Na pučinu umesto vešala!

Oktobra meseca 1698. jedan jedrenjak stajao je danima ukotvljen na pučini kraj Angvilje, ostrvca na severu Karipskog mora. Bez zastave na krmi i građe koja je ukazivala da nije iz ovog dela sveta, brod je delovao tajanstveno, a takav je bio i posao koji su mornari neumorno obavljali: prebacivali su sa broda sanduke, pa prevozili do ostrvca i vraćali se po nove.
Sa komandnog mosta ovaj posao nadgledao je zapovednik, okom kopca, ali lica koje nije odavalo zabrinutost. Bio je to Vilijem Kid, čuveni gusarski kapetan Kid, a njegovi ljudi su, šta bi drugo, sakrivali blago!
Vilijem Kid nije počeo karijeru kao gusar, naprotiv. Bio je uvažen moreplovac kojeg je grupa trgovaca iz Londona uposlila da štiti njihove brodove krcate dragocenim teretom na putu iz Indijskog okeana do Britanije. Neustrašiv i gvozdene volje, ko bi bolje nego Kid mogao da rastera gusare?
Kad, gle! Nekoliko meseci posle Kidovog odlaska na dužnost do Londona je stigla neverovatna i zapanjujuća vest: brodovi koji su se kretali Indijskim okeanom napadnuti su i pokradeni negde kod Madagaskara, a napadač je bio – kapetan Kid! Kid je prisvojio jedan jermenski brod, natovario na njega opljačkano blago i krenuo put Kariba da, kako smo već videli, sakrije sve na Angvilji.

Nož u oficira

Pre nego što ispričamo priču o Kidu do kraja, recimo ipak da nisu svi postali gusari – što znači morski razbojnici – na ovakav način. Gusari su, u stvari, bili odmetnici. Oni su postojali, valda, od kako ljudi plove morima, ali zlatno doba kada su bili strah i trepet svih pučina počelo je kada i osvajanje Amerike.
Amerika je bila puna zlata i dragocenosti koji su na krcatim španskim i portugalskim galionima plovili put Evrope. Naravno, bilo je i drugih zastava na brodovima: Englezi, Holanđani, Francuzi, sve su to bile pomorske sile i utrkivale se ko će više i ko će brže dopremiti blaga i cenjene robe iz dalekih zemalja.
Te su plovidbe bile i te kako mukotrpne, pogotovo za posadu. Ponekad bi trajala mesecima. I, događalo se sledeće: more urla, ogromni talasi razbijaju se preko ograde i treskaju na palubu "planine" mutne, slane vode. Od vetra se jedva čuje i urlanje "boska", šefa posade koji neprekidno izdaje naređenja. Većina mornara polumrtvih od bacanja tamo-amo, leže u potpalublju, a ono malo sposobnih, mokri do kože, nastoje da održe "orahovu ljusku" da se ne prevrne i svi potonu.
Nevreme traje danima, ali najzad sviće mirno jutro. Posada nema odmora. Svi skaču na noge, podižu jedra, krpe pocepano i nastavljaju pokidano, plovidba traje kao da ništa nije bilo. Oko podneva mornari dobijaju ručak: po komadić poluotopljenog sala i malo dvopeka. Užas! Voda više nije za piće, hrana polucrvljiva. Jedan mornar skače na noge, prilazi oficiru i unosi mu se u lice:
- S nama postupate gore nego sa životinjama!
Šamarčina kao bič pukne preko mornarevog obraza, ali ovaj munjevito izvlači nož i probada oficira. Svi skaču uz urlik:
- Na kulu!

Pravda je neumoljiva

Kula, to je ona kitnjasta građevina na krmi svakog jedrenjaka u kojoj se nalaze kapetanove odaje, gde su sefovi, gde su mape i gde je život mnogo udobniji nego u potpalublju.
Pobunjena posada nadire u kulu, što znači da mora da zarobi svog kapetana jer sada više nema natrag. Gvozdena disciplina i takvi isti zakoni nalažu da je kapetan jedini gospodar posle Boga, ko u njega takne ima da se rastane od života, pobunjenike čekaju samo vešala. Oficiri staju u odbranu broda i kapetana – jer ni njima ne preostaje drugo: pobunjenici neće ni njih. Gušenje, krici, krv šiklja... Pobunjenici najzad savladavaju oficire i kapetana koji će, ako ga ne smaknu, biti vezan i iskrcan negde, na neko pusto ostrvo.
Mornari preuzimaju brod i sve što je na njemu. Biraju za svog kapetana najsposobnijeg među njima. Bacaju i pale zastavu... Sada su postali još jedna gusarska banda, a to znači da im nema povratka ni na jedno kopno, jer sve gusare čeka konopac.
Vreme je da se vratimo Kidu, gusaru koji je to postao na sasvim drugačiji način i po tome postao čuven u istoriji gusarenja! Kid je znao da povratak u Englesku znači omču oko vrata. Možda u to nije verovao? Tek, umesto da ostane u Indijskom okeanu gde je bio siguran, Kid je okrenuo kljun prema Antilima. Dospeo je do Angvilje i zakopao blago, pa zaplovio ka domovini!
Kid se sâm predao vlastima. Izgleda da je čvrsto verovao u to da će ga spasti njegovi uticajni i ugledni prijatelji. Ali, ništa od toga. Na suđenju je pokušao da objasni zašto se preobratio u gusara. Zakon je zakon, a tako je u Engleskoj oduvek bil i Kid je, baš kao i svaki gusar, bio on kapetan ili običan mornar, morao da visi.
Presuda je izvršena u maju 1701. godine. Njegovo telo bilo je prvo premazano smolom, pa potom obavijeno lancima kako se ne bi brzo raspalo! Obešeni Kid visio je dugo na ušću Temze kao strašna opomena svim pomorcima koji se otiskuju na pučinu...

