Другог дана, уз Божју помоћ, дошао сам у Кијев. Прва и главна жеља ми је била да се помолим, исповедим и причестим светим Христовим Тајнама на овом благодатном месту, те сам се зато сместио недалеко од угодника Божјих да би ми било лакше ићи у храм. У своју кућу ме примио добри, стари козак, а како је живео сам, код њега је било тихо и мирно. У току недеље у којој сам се припремао за исповест, дошла ми је мисао да се исповедим што је могуће подробније и почео сам да пребрајам и да се сећам свих својих грехова до најситнијих детаља; да све то не заборавим почео сам да записујем и исписао сам велики лист. Међутим сам чуо да на седам врста од Кијева, у Китајевој пустињи, постоји духовник светог живота, веома мудар и благоразуман. Ко борави код њега доживљава умиљење и отуда се обавезно враћа са спасоносном поуком и лакоћом у души. То ме је веома обрадовало те сам одмах пошао до њега. Посаветовавши се и поразговаравши, дао сам му да прочита мој лист. Погледавши га он ми рече: “Ти си, драги пријатељу, написао много непотребног и некорисног. Слушај: 1.) На исповести не треба да говориш о гресима за које си се већ покајао и био разрешен. Не понављај их, јер ће то, иначе, бити знак неповерења према сили свете тајне исповести. 2.) Не треба да помињеш друга лица која су имале везе са твојим гресима, него сам себе осуђуј. 3.) Свети Оци забрањују да говориш о греху са свим околностима које су га пратиле, него их треба признавати уопште да не би, сувише детаљно причајући о њима, будио саблазан у себи и у духовнику. 4.) Ти си дошао да се кајеш, а не кајеш се зато што не умеш да се кајеш, то јест, што хладно и небрижљиво приносиш покајање. 5.) Све си ситнице побројао, а оно најважније си испустио – ниси објавио најтеже грехе, ниси их свестан те ниси записао да – не волиш Бога, да мрзиш ближњега, да не верујеш речи Божјој и да си пун гордости и славољубља. А у ова четири греха смешта се сав бездан и сав наш душевни разврат. Они су главни корен из кога излазе сви изданци нашег греховног пада.

            Чувши ово изненадио сам се и почео да говорим: “Помилујте, преподобни баћушка, како је могуће не волети Бога, нашег Саздатеља и Покровитеља! Чему веровати ако не речи Божјој – у њој је све истинито и свето. Сваком ближњем ја желим добро; а и зашто бих га мрзео? Да се гордим немам чиме: имам само безбројне грехе а ничег похвалног немам. И како бих у својој беди и болести да будем сластољубив и похотан. На крају, да сам образован или богат, неоспорно бих био крив за то што рекосте”.

            “Жалосно је, мили мој, што си мало разумео од онога што сам ти објашњавао, а да те брже уразумим, даћу ти мали спис по коме се и ја сам увек исповедам.”

            Духовник ми је дао спис и ја сам почео да га читам.



            “Пажљиво усмеравајући поглед на себе самог и посматрајући своје унутрашње стање, уверио сам се искуствено да не волим Бога, да немам љубави ка ближњем, да не верујем ничему побожном, и да сам препун гордости и сластољубља. Све то налазим у мени да дела кад подробно размотрим своја осећања и поступке.

