*prva era*

[Strana 1]

I - Ime i pojam filozofije
II – Filozofske discipline i pravci u filozofiji
III – Pojmovi teorije i prakse
IV – Vrednost filozofije. „Problemi filozofije“
V – Istorija filozofije
VI – Tales iz Mileta
VII – Anaksimandar
VIII – Anaksimen
IX - Heraklit iz Efesa

[Strana 2]

X – Ksenofan i Pitagora
XI – Parmenid i Zenon iz Eleje
XII – Empedokle i Anaksagora
XIII – Atomisti – Leukip i Demokrit
XIV – Antropoloski period – Gorgija i Protagora
XV – Sokrat
XVI – Platon
XVII - Aristotel

*druga era*

[Strana 3]

I - Frensis Bekon
II - Rene Dekart
III - Baruh de Spinoza
IV - Godfrid Vilhelm Lajbnic
V - Engleski empirizam
VI - Francuska filozofija prosvećenosti
VII - Imanuel Kant

[Strana 4]

VIII - Fihte
IX - Šeling
X - Hegel
XI - Karl Marks
XII - Pozitivizam

     

*prva era*

I - Ime i pojam filozofije

* philos – ljubitelj, prijatelj; sophos – znanje
* definicija filozofije ne postoji jer se njen sadržaj tokom istorije menjao.
* filozofi teže ka znanju (to je Pitagora objasnio primerom za olimpijske igre i 3 vrste ljudi)

•   Istočnjačka filozofija (usko vezana sa religijom, stara 5000 godina)
•   Zapadnoevropska filozofija (razdvojena od religije, stara 2500 godina)

* prva filozofska učenja se javljaju kod Jonaca

3 stvari koje su značajne za razvoj filozofije:

1.   Otvorenost ka svetu
2.   Sloboda mišljenja i  izražavanja mišljenja – svaki čovek je slobodna ličnost, a u vođenju diskusija se gotovo nikada nije upadalo drugima u reč.
3.   Podela rada (robovlasništvo) – na ovaj način su filozofi bili oslobođeni dnevnih obaveza i imali su mnogo više slobodnog vremena za razmišljanje.

* prvi filozof – Tales iz Mileta. On je smatran za jednog od najvećih mudraca (mudrac – ho sofos)

II – Filozofske discipline i pravci u filozofiji

* u početku je sveukupno mišljenje bilo mitotvorno
* ljubitelj mita = ljubitelj filozofije (po Aristotelu)
* mit (mythos – pričanje, kazivanje) je bio vezan za filozofiju jer se to kazivanje odnosilo na to kako je i iz čega sve nastalo. „Mit“ je kao i „čuđenje“ – izvorište filozofije.
* razlika između mitotvorca i filozofa

* filozofske discipline:

•   Metafizika (meta-ta-pshysika – ono što dolazi posle fizike):
* deli se na opštu (ontologija) – bavi se pitanjima bića – i na posebnu – bavi se pitanjima boga, duše, svemira...
I def:   Metafizika je nauka o prvim principima i uzrocima svega onoga što jeste.
II def: Metafizika je nauka o biću kao biću.
•   Gnoseologija (gnosis – znanje) – bavi se pitanjima naših saznanja, tj. teorija saznanja
•   Etika (ethos – običaj) – nauka o moralu („trebalo bi...“)
•   Estetika (aisthetikos – biti čulan, opažajan) – bavi se pitanjima šta umetnost čini umetnošću
•   Aksiologija (axios – biti vredan, dostojan) – bavi se vrednostima uopšte
•   Metodologija (methodos – put) – nauka o metodi
•   Antropologija (antropos – čovek) – nauka o čoveku i  njegovom položaju u kosmosu

* pravci u filozofiji:

