Beograđanin Marko B., jedan od najboljih ljudi za obezbeđenje u svetu, u ekskluzivnoj ispovesti za Pressmagazin otkriva tajne posla kojim se poslednjih šest godina bavi u Bagdadu

Bagdad u poslednjih šest godina svakako nije mesto na kojem biste voleli da se nađete ukoliko vam se nije smučio život ili niste spremni da platite mnogo dolara, kako bi vas u turističko razgledanje grada poveli najobučeniji specijalci, čija je najveća koncentracija danas upravo u tom gradu.
Kako bismo preneli makar deo priče o iračkom paklu, ekipa Pressmagazina poslednjih meseci dala se u poteru za srpskim „plaćenicima", za koje smo čuli da su među najcenjenijim „privatnim vojnicima". Stupili smo u kontakt s ukupno sedmoricom naših ljudi. I stalno smo dobijali isti odgovor - ukoliko želite autentičnu priču, onda vam treba samo Marko B. iz Beograda, specijalac, jedan od najboljih ljudi za obezbeđenje u Iraku. Samim tim i u svetu.
Znali smo da u Srbiju dolazi u februaru i čekali smo nekoliko meseci. Posle brojnih preporuka i provera, našli smo se početkom nedelje u jednom beogradskom kafiću. Kamera je bila zabranjena, često nam je isključivao i diktafon, iako bi prevariti ovakvog čoveka bilo slično kao i otići u Bagdad bez obezbeđenja.

To smo pokušali da mu objasnimo na početku našeg razgovora, ali jak stisak ruke, prodoran pogled i neverovatan intelekt iza jake, baš jake građe ništa nije hteo da prepusti slučaju.
Tražio nam je autorizaciju, iako nam nije otkrio ni svoje prezime. Dao nam je slike koje treba da dočaraju makar deo Iraka koji nikada ne vidite na televiziji, deo izvan takozvane Zelene zone. Pokazao nam je i neke druge, iako za njih nismo imali dovoljno želuca.

Marku to nije problem. U Iraku je punih šest godina, od ulaska američkih trupa do evo njihovog polako najavljenog odlaska. A kako sam kaže, da biste upoznali jednu ovakvu zemlju, potrebno vam je bar pet godina. Danas već može da govori arapski, malo teže da čita, a nama savetuje da ukoliko želimo da upoznamo islamski svet krenemo od Damaska, a završimo u Saudijskoj Arabiji. Onda će nam postati jasno zašto se nikad živ ne bi predao fundamentalistima, ali i zašto priprema za „jedno obično" obezbeđenje raznih novinarskih, političkih i biznis ekipa izgleda baš ovako:
- U Iraku postoji bar 100 firmi koje se bave obezbeđenjem. I sve one su registrovane u iračkim ministarstvima trgovine i finansija, što znači da su potpuno legalne. Glavne firme za obezbeđenje drže Englezi i Amerikanci. Globalni igrači su Amerikanci, a operativno su najbolji nesumnjivo Englezi. Ja radim za jednu poznatu englesku kompaniju. Kadar je izuzetno kvalitetan, reč je o bivšim SAS-ovcima, koji su se prevremeno penzionisali ili su izašli iz službe. Otišao sam na preporuku, iako sada već ima sve više ljudi, koji se bukvalno prijave preko interneta. Pošalju svoj CV i dobiju posao.

Najtraženiji su ljudi iz vojske i policije. To je normalno, pošto su oni već prošli neke osnovne taktike. Imaju predznanja. Samo što se u ovom slučaju ta tehnika dovodi do nivoa i potreba određene firme. Znate i sami da su naši ljudi poznati po hrabrosti i snazi, ali da su slabi političari. Vole da planu. Englezi su najbolji političari i zato na taktičkom i organizacionom planu od njih možete najviše da naučite.
Svi timovi imaju odličnu pripremu, logistika je izvanredna. Ide se do najsitnijih detalja. Mi to zovemo od „nule do 100". Jer obezbeđenje se ne zasniva na tome da imate 25.000 ljudi oko sebe, već da ste pokriveni ako se nešto desi. To podrazumeva da imate evakuacioni plan, a ako taj plan ne radi, onda imate „bek-ap" plan, pa ako i taj ne radi, da imate rezervni „bek-ap" plan. To znači da su sve rute pokrivene, da su svi obavešteni o tome. I da u slučaju da se nešto desi imate neposrednu podršku. Dakle, to nije obezbeđenje kao kod nas. Danas svi imaju mobilne telefone, tako da u mestu kao što je Bagdad od trenutka dok vas uoče do eventualnog napada ne prođe puno vremena.

