ISTINA

KAKVU NISTE ZNALI

Prenosimo Vam u celini govor Benjamina H. Freedmana koji je održan pred skupom patriota 1961. godine u hotelu “Willard” u Vašingtonu u korist tadašnjih patriotskih novina “Common Sense” čiji je vlasnik bio Conde McGinley.
Benjamin H. Freedman je bio jedna od najinteresantnijih, najzapanjujućih ličnosti 20 veka. Rođen je 1890. godine i bio je uspešni jevrejski bizmismen iz Njujorka. Živeo je u bogatstvu od najmanje 2.500.000 dolara i dobar deo života posvetio otkrivanju zavere koja se odvijala u SAD.
U govoru koji prenosimo, on nam otkriva jednu sasvim drugačiju sliku o Prvom i Drugom svetskom ratu.

Ovde u SAD-u, Cionisti imaju potpunu kontrolu nad našom vladom. Iz mnogo razloga, isuviše komplikovano je bilo ući u nju,  u to vreme, jer su Cionisti upravljali Sjedinjenim državama , kao apsolutni vladari ove zemlje. Vi ćete sada reći da je ova tvrdnja tačna, ali dozvolite mi da vam ispričam šta se dešavalo dok smo mi spavali.

Šta se desilo?

Prvi svetski rat je objavljen leta 1914. Još uvek ima par ljudi mojih godina koji se toga sećaju. Taj rat se vodio između Velike Britanije, Francuske i Rusije na jednoj strani i Nemačke, Austro-ugarske i Turske na drugoj. Nakon dve godine rata, Nemačka je dobijala rat, ne samo da je bila bolja nego je i zaista pobeđivala. Nemačke podmornice su iznenadile svet i Nemačka je sve svoje konvoje prebacila sa Atlanskog okeana. Velika Britanija je mirovala bez municije za svoje vojnike sa rezervama hrane za jednu sedmicu i posle toga ih je očekivalo gladovanje. U to vreme Francuska vojska se pobunila. Oni su imali gubitke od oko 600.000 najboljih francuskih mladića zarad odbrane Verduna na Somi. Ruska armija je bila obmanjena pa su pokupili svoje igračke i otišli kući, jer više nisu hteli da se igraju rata - oni nisu voleli cara; i Italijanska vojska je doživela neuspeh.

Nijedan metak nije ispaljen na Nemačkoj teritoriji. Nijedan neprijateljski vojnik nije prešao Nemačku granicu, pa ipak je Nemačka ponudila Engleskoj mirovni sporazum. Oni su ponudili Engleskoj mirovne pregovore, tipa quo ante basis, kako kažu advokati. To znači: “Zaustavimo rat i pustimo sve da bude kao što je bilo pre nego je rat počeo”. Engleska, u leto 1916 je to ozbiljno shvatila, jer nisu imali izbora. Bilo je pitanje da li da se prihvate mirovni pregovori koje je njima Nemačka velikodušno ponudila ili u suprotnom da se rat nastavi i da Engleska doživi potpuni poraz.

U međuvremenu, dok se to dešavalo Cionisti u Nemačkoj, koji su predstavljali Cioniste iz Istočne Evrope, su otišli do Britanskog kabineta rata - i sam sam bio zbunjen - to je duga priča, ipak imam sve potrebne dokumente koji dokazuju svaku moju izjavu - rekli su: “Gledajte! Još uvek možete pobediti u ovom ratu. Ne morate se predati. Ne morate da prihvatite mirovne pregovore koje vam sad nudi Nemačka. Možete pobediti u ovom ratu, ako Sjedinjene države uđu u rat kao vaš saveznik”. U to vreme, Sjedinjene države još nisu bile u ratu. Bili smo sveži, mladi, bogati i moćni. Oni su rekli Engleskoj: “Garantujemo da ćemo uvesti Sjedinjene države u rat kao vašeg saveznika, da se bore na vašoj strani, ako nam zauzvrat obećate Palestinu posle vaše pobede u ovom ratu”.
Drukčije rečeno, oni su  postigli dogovor: “Mi ćemo uvesti SAD u ovaj rat kao vašeg saveznika. Zauzvrat, nakon vaše pobede i poraza Nemačke, Austrougarske i Turske, morate nam dati Palestinu”. Engleska je imala isto toliko pravo da nekome obeća Palestinu koliko i SAD da Japan obećaju Irskoj. To je potpuno besmisleno da Velika Britanija, koja nije imala niti kakve veze niti interesa niti prava, na ono što je poznato kao Palestina, ponudi Palestinu kao sredstvo za trgovinu sa Cionistima za uvođenje SAD u rat.

Kako god bilo, oni su oktobra 1916. to i obećali. Malo nakon toga su, ne znam koliko se vas toga seća, SAD, koje su pretežno bile naklonjene Nemačkoj, ušle u rat kao saveznici Velike Britanije.

Ja sam rekao da su SAD bile veoma naklonjene Nemačkoj, jer su ovdašnje novine kontrolisali Cionisti, banke su bile u njihovim rukama, sva sredstva javnog informisanja, sve su kontrolisali Cionisti, a Cionisti su bili veoma naklonjeni SAD. Jevreji su bili naklonjeni Nemačkoj, jer su mnogi od njih došli iz Nemačke, a i pored toga želeli su da Nemačka obori cara. Oni nisu voleli cara, i nisu želeli da Rusija pobedi u ovom ratu. Ovi nemački judeo-bankari kao što su Kuhn Loeb i druge velike bankarske firme po SAD-u, nisu hteli da daju ni jedan jedini dolar, ni Francuskoj, ni Engleskoj. Oni su stali u stranu i rekli: “Dokle god su Engleska i Francuska u saradnji sa Rusijom nećemo dati nijednog centa”. Ali oni su uložili novac u Nemačku, zajedno sa Nemačkom su se borili protiv Rusije, pokušavajući da obore carski režim.

Dakle, ti isti ljudi, kada su videli mogućnost da prisvoje Palestinu, su otišli u Englesku i postigli taj dogovor. Tada se odjednom sve promenilo, kao kad se svetlo na semaforu sa crvenog promeni na zeleno. Novine koje su do tada bile izuzetno naklonjene Nemačkoj su govorile o poteškoćama koje ima Nemačka u ekonomskoj borbi protiv Velike Britanije, i na drugim poljima je sve odjednom bilo protiv Nemačke.

Oni su bili nitkovi. Oni su bili Huni. Ubijali su i medecinske sestre iz Crvenog krsta. Bebama su odsecali ruke. Oni nisu donosili ništa dobro.

Malo nakon toga, gospodin Wilson je objavio rat Nemačkoj.
Londonski Cionisti su poslali telegram SAD-u, sudiji Brandeis, govoreći: “Idi i završi posao sa predsednikom Vilsonom. Dobili smo od Engleske ono što smo tražili. Sada idi kod predsednika i uvuci SAD u rat.” Tako su SAD ušle u rat. Mi više nismo imali interesa za to, mi više nismo imali prava da budemo u tome, pre smo trebali da budemo na Mesecu nego u tome. Nije bilo nikakvog razloga da Prvi svetski rat bude naš rat. Mi smo se uvukli unutra samo da bi međunarodni Cionisti dobili Palestinu. To je nešto što ljudima iz SAD nikada nije rečeno. Oni nikada nisu saznali zašto smo mi ušli u Prvi svetski rat.

Pošto smo ušli u rat, Cionisti su otišli u Veliku Britaniju i rekli: “Dobro, mi smo ispunili naš deo dogovora. Mogli biste sada da napravite neki pisani dokumenat koji će garantovati da ćete održati vaš deo dogovora i da ćete nam predati Palestinu kada budete dobili rat”. Oni nisu znali da li će taj rat trajati još godinu ili narednih deset godina. Stoga su oni počeli da rade i preko dogovora. Potvrda je uzela oblik pisma, koje je bilo ispisano vrlo tajnim jezikom tako da ostali svet nije znao o čemu se radi. To je nazvano Balfourska deklaracija. 

Ova deklaracija je bila samo obećanje Velike Britanije da će se odužiti Cionistima u skladu sa dogovorom, kao nagradu za uvođenje SAD u rat. Dakle, ta  deklaracija o kojoj se toliko priča, je samo jedna obična prevara kao što je to i novčanica od tri dolara. Ne znam mogu li ovo bolje naglasiti nego ovako.

