Posle 66 godina od vojnog puča i demonstracija protiv Trojnog pakta, koji su Srbiju uveli u dramatično razaranje u Drugom svetskom ratu, dokumenti iz ličnog arhiva kneza Pavla Karađorđevića bacaju sasvim novo svetlo na ove sudbonosne događaje


Otkako su 27. marta 1941. godine Beograđani na ulicama uzviknuli "bolje rat nego pakt", generali preuzeli vlast, a knez Pavle Karađorđević pod prinudom napustio zemlju, istina o ovim događajima, tragičnim po srpski narod, skrivana je od javnosti. Jugoslovenska vojska je rat sa nemačkom armijom izgubila za 12 dana, na vlast su zatim došli komunisti, a zna se da istoriju pišu pobednici. Uz jugoslovenske partizane, na pobedničkoj strani su, među ostalima, bili Englezi i Sovjeti, dve strane izuzetno zainteresovane da se prava verzija o događajima koji su Srbiju uvukle u krvavo stradanje u Drugom svetskom ratu nikada ne sazna.

Knjiga "Knez Pavle - Istina o 27. martu", autora Miodraga Jankovića i Veljka Lalića, bazirana na originalnim dokumentima iz lične arhive kneza Pavla, koji se čuvaju na Kolumbija univerzitetu u SAD-u, posle 66 godina baca sasvim novo svetlo na ovaj deo srpske istorije. Press magazin ekskluzivno, uz neznatne redakcijske intervencije, prenosi delove knjige, koji otkrivaju kako su tekli pregovori predratne jugoslovenske vlade i kneza Pavla sa Adolfom Hitlerom i njegovim ministrima, ali i sa britanskim i ruskim zvaničnicima, kolika je uloga engleske obaveštajne službe u organizovanju vojnog puča, ličnu dramu kneza i to kako je sa Nemcima uspeo da napravi sporazum kojim je Srbija mogla da bude spasena teškog stradanja, a da istovremeno sačuva obraz, i zašto "saveznici" to nisu dozvolili.

"Jadni Srbi, šta će biti s njima?"

Jutro je, 27. mart 1941. (dva dana ranije Jugoslavija je u Beču potpisala Trojni pakt Nemačke, Italije i Japana, prim. aut.). U zagrebačkoj vojnoj komandi general Petar Nedeljković od Dušana Simovića iz Beograda dobija naređenje da kneza Pavla vrati u Zagreb. On odmah, automobilom žuri prema Brežicama da bi stigao voz kojim knez putuje na svoje imanje Brdo kod Kranja. Sa generalom je i vojni sveštenik Milutin Arsić. U Zaprežiću uspevaju da ga sustignu. General se izvinjava knezu i kaže mu da mora da se vrati.

"Zar ne mogu na Brdo?", pita knez Pavle.

Dobija odrečan odgovor i shvata da je uhapšen.

Do Zagreba knez ćuti. U komandi grada, dok izveštavaju pučiste u Beogradu, na kneza pazi vojni sveštenik. Pavle korača, kao da samog sebe pita:

"Jadni Srbi, šta će biti s njima?"

Ubrzo je prebačen u Banski dvor. Tamo ga čeka Vlatko Maček. Predlaže Pavlu da prihvati usluge Četvrte armije (u potpunosti sastavljena od Hrvata) i započne pregovore sa pučistima u Beogradu. Knez odmah odbija. Ne želi da izazove građanski rat. Osim toga, napominje Mačeku, njegova porodica je u Beogradu. Pred polazak u Beograd, samo je obavestio britanskog konzula da preko ambasade od pučista izdejstvuje dozvolu da on i njegova porodica mogu da napuste zemlju preko Grčke. Verovao je da će odatle moći da ode u Englesku.

Do Beograda ga je dopratio ban Ivan Šubašić. Sa zemunske stanice odveli su ga u Ministarstvo vojske. Tamo ga preuzima major Živan Knežević (on je tog jutra uhapsio predsednika vlade Dragišu Cvetkovića) i vodi ga na sprat stepenicama kroz špalir oficira sa isukanim sabljama. Svi viču: "Živeo kralj!" Hoće da mu pokažu svoju moć.

