и муслимана не би могли изгласати издвајање Босне и Херцеговине из СФР Југославије, па је постојала могућност да се, србским гласањем против сепаратизма, избегне међуверски рат 1992. године. Много година касније, Вук Драшковић ће изјавити да СПО није изишао на изборе у БиХ – ''да не би поделио србско бирачко тело''. Ужасна тврдња! Па ако део Срба није гласао - а није, онда је најдиректније подељено србско бирачко тело. Да је СПО изишао на изборе и освојио, рецимо, двадесетак посланичких места у Скупштини Босне и Херцеговине, ти посланици би, у каолицији са посланицима Српске демократске странке, чинили парламентарну већину и имали би власт у држави.
Штета због ове грешке Вука Драшковића, догађаји су, можда, могли кренути сасвим другим (мирољубивијим) током – да муслимани и Хрвати нису имали већину у Скупштини.

http://www.enovosti.info/index.php?option=novosti&idnovost=37884#.UAbq2nIoPYg

RSK je izdana 1990. na prvoj balvan revoluciji

Srbima nametnut rat? Tko ga je nametnuo,naneružani Hrvati ili nenaoružani i zbunjeni muslimani.

а шпегељ црче од смеха

 

Чекај, Хрвати и Муслимани били ненаоружани? Да се нису можда Срби убијали међу собом, јер је за рат као за танго потребно двоје 
А уосталом ЗНГ-е су још почетком 1991 биле наоружане до зуба а ХДЗ је делио својим члановима оружје...

je,je uz svaku člansku iskaznicu dobili bi tenk i zrakoplov pun bombi.Komu je pripalo silno naoružanje JNA?

А ко је окупирао касарне у Хрватској и имао Немачку и САД на својо страни? Да вам Амери нису помогли ништа не би урадили...

a da vam jna nije dala oružje šta bi to vi uradili.Lako je topovima rokat sa 5 km.

u hrvatskoj hrvatima, u bosni muslimanima.

Bila je pre par dana statistika kome je sta pripalo ali je zaostali iz hrvatske ogranicen kao balkon ili se trudi da zivi u lazi... verovatno ovo drugo...

valjda imaš 20 godina pa ti opraštam ovu glupost.

Скоро сво наоружање који и данас има Хрватска војска (а и много више јер су у задњих 10 година много тога отписали) је пореклом из опкољених касарни ЈНА које су се предале још 1991.г. Изузетак су они шлепери који су прошверцовани још пре почетка рата са источнонемачким и мађарским калашњиковима и противтенковски ручни бацачи ракета Армбруст као и укупно преко 50 борбених авиона и хеликоптера МиГ-21, Ми-8 и Ми-24 који су прошверцовани из бившег СССР преко Чешке 1993.

Odakle vam onda M-84?

Ti si jedan veliki fasista...

nisam baš veliki ,onako osrednji

uz sve uvazavanje  suseda iz lepe njihove,mislim da bi vam bilo mnogo,da vam je u ruke dopalo i naoruzanje JNA?
ono,bas bi bilo preocigledno,da smo sami protiv svih.ovako je ipak pravljen,kakav-takav balans.

upap,
balas bi bija da smo   mi i muslimani imali oružja kao vi pa bi bilo manje i žrtava i razaranja.

Da ste vi i Muslimani imali vise oruzja opet nereseno jer bi se poklali medjusobno kao sto je i bio slucaj 

koji ce im racku oruzje kada su placali Srbima da gadjaju one druge.
i jos jednom, oruzje iz hrvatskih kasarni zadrzali su hrvati, kao i motorna vozila. u bosanskim - muslimani.