Strašna smrt na dasci

Omiljeni gusarski plen bili su španski galioni koji su krcati zlatom plovili iz Amerike, duž obala Antila kako bi se domogli Iberijskog poluostrva. U lučicama, zalivima i skrovitim uvalama Kube, Santo Dominga ili Jamajke vrebali su pirati vredno osmatrajući nailazak jedrenjaka. A onda, za tili čas, bili bi kraj njega. Na svojim lakim i brzim lađama piratima nije bilo teško da munjevito i gotovo nečujno doplove do teških galiona.
Pirati su obično koristili takozvane ostrvske barke, lake lađice dugačke 25m i široke 6 koje su imale samo jednu katarku sa trouglastim jedrom. Voleli su i tip broda zvani brigantin, izdužen i šiljat čije je građa omogućavala da se čak i uz vetar veoma brzo prikradu nekom galionu. Od nešto težih brodova gusarima je bila pogodna samo mala fregata na kojoj se nalazilo čak do deset topova i koju su gusari u XVIII veku koristili za prepade dalje od obale, na otvorenom moru.
Na piratskim lađama lepršale su, naravno, piratske zastave, svima dobro znane zastrašujuće crne ili crvene sa mrtvačkim glavama, ukrštenim kostima ili kamama, ponekad sa celim kosturom! Već i sâm pogled na te zastave ledio je krv u žilama, pa sada zamislimo one na napadnutom brodu! Zastave sa lobanjama obavljale su pola posla i pre nego što bi gusari ispalili prvi hitac: posada galiona, paralisala bi se videvši da su se gusari okomili na nju...
A gusari su znali za sva moguća lukavstva, pa se dešavalo i to da privuku galion sebi, a onda odmorni nasrnu na njega. Kako?

Vatra na glavi, urlik iz grla

Svoj na prvi pogled "jadni", mali brod gusari su "maskirali" tako da izgleda kao da je pretrpeo brodolom: plutao bi "napušten", polomljene katarke i pocepanih i spuštenih jedara. Nekoliko žena mahalo je maramama; neki starac podizao svoj štap – sve to, naravno, kada bi se pojavio galion. I veliki brod prišao bi da pomogne "brodolomnicima". Čim bi njegov snažni bok dodirnuo onaj mali, razlegao bi se urlik iz mnogih grla, sevnuli bi bodeži i sablje, a "jadne žene" i "starac" skakali bi na noge lagane i bacali lažnu odeću... Ostali posao gusari su lako obavljali pored na smrt prepadnutih mornara koji su se brzo predavali.
Znalo se već unapred šta koga čeka. Mornari su morali da pođu sa piratima i postanu njihovo pojačanje, oficiri u more, a za kapetana bila je određena strašna smrt. Sa broda bi se isturila jedna daska prema moru, a vezanih ruku i sa maramom preko očiju kapetan je morao da hoda po njoj. Naravno, to se završavalo samo jednim: gubljenjem ravnoteže i padom, uz urlike radosti gusara koji su bili najsrećniji ako bi se dole našla i ajkula.
Među najokrutnije gusarske kapetane spada Crnobradi koji je punih deset godina, 1708-1718, terorisao brodove koje je put nanosio između američkih država Karoline i Virdžinije. Crnobradi je bio toliko strašan i činio takva zla da je sujeveran narod tog vremena, a pogotovo mornari, smatrao kako je on glavom i bradom – đavo!
Crnobradi je bio džinovska stasa, odeven od glave do pete u jarko crveno. Na šeširu je nosio snopove zapaljene slame! Dodajmo tome njegovu gustu, kao gavranovo perje crnu bradu upletenu u dve debele vitice uvezane mašnama, pa jezive urlike koje je ispuštao kada bi jurnuo u napad, satansko cerekanje, psovke i sasvim je jasno zašto su ljudi padali u nesvest ugledavši ga.

Uštirkani pirat tužnog lika

Ipak, kako kaže stara izreka da i nad popom ima pop, našao se jedan engleski poručnik koji je u borbi prsa u prsa ubio Crnobradog. Taj podvig bio je do te mere neverovatan da nijedan mornar nije verovao u smrt "đavola"! Vlasti su onda mrtvo telo Crnobradog prenosile od luke do luke i izlagale ga kako bi se svi uverili da je taj užasan čovek ipak pobeđen.
Svaki gusarski kapetan imao je svoju "masku", pa kao što je Crnobradi "predstavljao" đavola, tako je Bartolomju Roberts bio "Tužni pirat". Kada bi ga neko video na ulici, pomislio bi – gle kako fini, pobožan gospodin! Roberts je u svako doba dana i noći imao na sebi besprekornu i otmenu odeću na kojoj se posebno isticao bogati žabo beo kao sneg od uštirkane čipke, a preko njega je visio brilijantski krst na zlatnom lancu od kojeg se Roberts nikada nije odvajao.
Svojoj posadi ovaj savršeni zapovednik zabranjivao je i kap alkoholnih pića, o kocki nije bilo govora, baš kao ni o zabavljanju sa lučkim devojkama. Umesto toga, Bartolomju Roberts priređivao je svojoj posadi s vremena na vreme koncerte, a nedelje su imali da provode u molitvama.
Taj i takav kapetan imao je samo jednu manu: bio je najuspešniji gusar u istoriji! Opelješio je, zamislite, tri stotine brodova pre nego što je ubijen u trista prvom napadu!
Među najslavnije pirate spada i Henri Morgan, sigurno jedini pripadnik ove fele koji je postao – baron i umro kao viceguverner Jamajke, okružen svim mogućim počastima. Morgan je u stvari bio toliko moćan, prosto kao car na talasima, pošto je ukupno četvrt veka "operisao" u Karipskom moru, plenivši isključivo španske brodove. On je odlazio i u kopnene pohode, pa je tako opustošio Panamu. Čak su i britanske vlasti zazirale od ovog svog sunarodnika i da bi, valjda, i same izbegle zlo, postavile su ga da upravlja Jamajkom. Henri Morgan je tek pod stare dane prestao da plovi i sigurno je jedini gusar koji je umro u svom krevetu 25. avgusta 1688. godine...

Skrovišta postoje!