Knez je doveden pred generale Simovića i Mirkovića i profesora Radoja Kneževića, idejnog tvorca puča.

U slučaju da knez odbije da potpiše ostavku, oni će ga streljati. Već su imali plan.



Knez Pavle je potpisao akt svoje ostavke. Namesnici Perović i Stanković, takođe. Odvezli su ga u Beli dvor, gde su ga čekali maloletni kralj Petar, kneginja Olga i deca.

Tog jutra kralj Petar (maloletni sin ubijenog kralja Aleksandra, prim. aut.) proglašen je punoletnim, a njegovu proklamaciju narodu preko Radio Beograda pročitao je poručnik bojnog broda Jakov Jovović, koji je odlično umeo da imitira glas mladog kralja.

Imali su četiri sata da se spreme za polazak. Sa Simovićem je knez imao razgovor od jednog sata. Posluga je užurbano unosila stvari u automobile. Oko jedanaest uveče, pred polazak, knez Pavle i njegovi oprostili su se od kralja Petra. Svi su plakali. Kralj je zagrlio strica i dugo su se gledali kroz suze.

Knez se ni sa kim nije rukovao. Pozdravio je vojničkim pozdravom i izašao iz Belog dvora.
Pre nego što će sa stanice u Topčideru specijalni voz krenuti prema grčkoj granici, kneza su želela da pozdrave dva Engleza: ambasador Ronald Kembel i Idnov emisar Terens Šoun. Doneli su poklone za decu. Knez je to shvatio kao znak posebne britanske brige za njega. Ali se gorko varao: u tom istom trenutku u britanskoj ambasadi odvijalo se slavlje uz mnogo šampanjca. Osoblje je proslavljalo uspešan puč.

Engleski radio je lansirao vest da je knez pobegao u Nemačku. Čerčil je već objavio narodu Britanije: "Jugoslavija je našla svoju dušu!" Kasnije, u svojoj knjizi "Veliki savez" zapisao je: "Ulice Beograda bile su prepune Srba koji su skandirali: "Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob". Na trgovima je narod igrao, svuda su se vijorile engleske i francuske zastave, a srpska nacionalna himna orila se sa divljim prkosom u bespomoćnom mnoštvu. Nemački poslanik javno je vređan, a gomila je pljuvala njegov automobil. Ovaj poduhvat vojske izazvao je navalu nacionalne vitalnosti. Narod, osećajući se dugo sputanim, naglo je usmerio svoj nesmotreni herojski prkos protiv tiranina i osvajača u trenutku njegove najveće moći".

Engleski cinizam

U oktobru 1938. godine Nemačka je ponudila ugovor za otkup polovine jugoslovenskog izvoza i tehničku pomoć za eksploataciju rudnika. Predlog nije prihvaćen, a pokušaj da se poveća trgovinska razmena sa Engleskom je propao zbog nerazumevanja na engleskoj strani.

Ni 1939. godine nije došlo do poboljšanja robne razmene sa Engleskom. Knez Pavle je poslao svog čoveka od poverenja, dr Subotića u Ženevu, da tamo privatno poseti lorda Halifaksa. Dobio je sledeći izveštaj o tom susretu:

"Obavestio sam ga da Nemačka apsorbuje 50 odsto jugoslovenske spoljne trgovine i da traži još veće učešće, dok je britanski deo beznačajan, svega devet odsto. Apelovao sam na Halifaksa da prilagodi britanski sistem slobodne trgovine, koji nikada neće moći da konkuriše Nemcima i dozvoli kupovinu na veliko".

Po pitanju ovakvih jugoslovenskih zahteva, Engleska je već bila iskazala njoj urođeni cinizam: pred Božić 1935. godine uvezla je iz Jugoslavije, za potrebe svog tržišta, 60 (i slovima - šezdeset) ćurki! Posle neverovatnog natezanja, Velika Britanija je pristala da uveze još toliko!


Istog, 27. marta, čim je primio vest o puču u Beogradu, Hitler je (pred Kajtelom, Jodlom, Geringom, Halderom, Brauhičom, Hojzingerom, Rintelenom i Ribentropom) saopštio svoju nameru da napadne Jugoslaviju. Dao je Direktivu br. 25: "Vojna pobuna u Jugoslaviji izmenila je političku situaciju na Balkanu. Jugoslavija, čak i ako u početku bude davala izjave lojalnosti, mora biti smatrana neprijateljem i mora biti pobeđena što je brže moguće".

