Istorija Filozofije :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Плотин

Плотин (грчки: Πλωτίνος, латински: Plotinus) (204-270; отприлике, јер постоје недоумице и око године рођења и око године смрти) је био хеленистички философ из 3. века, који се сматра зачетником новоплатонизма (неоплатонизма). Неки сматрају оснивачем неоплатонизнма, његовог учитеља Аминија Сака (око 175 - око 242; подаци о Амонију Саку су веома оскудни, био је идеалистичке оријентације, поједини извори (сачувани код Фотија) сматрају га за следбеника повезивања учења Платона и Аристотела; из његовог учења, које је његов ученик Плотин развио, види се да је у тој спрези, превагу однео Платон !)
Плотинова филозофија еманационизма говори о Једном (хен), као искону бића, из којег истицањем (еманацијом) настају дух (нус), душа (психе) и на послетку твар (хиле), која је потпуно одсуство бића, небиће. Смисао ове философије је повратак човека своме искону, што подразумева пут повратка од мноштва ка једности. Врхунац овог пута усхођења је екстаза, мистично иступање из себе којим човек превазилази одељену свест и стапа се са Једним.
Плотинови списи су надахњивали поколења хеленских, хришћанских, јеврејских и исламских философа и мистика.

Живот

Плотин је рођен у Ликополису (Ликопољу) близу Александрије у Египту око 204. године. Студирао је философију у Александрији, посећујући многа предавања, незадовољан што не може наћи правог философа. Са двадесет и осам година посетио је Амонија Сакаса, који виде шта Плотин тражи, и након првог предавања Плотин схвати да је то и нашао, и оста код Амонија пуних једанаест лета. Под утицајем свог учитеља, ступио је на пут помирења Платона са Аристотелом.
Са својих тридесет и девет година, када је цар Гордијан III 243. године повео рат против Персијанаца, Плотин му се придружио како би упознао персијску и индијску философију. Међутим, почетком 244. године, Персијанци су код Фалуџе поразили Римљане, цар Гордијан је убијен. Након склапања мира са Шапуром I, римска војска се повлачи према Риму, где стиже средином 244. године.
Са четрдесет година, Плотин стиже у Рим, где оснива своју философску школу. Ту стиче многе ученике, попут Порфирија, Амелија, Кастрикуса Фирмуса, Евстохија Александријског, као и неколико римских сенатора који су се окренули философији попут Марцелија Оронтија, Савинија и Рогантијана. Плотин је намеравао да оствари идеју Платонове Државе и подигне идеални философски град који би у част свог великог учитеља назвао Платонополис. Римски цар Галијен му је чак издао дозволу да на рушевинама једног града у Кампањи оснује философски град, међутим, људи с двора су успели да спрече Плотинов подухват, онемогућивши оснивање Платонополиса.
У својој школи подвргава критици стоички платонизам, а био је огорчени непријатељ хришћанства (у интелектуалном смислу), а при том је водио тако узоран живот, да се могао мерити са хришћанима. Разилазио се и са египатским гностицима, јер ми је била неприхватљива фантастика митолошких слика и полухришћанска, а полумногобожачка, богословска тенденција.
Плотин је био блага погледа, пријатељски настројен према свима. Он је био аскетска природа, мистик, који у религиозној екстази види највишу вид људске спознаје. Према сведочанству његовог ученика и биографа Порфирија, Плотин је у његовом присуству »неизрециви циљ«, односно мистичку екстазу, досегао четири пута.
Плотинова широка култура и префињени књижевни укус, испољен кроз његов стил, исказују га као интелектуалца, мислиоца, стилисту...Можда њему није импоновао, у приличној мери рустикални и неразвијени стил првих хришћанских писаца, па се држао високо и игнорантски према хришћанству.
Пред крај живота, деломично слеп, већину времена је посвећивао медитацији. Свом силом је тежио божанском и желио се ослободити земаљских оптерећења. Умро је око 270. године на добру једног свог ученика у Кампанији у Италији. Његове последње речи пред смрт, намењене пријатељу лекару Еустохију, биле су:

,,Покушај Бога у себи довести до божанског у свему.''