I danas kruže legende o piratskom blagu koje leži skriveno ko zna gde. Još ima ljudi koji uporno tragaju za mapom ili beleškom koja bi ih uputila na pravo mesto. A da nije reč samo o pustim pričama pokazuju slučajevi kada su retki srećnici – pronašli gusarsko blago.
Gde je Crnobradi sakrio svoje blago? Celo stoleće posle njegove pogibije 1718. godine šuškalo se da to mora biti negde duž severne Karoline ili Virdžinije i celo stoleće tragači su bezuspešno prekopavali pedalj po pedalj tih obala. A onda se dogodilo čudo. Kapetan Semjuel Hejli otkrio je na ostrvu Benks, koje leži na pučini naspram Nju Hempšira, pet zlatnih poluga: mora biti, smatralo se, da je to deo plena onog čuvenog Crnobradog...
godine 1942. vlada SAD najednom se zainteresovala za dotle neotrkiven ostatak blaga i na Benks uputila ekipu ljudi koja je čak imala i nekakav dokument pronađen u arhivi u kojem je stajalo da blago leži "na granici najveće plime na jednoj plaži istočno od lukobrana Smatinoz". Ispostavilo se da bi kopanje na tom mestu ispalo toliko skupo da je vlada digla ruke od blaga. Onda je jedna grupa istraživača 1950. godine otkupila koncesiju nad celim ostrvom, pa načinila snimke iz aviona na infracrvenom filmu. Pokazalo se da na njemu zaista ima metalnih predmeta.
Tragači su poskakivali od sreće. Prvi njihov korak bio je da u mesnoj banci iznajme sef koji je držan danonoćno u pripravnosti. Rezultat? Posle godinu dana odustali su od daljeg traganja, u dugovima preko glave... Kao da se Crnobradi ponovo zacerekao, a imao je običaj da kaže: "Samo đavo i ja znamo...!"
Ko zna, možda neko jednog dana, ipak otkrije ovo blago koje još čeka srećnika.

Ruke do lakata u zlatu

Pretposlednjeg dana decembra 1733. godine iz Baltimora je isplovio brik "Meri" pod zapovedništvom kapetana Edvarda Sjuarda, koji je na plovidbu poveo i svoju nevestu na medeni mesec. Međutim, u Antilima je brik bio zahvaćen strahovitom olujom i počeo da tone. Ljudi su panično pokušavali da se smeste na malu šalupu za spasavanje i domognu obližnjeg ostrvca. Ali, talasi su i nju bacali gore-dole, prelivali i potapali, tako da su svi našli smrt u pobesnelom moru izuzev dve osobe: kapetana i njegove mlade žene.
Njih dvoje su čudnom igrom slučaja uspeli da se dohvate ovog kopna. Kao za pakost, ostrvo je bilo potpuno pusto. Činili su što su mogli da prežive: Sjuard je lovio divokoze kojih je bilo na ostrvu, pecao, sakupljali su i neke plodove. Dani su bili dugi i dvoje brodolomnika tumaralo je ostrvom dok nisu nabasali na veliku pećinu. Sjuard je unutra opazio i neki zid. Radoznao, uvukao se, razrušio zid i našao se u podzemnoj prostoriji. Na podu je ležala vreća. Kapetan se nagao, podigao, kad! Iz poderotine su počeli da ispadaju zlatnici!
Ciknuo je od sreće i pozvao ženu. Ušli su još dublje u prostoriju, a ona je bila puna sanduka i vreća. Ogromno, neverovatno blago! Zaranjali su ruke do lakata u zlatnike, u sanduke krcate zlatnim lancima, dijamantima, ukrasima... Čudo!
Posle te nenadane sreće, Sjuardove je obuzeo očaj. Šta će im toliko blago kad su na ovom pustom mestu sa kojeg ko zna da li će se ikad izbaviti?

Korveta donosi spas

Bilo je trenutaka kada su pomišljali da će i kosti da ostave ovde. Pučina je danima bila prazna, nijedan brod da se ukaže na vidiku... Onda su jednog dana začuli – glasove! Požurili su na plažu i našli se pred šestoricom Crnaca. Bili su to robovi koji su pobegli sa Jamajke i iscrpljeni jedva se dohvatili ostrvca.
To je samo otežalo njihov položaj, pošto je trebalo još šest usta da jede, a ostrvo je bilo malo i gotovo ničega na njemu nije bilo.
Uzalud su palili vatre, upućivali signale. Meseci su prolazili, a nade za spas sve manje. Sjuard više nije hteo ni da pogleda blago koje kao da je bilo prokleto, a kako i ne bi kad je gusarsko? Sada je to potpuno beskorisno bogatstvo.
Jednoga jutra dogodilo se pravo čudo. Kao da sanjaju, a ipak, bila je to java: velika engleska korveta pristala je baš uz ovo ostrvo da mornari otklone neki kvar! Bio je to spas. Gotovo dve godine posle brodoloma, 12. III 1735. godine, Sjuard i njegova žena iskrcali su se na Jamajku, bogati kao Krezovi. Blago koje su pronašli pripadalo je niom drugom do čuvenom Henriju Morganu.
A šta se dogodilo sa blagom slavnog kapetana Kida? O njemu još kruže najfantastičnije legende, ali izgleda da dobar deo tog blaga još čami na nekom ostrvu. A evo šta se o svemu zna.

Tajanstvena neznanka u crvenom

Tokom celog XVIII veka neki misteriozni brodovi bacali su kotvu kraj Angvilje i drugih ostrva i ostrvaca za koja se verovalo da ih je Kid pohodio. Tragači su prevrnuli valjda sav pesak, uvukli se u sve pećine, ali – ništa. Doduše, za onoga ko traga za zakopanim blagom ćutanje je zlato. Da li je neko, ipak, pronašao bar deo Kidovog blaga?
Kažu da je posle Angilje Kid pristao i na plaži u Vinitropu, država Masačusets. Tamošnji meštani decenijama su pretraživali plažu kao krtice i na kraju digli ruke od Kidovog blaga i okrenuli se svojim poslovima! Greška! Godine 1829. jedan crni sluga opazio je na steni vreću koju kao da je more izbacilo. Podigao je, zavirio unutra i – pogađate: bila je puna zlatnika!
Pedeset godina posle ovoga Volas Vajmen, dečak iz ribarske porodice, cunjao je po ovoj istoj plaži kad je iz bostonskog omnibusa izašla žena odevena u crveno, prišla mu i upitala:
- Ima li ovde negde ruševina stare tvrđave?
Takva ruševina zaostala još iz vremena američkog rata za nezavisnost stvarno je postojala baš u blizini i dečak je odveo gospođu u crvenom do nje.
- To je to, to je to – mrmljala je neznanka, pa okrenuvši se detetu dodala:
- Vidiš, dečko, pod našim nogama zakopano je blago.
Mladi Volas gledao je razrogačenih očiju i otvorenih usta, a gospođa mu je stavila ruku na rame i poverljivo objasnila:
- Znam da se ja nikada neću dokopati tog blaga, ali tebi odajem tajnu. Blaga ima na svim onim ostrvima što ih vidiš odavde. Jednoga dana, ako budeš dovoljno hrabar, ti ćeš ga pronaći i bićeš bogat.
Dama u crvenom nestala je i Volas je više nikada nije video. Ali, shvatio je ozbiljno i danima je dolazio na ruševinu, kopao i kopao. Najzad je pomislio da je nepoznata žena sigurno bila luda i zaboravio je na blago. Prošlo je deset godina. Dečaj je porastao i postao ribar. Jednoga predvečerja krenuo je da baci mrežu, kad je opazio nepoznatu šalupu kako se udaljava od obale utonula u more pod teretom nekog ogromnog sanduka.
Volasu je projurila kroz glavu slika žene u crvenom. Blago! Odjurio je na ruševinu. tamo je sada zjapila sveže iskopana rupa, na njenom dnu videli su se ostaci rđe sa okova na sanduku, a jasni tragovi u pesku govorili su da je neko izvlačio težak teret. Volas je shvatio da je to blago, Kidovo blago, sve vreme je bilo zaista tu, pod njegovim nogama. Eto, nije umeo da ga nađe.