Tada su sve nevolje počele. SAD su ušle u rat i slomile Nemačku. I sami znate šta se tada desilo. Kada se 1919. rat završio, Nemačka je otišla u Pariz na mirovnu konferenciju gde je bilo 117 Jevreja  kao delegacija koja je predstavljala same Jevreje i koju je vodio Bernard Baruch. Ja sam bio tamo, morao sam znati. Dakle, šta se tada desilo?

Cionisti su na toj konferenciji rasparčali Nemačku i skroz rasparčali Evropu svim onim nacijama koje su dobile pravo na određene delove evropske teritorije, i napokon rekli: “Kako bi bilo da mi sada dobijemo Palestinu?”

I tada su oni, po prvi put na znanje Nemaca, sproveli Balfoursku deklaraciju. Tek tada su Nemci shvatili: “Oh, u tome je bila poenta! Zbog toga su Sjedinjene države ušle u rat.”  Nemci su tada shvatili da su oni poraženi zato što su Cionisti zahtevali Palestinu i bili spremni na sve da bi je dobili.

To nas dovodi do jednog drugog veoma zanimljivog dela. Kada su Nemci ovo shvatili, oni su to, naravno, odbili. Do tada, Jevrejima nije nigde bilo bolje nego što im je bilo u Nemačkoj.
Tu je bio gospodin Rathenau, koji je bio možda 100 puta značajniji industrijski i finansijski stručnjak nego što je to bio Bernard Baruch u ovoj zemlji. Tu je bio gospodin Balin koji je posedovao dve velike parobrodske linije, severnonemački “Lioyd” i “Hamburg - American lines” . Tu je bio i Bleichroder  koji je bio bankar za porodice Hohenzollern. Tu je bio i  “Warburgc” u Hamburgu, koji je bio veliki bankar - trgovac, najveći u svetu. Njima je veoma dobro išlo u Nemačkoj. Tu nema zbora. Nemci su se razočarali: “Pa, to je bila potpuna izdaja”.

To je bila izdaja koja bi se mogla hipotetički uporediti sa sledećom situacijom: pretpostavimo da su SAD bile u ratu sa SSSR-om. I SAD su pobeđivale. I SAD su rekle Sovjetima: “Pa, hajde da prekinemo. Mi vam nudimo mirovne uslove. Dajte da zaboravimo celu stvar”. I iznenada komunistička Kina ulazi u rat kao saveznik Sovjetima. I njihov ulazak u rat nama donosi poraz. Strašan poraz sa rasparčavanjima koja čovek ne može ni zamisliti.
Zatim zamislite, posle poraza, ako bi samo saznali da su nas Kinezi, koji žive u našoj zemlji, naši kineski građani, za koje smo sve vreme mislili da su odani građani koji su bili na našoj strani, prodali SSSR-u i da je zbog njih komunistička Kina ušla u rat protiv nas. Šta bismo mi u SAD, tada osećali prema Kinezima? Mislim da se niko od njih ne bi usudio da promoli nos na nekom javnom mestu. Ne bi bilo dovoljno zgodnih uličnih svetiljki za njih. Zamislite kako bismo se mi osećali.

Pa, to su tada Nemci osećali prema njima. Oni su bili tako dobri prema njima - od 1905, kada je propala prva Ruska komunistička revolucija i kada su Jevreji morali pobeći iz Rusije, svi su pobegli u Nemačku. Nemačka im je dala utočište. I prema njima se ophodila vrlo ljubazno. I sada su oni prodali Nemačku, na milost i nemilost, samo zato što su želeli Palestinu.
U ono doba, Nahum Sokolow i ostale velike vođe i značajne ličnosti o kojima ste čitali u vezi sa Cionizmom danas, 1919, 1920, 1921, 1922 i 1923. godine, pisalo je u svim njihovim novinama da je mržnja prema Jevrejima u Nemačkoj uslovljena činjenicom da su oni shvatili da je do velikog poraza Nemačke došlo zbog Cionističkog zauzimanja za uvođenje SAD u rat. Jevreji su to sami priznali. Nisu bila u pitanju osećanja uslovljena religijom. Nije došlo do ispoljavanja mržnje prema ovim ljudima na račun njihovih religijskih shvatanja. Sve je bilo na političkoj osnovi. Bilo je i na ekonomskoj osnovi. Bilo je zbog svega drugog samo ne zbog religije. Nikoga u Nemačkoj nije interesovalo da li će Jevrejin kada dođe kući da padne u senku uz reči  “Shema’Yisroel”  ili “Oče naš”. Do ovog rasta besa je došlo jer su Nemci Jevreje smatrali odgovornim za svoj poraz.

I Prvi svetski rat je započet protiv Nemačke bez razloga za koji bi Nemačka bila odgovorna. Nizašta nisu bili krivi. Samo zbog postignutog ekonomskog uspeha. Izgradili su jaku mornaricu. Razvili su svetsko tržište. Setite se da se Nemačka za vreme Francuske revolucije sastojala od 300 malih gradova - država, kneževina, vojvodstava itd. I u to vreme, između Napoleona i Bizmarka, oni su se učvrstili u jednu državu i nakon tih 50 godina oni su postali jedna od velikih svetskih sila. Njihova mornarica je bila takmac mornarici Velike Britanije, oni su obavljali poslove svuda po svetu, mogli su potkupiti svakoga, mogli su da naprave bolje proizvode. Šta se dogodilo kao rezultat toga?

Postojao je dogovor između Engleske, Francuske i Rusije da sruše Nemačku. Ne postoji nijedan istoričar na svetu koji bi mogao da pronađe valjan razlog zbog kojeg su ove tri zemlje odlučile da izbrišu Nemačku sa političke karte.

Kada je Nemačka shvatila da su Jevreji odgovorni za njihov poraz, oni su se pobunili protiv njih. Ali ni jedna dlaka sa glave nije zafalila nijednom Jevrejinu. Profesor Tansill sa univerziteta “Georgetown”, koji je imao pristup svim  tajnim dokumentima Stejt deparmenta, je napisao u svojoj knjizi i sitirao dokumenta Stejt Deparmenta koje je napisao Hugo Schoenfelt, Jevrejin, koga je Cordell Hull poslao u Evropu 1933. da ispita takozvane logore za političke zatvorenike, koji im je u odgovoru napisao da ih je zatekao u veoma dobrom stanju. Oni su bili u dobroj formi i dvi su se dobro ophodili prema njima. Bili su puni komunista od kojih su mnogi bili Jevreji, zato što sedesilo da Jevreji čine oko 99% komunista u tadašnjoj Evropi. Tu je bilo i nešto sveštenika, ministara, vođa radničkog pokreta, masona i drugih međunarodnih zvaničnika.

Naravno neki povodi su istinski: 1918-1919. komunisti su preoteli Bavarsku  za samo nekoliko dana. Roza Luksemburg i Karl Liebknect i grupa ostalih Jevreja su preeuzeli vlast  u roku od tri dana. Zapravo, kada je Kajzer zaustavio rat, pobegao je u Holandiju, jer je mislio da će komunisti osvojiti Nemačku kao što su i Rusiju, i da će ga zadesiti ista sudbina kao što je zadesila i samog cara. Zato je on pobegao u Holandiju na sigurno. Nakon otklanjanja komunističke opasnosti u Nemačkoj, Cionisti su i dalje radili, pokušavajući da povrate svoj raniji položaj, i Nemci su im se suprostavljali na sve moguće načine a da im nije falila dlaka sa glave. Oni su se,  toj zemlji,  borili sa njima kao što su se prohibicionisti borili sa svakim ko je bio zainteresovan za alkohol. Nisu se borili pištoljima. To je bio način na koji su se borili protiv njih u Nemačkoj. I u to vreme, setite se, bilo je oko 80 do 90 miliona Nemaca i samo 460 000 Jevreja. Otprilike oko 0,5% od ukupnog stanovništva. Pa opet su tada kontrolisali svu štampu i veći deo ekonomije zato što su došli sa novcem, kada je vrednost marke pala, i tada su kupili gotovo sve.

Jevreji su pokušali da sakriju ovu činjenicu. Oni nisu želeli da svet sazna da su oni prodali Nemačku i da je to razljutilo Nemce.

Nemci su preuzeli odgovarajuće mere protiv Jevreja. Oni su ih raskrinkavali gde god su mogli.
Posle izvesnog vremena, međunarodno Jevrejstvo je sazvalo sastanak u Amsterdamu. Jevreji iz svih država na svetu su jula 1933. prisustvovali ovom sastanku. I oni su rekli Nemačkoj: “Oborite Hitlera, i vratite svakog Jevrejina u njegov pređašnji položaj, bez obzira da li  je bio komunista ili bilo šta drugo. Ne možete se više ovako ophoditi prema nama, mi, međunarodno Jevrejstvo vam postavljamo ultimatum”. Možete zamisliti kako su im Nemci odgovorili. Pa šta su uradeli Jevreji?