Учење

Плотин се сматра оснивачам и најважнијим мислиоцем неоплатонизма. Био је понајвише под утицајем Платона, али у његовој филозофији такође има разних аристотеловских, стоичких, гностичких и мистичких елемената. Његов филозофски систем се често назива систем еманација (исијавања).
Плотин је користио појам ипостас за означавање супстанција, односно ступњева бића. У целини постојећег, Плотин разликује следеће ипостаси:
1)   Једно, неизрециво и свеприсутно, као искон свега;
2)   дух или ум (нус), који садржи идеје, односно форме свега;
3)   душа (психа), која обухвата душу света и појединачне душе живих бића; она је веза духовног и материјалног света, она оживљава твар;

- твар или материја (хиле), која није ипостас, будући да ничему није подлога; сама је безоблична, а обликује је душа.

Свака ипостас је утемељена у вишој, а једина која је утемељена у себи самој јесте највиша – Једно. Истицање или исијавање (лат. еманација) је процес који тече одозго према доле, од једног ка твари.
Плотинова философија је носила спекулативно-теоријски карактер и тиме се разликовала од система већине других неоплатоника. Док је Платон био више уметник и интуитивни мислилац, Плотин је више систематичар и логичар. Дијалектика код Плотина је у рашчлањавању смисла општег и обједињавање рашчлањеног на фону те општости. Философију природе и космологију је разрадио знатно слабије, углавном по Платоновом Тимеју, а још је мање места дао демонологији и митологији.

Једно

Плотин је поистоветио Једно са добротом и битком, стављајући га изнад свих одређених бића и мисли као последњи и неизрециви искон свега постојећег. Пошто је Једно изнад разума, философија не може позитивно одредити шта оно јесте, а знање и појмовно мишљење не могу га обухватити. Једно је неодређено и тешко му је придати било који атрибут, осим да постоји и да све што постоји по њему постоји.

,, Иако је природа Једног извор свих ствари, оно није ни једна од њих. Није ни нешто, ни каквоћа, ни количина, ни дух, ни душа ... Право говорећи, не може се назвати ни овако ни онако, него ми, који извана обилазимо око Једног, желимо изразити шта доживљавамо, час ближе час даље, услед потешкоћа што се Једно не може докучити знањем као остали појмови, већ присуством, које је вредније од знања ... Јер оно заиста није далеко ни од кога, а опет је далеко од свију, те иако је присутно, присутно је само за оне који га примају и који су спремни да се приљубе, прихвате и осете га сродношћу унутрашње силе. ''

Једно је прва ипостас и најоригиналније је део Плотиновог система учења. Ово Једно је трансцендентно прво начело, праначело, које је високо изнад свих категорија и сваког познања (с тим у вези је и Плотинова концепција узлажења душе од чулног стања према надумној екстази и ово чини основу његовог мистицизма).
Једно није ништа од постојећег, није ни ум, ни идеја, Једно претходи постојећем, Једно постоји заједно са свим оним што постоји у мислима и у стварности, а и то тако да се не може од њега ни разликовати, ни делити. Тако је Једно и све постојеће, узето у апсолутној јединичности !
Једно је принцип свега постојећег и није доступно никаквом бројењу, него је неизбројиво и небројиво, оно је и ван и изнад сваког множења и дељења. Оно је Једно и уопште се не ситни, не дроби. Оно себе открије само у моментима припајања било чега њему (код Плотина постоји израз једно-мноштвени свет, односно свет је и један и многи; један према Једноме, према корену бића идеалног, а многи – гледан феноменално).
Плотин честообјашњава ово Једно и као добро и као светлост и зрачење, родитеља постојећег.

Међустепен између прве и друге ипостаси је, као и код Платона, број. По Плотину, бројеви нису ни чулне ствари, ни психички акти, ни једноставна количина, ни само сапутник ума – него су принцип мисаоне категоријалности, принцип сваке ствари и свега нематеријалног и имају специфичан однос према свим трима ипостасима. Број је и принцип конструисања, лепота.

Еманације Једног

Једно еманира (лат. emanare - истицати, исијавати, изливати) из себе ниже ступњеве бића. Једно се пореди са сунцем, које непрестано исијава светлост, чиме ништа не губи. Па ипак, исијавање (еманација) је слабијег интензитета што се више удаљује од извора. Као што су ствари удаљеније од светла све слабије обасјане изворним сјајем, тако биће удаљено од Једног све мање јесте, док је на крајњем ступњу материја, која је потпуно одсуство бића, небиће. Отуда поступност опадања у природи, и настанак зла.