Mesečina kao putokaz

Čitaoce sigurno zanima i sudbina ogromnog blaga "Tužnog gusara" Bartolomjua Robertsa. I ta je priča kao iz avanturističkog romana! Kada je Roberts ubijen, njegova posada je zarobljena i svi su obešeni svem izvesnog Kenedija. Otkuda to? E, Kenedi je znao tajnu gde se nalazi desetine hiljada zlatnika i zato su mu ne samo poštedeli život, nego je i dobio 15% blaga svog kapetana, što je bila pozamašna svota, a uz to je zadržao i Robertsonov dijamantski krst.
Kenedi je svoje blago – zakopao. Znao je mesto gde ga sigurno niko neće naći, a nalazilo se na obali reke Kenebek u američkoj državi Mejn. Zatim je na komadu kože, baš kao što su to činili gusarski kapetani, usekao izgled dotičnog mesta sa neophodnim uputstvima, pa otplovio u svoju rodnu Englesku.
U domovini je Kenedi kupio tavernu koja je ubrzo postala stecište proibsveta i utočište za lopove. Valjda se i sâm bivši gusar odao i na kopnu jedinom "zanatu" koji je znao da radi, pa je uskoro pao u šake policiji i "omastio konopac".
Mnogo godina docnije, 1878. Kenedijev unuk ili čak čukununuk prešao je Okean sa onim komadom kože u džepu. Ali, tog Kenedija u Americi je progutao mrak, a gusareva mapa promenila je ko zna koliko ruku dok se nije obrela kod nekog Džordža Benera.
Bener je shvatio polupismeno uputstvo i ubrzo se našao blizu ušća Kenebeka zajedno sa jednim drugarom. Danima i noćima pretraživali su obale reke pokušavajući da nađu gorostasnu topolu i ispod nje kvarcnu stenu, ali sve je bilo uzalud. Bener je grozničavo razmišljao: pejzaž se i te kako promenio od Kenedijevog vremena, možda tog drveta više nema? Jedne noći privukla ga je neka jaka svetlost i pošao je u tom pravcu. Mesečeva svetlost obasjavala je beli kamen koji je prosto blještao. Tu smo! – pomislio je Bener i nije se prevario. Stenu su celu noć i sledeći dan pokušavali da pomere dok najzad nisu uspeli! Ali, ispod nje je opet bio neki kamen.
Taj kamen podigli su začuđujuće lako i uzgledali – crvotočan poklopac. Brže-bolje su ga otkopali, izvukli, otvorili i – umalo nisu pali u nesvest. Bio je do vrha napunjen zlatnicima. Uronili su ruke unutra i napipali u sredini blaga nešto uvijeno u grubo, uvošteno platno. Izvukli, razmotali. Brilijantski krst! Bilo je to zaista blago gusara Robertsa.
Bener je svoj novac uložio u poslove i postao kustos Pomorskog muzeja u Bostonu, dok je njegov prijatelj svoj deo iskoristio da dovrši studije. Međutim, preostali deo novca uložio je u nesigurne poslove i sve izgubio!

Zatočenici kornjačinog ostrva

Nije čudo što su baš Antili privlačili najviše gusara ili, kako se sve nisu nazivali morski razbojnici: pirata, korsara, flibustera, bukanira. Među njima je, doduše, bilo razlika, ali ne baš velikih! Recimo, flibusteri su poreklom Holanđani, a i reč je njihova. Ona je uprvo vreme označavala mornara koji "slobodno zarađuje" i koji je u službi nekog princa, uglavnom holandskog. Ispalo je da su tokom XVII veka mnogi flibusteri sasvim slobodno razumeli reč "slobodno" i, prosto rečeno, činili ono što i ostali pirati, pa je tako i reč postala samo sinonim.
I naša reč "gusar" ima zanimljivo poreklo. Vuče koren, kako izgleda, od reči "gusa" ili "husa" koja je u XVIII veku označavala odvratnog napasnika – crva koji grize vinovu lozu! Otuda je ista reč počela da se koristi i za "grabež", a nastao je i glagol "husati": "tražiti ne bi li se moglo što ukrasti". Dakle, lopuža, lupež, eto šta je gusar. Pirat je mnogo starija, grčka reč kojom se označavao onaj "ko okuša sreću na moru". Zna se kakvu.
U gusarsku porodicu spadaju i korsari koji su slično flibusterima bili mornari u službi neke države i imali zvanično odobrenje – da napadaju i plene neprijateljske brodove. Pa su se pretvorili u, šta bi drugo, prave pirate.
I, najzad, bukaniri. E, oni su nešto malo drugačiji lupeži. Oni su na kopnu lovili veprove i bivole, pa prodavali njihovo meso piratima – za zlatnike, naravno! Meso su dimili u indijanskim sušarama koje su se zvale "bukani". Bukanira je bilo samo na piratskim ostrvima, pa su pored svog "redovnog" posla ponekad znali i da opelješe brod koji bi se nasukao na njihove obale.
A najčuvenije gusarsko skrovište bilo je Kornjačino ostrvo smeštno severno od Santo Dominga, u Antilima. Ono je imalo izvanrednu prirodnu luku naspram Bahama, baš na plovnom putu svih brodova, onih što su dovlačili zlato iz Amerike, kao i drugih koji su iz Indije i sa Madagaskara dovozili začine, svilu i ostale istočnjačke dragocenosti.
Gusarska družina organizovala je život na Kornjačinom ostrvu po sopstvenoj meri. Tu su bili svi jednaki, ma odakle došli, samo da su – gusari. Kapetane su birali među najboljima i najneustrašivijima, a onda se bez pogovora slušali. Blago su delili na ravne časti, samo je kapetan dobijao za polovinu više. Gusarske družine živele su po seocima, a tu, na Kornjačinom ostrvu bili su i njihovi zatvori za taoce ili otete osobe za koje su mogli da dobiju dobru otkupninu.
Imali su oni svoje nepisane zakone i za izdajnike u sopstvenim redovima. Ako bi neki gusar izdao družinu, čekala ga je kazna: odvoženje na sasvim pusto ostrvo gde bi bio iskrcan samo sa puškom, fišekom baruta i bocom vode. Šta mislite, da li je neko uspeo da se izbavi iz takvog položaja?