            1.) Ја не волим Бога. Јер ако бих Га волео, непрестано бих размишљао о Њему са срцем пуним задовољства. Свака мисао о Богу добављала би ми нову сласт. Напротив, ја много чешће и много радије размишљам о светским стварима, а размишљање о Богу за мене представља напор и муку. Ако бих Га волео, разговор са Њим кроз молитву би ме хранио, наслађивао и привлачио на непрестано општење са Њим. Али, ја не само што се не наслађујем молитвом, него осећам напор бавећи се њом, борим се са мрзовољом, раслабљује ме лењост и спреман сам да се позабавим чим било неважним, само да скратим или прекинем молитву. У испразним занимањима време ми лети неприметно, а при сећању на Бога, при постављању себе у Његово присуство, сваки сат ми изгледа као година. Кад неко неког воли, тада током дана непрестано мисли о њему, брине о њему и при било ком послу вољени му не излази из мисли; а ја у току дана једва да одвојим и један час, да бих се дубоко погрузио у размишљање о Богу и да бих распламсао себе у Његовој љубави, а двадесет три часа врло спремно приносим ревносне жртве страсним мојим идолима!... У разговорима о предметима сујетним, о предметима ниским за дух, бодар сам и осећам задовољство, а приликом размишљања о Богу, ја сам сув, лењ и досадно ми је. Ако ме и против моје воље други увуку у разговор о божанском, старам се да што пре пређем на разговор који годи мојим страстима. Неутољиво сам радознао када су у питању новости, политичка збивања и прилике у свету, жудно тражим задовољење моје радозналости о светским наукама, о уметностима, о изумима, а поуке о закону Господњем, о сазнавању Бога, о вери, не остављају на мене утисак, не хране душу моју. Њих не сматрам битним занимањем хришћанина, него, напротив, споредним и другостепеним предметом којим треба да се бавим само у слободном времену, у доколици. Дакле, ако се љубав према Богу познаје према испуњењу Његових заповести: “ако ме љубите, заповести моје држите” како говори Господ Исус Христос, а ја заповести Његове не само да не испуњавам него се о њима чак и мало бринем, одатле следи правилан закључак – да ја не волим Бога... Ово тврди и Свети Василије Велики говорећи: “Доказ да човек не воли Бога и Христа Његовог је тај да он не испуњава Његове заповести”. (Правила 3.)

            2.) Ја немам љубави према ближњем. Јер не само што не могу да за добро ближњега положим душу своју (по Еванђељу), него не могу да жртвујем своју част, своје имање и мир, ради добра ближњега. Ако бих га волео о еванђелској заповести, као самог себе, онда би његова несрећа погађала и мене, а његова би ме срећа доводила до усхићења. Но напротив, ја са већим занимањем слушам о несрећи ближњег и не жалостим се него бивам равнодушан, или – што је још горе – налазим некакво задовољство у њој; рђаве поступке брата ја не покривам љубављу него их са осуђивањем објављујем. Благостање, част и срећа његова не радују ме као сопствени, а савршенство, као нешто туђе не производи у мени радост, него чак буде нешто као завист и презрење.

            3.) Ја не верујем догматима вере. Ни бесмртности ни Еванђељу. Јер ако бих био тврдо убеђен да после гроба постоји вечни живот и награда за земаљска дела, ја бих без престанка размишљао о томе; сама помисао о бесмртности би ме ужасавала и живот бих овај проводио као странац који се спрема да ступи у своју отаџбину. Но, напротив, ја и не мислим о вечности и свршетак овог живота сматрам некаквом крајњом тачком мог постојања. Тајна се мисао гнезди у мени: ко зна шта ће бити после смрти? Ако и говорим да верујем у бесмртност, онда то говорим само разумом, а моје срце стоји далеко од чврсте уверености, о чему отворено сведоче моји поступци и стална брига о благоустројству земног живота. Када би свето Еванђеље, као реч Божја, било са вером примљено у мом срцу, ја бих се непрестано њиме занимао, изучавао бих га, наслађивао бих се њиме и са дубоком побожношћу бих чак и гледао на њега. Премудрост, благост и љубав скривени у њему, доводили би ме до усхићења; наслађивао бих се поукама о закону Божјем и дан и ноћ; хранио бих се њима као свакодневном храном, и свим срцем бих тежио ка испуњењу његових правила. Ништа земаљско не би могло да ме одвоји од тога. Напротив, ако ретко и читам или слушам реч Божју, то бива по нужди и због радозналости и при свему томе, не стижући до дубоке пажње, ја осећам сувоћу и незаинтересованост, и, као да се ради о неком најобичнијем читању, остајем без икаквог плода, спреман да га заменим читањем светских књига у којима налазим више задовољства, више нових и занимљивих ствари.

            4.) Препун сам гордости и осећања самољубља. Сви поступци моји то потврђују. Видећи у себи добро, желим да га ставим свима на увид и гордим се њиме пред другим, или сам сам у себи, собом задовољан; када и показујем спољашње смирење, ја га приписујем својим сопственим снагама и себе сматрам вишим од других, или, у најмању руку, не горим од њим. Ако у себи приметим порок, трудим се да га оправдам, да га прикријем велом нужности или невиности; љутим се на оне који ме не уважавају, сматрајући да не умеју да цене људе. Обдареностима својим гордим се, неуспехе у подухватима сматрама увредљивим за себе, и радујем се несрећи својих непријатеља. Ако и тежим ка било чему добром, ту имам за циљ или похвалу, или сопствену духовну корист, или светску утеху. Укратко, непрестано од себе чиним сопственог идола коме без престанка служим, тражећи у свему чулно задовољство и храну сластољубивим мојим страстима и пожудама.