Ум

Ум је друга ипостас. Нус (дух или ум) је Једно које се очитује у умовању. Ум може мислити једно само у разлици спрам њега самога, чиме настаје двојство. Тако из Једног произлази ум (ноус) као прво двојство. Та прва еманација садржи идеје, односно форме свега.
Једно се преиспунило самим собом, потребно му је преливање у друго, док оно остаје постојано једним и не сиромаши, не троши се. Ово друго га само одражава, јавља се његовим ,,видом'' и ,,умом'' односно интелегибилним космосом (натчулни свет; интелегибилан је разумљив, схватљив, разговетам који је дат само за разум, а никако чулима), његовим огледалом.

Душа

Душа је трећа ипостас и она је једна и недељива, она је супстанца, а не само вечно постојање које се вечно уситњује. Она је недељива и бестелесна и зато ју је немогуће представљати атомистички као просто мноштво психичких стања. (ово је реплика на стоичко схватање душе, да је душа дељива и да има своје пневматичко порекло; а овде се Плотин бори и са материјализмом, одбија да сведе сазнање на материјалне процесе). Дакле, Плотин овде говори о дијалектици дељивости и недељивости душе. Она је логос ума, мисаоно функционисање ума иза његових граница.
Душа света (психе), која прожима читав свемир, је извор настанка свих појединачних душа. Она је за Плотина трећа ипостас која производи живот свих ствари, уређује их и њима влада. Окренута ка унутра, управљена је на више сфере духа, а окренута спољашњем, еманира своје најниже сфере. Тако душа ствара и материју која нема своје независне реалности. Све док душа живи у чистом свету бити, она се не одваја од других душа; али чим постане везана уз једно тело, управљајући оним што је ниже од ње, одваја се од других бестелесних душа. Тако душа, осим у малог броја људи, постаје све више везана уз тело.

,, Тело помрачује истину, али тамо (у оностраности) све стоји јасно и одвојено.''

Душа у човеку својим вишим деловима дотиче духовну област, а нижим чулну. Човек је биће на средини светова, кога његова природа вуче и ка материјалном и ка духовном свету. Човек се може кретати горе или доле по лествици бивања. Крећући се према горе, ка Једном, човек постаје бољи, а ако иде надоле, ка материји, постаје зао. Што се душа више развија према вечном животу, она ће се све мање сећати овоземаљског живота; пријатељи и породица ће постепено бити заборављени, све док више ништа не будемо знали о стварима овога света, него ћемо само посматрати духовну сферу. Међутим, ако је душа била грешна, након смрти мора да уђе у друго тело, јер правда захтева да буде кажњена. Плотин даје овај пример:

,, Ако сте у овоме животу убили своју мајку, ви ћете у идућем животу бити жена и вас ће убити ваш син.''

Ниједна индивидуална душа не може да постоји самостално од свих других душа, тачније све индивидуалне душе су обухваћене светском душом. Плотин усваја Платоново учење о бесмртности душе. Као и Платон (у Федону), и Плотин критикује питагорејско учење о души као хармонији тела, одбацивао је и Аристотелову концепцију ентелехије, а критиковао је и стоичко учење о одвирању, пневми и праватри.

Твар

Твар (или материја, гр. хиле) је оно најниже у процесу еманације. Сама је безоблична, а обликује је душа. Материја није ипостас, будући да ничему није подлога. У виду мноштва појединачних телесних ствари, она је најудаљенија од истинског бивства, крај процеса еманације, одсуство бића, небиће, тама, зло.
Као идеалиста, Плотин је материју схватао као прихватиоца идеја, а сама материја ни у ком случају не може да се покаже и појави као идеја. У чистом виду, материја је супстрат измене, бесконачна неодредивост, нешто непостојеће, неосећајуће, несазнајно и вечни прелазак од једнога према другоме. Материја може у себи да оваплоти нешто идеално, али то значи да ће идеално почети да се вечно мења и то од идеалнога подражавања идеји, до њеног потањања у тамне и несазнајне бездане праматерије.
Материје је вечно потенцијална, али није потенција. Она је у поређењу са вечно постојећом идејом, принци пњеног разарања и зато је зло. То што се материја јавља као зло, а сав материјални свет само ,,украшеним лешом'' – то је јасан доказ падајућег карактера Плотинове философије.
Више од свега и дубље од свега, материја прима у себе идеални свет, у том случају када ствара космос у целини, са његовим светом непокретних звезда.