1933. godine,  kada je Nemačka odbila da se preda svetskoj konferenciji Jevreja u Amsterdamu, konferencija se rastala i gospodin Samuel Untermajer, koji je bio predstavnik američke delegacije i predsedavajući cele konferencije, se vratio u SAD i odmah sa parobroda otišao pravo do studija “Columbia Broadcasting System” i radiom raširio poruku kroz SAD u kojoj je on nadahnuto rekao: “Međunarodno Jevrejstvo objavljuje SVETI RAT protiv Nemačke. Mi smo sada ušli u svetu borbu protiv Nemačke. I mi ćemo je izgladnjivati dok se ne predaju. Organizovaćemo bojkote protiv njih širom sveta. To će ih uništiti jer oni zavise od svog izvoza”. Činjenica je da se dve trećine Nemačkih zaliha hrane moralo uvoziti, a to se jedino moglo uvesti kao rezultat njihovog izvoza. Stoga, ako Nemačka ne bi mogla uvoziti, dve trećine njenog stanovništva bi moralo da gladuje. Dakle, u toj objavi, koju ja sada ovde imam, i koja je bila štampana u Nju Jork Tajmsu koji je izašao 7. avgusta 1933, gospodin Untermajer je drsko izjavio da je ovaj bojkot naš način samoodbrane. Presednik Ruzvelt je podržao ovo u National Recovery  Administration, čega se neki od vas sećaju, gde je bio bojkotovan svako ko se nije pridržavao pravilnika koji je izneo NEW  DEAL i koga je Vrhovni sud tog vremena proglasio nezakonitim. Bez obzira na to, svi Jevreji su proglasili bojkot protiv Nemačke i to je bilo toliko uspešno da nigde, ni u jednoj prodavnici u svetu, niste mogli naći stvar na kojoj piše “Proizvedeno u Nemačkoj”. U stvari, izvršilac kompanije Woolworth  mi je rekao da oni moraju da bace u reku grnčarije i posuđe vrednih milione dolara, pošto bi njihove radnje bile bojkotovane ako bi neko ušao i našao artikal proizveden u Nemačkoj. U radnji koja je pripadala lancu R.H.MACY, koji je posedovala porodica Strauss, koji su slučajno isto bili Jevreji, jedna žena je pronašla čarape koje su iz Chemintiza sa etiketom “”Proizvedeno u Nemačkoj”. Tada je bojkotovan MACY, od stotina ljudi koji su hodali sa parolama kao što su: “ubice”, “hitlerovci” itd. U to vreme ipak nije falila nijedna jedina dlaka sa glave nijednom Jevrejinu u Nemačkoj. Nije bilo patnje, nije bilo gladovanja, nije bilo ubistava, nije bilo ničega.

Nemci su tada rekli “Ko su ti ljudi da objavljuju bojkot protiv nas i da zbog njih svi naši ljudi ostanu bez posla i naprave zastoj za našu industriju? Ko su oni da nam to urade?”  Nemci su to odbili. Sigurno je da su crtali “svastike” na radnjama čiji su vlasnici bili Jevreji. Zašto bi Nemac tu ulazio i davao svoj novac prodavcu koji je bio deo tog velikog bojkota koji bi trebalo da izgladni Nemačku i natera je da se preda.

Bojkot se nastavio još neko vreme, ali su tek 1938., kada je mladi Jevrejin iz Poljske ušetao u Nemačku ambasadu u Parizu i ubio Nemačkog zvaničnika, Nemci stvarno počeli sa grubostima prema Jevrejima. I tada ćete ih moći opaziti kako razbijaju prozore, tuku ih, itd.
U međuvremenu, živeo sam u Nemačkoj i znao sam da su Nemci odlučili da Evropa mora biti ili hrišćanska ili komunistička, ili jedno ili drugo. I Nemci su odlučili da, ako budu mogli, ipak sačuvaju Hrišćanstvo i ponovo su se počeli naoružavati.

Novembra 1933., SAD su priznale SSSR. SSSR je postao veoma moćan i Nemačka je shvatila “”približava nam se naša propast, osim ako ne budemo bili jaki”. Ista rečenica koju mi danas izgovaramo u našoj zemlji (Americi).  Naša vlada troši  833 ili 844 milijardi dolara godišnje  za odbranu. Odbranu od koga? Odbranu od 40 000 Jevreja u Moskvi koji su preuzeli Rusiju, a zatim i kontrolu nad mnogim drugim zemljama. Ova zemlja je bila na ivici Trećeg svetskog rata, iz kojega mi ne možemo izaći kao pobednici. Svaki tračak nade je samo mašta. Znam da se nuklearne bombe mere u megatonama. Megatona je izraz koji se koristi za milion tona TNT. Naše nuklearne  bombe su bile zapremine od 10 megatona kada su  napravljene (ili 10.000.000  tona TNT-a). Sada su dostigle sigurno zapreminu od 200 megatona i samo nebo zna koliko megatona nuklearnih bombi ima SSSR?  Sa čime se mi sada suočavamo?  Ako mi započnemo sledeći svetski rat koji lako može da se razvije  u nuklearni rat, to će biti kraj čovečanstva. Zašto se raspravlja o mogućnosti rata? To će se pokazati kada se zavesa podigne za početak trećeg čina.

1.    čin je bio Prvi svetski rat
2.    čin je bio Drugi svetski rat
3.    čin će biti Treći svetski rat

Cionisti i svi njihovi saplemenici su odlučili da će ponovo upotrebiti SAD da im pomogne da trajno prisvoje Palestinu kao oslonac za svoju vladavinu svetom. To je istinito kao i činjenica da ja sada stojim ovde. Nisam samo ja to pročitao, već su mnogi od vas to pročitali i to je poznato celom svetu.

Šta ćemo mi uraditi? Živote koje ćete spasiti mogu da budu životi vaših sinova. Vaši momci su možda već večeras na putu ka tom ratu, a vi ne znate ništa osim onoga što ste znali da su u Londonu 1916. Cionisti postigli dogovor sa Britanskim ratnim kabinetom i poslali vaše sinove u Evropu da ratuju. Da li ste to tada znali? Niko u SAD to nije znao. Vama nije bilo dozvoljeno da znate. Ko je to znao? Predsednik Vilson je to znao. Znali su to i ostali koji su u tome učestvovali.

Da li sam ja to znao? Ja sam imao veoma dobru sliku toga što se dešavalo. Bio sam povezan sa  Henry Morganthaujem, za vreme  kampanje 1912. kada je izabran presednik Vilson i tada su kružile priče po kancelariji. Henry Morganthau, koji je bio presednik finansijske komisije, me je smatrao za pouzdanog čoveka, bio sam veza između njega i blagajnika po imenu Rollo Wels. Prisustvovao sam tim sastancima i sedeo na čelu stola sa presednikom Vilsonom i sa svima drugima i tada sam čuo kako bombarduju mozak presednika Vilsona zagarantovanim prihodima i šta je postala Federalna rezerva i takođe sam čuo o njegovoj saradnji sa Cionističkim pokretom. Sudija Brandeis i presednik Vilson su bili toliko bliski koliko i dva prsta na ovoj ruci. Presednik Vilson je bio nesposoban da otkrije šta se dešava koliko i jedno novorođenče. Tako su nas uveli u Prvi svetski rat dok smo mi još spavali. Oni su poslali naše momke da budu ubijeni. Zbog čega? Da bi Cionisti mogli da dobiju Palestinu kao svoju državu. Oni su vas toliko namagarčili da vi niste sigurni da li treba krenuti ili ostati po strani. Svaki sudija, kada se obrati poroti kaže: “Gospodo, kada primetite da je bilo koji svedok rekao barem jednu laž, možete da zanemarite celo njegovo svedočenje”.