            Из свега што сам набројао видим да сам горд, прељубочинац, неверник, да не волим Бога, и да мрзим ближњега. Шта од тога може бити грешније? Стање духова таме је боље од мог положаја; макар и не волели Бога, макар и мрзели човека, живели и хранили се гордошћу, они ипак верују и дрхте од вере – а ја? Може ли бити удео јаднији од онога који мене очекује? И од чега још може бити страшнија пресуда него од ове небриге и неразумног живота које ја видим у себи?...”

            Прочитавши “Исповест” коју ми је дао духовник ужаснуо сам се и помислио у себи: Боже мој, какви се страшни греси у мени крију а до сада их нисам ни примећивао! Жеља да се очистим од њих натерала ме је да од овог великог духовног оца измолим поуку о томе како да, познавши узроке свога зла, нађем начина да се поправим. И он је почео да ми објашњава.

            – Видиш ли, брате драги, узрок нељубави према Богу јесте безверје; узрок безверја је неубеђење а узрок неубеђења нетражење светлих истинитих сазнања, нерад на духодном просвећењу. Једном речју, не верујући – не можеш волети, не убедивши се – не можеш веровати. А да би се убедио мораш да стекнеш потпуно и чврсто сазнање о овом предмету: неопходно је да посредством размишљања и изучавања речи Божје а и из искуства, пробудиш у души жеђ и жудњу, или, како неки кажу – “дивљење”, које производи неутољиву жељу да боље и савршеније сазнаш ствари, да дубље проникнеш у њихова својства.

            Један духовни писац о свему овоме овако расуђује: “Љубав се”, говори он, “обично развија сазнањем и што више буде дубине и пространства у сазнању тим ће више бити љубави и тим ће се боље смекшати душа за Божанску љубав, приљежно разматрајући пресавршено и пребогато Биће Божје и безграничну љубав Његову према људима”.

            – Ето, сад видиш, да је узрок грехова о којима си управо читао лењост за размишљање о духовним предметима, лењост која је у стању да угаси и саму потребу за таквим размишљањем. Ако желиш да знаш која су средства да се победи ово зло онда се непрестано старај о духовном просвећивању, стичи га марљивим проучавањем речи Божје, изучавањем Светих Отаца, размишљањем и духовним саветима или разговорима са мудрима у Христу. Ех, брате мили, колико јада срећемо само зато што смо лењи да просветимо душу нашу речју истине. Не учимо се закону Господњем дан и ноћ и не молимо се тога ради усрдно и упорно! А због тога је унутрашњи човек у нама и гладан и хладан и истрошен и нема снаге да бодро крочи путем истине и спасења. Тако, да бисмо се користили овим средствима, одлучимо, мили, што је могуће чешће испуњавати свој ум размишљањима о предметима небеским, па ће љубав која се излива на срца наша, да се разграна и распламти у нама. Истовремено, што је могуће чешће, молимо се, јер је молитва најважнији начин и најјаче средство за наше обновљење и напредовање. Молимо се говорећи онако како учи света Црква: “Господе, удостој ме да Те сада заволим, као што некад заволех грех”.

            Пошто сам са пажњом, све ово саслушао, усрдно сам замолио овог светог оца да ме исповеди и удостоји примања светих Христових тајни. И тако сам ујутру, удостојивши се причешћа, хтео да се вратим у Кијев са благодатним упутством, али мој добри отац, који је тог дана намеравао да иде у Лавру, оставио ме је, за то време, у својој пустињској ћелији, да бих без сметњи могао да се предам молитви и тиховању. И заиста сам све те дане провео као на небу: молитвама мог старца, ја недостојни, наслађивао сам се савршеним миром. Молитва се тако лако и благопријатно изливала у мом срцу да сам за то време, како бих рекао, заборавио на себе и на све друго – само сам помишљао о Једином, о Исусу Христу!