Tajne klauzule

A, samo dvadeset dana ranije činilo se kako Srbi imaju velike šanse da izbegnu ratno stradanje, koje je zadesilo sve one koji su u to vreme stajali na putu vojno superiornom nemačkom Rajhu:

"U podne 7. marta Aleksandar Cincar Marković pozvao je nemačkog ambasadora Viktora fon Herena i saopštio mu odluku Krunskog saveta: pristupanje Trojnom paktu uz uslov da se Nemci i Italijani obavežu da će poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije, da neće tražiti vojnu saradnju kao ni prolaz trupama sve dok traje rat u Evropi.

Ribentrop je za četiri dana odgovorio da Nemačka prihvata sve zahteve, osim promene klauzule Trojnog pakta kojom se sve zemlje potpisnice obavezuju na uzajamnu vojnu pomoć.

Ali, istog dana uveče, u 18.05 Nemačka je prihvatila i ovaj zahtev. Ribentrop je telefonom pozvao Herena i u razgovoru, koji je prisluškivao jugoslovenski "Centralni presbiro", preneo "da je firer pristao i na ovu formulaciju".

Ujutru, zvanični Beograd je izašao s novim zahtevima. Sad se od Nemaca traži da javno objave dogovorene note, kao i da se doda "da će se uzeti u obzir jugoslovenski interesi u Solunu". Ovo je bio povod za oštru debatu na sednici Krunskog saveta 12. marta jer je Cincar Marković sa Solunom prekoračio svoja ovlašćenja. Dragiša Cvetković je, štaviše, oštro prigovorio podsećajući da Jugoslavija samo želi da zadrži sklopljene ugovore i da se osigura kako nam se ne bi uskratila prava na slobodnu zonu Soluna, ako ga Nemci zauzmu.

Konačno, pošto je i u Beogradu odbačena ideja o Solunu, Ribentrop je 19. marta u 6.43 pozvao Herena:

"Recite toj gospodi u Beogradu kako je ovo jedinstvena prilika koju nikako ne smeju da propuste. Ako je odmah ne prihvate, iskrsnuće razne tehničke poteškoće i čitava stvar će biti otežana. Ja sam prihvatio njihove predloge i to se pitanje ne može odložiti. Japanci dolaze 25. marta. Ostaće ovde pet dana..."

Krunski savet se sastao 20. marta. Došao je trenutak odluke. Nemci su ispunili sve zahteve, pa čak i poslednji Cincar Markovića: protokoli se neće zvanično objaviti, ali će Jugoslavija da ih "poturi" u svoje novine kao posebne dokumente; a ne deo Pakta. Nemci neće ni da potvrde, ni da demantuju ove klauzule. Jugoslavija je u Beču pristupila Trojnom paktu 25. marta. U sutrašnjoj "Politici" osvanule su i sve tri tajne vojne klauzule.

Carstvo nebesko

Dokumenti sa Kolumbijskog univerziteta otkrivaju koliko je knez Pavle pokušavao da izbegne pristupanje Trojnom paktu, kakve je pritiske zbog toga trpeo, i da je to učinio tek kada su sve druge opcije propale.

"Pred konačnu odluku o potpisivanju Trojnog pakta knez Pavle je zahtevao od svih svojih ambasadora da saznaju kako Sile gledaju na situaciju na Balkanu. Britanski i američki zahtev za otvaranje novog fronta bili su mu potpuno jasni. Zato se okrenuo sovjetskoj Rusiji.

I, 28. februara iz Moskve stiže depeša br. 85 ambasadora Milana Gavrilovića koja će zapečatiti Pavlovu buduću politiku.

"Sovjetska unija stvarno želi rat na Balkanu, iako javno izjavljuje protivno. Razlozi su: novi balkanski front znači da se rat proširuje i produžuje što je opšte iscrpljivanje i slabljenje u korist Sovjeta; novi balkanski front doprinosi slabljenju Nemačke, dok sovjetska unija ostaje netaknuta; novi balkanski front otvara joj mogućnosti da u pogodnom trenutku interveniše bez velikog rizika, tj. da se spusti na jug prema moreuzima, što je za nju u ovom trenutku i najvažnije i najaktuelnije...