•   monizam, monistička metafizika – filozofski pravac koji zastupa mišljenje da je u osnovi svega jedan princip (načelo)
•   dualizam, dualistička metafizika – u osnovi svega što jeste su dva principa (načela)
•   pluralizam, pluralistička metafizika – u osnovi svega što jeste je više principa (načela)
•   materijalizam, materijalistička metafizika – u osnovi svega je materija. Filozofi – materijalisti.
•   spiritualizam (idealizam) – u osnovi svega je nešto duhovno.
•   racionalizam, razionalistička filozofija – racio – razum. Ovaj pravac se oslanja na razum kao izvor svih naših saznanja. Filozofi – racionalisti.
•   empirizam, empiristička filozofija – empiria – iskustvo. Ovaj pravac se oslanja na iskustvo kao izvor svih naših saznanja. Filozofi – empiristi.
•   agnosticizam – agnoston – neshvatljivo, nesaznajno. Smatranje da nije moguće saznati objektivnu stvarnost (osporava saznanja metafizike)
•   skepticizam – skeptomai – sumnjati, biti neodlučan. Ako se sumnja u valjanost kriterijuma saznanja istine.

* savremeni pravci u filozofiji:

egzistencijalizam, marksizam, pragmatizam, strukturalizam itd.

III – Pojmovi teorije i prakse

* filozofija je teorijska nauka – episteme theoretike
episteme – znanje (naučno znanje, znanje principa, pravila)
gnosis – znanje (poznavanje neke veštine npr. tenis)
theoria – umni uvid, probuđeni ljudski um (to je um koji posmatra svet bez ikakvih ustaljenih mišljenja i orijentacija)
* značenje pojmova „teorijsko znanje“ i „praktično znanje“ se zantno promenilo u odnosu na antička vremena. Smatralo se da je folozofija najbolja, najuzvišenija, najbožanstvenija nauka, ali isto toliko beskorisna! To je zato što su se ranije cenila teorijska znanja radi njih samih, a ne radi praktične primene.
* kada je u pitanju praksa (pragma, praxis), u antičkom svetu, oni su je smatrali za upućenost čoveka na zajednice u kojima su ljudi živeli.
* u staroj Grčkoj – politika: aktivnost pojedinca u polisu (zajednici)

„Čovek je politička životinja (Antropos zoon politikon)“ – Aristotel

Aristotel ovime hoće da kaže da je čovek bio upućen na život u zajednici.
* Frensis Bekon i Rene Dekart su u 17. veku isticali potrebu da se odbaci antička teorija da se znanje ceni radi samog znanja i počeli da govore o znanju kao moći:

„Znanje je moć, tj. mogućnost čoveka da iskoristi prirodu za svoje potrebe“ – Frensis Bekon

* pokušaj da se obezvredi filozofija (ako se u njoj ne primenjuju empirijsko-eksperimentalne metode, onda su njene konstatacije besmislene)
* sad druge nauke pokušavaju da objasne „svet uopšte“, pa nastaju mnogi „–izmi“: istoricizmi, matematizmi, psihologizmi... Ali ove nauke nemaju uvid u celinu kao filozofija.

„Istina je celina“ – Hegel

IV – Vrednost filozofije. „Problemi filozofije“

* ako filozofija uopšte ima neku vrednost to je onda samo indirektno preko njenog uticaja na život onih ljudi koji je izučavaju. Da bi shvatili njenu vrednost moramo odbaciti predrasude onih koji se pogrešno nazivaju „Praktični ljudi“. „Praktičan“ je onaj čovek koji poznaje samo materijalnu potrebu, koji shvata da ljudi moraju da hrane telo, ali im nije poznato da je i duhu neophodna hrana. Vrednost filozofije se isključivo može naći među duhovnim dobrima i samo one ljude koji nisu ravnodušni prema ovim dobrima možemo ubediti da izučavanje filozofije  nije gubljenje vremena.

* ne možemo da tvrdimo da je filozofija imala neki veliki uspeh u pronalaženju odgovora na mnoga pitanja koja je postavila kao što su to imale npr. matematika i istorija. Ali, vrednost filozofije je upravo u tome što su se navedene nauke, čim se postiglo određeno saznanje, formirale upravo iz filozofije. Naravno da sva neodgonetnuta pitanja ostaju filozofiji...

*  vrednost filozofije treba tražiti upravo u njenoj neizvesnosti. Čovek koji nema filozofskog smisla živi zatvoren u predrasude zdravog razuma u uobičajena verovanja njegovog naroda i živi u uverenjima koja su se u njegovoj svesti razvila bez učešća njegovog promišljajućeg uma. Za takvog čoveka svet je ograničen, očigledan. Oni nemaju mogućnost da vide poznate stvari u nepoznatom svetlu.