Koje su činjenice u vezi Jevreja? (Ja ih zovem Jevreji zbog vas, jer ih vi znate pod tim imenom. ja ih tako ne zovem. Pričam o njima kao o takozvanim Jevrejima, zato što ja znam ko su i šta su oni). Istočno-evropski Jevreji, koji sačinjavaju 92% ukupnog broja onih ljudi koji sebe nazivaju Jevrejima, su u stvari Kazari (odnosno Hazari). Oni su bili ratoborno pleme koje je živelo duboko u srcu Azije. I oni su bili toliko ratoborni da su ih čak i sami Azijati proterali iz Azije u Istočnu Evropu. Oni su stvorili veliko Kazarsko kraljevstvo veličine od oko 800.000 kvadratnih milja. U to vreme Rusija nije postojala, niti mnoge druge Evropske zemlje. Kazarsko kraljevstvo je bila najveća zemlja u celoj Evropi - tolilo velika i moćna  da kada bi neki vladari želeli da idu u rat, Kazari bi im pozajmili po 40.000 vojnika. Bili su toliko veliki i moćni.

Oni su bili obožavaoci falusa što je bilo toliko sramotno da ja ne bih  želeo da ulazim u detalje.  Ali to je bila njihova religija, kao što su bile  religije mnogih drugih paagana svuda u svetu. Kazarskom kralju se smučilo da gleda degeneraciju svog kraljevstva, pa je odlučio da usvoji neku jednobožačku veru, ili Hrišćanstvo ili Islam ili ono što je danas poznato kao Judaizam, što je u stvari Talmudizam. Posle slušanja vrhovnih poglavara tih religija i birajući po principu “eci, peci, pec” on je izabrao takozvani Judaizam. To je postala državna religija. Otišao je do Talmudskih škola Pumbedita i Sura i doveo hiljade rabina  i otvorio sinagoge i škole i njegovi ljudi su postali ono što mi danas zovemo Jevrejima. Nijednom od njih predak nije, ni nožnim prstom, ni zgazio, na “Svetu zemlju”. Ne samo u istoriji Starog zaveta, već nikada. Nijedan od njih! Pa ipak oni dolaze kod hrišćana i traže podršku za njihov oružani ustanak u Palestini govoreći: “Vi želite da se božiji izabrani narod vrati u svoju obećanu zemlju - zemlju svojih predaka, zar ne? To je vaša hrišćanska dužnost. Mi smo vam dali jednog od naših mladića kao vašeg Gospoda i Spasitelja. Vi nedeljom idete u crkvu i klečite i molite se Jevrejinu, i mi smo Jevreji”. Ali oni su u stvari paganski Kazari koji su primili Judaizam isto kao što su se i Irci preobratili.

Smešno je da ih nazivamo “ljudi sa svete zemlje”, љto bi bilo isto kao kada bi smo zvali “arapima” 54. Miliona kineskih muslimana. Muhamed je umro 620. nove ere i od tada je 54.000.000 Kineza primilo Islam kao svoju veru. Sada zamislite Kinu, 2.000 milja daleko od Arabije, od Meke i Muhamedovog rodnog mesta. Zamislite kada bi 54.000.000 Kineza odlučilo da sebe naziva Arapima. Vi biste morali reći da su oni poludeli. Svako ko poveruje da su tih 54.000.000 Kineza u stvati Arapi, mora da je skrenuo sa pameću. Sve što su oni uradeli jeste usvajanje religijskih ubeđenja koja potiču iz Meke, u Arabiji. Isto kao i Irci. Kada su Irci postali Hrišćani, niko ih nije bacio na okean i uvozio na “Svetu zemlju” kao novu grupu stanovnika. Oni se nisu promenili. Oni su ostali isti narod ali su prihvatili Hrišćanstvo kao svoje versko ubeđenje.

Ovi Kazari, ovi pagani i azijati, ovi Turko-finci, su bili Mongoloidna rasa koja je izbačena iz Azije u Istočnu Evropu; zato što je njihov kralj prihvatio Talmudizam oni u stvari nisu imali izbora. Isto kao u Španiji: ako je kralj bio katolik svi su morali biti katolici. Ako neko nije hteo da bude katolik, morao je biti izbačen iz Španije. Tako su Kazari postali ono što mi danas nazivamo Jevrejima. Sada zamislite koliko je bilo glupo od velikih hrišćanskih zemalja što su rekle: “Mi ćemo upotrebiti svu našu moć i uticaj da vratimo Božiji odabrani narod na zemlju njihovih predaka, na njima obećanu zemlju”. Da li postoji veća laž od ove? Zato što kontrolišu dnevne novine, časopise, radio, televiziju, izdavačke kuće i zato što ministri i političari pričaju istim jezikom, ne iznenađuje me da vi verujete u tu laž. Poverovali bi ste i kada bi pričali da je crno zapravo belo, ako bi to dovoljno često slušali. Sigurno ne bi ste više crno zvali crnim već bi ste ga počeli zvati belo. Niko ne može da vas krivi zbog toga.
To je jedna od velikih istorijskih laži. Ovo je osnov za sve nesreće koje se dešavaju na svetu. Ne zaboravimo da Talmud uči da kad god treba da položite neki zavet ili obećanje treba da se setite molitve “Kol Nidre” koja se recituje na “Dan iskupljenja”. Tada se čovek oslobađa potrebe za ispunjenjem obećanja. Koliko se onda možemo pouzdati u data nam obećanja? Amerika će patiti isto koliko su patili i Nemci i to iz tog istog razloga.

              Moram priznati da stvarno nisam znao ovakvu istoriju:
              - Oduvek sam verovao da su u I sv. ratu učestvovale i Srbija, Crna Gora, Italija, Belgija... Međutim, one se i ne pominju na pocetku teksta.
              -  1916. je Nemačka pobeđivala. Npr. kod Verdena gde su imali 600 000 poginulih, ranjenih, nestalih i zarobljenih nasuprot 350 000 Francuza ( podaci iz Vojne encikopledije ).
             - Iste godine Ruska carska vojska se vratila kući. Kakvo otkriće i kakva sramota za hiljade istoričara koji su uporno tvrdili da se to desilo 1917.
             - Nije bilo razloga da se Nemačka izbriše sa političke karte. Dakle, ja sam uvek nepravedno dobijao peticu iz istorije kada bih kao razlog za to naveo nemačke kolonije koje su saveznici podelili.
             -   Hugo Schoenfelt 1933. obilazi logore za političke zatvorenike i piše hvalospeve o njima, prosto da čovek poželi da se nađe tamo. Jel beše te godine Hitler i nacistička banda tek preuzela vlast ?
             -   Samuel Untermajer, gospodar sveta izašao iz senke, objavljuje bojkot nemačke robe i svi potrče da ga poslušaju ! Pa kako onda je Nemačka imala ogromnu robnu razmenu
npr. sa SSSR, a da podsetim da su tamo na vlasti boljševici tj. Jevreji ? Ili... otkud u Jugoslovenskom Kraljevskom Ratnom Vazduhoplovstvu 1941. Bf-109E i Do-17 ? 
             - Ako sam dobro shvatio kraj, nisu krivi "izvorni" Jevreji nego Hazari, tj. Turci. Ima tu istine, Srbija je slobodna preko 100 godina a opet su nam za mnoge stvari, npr. lenjost i neslogu krivi Osmanlije !

Zavisi kakvu je ko istoriju učio?!
Pored one zvanične (nametnute) postoji i ona druga prava istorija koju sam ja učio družeći se sa ljudima koji je poznaju.

Što ne znači da je tačna.

pa dobro dio ima smisla recimo ovo s palestinom,cionisti su trazili od turaka da im daju drzavu u svetoj zemlji ovi su to odbili i 1914. zahvaljujuci cercilovim greskama stali na stranu njemaca,logicno je bilo da cionisti stanu na suprotni stranu.opet njemci su zeljeli rat radi preraspodjele kolonija i prodora na istok,a do zaokreta u ruskoj politici dolazi dolazi nakon rata sa japanom,car trazi kredite i ulaganja od engleza i francuza ili tacnije od njihovih bankara(valjda mozete pogoditi ko su ti) i dobija ih pod uslovom da se prikljuci atanti.cinjenica je da je njemacka industrija pocetkom 20.vjeka nadmasila englesku,ali na kraju mislim da je ipak daglas hejg uspio slomiti njemce a ne ujka sem.s druge strane ako su jevreji kontrolisali americku industriju ko je onda pomogao njemcima da stanu na noge?ovu glupost o hazarima ne vrjedi ni komentarisati,dovoljno je reci da su hazari(koji i nisu bili toliko mocni)i bili jedino u kontaktru sa vizantijom i da jevreji nisu bili popularni tih dana a ni organizovani jos od tita flavija.

Добри су и "ционисти" и "међународно Јеврејство", ко год да су.

И немој ми рећи да се овим, у најмању руку, памфлетом, оправдава геноцид над неколико милиона људи? Или су Јевреји навели и Немце да 1939. нападну Пољску зато што су знали да ће Немачка на крају изгубити рат, а да ће на блиском истоку настати Ерец Израел?