Englezi su, takođe, jedva čekali da se na Balkanu zarati i da Nemačka deo svojih trupa skloni sa zapadnog fronta.

... U doba nemačkog ultimatuma Vinston Čerčil je pisao jugoslovenskom premijeru Dragiši Cvetkoviću upozoravajući ga da će, ukoliko potpiše Trojni pakt, "počiniti zločin Bugarske" i spustiti se na ulogu "ortaka u pokušaju da se ubije Grčka".

"Jugosloveni, Turci i Grci moraju zajedno da udare", vikao je Čerčil koji je svom ambasadoru u Beogradu Ronaldu Kembelu otvoreno poručivao "da gnjavi, muči i ujeda" kneza Pavla i njegove ministre.

Vrhunac je bio kada se britanski državni sekretar za Indiju Leopold Ejmeri preko Bi-Bi-Sija odjednom obratio Srbima; ne više Jugoslovenima.

Pozivajući se na hrabrost u Prvom svetskom ratu, pitao je zašto bi sada Srbi prepustili svu slavu Grcima i sebe svrstali s Bugarima i Rumunima. Saveznici će dobiti rat, uveravao je sada Srbe, jer Hitler ne može da nadjača Englesku i Ameriku zajedno. Onda se direktno obratio studentima i sveštenstvu koji su, kako je rekao, godinama održavali plamen nacionalnog duha.

Engleski guverner poziva i na tradicije Kosova i junačkog cara Lazara koji je više voleo nebesko nego zemaljsko carstvo. Na kraju vatrenog govora Ejmeri je uzviknuo kako jugoslovenska vlada ne može:

"... Imati pravo da jednim potpisom otpiše čast i nezavisnost šesnaest miliona ljudi. Ako narod jasno pokaže kako u pristupu osovinskom paktu gleda izdaju časti i nezavisnosti, onda je to dužnost vlade da pita narod pre nego što potpiše pakt. Ne, za to nije kasno. Čitava budućnost Jugoslavije nalazi se na rubu ponora"...

... Dvadeset sedmog marta 1941. godine u Britanskoj ambasadi u Beogradu telegram potpisuje Čerčilov specijalni obaveštajac Džordž Tejlor: "Puč izvršen pod nespornim vođstom Simovića i njegovog pomagača Mirkovića i izvesnog broja oficira. Puč su izveli kapetani, majori i potpukovnici... U privremenu vladu ušla su dva generala. Simović kao predsednik i Ilić kao ministar vojske i vođe Zemljoradničke, Radikalske, Demokratske i Nacionalne stranke. Sa njima smo u najtešnjem kontaktu. Slovenački i hrvatski ministri zamoljeni su da, za sada, ostanu u vladi... Masterson je izvanredno obavio posao i zaslužuje najveću moguću pohvalu. Pohvalu zaslužuje i Benet koji je otkrio Trifunovića. Isto tako, želeo bih da naglasim da treba da pohvalimo Hanua koji je imao Tupanjanina kao glavnog aduta".

Pogrešna procena

General Simović je bio ubeđen da puč neće uvesti zemlju u rat, a slično je mislio i general Mirković koji je prema pouzdanim svedočenjima bio "veliki germanofil, lični prijatelj maršala Geringa, čiju je fotografiju sa posvetom držao na počasnom mestu u svojoj kancelariji".

Praktično, svi učesnici u puču su se zavadili i retko da su, posle katastrofe londonskih pučističkih vlada jedan o drugom imali šta lepo da kažu. Mirković se posvađao sa Simovićem kome je odricao vodeću ulogu. Simović je Mirkoviću odricao vođstvo, Slobodan Jovanović je Mirkovića mrzeo, Simovića nipodaštavao, Simović prezirao Jovanovića, a Mirković je Slobodana otvoreno vređao... Slobodan Jovanović je patrijarhu Gavrilu hvalio braću Knežević, a patrijarh je od profesora Kneževića doznao da je "knez Pavle postao nepodnošljiv uzurpiranjem sve vlasti u zemlji i svojim ponašanjem kao neki veliki gazda, čije se zapovesti moraju izvršavati". Uistinu, Radoje Knežević nije mogao da oprosti knezu Pavlu što ga je smenio položaja nastavnika francuskog jezika mladom kralju Petru.