* filozofska kontemplacija ne deli svemir na dva neprijateljska tabora, već posmatra tu celinu nepristrasno. Slobodan um posmatra bez „ovde“ i „sada“ , bez nade i straha, jedino i isključivo iz želje za znanjem (koje je čisto kontemplativno). Tom nepristrasnošću se postiže pravda u praktičnom svetu i univerzalna ljubav (pruža se svima, a ne samo onima koje procenjujemo kao vredne divljenja) u svetu emocija.

*  Zahvaljujući takvoj kontemplaciji postajemo stanovnici univerzuma, a ne samo jednog određenog grada. To je istinska sloboda, izbavljenje iz uskih nadanja i strahova...

V – Istorija filozofije

* istorija filozofije može da se shvati na 2 načina:

1.   redosled pojavljivanja različitih filozofa , učenja i teorija
2.   podrazumeva samu filozofiju tj. znanje i učenje

* obraćamo pažnju samo na zapadnoevropsku filozofiju (multum non multa – ono što je složeno, ne komplikovati još više)
*  „počeci“ mogu da se shvate na različite načine:

•   Psihološki izvori – polazimo od ljubavi prema znanju, a ono što ne znamo u nama izaziva čuđenje
•   Sistematatski (sistemski) izvor – filozofiju shvatamo kao nauku, kao naučno znanje
•   Istorijski izvor – filozofiju shvatamo kao proizvod određenih ljudi, vremena

* Mi živimo ne samo u istorijskom, već i u prirodnom okruženju, a to je nešto što nije tvorevina ljudi i mi moramo da prihvatamo neke prirodne zakone. A kad je u pitanju istorija onda se tu može govoriti o „carstvu slobode“ gde su prisutne ljudske tvorevine. Jedna od takvih je filozofija koja se bavi pitanjima sveta kao celine.

* ako znamo iz čega je nešto nastalo (šta su počeci, šta je izvor), onda ćemo tu stvar moći pravilno da razumemo, a ne ako znamo čemu služi.

* Grci su za reč „priroda“ imali reč – physis – koja inače ima 6 značenja. Zato je Aristotel prve filozofe navao fisičarima, jer su nastojali da otkriju prirodu stvari.

* antička filozofija može da se podeli na periode. Ona traje od 6 v. p.n.e. do 6. v. n.e. Sam početak filozofije obeležava Presokratska filozofija. U okviru nje imamo Jonske filozofe – Miletsku školu, učenja Ksenofana i Heraklita, Pitagorejsku školu... Platon i Aristotel. Zatim helenističko-rimski period, pojava hrišćanstva... Neoplatenizam, a onda Justinijan izdaje dekret 529. g. da se zabrane sva filozofska učenja. To je kraj antičke epohe.

VI – Tales iz Mileta

* određen za prvog filozofa – arhedos (arhe – početak)
* bio je jedan od mudraca (ho sofos). Davao je mudre savete, predvideo pomračenje sunca 28. maja 585. g. p.n.e. Putovao je u Egipat i tamo naučio zemljoradnju (geometria); u geometriji postoji Talesova teorema; Tales je prvi izmerio visinu egipatskih piramida;
* anegdota o suši, gledanju u nebo, maslinama i presama za ceđenje maslina
* Tales je primetio da sve stvari u sebi sadrže vlagu. Tako je došao do zaključka da je voda u osnovi svega (ona je fisis) i tako kao načelo svih živih bića uzeo nešto materijalno.

* sve filozofe Jonske filozofije je zanimalo:

1.   da otkriju koja je to fisis osnova svega što jeste
2.   pitanja o problemima nastajanja i nestajanja
3.   pravili su razliku između onoga što je ograničeno vremenom (nastaje i nestaje) i onoga što nije nastalo i ne može nestati, već je večno. Tu se radi o razlici između božanske i smrtne prirode.