Užas u Boki Kotorskoj

U toploj, letnjoj noći 21. VI 1624, bio je petak, usnulom Perastu nečujno su se približavale mnoge galije. Stražar u Luštici, najisturenijoj tački bokeljskog zaliva, opazio je u predvečerje njihove obrise na pučini i toje odmah javljeno mletačkom rektoru grada Kotora koji je u to vreme, kao i Perast, bio u vlasti Venecije.
Rektor Mikeli pomislio je da te galije pripadaju španskoj floti Santa Kroče, admirala Pimentelija, koja je tih dana isplovila iz Napulja.

Kobna podudarnost

Rektor je odmah poslao glasnika da upozori Peraštane na moguću opasnost, jer nije se moglo unapred zanti da li su Španci raspoloženi prijateljski ili neprijateljski. Naredio je da se ovo ispita tako što će straže ispaljivanjem hitaca ustanoviti šta Španci smeraju.
Ispostavilo se da je rektor dobro mislio: bile su to španske galije, doduše samo na prolasku. Ukupno njih sedamnaest. Dakle, Peraštani su mogli mirno da utonu u san.
Kakva se samo kobna podudarnost desila te noći! Perastu su se, u stvari, istovremeno sa španskom primicala još jedna flota, a da jedna za drugu nisu znale. Kada su se straže uverile da Španci ne nameravaju ništa loše, onu drugu grupu galija niko nije ni primetio.
Ta druga flota bila je – piratska. Ukupno trinaest galija sa po 25-26 redova klupa, na svakoj klupi po četiri veslača, nečujno su teškim veslima sekli mirno, crno more. Gotovo i nisu remetili noćni muk... Možda je tu i tamo zasvetlucalo na mesečini poneko od brojnih sečiva jatagana na tim galijama koje su tiho i neumitno donosile smrt. Dolazile su sa severnoafričkih obala, iz Tunisa i Alžira –u to vreme pravih piratskih luka!
I Tunis i Alžir bili su pod suverenom vlašću Porte. Međutim, u želji da još više ojača vlast u severnoj Africi, Turska, velika sila tadašnjeg sveta, postavila je tamo posebnu upravu sa vicekraljem na čelu, a baš to je doprinelo da se ove države prilično osamostale. I, one su postale prava piratska središta, a njihove galije strah i trepet celog Sredozemlja.

Sa bakljama i jataganima

Negde pred zoru piratske galije pristale su u Perast. Iz njih su počeli da iskaču levenati, birani severnoafrički janjičari, svaki naoružan arkebuzom, jataganom i lukom sa strelama. Stiglo ih je ukupno tri hiljade – da orobe gradić koji je tada imao možda 600 stanovnika, od kojih je bar trećina odraslih muškaraca bila na plovidbi!
Levenati su odmah navalili na crkvu i privatne kuće. Najednom se noćna tišina pretvorila u strašan metež ispunjen pucnjavkom, povicima došljaka i kricima iznenađenih u snu. Turci su u buljucima upadali u kuće sa upaljenim bakljama u rukama i isukanim jataganima koji su sablasno svetlucali. Kupili su sve na šta bi naišli, a ljude – uglavnom starce, žene i decu – hvatali i odvlačili prema luci.
Neki su pokušali da se spasu bežeći na brdo Sveti Juraj koje se uzdiže odmah iznad Perasta. Tumarajući u mraku, bosih nogu preko kamenja, šiblja i borovih iglica, spotičući se, padajući i opet se pridižući u paničnom begu pred strahotom, mali deo Peraštana uspeo je da se spase. Odozgo su gledali kako se njihov, do tada lep i bogat kapetanski Perast u svitanje dimi od zapaljenih kuća i kako se galije, krcate plenom i ljudima brzo udaljavaju prema pučini.
Otegao se jauk iz mnogobrojnih grla. Tek je bilo jutro, a nesreća je već izmenila lik najbogatije bokeljske luke... Pirati su odveli gotovo 450 Peraštana, odk kojih 85 dečaka. Oni će, ako otkup u suvom zlatu brzo ne stigne, znalo se, postati janjičari. Devojke će u hareme, kao i mlade žene, a muškarci na galije, kao robovi.

Diplomatu na lomaču!

Ovo što se dogodilo sa Perastom bilo je, nema sumnje, dobro isplanirano: prepad je izveden u doba godine kada se većina muškaraca nalazila na brodovima,jer Peraštani su bili poznati moreplovci. A zatim, što je još upadljivije, pirati su očigledno bili dobro obavešteni da je ovo bogat grad, sa kapetanskim kućama i nekoliko bogatih crkava, među kojima je bila i zadužbina pomoraca Gospa od Škrpjela. Samo iz nje izneli su pedeset zlatnih prstenova, nekoliko zlatnih kolajni i niski bisera i druge nebrojene dragocenosti... Kako su to mogli znati?
Peraštani ni jednog trenutka nisu posumnjali da su za njihovu nesreću krivi Turci iz Herceg Novog, kao i oni iz Ulcinja, poznatog piratskog uporišta. Samo uz pomoć dobro obaveštenih dostavljača morski lupeži mogli su znati na koji grad i u koje vreme da nasrnu.
Pomorci koji su se vratili, pa zatekli prazne i razvaljene domove, a porodice zarobljene i odvedene daleko, pali su u najdublji očaj. Tako ej kapetan Ivan Cvjetković ostao bez brata i sestre, majke, žene i dvoje dece, a brod, jedino što je još imao, prodao je za samo dve hiljade dukata. Ta suma nije bila dovoljna ni za polovinu otkupa koji su tražili pirati za njegovu porodicu.
A peraštanski poslanik u Veneciji Tripo Mazurović teškom mukom je uspeo da sakupi tri hiljade dukata i otkupi 96-godišnjeg oca, čuvenog kapetana Iva Mazurovića, ženu Anđelku i sina Luku...
Venecijanski senat pomogao je Peraštane što u novcu za otkup njihovih najmilijih, što u slanju pregovarača u severnu Afriku. Međutim, sa piratima nije bilo moguće sklopiti bilo kakav dogovor. Salvago, duždev izaslanik u Tunisu i Alžiru, docnije je napisao kako su mu Turci pripretili da će ga živog ispeći bude li nastojao da smanji cenu za roblje iz Perasta. Salvagova hrabrost dostojna je divljenja: ostao je među piratima punih godinu dana. Ipak, nije mnogo postigao. Turci su vraćali roblje samo za suvo zlato. Tako su neki Peraštani morali da provedu u teškom robovanju i nekoliko godina.
Mnogi se nikada i nisu vratili u Boku.
Istini za volju, treba reći i to da se Perast, ipak, brzo ponovo podigao, pre svega zahvaljujući svojim dobrim trgovinskim vezama i svojim pomorcima. Ali, to je druga priča.