Što se tiče same pripreme obezbeđenja, ona traje najmanje 24 sata. To je minimum minimuma koji podrazumeva da su prethodno uvežbane sve rute, evakuacioni planovi, da se zna sve o klijentu - od krvne grupe do najsitnijih detalja. Naši timovi su uvežbani do savršenstva. I svako zna šta mora da radi u kojoj situaciji. Dakle, od komandnog kadra do izvšioca.
U jednom timu, u zavisnosti od profila klijenta koga obezbeđujemo, postoji najmanje četiri eksperta, uz korišćenje lokalaca. To su Iračani lojalni nama. Pokriveni smo radio-vezom i svako zna svoje dužnosti. Obezbediti jednu lokaciju, ipak, ne znači samo fizički biti s klijentom. Sve lokacije su unapred proverene i uvek se traže druge bezbednosne lokacije, da u slučaju ako se nešto desi može da se obavi evakuacija. Postoje tri prstena obezbeđenja. Prvi, neposredni pratioci su komandni kadar, koji je uz klijenta, drugi prsten su svi oko njega i treći predstavlja neposredne mere zaštite!

Jer nije naša poenta da delujemo, već pre svega da uočimo eventualnu opasnost i sklonimo se. Ne mora nekad ništa da pođe loše. Možete jednostavno da budete kolateralna šteta. Mi radimo tajnu zaštitu. Nismo u uniformi, ne pokazujemo oružje, vozimo kola kao ona na ulici. Iračani su uvek u prvom planu, mi smo obučeni kao oni. Jednostavno, ne pokazujemo se na ulici. Ali može pored vas da prođe američka patrola ili konvoj. I da odmah postanete meta. Zato uvek izbegavamo situacije da budemo pored njih.
Ali, kao što znate, ima slučajeva da tokom noći teroristi ukopaju avionske bombe u put i čekaju da ih aktiviraju mobilnim ili daljinskim upravljačem. Klijent je zato uvek u blindiranom vozilu, pa kada se desi da budemo prepoznati, onda počinje faza obuke koja zahteva posebnu vrstu vožnje, probijanje zasede... Naravno, mi uvek imamo prednje vozilo koje, ako nešto uoči kao pretnju, javi glavnom delu konvoja da se ta ulica zaobiđe. Prvo vozilo je dva do deset minuta ispred nas. Dakle, ako je ta ulica blokirana, zna se koja je sledeća. Često se organuzuje i lažni konvoj, da bi privukao pažnju, kako bi se klijent što bezbednije prevezao. Sve se to prati od ujutru, pre polaska, kada naš centar procenjuje situaciju i na kraju daje odobrenje da li se kreće na zadatak.

Obezbeđivali smo klijente svih profila, od političara do biznismena i novinara. Nije stvar koliko neko plati da bi ga bolje obezbeđivali, već zavisi i od toga gde ide, šta je ono što njemu treba. Ako ste novinar i idete u pustinju da snimite gde je bila neka egzekucija, onda imate mobilni tim koji će vas tamo odvesti. A ako idete u neko selo, moramo pre vašeg odlaska da pošaljemo tim da proveri da nije već pripremljena zaseda. Isto tako, sigurno da bi mere obezbeđenja bile mnogo veće ako recimo obezbeđujemo novinare iz SAD nego, recimo, njihove kolege iz Bugarske ili Rumunije. I to ima smisla, jer ako ste američki novinar, naravno da ćete da privučete mnogo veću pažnju terorista od ostalih. Zato i postoji kategorizacija profila klijenta. Što je profil viši, to je jače obezbeđenje, jer se i rizik povećava. Kao srpski novinar vi ne biste bili toliko izloženi riziku, jer ne predstavljate sinonim Amerike i Amerikanaca.