* značenja reči fisis (physis):

1.   fisis znači izvor rastućih bića (phyesthai – rasti)

2.   fisis znači seme ili koren bića

3.   to su čulima dostupne manifestacije materije: voda, vatra, vazduh, zemlja.

4.   ono što omogućuje rastenje da bude stapanje hrane sa telom. Rastenje bića nije samo gomilanje već se hrana sa telom stapa na poseban način

5.   određeni sklop, forma, oblik zahvaljujući kome prepoznajemo neko biće.

6.   priroda, tj. suština nečega

* Tales nije imao spise

VII – Anaksimandar

* za razliku od Talesa, Anaksimandar je imao nekoliko spisa:

1.   O prirodi (de physis)
2.   Sfera
3.   Opis zemlje
4.   Zvezde stajačice

* Anaksimandar se ne slaže sa Talesovom teorijom da je sve nastalo iz vode jer voda je ograničen pojam. On je smatrao da je sve nastalo iz nečeg neograničenog, beskonačnog (apeiron).

* ono iz čega je sve nastalo u to se takođe i vraća, jer bića daju kaznu i naknadu za krivicu po redu vremena. Krivica je upravo zbog toga što smrtna bića teže da opstanu večno, a to je protiv sudbine i nužnosti.

* od samih početaka prisutna je misao o ciklusu: jedni moraju da nestaju da bi se drugi rađali.

* Anaksimandar shvata prorodu kao vrstu božanstva. Izdvajaju se parovi suprotnosti: toplo-hladno, jedno-mnoštvo, gusto-retko...

* isto kao i on Talesovo, njegovo učenje nije prihvatio njegov učenik...

VIII – Anaksimen

* apeiron po Anaksimenovom viđenju nije mogao biti fisis. Bio je previše neodređen.
* za njega je, kako navodi u svom spisu „O prirodi“, fisis vazduh (aer).
* vazduh ima svoje moći preobražavanja.
* stupnjevi njegovog preobražavanja su:

vazduh  vetar,oluja  oblak  kiša  zemlja  kamen
(kad je manje hladan – pokretljiviji je = životnost)

* Anaksinem je prvi izveo sva 4 elementa sveta: vodu, vatru, vazduh i zemlju. Upoređivanje sa Hesiodovim shvatanjem:

vazduh – Haos
vatra – Uranus
zemlja – Geja
voda – Eros

* Anaksimen govori o duši kosmosa – vazduh. Duša – psihe – život, životnost. Duša ima sposobnost kretanja, preobražavanja i rasta.

IX - Heraklit iz Efesa

* Anaksimenov učenik. Imao je slične ideje.

„Dušama je smrt vodom postati, vodi je smrt zemljom postati, od zemlje postaje voda, a od vode duša“
* govori o  procesu smrti – ide od veće životnosti ka manjoj, i u obrnutom procesu – nastajanja – ide od umrtvljenosti ka životnosti)

„Suve duše su najmudrije i najbolje“
* ovde se misli na one duše u kojima nema vlage, a ovi epiteti se odnose na umnu dušu koja je slična čistoj vatri.

„Rat je otac svemu“
* Heraklit je video pravdu u sukobima jer bi svet bez sukoba bio umrtvljen. Rat je sukob, a iz te borbe sve nastaje.

„Ovaj svet koji je isti za sve ljude, nije stvorio niko od ljudi i niko od bogova, nego je bio, jeste i biće bečno živa vatra  koja se sa merom pali i sa merom gasi“
* ovde Heraklit govori kako je u osnovi svega vatra. Paljenje i gašenje predstavljaju život i smrt.

„Panta rei“ – „Sve teče“
* jednu reku ne možemo da pređemo 2 puta

* Heraklit u filozofiju uvodi pojam logos. Taj logos je prisutan svuda:

„Granice duše nećeš idući pronaći , makar svim putevima prolazio, tako dubok logos ima“ i „Duši pripada logos koji sam sebe umnožava“
* logos je nešto što se odnosi na dušu, na živost.

„Ako slušate ne mene nego logos, mudro je složiti se da je sve što jeste jedno“
* ovo „jedno“ je upravo ona vatra koja se pali i gasi
* Hegel kaže da je Heraklit razvio dialektički metod.