A šta su cionisti obećali SAD za ulazak u rat? Ili su im samo rekli: ''Ajde malo da ratujete, niste davno.'', a ovi rekli ''Važi''.

Toplo vam preporučujem da pročitate knjigu Dosije Omega.
Postoje oni koji veruju i oni koji su skeptici.
Malo razmišljajte,koristite logiku.
Ko su Rotšildi,Rokfeleri?

Ja još nisam dobio odgovor na pitanje.

RASMC čitaj dalje,ne može odgovor u jednoj rečenici.

Ционизам и трећи рајх
Марк Вебер


Ране 1935. године, брод пун путника за Хаифу, Палестина, напустио је немачку луку Бременхавен. Непоколебљиво је носио јеврејска писма за (његово име) „Тел Авив“, док је знак свастике подрхтавао на јарболу. Иако је брод био власништво циониста, његов капетан био је члан Национал-Социјалистичке Партије. Много година касније, један од путника брода назвао је ову симболичну комбинацију „метафизичком апсурдношћу“. Апсурдна или не, ова слика је само једна из мало познатог комада историје; широка колаборација између Ционизма и Хитлеровог Трећег Рајха.

Заједничке тежње

Током година, људи у многим различитим државама борили су се са „јеврејским питањем“, то јест, која би била права улога Јевреја у „нејеврејском друштву“. Током `30-тих, јеврејски Ционисти и немачки Национал-Социјалисти делили су сличне погледе о томе како решити ову забрињавајућу ствар. Сложили су се да су Јевреји и Немци две очигледно различите нације, и да Јевреји нису део Немачке. Јевреји који су живели у Рајху, према томе нису требали бити сматрани „Немцима јеврејске вере“, већ као чланови посебне националне заједнице. Ционизам (јеврејски национализам) подразумевао је обавезу од стране Ционистичких Јевреја, да се пресели у Палестину, „јеврејску домовину“. Они би се тешко могли сматрати искреним Ционистима, и упоредо тражили једнака права у Немачкој или било којој другој „страној“ земљи.
Теодор Херцл (1860-1904), оснивач модерног Ционизма, тврдио је да анти-семитизам није грешење, већ природан и потпуно разумљив одговор не-Јевреја на туђинско јеврејско понашање и ставове. Једнио решење, тврдио је он, је да Јевреји схвате стварност и живе у својој посебној држави. „Јеврејско питање постоји где год Јевреји живе у већем броју“, писао је он у својем најзначајнијем делу, „Јеврејска држава“. „Где не постоји, доноси се преко ново-придошлих Јевреја...Верујем да разумем анти-семитизам, који је веома комплексан феномен. Разматрам овај развитак као Јевреј, без мржње и страха“. Јеврејско питање, тврдио је он, није социјално нити религијско питање. „То је национално питање. Морамо га решити, пре свега, и од њега направити међународну политичку тему...“ Без обзира што су они део грађанског друштва, они чине не само верску заједницу, већ нацију, народ. Ционизам, писао је Херцл, нудио је свету добродошло „крајње решење јеврејског питања“.
Шест месеци након што је Хитлер дошао на власт, Ционистичка Федерација Немачке (далеко највећа Ционистичка група у земљи) издала је детаљни меморандум новој влади у коме је објаснила немачко-јеврејске односе и званично понудила подршку Циониста у решавању тегобног „јеврејског питања“. Предложено је да би први корак морао бити отворено препознавање фундаменталних националних разлика.
Ционизам не гаји илузије поводом тежине јерврејског питања, које се састоји пре свега од абнормалне окупационе шеме, и у кривици због интелектуалног и моралног става који није укорењен у његовој традицији. Још пре више деценија, Ционизам је схватио да као резултат тренда асимилације, било је изгледно да ће се појавити симптоми детериторизације...
Ционизам верује да се препород националног живота људи, који се сада дешава у Немачкој путем наглашавања њеног Хришћанског и националног карактера, мора такође десити и у јеврејској националној заједници. Такође, за све Јевреје, национално порекло, вера, судбина обичних људи и осећај јединствености, морају бити од врхунске важности за њихово постојање. То значи да егоистични индивидуализам либералне ере, мора бити превазиђен и замењен осећајем заједништва и колективне одговорности...
Верујемо да је баш та нова (Национал-Социјалистичка) Немачка та која може, путем смелости и одлучности у решавању јеврејског питања, учинити одлучујући корак према решавању проблема с којим ће се, искрено говорећи већина европских народа морати да суочи...
Наче признање Јеврејске националности, подразумева чисти и искрен однос према Немачком народу и његовим националним и расним реалностима. Управо због тога не желимо да лажирамо ове претпоставке, зато што смо ми, такође, против мешаног брака и залажемо се за очување чистоте јеврејске групе и одбацивање било каквих преступа у домену културе, ми (пошто смо били придодати Немачком језику и Немачкој култури), можемо имати интересовања за дело и вредности Немачке културе и третирати их с поштовањем и унутарњом наклоношћу...
Зарад његових практичних циљева, Ционизам се нада да ће успети да придобије колаборацију чак и оних влада које су фундаментално непријетељске према Јеврејима, због тога што у решавању Јеврејског питања не смеју се јављати осећања јер је то прави проблем чије решење занима све народе а тренутно највише Немачки народ...
Пропаганда бојкота – таква каква се тренутно води против Немачке на много начина – је у својој бити не-Ционистичка, јер Ционизам не жели да ратује већ да убеђује и да гради...
Нисмо слепи на чињеницу да јеврејско питање постоји, и да ће наставити да постоји. Федерационе новине, Jьdische Rundschau, прокламовале су истоветну поруку: „Ционизам је свестан постојања јеврејског питања, и жели далекосежно и конструктивно решење. У ову сврху, Ционизам жели да придобије помоћ свих народа, било про- или анти- јеврејских, због тога што, ми се суочавамо пре са конкретним него сентименталним проблемом, решењем за које су заинтересовани сви народи“. Млади берлински рабин, Јоаким Принц, који се касније одселио за САД и постао председник Америчког Јеврејског Конгреса, пие у својо књизи „Wir Juden“ („Ми Јевреји“) из 1934. године, да је Национал-Социјалистичка револуција у Немачкој значила „Јеврејство за Јевреје“. Објаснио је: „Никакво околишање нам сада не мое помоћи. Уместо асимилације, желимо нови концепт: признање Јеврејске нације и Јеврејске расе“.