Ljudi iz čamca meta surovih

Jednoga dana 1725. godine u jednoj francuskoj luci, narod se slegao da posmatra nesvakidašnji, a jeziv događaj. To je Mornarica Luja XV privela gusarsku posadu na vešala. Jedan od razbojnika, kročivši na postolje smrti i pre nego što se omča zategla, stigao je da vikne: "Vi, kapetani i trgovci! Vašom surovošću i brutalnom strogoćom terate mornare da dezertiraju i postanu odmetnici! Postupate sa ljudima kao sa robljem! A hranite ih i gore!"
Nekoliko časaka docnije i ovaj pirat je izdahnuo. Spadao je možda u poslednje, pošto su u XVIII veku snažne mornarice – ponajviše britanska i francuska – iskorenile zlo sa okeana. U XVIII veku više nijedna tačka na kugli zemaljskoj nije bila sigurno skrovište za pirate.
Kad je prošlo vreme velikih jedrenjaka, prohujalo je i zlatno doba pirata. Ipak, postoje oni i dan-danas, pre svega u onim morima gde kopnene vlasti nemaju dovoljno snage da se sa njima obračunavaju. Tako u državama koje leže na mnogim ostrvima, kao što su Filipini ili Indonezija, pirati napadaju trgovačke brodiće koji plove od ostrva do ostrva. A najlakši plen su vijetnamske izbeglice, takozvani "ljudi iz čamca". Ti nesrećnici, koji se upuštaju preko mora nakrcani u krhke barkice zajedno sa onim što mogu da ponesu i svim dragocenostima koje poseduju, meta su bezobzirnih morskih lupeža.
Ima i danas slučajeva da pirati uskoče u velike brodove, dok u lukama čekaju na utovar ili istovar. Tada oni napadaju kapetanove prostorije gde se nalazi sef. Danas je, ipak, gusarenje mnogo ređe, pre svega zato što su brodovi moderni i brzi, snabdeveni svim uređajima – od radija do radara. A mora i okeane nadziru avioni, pa to znatno doprinosi bezbednosti plovidbe.



Gusareva greška

● Filbuster Bartolome Šarp krstario je 1680. godine morem kraj Paname i vrebao nailazak nekog galiona ili još bolje cele flote natovarene zlatom. Najzad je na horizontu ugledao "Belu planinu" – jedra "Santisime Trinidad" ("Presvete trojice"). Nastala je jurnjava i posle okršaja koji je potrajao nekoliko sati gusari su zauzeli brod. Na njemu je bilo 51.000 zlatnika, sasvim solidan plen, ali je zato na brodovima koji su se nalazili u pratnji "Santisime" bilo svega nekoliko džakova kovanog novca nevelike vrednosti kao i 700 poluga srme.
Ljuti zbog "nikakvog" ulova, gusari su potopili brodove. Kakva greška! Bile su to, u stvari, poluge čistog srebra, a gusari – nestručnjaci nisu znali da ga razlikuju od srme! Tako i dan-danas negde između Ekvadora i Perua na dnu mora leži 21 tona srebra. Izvolite, ako znate i smete!

Gusari u umetnosti

● Ko još nije čitao "Robizona Krusoa", roman velikog engleskog pisca Danijela Defoa? Glavna ličnost te knjige Robinzon postojao je u stvarnosti. Zvao se Alegzender Selkirk, a na pusto ostrvo izbacio ga je gusarski kapetan Tomas Stredling godine 1704. Stredling je, inače, pustošio zapadne obale Perua i Čilea svojim brodom "Pet luka". Blago je zakopa na neko pusto ostrvo na pučini spram Perua, potom bio zarobljen, pa pobegao. Uputio se, naravno, na to ostrvo i nestao za sva vremena. Ni blago nikada nije pronađeno.
Među čuvene knjige Danijela Defoa spada i "Istorija velikih gusara". I Robert Luis Stivenson znan je u celom svetu po "Ostrvu s blagom", romanu koji je prenesen i na film i u strip. Inače, među filmovima o gusarima sigurno su najpoznatije sve tri verzije "Pobune na brodu Baunti", zatim "Gusar Crnobradi" Rula Volša, sva tri dela "Pirati Kariba" i mnogi drugi.
I veliki Volt Dizni inspirisao se gusarima za "Petra Pana", jednu od najlepših priča za decu u kojoj se ovaj junak iz bajke bori sa strašnim kapetanom Kukom.

Žene među gusarima

● Bilo ih je! Čuvena je En Boni koja je živela u XVIII veku i bila ludo zaljubljena u – piratskog kapetana. Pratila ga je u svim pohodima i prerušena u mornara neustrašivo učestvovala u pogibeljnim akcijama. Družina je bila uhvaćena i privedena, ali je En izbegla vešala od kojih ju je spasao njen uticajni tata.
I Meri Rid je provela godine na gusarskom brodu. I ona je najzad dolijala, ali kad je stala pred lice pravde, nisu mogli da je osude na smrt pošto je bila trudna. Bačena je u zatvor i tamo se porodila, ali je ubrzo zatim umrla.