Kupljena revolucija

"Knezu Pavlu Engleska je bila "u kući" i više nego što je mislio, kada je nekoliko nedelja pred puč rekao kneginji Olgi pri dolasku Terensa Šouna: "Tako je lepo razgovarati s njim. Donosi nam Englesku u kuću". Englezi su, očigledno, već bili tu, i nimalo dobronamerni. Kao, uostalom, i mnogi drugi ukućani.

Jer, kao što saznajemo u telegramu Džordža Tejlora, specijalnog agenta kojeg je lično Čerčil krajem 1940. poslao u Beograd da organizuje rad SOE, puč su uz direktan link do Londona vodila dvojica prvaka velikih srpskih stranaka: Miša Trifunović, radikal i Miloš Tupanjanin iz Zemljoradničke stranke.

"Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji, potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene manje sabotaže. Uspeli smo da obrazujemo i rezervni fond od šesnaest miliona dinara koji bi se koristio u slučaju da uputnice iz Londona ne mogu da budu dostavljene. Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac!"

Šef SOE se, zatim, pravda Čerčilu kako novac još nije dao rezultate u Rumuniji i Bugarskoj, pa se vraća i na najveći greh dojučerašnjeg prijatelja na dvoru:

"Sećate se i da vaš apel knezu Pavlu za miniranje stene u Đerdapu nije urodio plodom zbog neodlučnosti tog ljigavca. Znači plan u vezi s Đerdapom ne može da se ostvari na vreme zahvaljujući knezu Pavlu. Taj plan će ipak moći uskoro da se ostvari. Tako je bar rečeno Tejloru u jugoslovenskom generalštabu. Puč je bio uspešan. Nadajmo se da će i krajnji udarac biti isti"...

U arhivu kneza Pavla nalaze se i mnoga pisma ser Sesila Perota, vaspitača kralja Petra II, koji je 12. januara 1977. godine održao predavanje na temu: "Zalazak jedne dinastije" (Karađorđevića). Ser Perot je kazao:

"Krajem marta 1941. navratio sam do mog starog univerziteta u Kembridžu. Tu, u društvu mojih ranijih profesora i kolega poveo se razgovor o državnom udaru u Beogradu. Nekoliko od prisutnih nastavnika izjavilo je: "Nisu Jugosloveni izvršili puč, nego mi". Upitao sam ko su "mi"? Odgovor je glasio: "Mi, SOE, ili britanska tajna služba pod upravom ministarstva za psihološko ratovanje.

Kralj Petar uopšte nije imao nikakvog učešća u puču, niti je bio konsultovan. Proklamacija koju je navodno čitao kralj na radiju potpuno je lažna. Kralj istu nije video, niti potpisao, niti odobrio. Proklamaciju je pročitao jedan oficir imitirajući kraljev glas..." Ovu tezu kasnije je potvrdio i specijalni izaslanik predsednika SAD, pukovnik Donovan, koji je boravio u Beogradu uoči puča. On je izjavio: "Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili..."

Knez Pavle je bio upoznat sa ovim aktivnostima britanske obaveštajne službe u Jugoslaviji. Ministru spoljnih poslova Halifaksu je poručio da su sve te akcije za njega "krajnje neodgovorne".

Početkom 1940. godine britanski obaveštajci su, i pored svega, u Beogradu osnovali telegrafsku agenciju "Britanova", čiji je zadatak bio da širi dobro raspoloženje prema Britaniji i njenim saveznicima.

Agenti su isplaćivali pojedine novinske izdavače. Tako je beogradski večernji list "Pravda" svakog meseca dobijao po 150.000 dinara. Od sredine 1940. godine britanski agenti su Zemljoradničkoj stranci isplaćivali 5.000 funti sterlinga mesečno. Samostalnoj demokratskoj stranci Svetozara Pribićevića, takođe, isplaćivane su značajne sume, a član ove stranke Srđan Budisavljević je bio član vlade.