Активна колаборација

На основама њихове идеолошке сличности о народности и нацији, Национал-Социјалсти и Ционисти радили су заједно за оно што је свако од њих веровао да је у њиховом наицоналном интересу. Као резултат, Хитлерова влада је снажно подржавала Ционизам и јеврејску имиграцију у Палестину од 1933. до 1940-41, када је други светски рат спречио интензивнију сарадњу. Чак и када се Трећи Рајх усталио, много немачких Јевреја, вероватно већина њих, наставили су да се сматрају, често са нескривеним поносом, пре свега Немцима. Мало је било ентузијазиста који би били спремни да забораве све и почну нови живот у далекој Палестини. При свему том, све више и више немачких Јевреја се током овог периода окренуло Ционизму. Све до касне 1938. ционистички покрет је цветао у Немачкој под Хитлером. Циркулација дво-недељних Федерацијских новина Jьdische Rundschau је енормно расла. Издаване су бројне Ционистичке књиге. „Ционистички рад био је у пуном замаху“ у Немачкој током тих година (ово је цитат из Encyclopaedia Judaica). Ционистичка конвенција која је одржана у Берлину 1936. године, одражавала је у свом саставу „бодар живот немачких Јевреја“.
СС је био нарочито страстан у својој подршци ционизму. Званични СС документ из 1934. захтевао је активну и широку подрку ционизму, од стране владе и Партије, као најбољи начин за охрабривање емиграције немачких Јевреја у Палестину. Ово је захтевало повећану јеврејску самосвест. Јеврејске школе, јеврејске спортске лиге, јеврејске културне организације-укратко све што би охрабило ово ново размишљање и самосвест требало би да буде промовисано, по овом документу.
СС официр Leopold von Mildenstein и званичник Ционистичке федерације Kurt Tuchler обилазили су заједно Палестину шест мееци, да би проценили тамошњи развој циониста. По његовим истраживањима из прве руке, von Mildenstein је написао серију од дванаест илустрованих чланака за један веома утицајан берлински лист Der Angriff, који су излазили касне 1934. под називом „Наицстичка путовања у Палестину“. Ти су чланци показивали велико поштовање за пионирски дух и достигнућа јеврејских досељеника. Само-развитак циониста, писао је von Mildenstein, створио је нову врсту Јеврејина. Величао је ционизам, као велики бенефит како за јеврејски, тако и за цео свет. Јеврејска домовина у Палестини, писао је у закључном чланку, „показивала је пут лечења вишевековне ране на телу света-јеврејско питање“. Der Angriff је произвео специјални орден, са свастиком на једној страни и Давидовом звездом на другој, да би обележио заједничку СС-Ционистичку посету. Неколико месеци након што су се ти натписи појавили, von Mildenstein је постављен на чело одсека за јеврејска питања унутар СС бедбеносне службе, да би ефикасније подржао миграцију циониста и њихов развитак. Званичне СС новине, Das Schwarze Korps, објавиле су своју подршку ционизму, маја 1935, у чланку на насловној страни: „Није далеко време када ће Палестина моћи поново да прими своје синове који били изгубљени више од 1000 година. Наше добре жеље, заједно са званичном подршком путују с њима.“ Четири месеца касније, сличан чланак освануо је у СС новинама.
Препознавање јевреизма као расне заједнце засноване на крви а не на религији повело је немачку владу да гарантује без премишљања расну посебност ове заједнице. Влада је ступила у комплетан договор са великим духовним покретом унутар јевреизма, такозваним Ционизмом, заједно са признањем заједништва Јевреја из целог света и њиховог одбијања свих порука асимилације. На овим основама, Немачк аје предузела мере, које ће засигурно играти значајну улогу у будућности решавања јеврејског питања у целом свету.
Главна немачка бродска линија почела је директан превоз путника из Хамбурга у Хаифу, Палестина, у октобру 1933, обезбеђујући „стриктно кошерску храну на својим бродовима, под покровитељством Хамбуршког рабината“. Под званичним плаштом, ционисти су неуморно радили на реобразовању немачких Јевреја. Како је амерички историчар Франсис Никозиа знаписао у својом раду из 1985. Трећи Рајх и Палестинско Питање, „Ционисти су били охрабривани да преносе своје поруке јеврејској заједници, да скупљају новац, да приказују филмове о Палестини и генерално да образују немачке Јевреје о Палестини. Постојао је знатан притисак на Јевреје у Немачкој да престану да се идентификују као Немци, и да пробуде нови јеврејски национални идентитет у себи.“
У послератном интервјуу, бивши шеф Ционистичке Федерације Немачке, доктор Hans Friedenthal, сумирао је ситуацију: „Тих дана Гестапо је чинио све да би промовисао емиграцију, посебно за Палестину. Често смо примали њихову помоћ када би нам било потребно било шта од власти, везано за припреме за емиграцију.
1935. на септембарском конгресу Национал-Социјалистичке Партије, Рајхстајг је усвојио тзв. Нирнбершке законе, који ус забрањивали бракове и сексуалне односе између Јевреја и Немаца, и у суштини, прогласили Јевреје за страну наицоналну мањину. Неколико дана касније ционистички Jьdische Rundschau, у уводнику је поздравио ове мере.
Немачка се сусреће са захтевима Светског Ционистичког Конгреса када проглашава Јевреје који живе у Немачкој за националну мањину. Једном када Јевреји буду обележени као наицонална мањина, биће знатно лакше да се успоставе нормални односи Јевреја и Немачке нације. Ови нови закони дају Јеврејима у Немачкој културни и национални живот. У будућности они ће моћи да омогуће Јеврејима стварање својих школа, позоришта и спорстких друштава. Укратко, Јеврејска мањина моћи ће да креира своју будућност у свим аспектима нормалног живота...
Немачка је пружила јеврејској мањини прилику да живи за себе, и понудила је државну заштиту овој засебној јеврејској мањини: процес нарастања јеврејштине у нацију отуда ће бити охрабрен а свако ће доприносити успостављању толерантнијих односа између ове две нације. Георг Карески, шеф „Ревизионистичке“ Ционистичке Државне Организације и Јеврејске Културне Лиге, као и бивши шеф Берлинске Јеврејске Заједнице, рекао је у интервјуу за берлински дневник Der Angriff, на крају:
„За неколико година, гледао сам на потпуну сепарацију културног живота два народа (Јеврејског и Немачког), као предуслов за заједничко живљење без конфликата. Ја сам задуго подржавао такву сепарацију, јер је она заснована на поштовању друге нације. Нирнбершки закони су, по мени, невезано за њихове легалне правне одредбе, створени тотално у складу са жељом за одвојеним животом заснованим на обостраном поштовању. Ово прекидање процеса разлагања у многим јеврејским заједницама које је било промовисано путем мешовитих бракова, је тако с јеврејске тачке гледишта, потпуно добродошло“.
Ционистичке вође у другим земљама биле су свесне ових погледа. Стефан С. Вајс, председник Америчког Јеврејског Конгреса, рекао је на скупу у Њујорку јуна 1938: „Ја нисам амерички грађанин јеврејске вере, ја сам Јеврејин... Хитлер је био у праву у једној ствари. Назвао је јеврејски народ расом, и ми јесмо раса“. Министар унутрашњих јеврејских послова, специјалиста доктор Bernhard Lцsener, изразио је подршку Ционизму у чланку који се појавио 1935 у новембарском издању званичног Reichsverwaltungsblatt:
„Када би Јевреји имали своју државу где би већина њих била насељена, тада би јеврејско питање могло бити сматрано за комплетно решено данас, за саме Јевреје. Врло мало противљење идејама које дају Нирнбершки закони је исказано од стране Циониста, јер су одмах схватили да ови закони представљају једино коректно решење за сам јеврејски народ. Јер свака нација мораимати своју државу и спољни израз посебности своје нације“.
У сарадњи с немачким властима, Ционистичке групе организовале су мрежу од неких 40-так кампова и пољопривредних центара по Немачкој где су будући исељеници били спремани за свој нови живот у Палестини. Пошто су Нирнбершки закони заранили Јеврејима истицање Немачке заставе, добили су право з аистицање белог и плавог националног симбола. Застава коју ће једног дана усвојити Израел, лепршала се у Ционистичким камповима и центрима у Хитлеровој Немачкој.
Химлерова служба безбедности сарађивала је с Хаганом, Ционистичком тајном војном организацијом у Палестини. СС агенција је платила Хаганином званичнику Хајгелу Фолку, за информацију о ситуацији у Палестини, и за помоћ у усмеравању јеврејске емиграције у ту земљу. Зо то време, Хагана је била добро информисана о немачким плановима путем шпијуна кога је успела да постави у берлинском седишту СС-а. Хагана-СС колаборација је чак укључивала тајне испоруке немалког оружја Јеврејским исељеницима за употребу у сукобима с Палестинским Арапима. Након новембарске 1938 Кристалне Ноћи, и тадашњег излива насиља и деструкције, СС је брзо помогла Ционистима да стану на ноге и наставе свој рад у Немачкој, иако по ограниченијом контролом.