Najlakši plen

● Negde krajem XVII veka psotojao je gusar po imenu Džon Ejveri koji je "radio" po Indijskom okeanu. Osmehnula mu se neverovatna gusarska sreća, nešto što ulazi u legendu. Džon Ejveri nabasao je na brod koji je po silnom bogatsvu koje je nosio ličio na ploveću Ali Babinu pećinu. Nikakvo čudo: bila je to lađa Velikog Mogula, prebogatog i moćnog vladara sa juga Indije.
Šta se sve nije nalazilo na tom kraljevskom brodu. Pored 200.000 zlatnika, bilo je tu srebrnog posuđa, nakita, dragulja, svile i kadife. I sve je to palo u šake Džona ejvorija, kao što u Zemlji Dembeliji pečene ševe upadaju u usta.
Kako se gusar snašao sa tolikim blagom? Neki misle, mada nikada nije pronađen dokaz, da je deo negde zakopan. Ali, dragulje i sve najvrednije glupi gusar doneo je u London da sâm unovči i potroši, a tu su ga dočekali slatkorečivi i spretni trgovci. Mic po mic, blago je prešlo u njihove ruke, a Džon je skončao u bedi u nekom prihvatilištu za sirotinju.

[iz "Politikinog zabavnika" #2071/1991]



Pozdraviću Robertsa

Ostrvo Nju Providens, jedno od Bahamskih ostrva, pravi je raj na Zemlji. Nigde more nije plavlje, nigde rastinje tako bujno. Baš tu je pirat Dženkins napravio prvo gusarsko gnezdo na Bahamima. Luka Nju Providens, u stvari prirodna draga zaštićena od talasa i bura, dovoljno široka da primi veći broj brodova, a dovoljno duboka i za one sa najvećim gazom, bila je kao stvorena za gusare.

Mašnice živih boja

U prvo vreme Dženkins i njegova mala družina otiskivali su se sa ostrva i napadali manja mesta na obali američkog kontinenta ili presretali španske brodove. Uskoro su, međutim, dobili nove goste. U Evropi je 1713. potpisan utrehtski mir i – za gusare su nastali crni dani. Piratske bratije, koje su Engleska i Francuska dotle bogato plaćale i štitile u njihovim napadima na španske posede i brodove, ostale su bez moćnih zaštitnika.
Jedan deo gusara povukao se u miran život, drugi su pokušali da iskustvo u pljačkanju na moru prenesu na kopno gde su, na svoju žalost, ustanovili da je konkurencija mnogo jača nego na pučini, dok su treći pokušavali da se prilagode novoj situaciji i nastave sa starim zanatom. Njihovo utočište postao je Nju Providens. Najčuveniji među njima bio je Edvard Tič zvani Crnobradi.
Svi oni koji su u životu imali tu nesreću da sretnu Crnobradog slagali su se da on nije čovek već čudovište. Nadimak je dobio po čuvenoj crnoj bradi koja mu je pokrivala lice sve do očiju i spuštala se do pola grudi. Duge zamašćene pramenove kose i brade uplitao je u vitice i na svaku stavljao mašnice živih boja. Kad se spremao za bitku, imao je običaj da ispod šešira stavi nekoliko fitilja i zapali ih. Utisak je bio jeziv i prosto je paralisao protivnike. Crnobradi je nosio dva opasača sa po tri pištolja u svakom i sablju za pojasom.

Dvadeset pet rana

Glavno lovište Crnobradog bile su obale Karoline. Smelost kojom je pljačkao brodove i upadao u naselja i gradove toliko je neverovatna da je prešla u legendu. Jednoga dana, kada su mu zatrebali lekovi, usudio se da se na čelu svojih pirata pojavi u Čarlstonu, glavnom gradu države Karoline, i gradskim većnicima postavi ultimatum: ili će mu dati potrebne lekove ili će pobiti sve zarobljenike! Dok se o gusarskom zahtevu većalo, gusari su mirno šetali gradom kao da za glavu svakoga od njih nije u tom istom Čarlstonu raspisana poternica i obećana nagrada.
Crnobradi je vodio uredan brodski dnevnik, na primer: "Danas smo ispili poslednju kap ruma, družina je pomalo mračna, bagra se došaptava, neki govore da će me napustiti, ja bdim!... Najzad nas je poslužila sreća da zarobimo brod sa tovarom ruma!" Kada bi se napio, ovaj gusarski vođa imao je običaj da se sakrije i iz nekog budžaka puca na svoje ljude. Smatrao je da ih to održava u dobroj kondiciji i ne dozvoljava im da se ulenje.
Smrt je Crnobradog iznenada pokosila: u okršaju gusara sa engleskim trgovačkim brodom poručnik Mejnard ispalio mu je metak u grudi. Kad je leš pregledan, ustanovljeno je da je toga dana u borbi zadobio 25 rana! Glava Crnobradog odsečena je i za primer drugim piratima nabijena na pramac broda gde je poginuo.

Bračni teror Stida Boneta

U toku svoje plodne gusarske karijere Crnoradi je često sarađivao sa jednim neobičnim čovekom koji se zvao Stid Bonet. Bonet je bio bogat trgovac u godinama, cenjen i poštovan od svojih sugrađana na Barbadosu. Imao je čin majora u ostrvskoj policiji, a mučila ga je i teška kostobolja. ali, ovaj ugledni trgovac imao je nesreću da bude oženjen ženom naopake naravi koja mu je zagorčavala život. Grešni major godinama je izdržavao bračni teror, a onda mu je jednog lepog dana puklo pred očima, zakupio je brod i pridružio se Crnobradom.
Njegova specijalnost postali su brodovi s tovarima ruma i šećera. Ne bi se baš moglo reći da mu je to donosilo neku zaradu, čak je verovatno i deo posade morao da plaća iz svog džepa, ali su mu gusarski život i društvo Crnobradog u poređenju sa društvom sopstvene žene izgledali neuporedivo lepši i prijatniji. Ove olakšavajuće okolnosti nisu ostavile naročit utisak na sudije pred koga je Stid Benet izveden kad je uhvaćen. No, i sudija je imao svojih pet minuta, pa je osuda Stida Beneta na smrt ostala zabeležena kao jedna od najdužih u istoriji jer je časni sudija našao za potrebno da u obrazloženju citira gotovo čitavu Bibliju.