S druge strane, ne možete tek tako da prepoznate teroristu. Može da sedi pored vas u restoranu, a da ne znate da je jedan od njih. Tako se dešavalo da nam priđu na ulici, i pitaju šta mi tu tražimo, da li znamo da mogu da nas pobiju?! Na to im uvek kažem da mogu da probaju, a da li će u tome uspeti, to tek moramo da vidimo.

Ipak, to nije situacija kao iz filmova. Morate da budete mirni i da izbegavate gužvu. Svi naši službeni automobili imaju kamere koje sve snimaju kao dokaz ukoliko dođe do pucnjave. Jednostavno, mi nemamo nikakvu dozvolu da ubijamo. Zato je važno da se nigde ne krećete sami. Ukoliko ste van kola, onda morate da budete među ljudima, jer su vam potrebni svedoci.
Američka vojska je u Iraku broj 1. Nismo u kontaktu. Možemo u bazu ukoliko imamo odgovarajući bedž ili da tražimo evakuaciju ukoliko imamo važnog klijenta, ako sve pođe naopako. I nas stalno zaustavljaju i legitimišu. Sada postoje i irački specijalni policijski timovi koji takođe imaju pravo da nas legitimišu. Oni su od januara zajedno sa Amerikancima preuzeli obezbeđenje internacionalne zone. Gledano statistički, Irak je danas država sa najvišim procentom obezbeđenja u svetu, drugi je Avganistan. Planirano je da do 2011. sve internacionalne kompanije moraju da imaju 70 odsto lokalaca u svojim timovima. To je dobro, jer će tako da stvore radne navike, da prođu obuku. Disciplina im, jednostavno, nije jača strana. Nije im ni lako. Haos je to. Ne možete da ih odvezete kući i ćao. Ne, uglavnom kriju da rade s nama. Menjaju tri prevoza do kuće, kako komšije ne bi saznale šta rade.

Mi smo smešteni u privatnoj vili, iako moja firma ima više strateški raspoređenih lokacija. To nije slučajno. Da smo svi na jednom mestu, lakše bismo mogli da se identifikujemo i da budemo napadnuti. Istina, našu firmu ili vile u kojima smo smešteni nikada nisu napadali, ali se dešavalo da su napadali kolege iz drugih firmi. Ali isto tako i od nas zavisi kako nas tamo doživljavaju. Ako ste spremni na saradnju i opušteni ste, onda nema problema.
Ali ako maltretirate ljude, naravno da će vas loše doživljavati. Što se mene tiče, nisam imao problema. Komšije Iračani znaju ko smo, ali ni njima ne odgovara da bilo kome šta pričaju, jer bi onda oni bili ugroženi. Ovako i mi im ulivamo neku sigurnost. To je, ipak, elitni deo Bagdada. Zove se Mansur. Tu možeš da kupiš sve - od najskupljih laptopova, „roleksa", patika...
U Iraku ima veoma mnogo obrazovanih ljudi. Jedan od najvećih univerziteta na Bliskom istoku je upravo bagdadski, sa 16.000 studenata. Nekada je Bagdad bio Pariz Bliskog istoka. Onda se pojavio Sadam Husein i sve se promenilo. Oni su danas uglavnom srećni što više nema Sadama. Imaju slobodnu televiziju i novine. Danas možeš da pričaš šta hoćeš. Ranije ste imali pravo samo da živite, sve ostalo ako zabrljate dođe Sadamova specijalna policija i pobije vam celu porodicu. Sada imaju tu slobodu, ali je sigurno nisu ovako zamišljali...

Izvor: Press

Даље ми се и не чита кад се овако искењају већ у наслову... 

ja sam procitao i nista nisam zasnao novo.

Ja sam ovo citao danas u Press magazinu i mislim da se svako slovo ovog teksta izmisljeno.
Ne zato sto ne postoje takvi ljudi, vec zato sto nece da trace vreme sa nekim novinarima.