Званична прећуткивања


Немачка подршка ционизму није била безгранична. Владини и Партијски званичници били су веома промишљени по питању настављене кампање која се водила од стране веома моћних јеврејских заједница у УСА, Великој Британији и другим земљама, која је имала за циљ да мобилише „њихове“ владе и суграђане против Немачке. Све док је свестко јеврејство било посебно непријатељско према Национал-Социјалистичкој Немачкој, и све док је велика већина Јевреја из целог света показивала мало спремности да се насели у ционистичкој „обећаној земљи“, суверена јеврејска држава у Палестини неће стварно решити међународно јеврејско питање. Уместо тога, немачки званичници су просуђивали, та држава ће знатно ојачати ову опасну анти-немачку кампању. Немачка потпора ционизму је тако била ограничена на подршку јеврејске домовине у Палестини под Британском контролом, не као суверене јеврејске државе. Јеврејска држава у Палестини, како је министар спољних послова информисао дипломатију у јуну 1938, неће бити у интересу Немачке, јер неће моћи да апсорбује све Јевреје у свету, већ ће само служити као додатна база моћи међународном јеврејству, на сличан начин као што је Москва служила као база за међународни комунизам. Одражавајући неку врсту промене спољне политике, немачка штампа показала је знатно веће симпатије 1937. за палестински арапски покрет отпора ционистичким амбицијама, и то у време када су тензије и сукоби Јевреја и Арапских Палестинаца попримали знатно веће размере. Званични билтен министарства спољних послова, из 22. јуна 1937, упозорава да упркос подршке јеврејском насељавању у Палестини, „при свему том била би грешка претпоставити да Немачка подржава стварање државне структуре у Палестини под неком врстом јеврејске контроле. У смислу анти-немачке агитације међународног јеврејства, Немачка се не може сложити да би формирање Палестинске Јеврејске државе допринело мирном развитку нација у свету“. „Прокламација јеврејске државе или Палестине под јеврејском администрацијом“, како је упозорио интернационални меморандум секције јеврејских послова СС-а, „створила би Немачкој новог непријатеља, оног који би имао јак утицај у дешавањима на Блиском Истоку“. Једна друга СС агенција предвидела је да би јеврејска држава „радила да обезбеди специјалну мањинску заштиту Јеврејима у свакој земљи, и тако дала легалну заштиту експлоатационим активностима светског јеврејства“. Јануара 1939, Хитлеров нови министар спољних послова Јоаким фон Рибентроп, исто је тако упозорио у другом једном билтену да „Немачка мора сматрати да је формирање јеврејске државе опасно“, јер би оно донело „интернационални пораст моћи светског јеврејства“.
Сам Хитлер је лично расправљао о овом издању ране 1938. и, у смислу његовог дуготрајног скептицизма према ционистичким амбицијама и бојазнима да би његова политика могла допринети формирању јеврејске државе, одлучи оје да још јаче подржи јеврејску миграцију у Палестину. Перспектива ратосиљања Немачке свих Јевреја, закључио је он, надвагала је над потенцијалним опасностима.
За то време, британска влада је увела још драстичније рестрикције јеврејске имиграције у Палестину, 1937, 1938, и 1939. Као одговор, СС служба безбедности закључила је тајни савез са прикривеном ционистичком агенцијом Мосад le-Aliya Bet, о тајном кријумчарењу Јевреја у Палестину. Као резултат ове интензивне сарадње, неколико конвоја бродова успело је да пристигне у Палестину, поред британских ратних топовњача. Јеврејска имиграција, како легална тако и илегална из Немачке (укључујући и Аустрију), знатно се повећала 1938. и 1939. године. Још 10 000 Јевреја било је спремно за одлазак октобра 1939. али је избијање рата у сптембру окончало те напоре. Исто тако, немачке власти наставиле су да промовишу индиректно јеврејску емиграцију у Палестину током 1940. и 1941. Чак и касније, марта 1942. најмање један званично ауторизован ционистички "kibbutz" камп за потенцијалне емигранте, наставио је са радом у Хитлеровој Немачкој.

Споразум о трансферу


Централни део Немачко-Ционистичке сарадње у Хитлеровој ери, био је споразум о трасферу, пакт који је омогућио десетинама хиљада немачких Јевреја емигрирање у Палестину. Споразум, такође познат под именом Haavara, (јеврејски израз за транфер), закључен је августа 1933, након разговора између немачких званичника и Chaim Arlosoroffa, политичког серкетара јеврејске агенције, палестинског центра Светске Ционистичке Организације.
Путем овог необичног споразума, сваки Јеврејин који је хтео да оде за Палестину, уложио би свој новац на специјални рачун у Немачкој. Тај новац био је коришћен да би се купиле пољопривредне алатке, грађевински материјал, пумпе, идр. направљени у Немачкој, који би се извозили у Палестину, и били продати од стране јерејске компаније Haavara, у Тел-Авиву. Новац овако зарађен, давао се сваком јеврејском емигранту по његовом доласку у Палестину, у износу одговарајућем приложеном депозиту у Немачкој. Немачка добра сливала су се у Палестину путем Haavar-e, која је мало касније била допуњена уговором о трампи, по коме су поморанџе из Палестине биле замењиване немачком дрвеном грађом, аутомобилима, пољопривредним машинама, и другим добрима. Овај је споразум служио ционистима у смислу долажења нових јеврејсих досељеника и развојног капитала у Палестину, док је истовремено служио немачком циљу ослобађања земље нежељене стране нације.
Делегати на Ционистичком Конгресу у Прагу 1933, бодро су дискутовали о предностима овог споразума. Неки су се плашили да ће овај бојкот минирати међународни јеврејски економски бојкот Немачке. Али Ционистички званичници убеђивали су Конгрес. Sam Cohen, кључна фигура Haavarа-споразума, нагласио је да Споразум не даје економску предност Немачкој. Arthur Ruppin, специјалиста Ционистичке Организације за емиграцију, који је посредовао при склапању овог споразума, нагласио је да „...споразум о трансферу ни у ком случају не штети покрету бојкота, пошто неће бити прилива новца у Немачку као резултат споразума.“ Ционистички Конгес који се 1935. састао у Швајцарској, снажно је подржао овај споразум. 1936, Јеврејска Агенција (Ционистичка „влада из сенке“ у Палестини), преуела је директну контролу над Haavar-ом, што је остало на снази до напуштања споразума на почетку другог светског рата.
Неки немачки званичници су се противили споразуму. Немачки Генерални Конзул у Јерусалиму, Hans Dцhle на пример, оштро је критиковао споразум у неколико наврата током 1937. Истицао је да ће Немачка бити ускраћена за зараду коју би донела добра извезена у Палестину путем споразума о трасферу, ако би била продата дргуде. Монополска продаја Немачких добара Палеситини путем Haavar-e путем Јеврејске Агенције, наравно, љутила је немачке бизнисмене и Арапе. Звачнична немачка подршка Ционизму могла је довести до губитка немачког тржишта у арапском свету. Британска влада такође је била љута због овог споразума. Билтен немачког министарства спољних послова из 1937, се осврнуо на „жртве међународне размене“ које су биле резултат Haavar-e.
Децембра 1937, меморандум немачког министра унутрашњих послова оценио је дејство споразума о трансферу: „Нема сумње да је Haavara значјно допринео брзом развитку Палестине од 1933. Споразуме је обезбеђивао не само огромну суму новца (из Немачке!), већ и најинтеигентију групу имиграната, што је коначно донело земљи машине и индустријске производе есенцијалне за развој.“ Главна предност овог пакта, по овом меморандуму, је била емиграција великог броја Јевреја у Палестину, најжељенију дестинацију што се Немачке тиче. Али документ је такође приметио неке важне сметње на које су указаи конзул Dцhle, и други. Министар унутрашњих послова, даље је писало, да су мане овог споразума надвагале његове предности, и да је тако требао бити окончан.
Само је један човек могао разрешити ову контроверзу. Хитлер је лично ревизирао политичку линију јула и септембра 1937, и поново у јануару 1938, и сваки пут одлучивао да настави с применом овог споразума. Циљ елиминације Јевреја из Немачке, закључио је он, оправдавао је све недостатке.
Министар економије Рајха је помогао при стварању друге трансферне компаније, International Trade and Investment Agency, или краће Intria, путем које се Јевреји у страним земљама могли да помогну немачким Јеврејима да емигрирају у Палестину. Скоро $900000 долара било је протекло путем Intri-e, немачким Јеврејима у Палестину. Друге европске земље које су желеле да охрабре јеврејску емиграцију склопиле су споразуме са Ционистима, по моделу Haavar-e. 1937 Пољска је створила Halifin (јеврејска реч за размену) трансферну компанију. До краја лета 1939, Чехословачка, Румунија, Мађарска и Италија су потписале сличне споразуме. Избијање рата септембра 1939, спречило је широку имплементацију овог споразума.