Đavolov sestrić

Slavnoj reputaciji Crnobradog u vodama Atlantika uspešno je konkurisao jedan mladić za koga se nije znalo ni ko je, ni kako se stvorio mešu piratima.
Obalska bratija, kako su se pirati međusobno nazivali, bila je ubeđena da je on, ako ne sâm đavo, a ono bar đavolov sestrić. Njihovo uverenje potkrepljivalo je povremeno pojavljivanje jednog tajanstvenog čoveka jezivog lika na brodu kapetana Luisa, kako su nazivali mladića.
Posebnu popularnost među piratima, uživao je kapetan Lou, autor užasne "zabave": svaki njegov zarobljenik morao je da prođe kroz špalir pirata naoružanih noževima i sabljama i svaki gusar morao je da ih udari. Ne pameti se da je ijedan zarobljenik ikada preživeo ovu "igru". Posebno zadovoljstvo pričinjavalo mu je da zarobljenicima odseče uši, a zatim ih natera da ih pojedu začinjene solju i biberom.
Jednoga dana kapetan Lou posvađao se sa svojim pomoćnikom i ubio ga iste noći na spavanju. To je ujedno bio i njegov poslednji zločin jer obalska bratija nije imala ništa protiv javnih ubistava, ali mučka među piratima nisu bila dozvoljena. Kapetan Lou strpan je u čamac, odveden na pučinu okeana i ostavljen na milost i nemilost talasa. Imao je sreću da ga struje odnesu do obala Martinika i nesreću da ga tamo prepoznaju i osude na smrt.

Preobučene u muškarce

Groznoj slavi atlantskih gusara pridružilo se i nekoliko žena. Njih je među piratima bilo relativno malo, ali nijedna od žena koje su se bavile ovim zanatom nije ostala anonimna. Na Atlanskom okeanu istakle su se En Boni i Meri Rid. I jedna i druga našle su se na brodu pirata Džona Rekema zvanog Kaliko Džek preobučene u muškarce.
Niko nije posumnjao da nisu muškarci sve dok En Boni nije svom najboljem prijatelju među gusarima priznala istinu. Njenom iznenađenju nije bilo kraja kada joj je prijatelj kroz smeh izjavio da je i "on" preobučena žena. Bila je to Meri Rid. I jedna i druga kasnije su, posle mnogo podviga, uhvaćene i suđene na smrt. Za Meri Rid se zna da je umrla u tamnici. En Boni je, međutim, zgađena držanjem Kaliko Džeka na gubilištu, okrenula leđa gusarenju i uspela da se spase.

Do poslednjeg zlatnika

Hauel Dejvis i Bartolomju Roberts bili su obični mornari kada su njihov brod napali i zauzeli gusari. I, mada su sve ostale zarobljenike gusari poubijali, njih dvojica nisu klonuli duhom i uspeli su da budu primljeni u društvo pirata kao ravnopravni članovi. Posle izvesnog vremena, zahvaljujući snalažljivosti i urođenom daru za intrige, Dejvis je postao kapetan broda, pošto je prethodno smakao starog kapetana.
Najveći njegov poduhvat bio je napad na jendo ostrvo u vodama Gijane. Dejvis je uplovio u luku pod engleskom zastavom i sa izvesnim brojem svojih ljudi otišao u zvaničnu posetu portugalskom guverneru ostrva. Guverner je bio očaran, pogotovo kad mu je Hauel predstavio svoje ljude kojima je prišio zvučne plemićke titule. Gusari su se dogovorili da prihvate guvernerov poziv za ručak, a da napad otpočne u trenutku kada budu izneti slatkiši. Međutim, videći "lordove" kako jedu prstima i slatko podriguju posle obilnog jela, guverner se dosetio pa je, umesto slatkiša, poslužio "plemenite" goste odredom garde koja ih je sasekla na rezance.
Roberts tog kobnog dana nije bio sa Dejvisom i čim je čuo kako se njegov najbolji prijatelj proveo na ručku, naredio je da se napadne guvernerova palata. Posle duže borbe čitav grad spaljen je do temelja, a ostrvo opljačkano do poslednjeg zlatnika. Od tada Roberts se posvedio napadima na portugalske brodove i naselja. Njego najsmeliji podgiv bio je upad među 40 portugalskih brodova u Baiji gde je napravio urnebes i osvojio najveću lađu.

Gusari idu u pakao

U toku gusarske karijere Roberts je izveo više od 400 napada od kojih nijedan nije bio bezuspešan. Pojas u kome se kretao protezao se od Antila, preko Gijane i Brazila, sve do Ognjene Zemlje. Ovaj pirat koga su nazivali "Lujem XIV među gusarima" imao je mnogo mašte. Kada bi napao neki grad, činio je to uvek na najsvečaniji način, uz zvuke truba, lupu doboša, pod ogromnom crnom zastavom sa lobanjom i ukrštenim kostima. Pred svaku bitku oblačio je kaput od purpurnog brokata izvezen zlatnim krinovima, a na glavu stavljao šešir sa purpurnom perjanicom.
Za jednog pirata Roberts je imao neobične navike. Zarobljene brodove uglavnom je samo pljačkao, a zatim ih najučtivije vraćao njihovim kapetanima. Nije psovao, nije se kockao a pio je samo čaj. Za to vreme njegova posada lokala je rum! Godine 1721. u blizini rta Lopez u Ekvatorijalnoj Africi Robersov brod naleteo je na dve britanske ratne lađe. Pošto je sva posada bila mrtva pijana, Roberts nije mogao da manevriše dovoljno brzo i to im je došlo glave. Roberts je umro u svom stilu: skočio je na ogradu i pao u more pogođen u grlo metkom sa britanskog broda. Njegova pijana posada pohvatana je bez po muke i povešana na obalama Gane.
Period između 1714. i 1741. godine značio je sumrak atlantskih pirata. Francuski i britanski brodovi bili su sve brži i sve bolje naoružani. Gusarske lađe sve teže su im se suprotstavljale. Gusarski zanat osuđen je na propast, a malobrojni preostali pirati pretvorili su se u šačicu preplašenih bednika u stalnom bekstvu.
Veoma malo njih održalo se do kraja sećajući se reči gusara Milsa sa Roberstovog broda kome su pred vešanje u Gani preporučili da se pomoli Bogu kako bi mu duša stekla rajsko naselje: "Znate li ijednog gusara čija je duša otišla u raj? Što se mene tiče, ja ću u pakao, tamo je prijatnije. A kad stignem, pozdraviću Robertsa sa 13 pucnjeva!"

Ako si već otvorio temu Cuveni gusari ne znam čemu onda ova tema.

Lock