У свом учењу о природи и космосу важна је концепција времена и вечности. Времену као постајању претходи вечност, која је непостала и нестворена. Вечност је у вечном миру само у поређењу са чулним представљањем, а у поређењу са чистом идејом, она је постајање које никада не слаби, не сплашњава, она је жива вечност или вечни живот. Време није ни једноставно кретање, пошто га кретање већ претпоставља, ни број, ни мера кретања...Време се само пројављује у пространству, али оно није само пространство. Време је вечност уколико је вечност постајући живот без слабљења, трошења, али време није такво по себи, покретни вид вечности, него је другобиће вечности, оваплоћење вечности у другоме или вечна енергија светске душе.

Повратак Једном

За Плотина, смисао философије није пука спознаја, већ повратак свом почелу. Метафизика нам открива пут исијавања - силазак од Једног к мноштву постојећих бића, а етика нас учи путу повратка - успону к Једном. Пут повратка подразумева усавршавање врлине, напредовање у самоспознаји и очишћење (катарза) од материјалних ствари, при чему долази до одуховљења душе.

,, Душа у свом кретању према себи, односно истинској самоспознаји, не само освешћује своје сопствено исходиште, већ она постаје духом.''

Човек својим настојањем да се уздигне до Једног као извора истине, доброте и лепоте, прелази повратни пут од таме ка светлости. Умовање о исијавању бића јесте враћање, успињање по ипостасима, које доводи до преображаја човека.

,, Уздижући се, душа не тежи постати нешто што већ није, различито од себе; него радије се враћа сама себи. Онда када бива сама у себи, а не у нижем бићу, присутна је у Једном. ''

Созерцање Једног је могуће само када човек и сам постане један из мноштва. Пут повратка је кретање од сложености ка простоти, од подељености ка једности. Једност настаје када се созерцатељ толико поистовети са созерцаним, да ишчезава свака двојственост и с њим постаје једно. Врхунац усхођења је екстаза, односно мистично иступање којим човек превазилази одељену свест о себи и стапа се са Једним.

,, Често се то догађало, долазио сам себи осећајући како иступам из тела. Иако одвојен од других ствари, усредсређен на себе видим лепоту која је величанствена. А онда сам, више него икад, постајао свестан свога јединства с узвишеним поретком; моја активност је највиши ступањ живота, ја постајем једно с божанским; устаљујем се у њему тиме што сам достигао ту активност ... Па ипак, долази тренутак спуштања ... и после овога боравка у божанству ја се питам како се то догодило да сам се сад спустио, и како је душа уопште могла да уђе у моје тело. ''

Дела

Плотин је подучавао претежно усмено па се не може са сигурношћу утврдити оригиналност свих списа који му се приписују.
Пред смрт је поверио своме ученику Порфирију да његове рукописе сабере и среди, да изврши редакцију и сложи их по одређеном реду, што је Порфирије и учинио. Његов ученик Порфирије је сакупио и издао 54 његова предавања, обухвативши их у шест књига, свака с по девет поглавља, које је назвао Енеаде (деветнице). Енеаде почињу етичким поглављем, друга се бави космологијом, трећа Енеада се баве философијом природе, четврта књига говори о души (психи), пета о духу и оностраном (и уму), а посљедња се бави Једним (или по одељцима: 1-3 говори о категоријама, 4-5 о целовитости постојећег, 6 о бројевима и 7-9 о Једноме и сопственом смислу речи).
Дакле, градиво је распоређено методски, иде се од нижих према вишим питањима, и од практичне према теоријској философији, с тим што је теоријска философија, која је дата у последњој, 6-ој Енеади, шире разрађена и садржи неколико чворних питања.

Утицаји

Међу Плотиновим ученицима налазе се Порфирије, Апулеј, Јамблих, Јулијан Апостата, Темистије, Симпликије, Макробиус, Прокло и Хипатија.
Плотиново учење је наредних векова утицало на поколења духовних мислиоца, међу којима су и Августин, Псеудо-Дионисије, Максим Исповедник, Августин, Ериугена, Авицена, Алгазел, Авицеброн, Мајстор Екхарт, Никола Кузански, Ђордано Бруно, Хердер, Јакоби, Шелинг, Гете, Новалис. Плотин је знатно утицао на хришћанство.
Плотинов значај је велики, најзаслужнији је за развијање система неоплатонизма – последњег великог замаха античког духа и који на свој начин, одражава замирање тог духа. Његово учење је зрачило, али ипак је то прерада Платона, а не и нова креација.

Извори:

- Wikipedia

-скрипта за античку философију на ПБФ-у