Достигнућа Haavar-e


Између 1933. и 1941. скоро 60 000 немачких Јевреја је емигрирало у Палестину путем Haavar-e и других Немачко-Ционистичких споразума, или скоро 10% популације немачких Јевреја зи 1933. (Ови немачки Јевреји чинили су 15% популације палестинских Јевреја, 1939.) Неки Ha'avara емигранти пренели су значајна лична добра из Немачке у Палестину. Како је јеврејски историчар Едвин Блек приметио: „Многима од ових људи, посебно у касним 1930-им, било је дозвољено да пренесу тачне реплике својих кућа и фабрика – заиста грубе реплике самог њиховог постојања.“
Целокупан износ пренет из Немачке у Палестину путем Haavar-e између августа 1933. и краја 1939. био је 8.1 милион фунти, или 139.57 милиона немачких марака (што је тада било једнако $40 милиона). Ова сума је укључивала 33.9 милиона немачких марака (13.8 милиона долара) обезбеђених од стране Reichsbank-е, како је било предвиђено споразумом.
Историчар Блек је проценио да је додатних $70 милиона највероватниј стигло у Палестину путем закључних немачких комерцијалних споразума и специјалних међународних банкарних трансакција. Немачки фондови имали су огроман утицај на земљу тако неразвијену попут Палестине током 1930, нагласио је. Неколико великих индустријских компанија биле су изграђене капиталом из Немачке, укључујући Mekoroth waterworks и Lodzia textile firm. Прилив Haavar-иних добра и капитала, закључио је Блек, „створили су економску експлозију у јеврејској Палестини“, и били су „нужан фактор у стварању државе Израел.“
Ha'avara споразум значајно је допринео јеврејском развитку у Палестини, и тако индиректно, оснивању државе Израел. Билтен немачког Форин Офиса из јануара 1939. известио је, са извесном дозом бојазности да је, „трансфер јеврејске имовине ван Немачке (путем Ha'avara споразума), не мало допринео стварању јеврејске државе у Палестини.“ Бивши званичници Ha'avara компаније у Палестини потврдили су овај став у детаљној студији о уговору о трансферу, објављеној 1972. „Економска стабилност која је била могућа због утицаја немачког капитала, и Haavar-a трансфери у приватни и јавни сектор били су од великог значаја за развитак земље. Пуно нових грана индустије и комерцијалних предузећа било је основано у јеврејској Палестини, и бројн екомпаније које су енормно значајне чак и данас у економији државе Израел, дугују Haavar-и своје постојање.“
Доктор Лудвиг Пинер, званичник Ha'avara компаније у Тел-Авиву током тридесетих, касније је коментарисао да су изузетно компетентни Ha'avara – имигранти „одлучно допринели“ економском, социјалном, културном и образовном развоју Палестинске јеврејске заједнице.
Споразум о трансферу био је надостижнији пример кооперације Хитлерове Немачке и интернационалног ционизма. Путем овог пакта, Хитлеров Трећи Рајх урадио је више него било која друга влада током `30-тих у циљу подршке јеврејског развитка у Палестини

Ционисти нуде војну сарадњу Хитлеру


Почетком јануара 1941. мала, али важна ционистичка организација званично је предложила немачким дипломатама у Бејруту стварање војно-политичког савеза са ратном Немачком. Ова је понуда била представљена од стране радикалних илегалних „бораца за слободу Израела“, позантијих под именом Lehi, или Stern Gang. Њихов вођа, Avraham Stern, се скоро пре тога одвојио од радикалне националистичке „Националне Војне Организације“, (Irgun Zvai Leumi), због сукоба око става те групе према Бртанији, која је ефикасно бранила даље јеврејско насељивање Палестине. Stern је гледао на Британију као на главног непријатеља ционизма.
Овај битан ционистички предлог за „решење јеврејског питања у Европи и активно учешће Националне Војне Организације у рату на страни Немачке“, треба на неким местима цитирати.
У њиховим говорима и изјавама, водећи званичници Национал-Социјалистичке Немачке, често су истицали да је за Нови Поредак Европе потребно једно радикално решење јеврејског питања евакуацијом („Европа без Јевреја“).
Евакуација јеврејских маса из Европе је предуслов за решење јеврејског питања. Међутим, једини потпуни начин за ово постизање је путем насеодбе ових маса у домовину Јеврејког народа, Палестину, и путем оснивања јеврејске државе у њеним историјским границама. Циљ политичке активности у годинама борбе Израелског Покрета за Слободу, тј. Националне Војне Организације у Палестини, је био решавање јеврејског проблема на овај начин, и потом коначно ослобађање Јеврејског народа.
Национална Војна Организација (НВО), која је деловала под благословом владе немачког Трећег Рајха и добром вољом њених званичника према ционистичким активностима унутар Немачке и ционистичког емиграционог програма, сматра да:

1. Заједнички интереси могу постојати унутар Новог Европског Поретка заснованом на Немачком концепту и истинским националним аспирацијама Јеврејског народа, отелотвореним од стране НВО;
2. Могућа је сарадња иземђу Нове Немачке и поново основаног националног и народног Јеврејства;
3. Основање историјске јеврејске државе на бази национализма и тоталитаризма, везане уговором с Немачким Рајхом, биће у интересу одржања и ојачања будуће Немачке позиције у прерасподели власти на Блиском Истоку.

На основама ових предпоставки, и под условом да влада Немачког Рајха призна националне тежње Јеврејског Покрета за Слободу горе поменутог, НВО у Палестини је понудио да активно учествује у рату на страни Немачке.
Ова понуда НВО-а највероватније би укључивала војну, политичку и обавештајну активност унутар Палестине, као и спољних, након извесних организационих мера. Упоредо с овим, Јеврејски мушкарци у Европи били би војно тренирани и распоређени у војне јединице под вођством и командом НВО-а. Они би ушествовали у војним операцијама освајања Палестине, уколико дође до формирања тог фронта.
Индиректно учешће Палестинског Покрета за Слободу у Новом Европском Поретку, већ у припремном стању, поклапало се с позитивним радикалним решењем Јеврејског питања у Европи на основи националних аспирација Јеврејског народа горе поменутих, и знатно би допринело побољшању угледа Новог Поретка у очима свог човечанства.
Сарадња Израелског Покрета за Слободу такође би била у складу са скорашњим говором Канцелара Немачког Рајха, у коме је Хитлер нагласио да би употребио било коју комбинацију и коалицију како би изоловао и поразио Енглеску.
Не постоје документа о било каквом Немачком одговору. Било како, одобравање је било мало вероватно, јер је у то време Немачка политка била одлучно про-Арапска.
Посебно је Штернова група тражила да се закључи договор са Трећим Рајхом, у време када су приче да је Хитлер почео истрбиљвање Јевреја знатно добијале на снази. Очевидно, Штерн или није веровао овим причама, или је чак био спреман да сарађује и са смртним непријатељем свог народа само да би помогао стварање јеврејске државе.
Битан члан НВО-а у време када је та група начинила ову понуду био је Yitzhak Shamir, који је касније био израелски министар спољних послова, а након тога, током 1980-тих и све до јуна 1992, премијер. Као шеф операција Лехија (НВО-а), након Штернове смрти 1942. Шамир је организовао бројне терористичке акте, укључујући погубљење британског министра за Блиски Исток Lord Moyne-а новембра 1944, и погубљење шведског посредника Уједињених Нација Count Bernadotte, септембра 1948. Годинама након тога, када су Шамира питали о том предлогу из 1941. потврдио је да је био свестан предлога његове организације о савезу са ратном Немаком.

Закључак


У супротности са основном нетрпељивости Хитлеровог режима и међународног јеврејства, током неколико година, интереси јеврејских циониста и Немачких Наицонал-Социјалиста су се подударали. У сарадњи са ционистима за обострано жељеним и хуманим решењем комплексног проблема, Трећи Рајх био је вољан да учини неке иностране уступке, смањи односе са Британијом и наљути Арапе. Заиста, током `30-тих ниједна нација није више урадила у циљу јеврејско-ционистичких тежњи ка независности, него Хитлерова Немачка.

Jbg, istoriju pišu pobednici, mnogo toga mi još ne znamo, tj. imamo potpuno iskrivljenu sliku 

Поента и јесте у томе што су историју написали побеђени и наметнули је победницима.

Iz koje je ovo knjige ?
Ako nekog zanimju razlozi izbijanja prvog svetskog rata preporucujem knjigu ''Stolece Rata'' od Endghala

Poprilicno informacija. Ja isto smatram da su bogati Jevreji donekle saradjivali sa Hitlerom na dugorocnom planu, kako bi oni imali korist od holokausta i prikazali svoj narod kao najvece zrtve, a posle iz toga samo pojedinci profitirali.
Slicno nesto se desilo u SAD, kada je MOSAD uz podrsku americkih tajnih sluzbi izvrsio 9/11 a sve svalio na neke Arape koji ne znaju posteno ni da teraju ovce a ne da voze putnicke avione(ovo posledenj sam mozda malo preterao  )

to su porodice koje zgrcu bilijarde sa svakim ratom koji vodi USA ,prvi,drugi,vijetnamski,iRak,Avganistan
istorija se ponavlja,iz ekonomskih interesa se provocira rat,uz veliku kolichinu progande.
Naravno u uzdbenicima se nece pisati istina.
Jedino shto mozesh da radish je da ne idesh u rat,ne verujesh propagandi,pazish gde ti odlazi novac i za kog radish,protestujesh kad treba,shirish istinu.

Ovo je vrlo moguca opcija.

Znas kako kazu, rat je najbolji biznis.