Britanski novac je davan i raznim patriotskim udruženjima u Beogradu, na primer Udruženju starih ratnika. Seljačka stranka Dragoljuba Jovanovića takođe je bila na platnom spisku, a dva engleska izvora spominju da su funte stizale i na račun Srpskog kulturnog kluba Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića.

Citati:

"Srbi su ugroženi u Makedoniji, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, kao i u svim prečanskim krajevima. Situacija je takva da bi Srbi, u slučaju raspada Jugoslavije, došli u teži položaj od onoga u kome su bili pre Prvog svetskog rata".

Dr Časlav Nikitović knezu Pavlu 15. decembra 1967.

 

"Udar će doći spolja, kao što sam pokazao. Staće nas, cepati i čerečiti. U tom trenutku verovatno će doći i udar iz Hrvatske. I naš slom neće imati za sobom oreol kosovski: propašćemo kao kukavički narod, propašću dostojan naše bedne današnjice".

Dimitrije Ljotić, knezu Pavlu

 

"Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojni faktor i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Sada ćemo moći da sa Srbima sondiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata".

Maršal Herman Gering

 

"Pre nego što sam odlučio da izvršim državni udar, lomio sam se danima da dođem do tebe i u prijateljstvu, koje je već vladalo među nama, potražimo zajednički izlaz iz stvorene situacije. I pokolebam se u poslednjem momentu, kad sam se već bio spremio da tražim prijem i sastanak s tobom".

Borivoje Mirković Dragiši Cvetkoviću

18. aprila 1948.

 

"Znate, on je čudan čovek. Mnogo puši, potamneo je u licu, ali je naizgled miran. Govori drugačije nego svi ljudi naše sredine. On je zatvoren čovek, nikome se ne otkriva. Ja ga žalim. Usamljen je, izolovan, nema kome da se poveri".

Slobodan Jovanović, posle susreta sa knezom Pavlom

23. marta 1941.

 

"Sve ove nesreće koje je narod pretrpeo za poslednjih deset godina posledica su nepromišljenog koraka od 27. marta. Sve nesreće koje mogu još doći u novom svetskom sukobu biće takođe njegova posledica. Taj dan ostaće u istoriji najsrećniji dan komunističke partije i ustaškog pokreta, a najtragičniji dan srpskog naroda i jugoslovenske države".

Dr Časlav M. Nikitović

Naivni aristokrata

"Od svih srpskih istoričara koji su pisali o 27. martu, izdvaja se Dragoslav Đorđević. On je i sam bio, kao oficir Jugoslovenske kraljevske vojske, svedok događaja i kasnije, u emigraciji posvetio se studijama evropske istorije 19. i 20. veka na državnom koledžu u Kaliforniji, u San Hozeu. Ni malo slučajno, za svoj master izabrao je temu "Dva dana u jugoslovenskoj istoriji, 25. i 27. mart 1941. godine".

Đorđević je kritičan i kada je reč o radu namesničke vlade:

"Najveći nedostatak vlade Kraljevskog namesništva je bio nedovoljno obaveštavanje naroda. Vlada nije imala efikasnu službu za propagandu u javnosti. Zbog toga su narodne mase podlegle veštoj i jakoj britanskoj propagandi.

O engleskom stavu:

"Britanska vlada je znala da je Jugoslavija vojnički slaba, ali je ipak nastojala svim silama da je uvuče u rat. Za Britaniju je bila glavna stvar odstraniti Hitlera od britanskog ostrva, smanjiti njegove vazdušne napade, i otkloniti opasnost nemačke invazije Engleske (Čerčil: "Bili smo glavom jedva iznad vode").

Britanska vlada je aktivno učestvovala u pripremi puča u Beogradu. Ona je dala svom ambasadoru potpuno ovlašćenje da učini što je potrebno za promenu vlade u Beogradu, čak i po cenu nemačkog napada. Za ovu svrhu su britanske agencije u Beogradu potrošile znatne sume novca. Novac je dat i vodećim članovima jedne srpske političke stranke. Tako su Britanci i navodno stvorili raspoloženje za puč i obaranje vlade".