izuzetan tekst i zdravo štivo koje daje osnovne smernice za sve one kojima je prva faza privikavanja duhovnom životu pri kraju...ovo je već tretman kojim treba testirati na kom smo mi stepeniku našeg trnovitog puta kojim bismo do večnsoti. Po malo me do duše brine sugestija da se već pomenuti grehovi ne ponavljaju, a da se pri tom uopšteno izjašnjavamo u čemu je zapravo naš greh. Nemoguće je i jednu stavku sagrešenja, bilo hotimičnog ili nehotimičnog, zaobići u sveopštem boravku na ovom svetu, tako da se u suštini svaka ispovest bez konkretnih primera kako je do njih došlo, svodi na reprizu one predhodne

 nemoguce je voleti praznu fikciju . i nemoguce je siliti sebe da volish neshto  . da taj semitski hriscanski bog zaista postoji (u zivotu svakog choveka, pa i ovog "pokajnika" ) - ne bi trebalo njemu toliko napora da prisili sebe da dnevno razmishlja taj sat vremena o njemu.

stalno zaboravljaš da baš onaj kome ta naša prisnost Bogu ne odgovara ne sedi skrštenih ruku i upravo na osnovu ovakve "logike" kojom ti sagledavaš duhovno otelotvorenje, raskolnički deluje...time što postavljaš neku svoju tezu besmislenosti u svakodnevnoj borbi za iskrenom i bezuslovnom formom sveopšte ljubavi, ustvari potvrđuješ da takva borba ima smisla kako se ne bi našli u tom beskrajno začaranom krugu u kome ti "silom" uživaš, idući linijom manjeg odtpora 

 ti si opsednut djavolom  . po tebi je djavo hiperaktivan ,a bog sedi i ne radi nishta - pushtajuci vecinu da propadnu.

 u stvari tvoj bog je taj djavo . ti celog zivota pokushavash da volish neshto chega nema ,a odbijash da vidish ono shto jeste - univerzalnu prirodu - i da u njoj potrazish ljubav. tvoja opsesija grehom je upravo ono shto te gura u greh . kad bi osetio prirodnost ,ne bi ni imao potrebe da idesh u devijacije.

 disciplina jeste potrebna - ali ona sluzi samo donekle . ljubav se ne moze uterati disciplinom ,jer ljubav je chist akt dobrovoljnosti.

auuuu...pa ti si baš zaglibio...

 pre bih rekao da je obrnuto  ... jesi li video nekad psa pushtenog sa lanca ,kako radi stvari koje nekom drugom keru koji je stalno slobodan i ne padaju na pamet ...   .takodje jesi li se zapitao zashto je najvishe narkomana ,homosexualaca,pedofila ... u zemljama gde je pre toga vladao lazni semitski moral kroz katolichanstvo ,islam ili protestantizam  ... pa i u grchkoj ,gde je pravoslavna crkva nametala nekakvu "stogost" danas toga ima u izobilju .

добар текст нема шта читао сам га...али ја сам баш почетник и случајно сам нашао на овај текст који ме је
одушевио : http://vrata.informe.com/forum/forum-f11/topic-t54.html

Ajde ovde da odgovorim

Ajd ja da polkusam.To sam ti ako se secas spominjao na okupljanju.Mir sa sobom znaci da prihvatimo sebe onakvim kakvi jesmo i da sebe volimo takve i da se trudimo da se promenimo i da na stvari koje nas zadese gledamo kao na nesto dobro i da se ne nerviramo.Mi smo non stop ne zadovonji sto sa sobom sto sa nekim stvarim koje nas zadese.Ne zadovolji sa svojim,poslom,izgledom,bojom ociju,materijalnim stanjem i sl...Zbog svega toga sto nam navodno treba mi se ljutimo na sebe ali i na zivot sto nam nije dao.Treba se pomiriti sa im i nastaviti da zivis normalno i da se ne svadjas sa sobom.... E nadam se da ce ti neko bolje to objasniti 

Postavio si tesko pitanje taxtex
Svako od nas bi,uz izvesne poteskoce,verovatno mogao da nauci da bude zadovoljan onim sto ima,i sledstveno tome da zivi u miru sam sa sobom.Ali,to bi zauvek zaustavilo bilo kakav tvoj napredak,a na duze staze i napredak celog covecanstva.Zvuci paradoksalno,ali nezadovoljstvu imas da zahvalis za sve ciljeve koje si postigao. : A cim ima nezadovoljstva,nema mira sa samim sobom,i evo nas na pocetku.
Stvarno zakucasto...