O knezu Pavlu:

"Bio je aristokrata koji je duboko verovao u integritet oficirskog kora. On je odbacio sve glasove i sumnje o pripremi prevrata kao neosnovane".

Knez Pavle je umro u izbeglištvu, u jednoj američkoj bolnici u Parizu, 14. septembra 1976. godine.

Priredili: Ana Dragović i Miloš Garić

Izvor: Press

Dobar tekst.

Svaka čast Livinqston

SATANIZACIJA
Dokumentovana istina o puču 27. marta 1941. razotkriva englesku zaveru i potplaćivanje srpskih političara koji su izdali kneza Pavla

BEOGRAD - Knez Pavle je verovatno najtragičnija ličnost novije srpske političke istorije koju su Englezi, direktnim organizovanjem i plaćanjem 100.000 funti glavnim akterima puča 27. marta 1941. godine, učinili doživotnim beskućnikom i njihovim pritvorenikom, prezrenim od svoga naroda, jer su ga kasnijom medijskom hajkom proglasili „pronacistom“.
Kompletan scenario kasnije medijske satanizacije kneza Pavla osmislio je britanski Forin ofis i premijer Vinston Čerčil, posle pristupanja Trojnom paktu Kraljevine Jugoslavije.

- On ne bi mogao da veruje i da je ovde sa nama, da je došao i dan istine za sve nas i za srpski narod - ushićeno priča kneginja Jelisaveta Karađorđević, ćerka kneza Pavla.

Knjiga „Istina o 27. martu“, istoričara Miodraga Jankovića i novinara Veljka Lalića, nastala je otvaranjem tajne arhive kneza Pavla, koju je zaveštao američkom Univerzitetu Kolumbija, uz njegovu izričitu naredbu da je ne vidi nijedan Srbin dok je komunizam na vlasti u Srbiji.

- Uspela sam da dođem do arhive moga oca kako bi se srpskom narodu konačno saopštila istina o neposrednim događajima pred Drugi svetski rat - nastavlja priču princeza Jelisaveta.

- Postoje podaci, a to se vidi iz pisama agenta Tejlora Čerčilu, da je zavera koja je dovela do puča 27. marta bila mnogo šira i da je obuhvatala, i po rečima Mastersona, mnogo više ljudi u Beogradu, i da je ukupna suma novca za tu akciju dostigla skoro 500.000 funti, a ne kako su zvanično njihovi agenti saopštili centrali u Londonu - samo 100.000 funti sterlinga - priča istoričar i jedan od autora knjige Miodrag Janković.

- Mi znamo da su ondašnji političari u Srbiji bili vrlo halapljivi na honorare koje su im plaćale strane sile, pa i danas, mada se to sada zove nevladine organizacije. Imate primer Živojina Balugdžića, ličnog sekretara kralja Petra I, koji je lično još od 1903. godine obaveštavao austrijsko ministarstvo inostranih poslova (znači obaveštajnu službu) o svemu što rade kralj i vlada, i za to dobijao honorar! Dobijao je 1.700 forinti. Kad se pojavio veći špijun od njega, oni su mu smanjili platu, i čak postoji pismo u kome se on buni što su mu smanjili platu! Maltene, u Srbiji je bila u modi izdaja i prodaja svoje zemlje.

U knjizi se nalazi i podatak kako je knez Pavle zabranio obaveštajni rad usmeren na Englesku, što samo dokazuje koliko je on verovao onima koji su ga na kraju izdali i na svaki način omalovažili i ponizili....

- On je mislio da mu od Engleza, koje je smatrao više nego prijateljima, ne preti opasnost - tvrdi princeza Jelisaveta. - To za njega nije bilo prihvatljivo.

TAJNI IZVEŠTAJ GESTAPOA

- Uskoro ćemo dobiti knjigu izveštaj Gestapoa iz 1943. godine o tome kako je došlo do puča u Beogradu 27. marta - kaže Miodrag Janković. - Biće vrlo zanimljivo videti šta su Nemci zabeležili o tom događaju iz njihovog ugla. Istraga je vođena u Beogradu i radio ju je Gestapo.

Izvor: Kurir

Ja sam kupio knjigu... Zestoko su nas jebali svi leb ti jebem.