Ispovest odbeglih robijaša
Aleksandar Petković i Dejan Stevanović, koji su pre tri nedelje pobegli iz požarevačke Zabele, poslali juče našoj redakciji pismo u kom navode razloge za svoj beg
 

BEOGRAD - U redakciju Kurira juče je stiglo pismo Aleksandra Petkovića i Dejana Stevanovića, odbeglih zatvorenika iz požarevačkog Kazneno-popravnog zavoda Zabela, u kom navode razloge za beg iz ove ustanove. Petković, koji je očigledno autor pisma, i Stevanović najavljuju da “idu do rešenja koje će poboljšati i život ostalih zatvorenika”.
Dragoljub Brajović, upravnik Zabele, potvrdio nam je da su se Petković i Stevanović samovoljno udaljili iz poluotvorenog odeljenja Osmog paviljona, a da su oni preduzeli sve zakonom predviđene mere da ih vrate u Zabelu. Od upravnika Brajovića saznajemo da je za Petkovićem i Stevanovićem raspisana policijska potraga.

Na početku pisma formalno se predstavljaju i navode da su u bekstvu već skoro treću nedelju.
“Osuđenici KPZ Zabela - Požarevac Aleksandar Petković i Dejan S. Stevanović udaljili su se iz poluotvorenog odeljenja VIII paviljona 30. oktobra 2008. godine u devet sati ujutru. Aleksandar Petković je na izdržavanju kazne već osam godina i za to vreme nema prekršaja, nije kažnjavan, koristio je vikende čak iz zatvorenog dela zavoda, radio na odgovornim mestima. Dejan Stevanović je već tri godine na izdržavanju kazne i isto nije kažnjavan, koristi vikende. Šta je to onda nateralo ova dva osuđenika da napuste zatvor svojevoljno? Ili, bolje rečeno, ko ih je naterao?”
U daljem tekstu Petković pojašnjava i svoje lične razloge za beg iz Zabele.

“Po našem odlasku uprava KPZ je dužna da obavesti policiju o našem udaljenju odmah ili najkasnije uveče u 20 sati, posle brojanja. Oni to čine posle četiri dana. Zašto? Čega se plaše? Šta to mi znamo? Mi se istog dana javljamo policiji telefonom (UBPOK). Istima dostavljamo napismeno zašto smo se udaljili i samo tražimo bezbednost i da kaznu nastavimo da odslužujemo, ali ne u Zabeli, jer nam tamo preti opasnost. Ne opasnost od osuđenika već od pojedinaca koji su privatizovali zatvor, koji sprovode svoj zakon, koji su spremni da sve urade za novac. Ja, Aleksandar Petković, pogotovo puno znam, pa i nisam uopšte podoban za iste. Posle mog traženja da mi se odobri odsustvo radi operacije, a nisu mi odobrili, ja sam u besu počeo da pričam o nekim stvarima. Usledile su pretnje od istih. Saopštili su mi da pazim šta pričam, da mi se može desiti nezgoda” - navodi se u delu opširnog pisma odbeglih osuđenika Zabele Aleksandra Petkovića i Dejana Stevanovića.

Izvor: Kurir

Heroin u Zabeli
Aleksandar Petković i Dejan Stevanović, koji su pre tri nedelje pobegli iz požarevačkog kazamata, u pismu poslatom našoj redakciji optužuju zaposlene u zatvoru da zataškavaju dilovanje droge
 

BEOGRAD - U nastavku podužeg pisma Aleksandra Petkovića i Dejana Stevanovića, odbeglih zatvorenika iz požarevačkog Kazneno-popravnog zavoda Zabela, čiji smo prvi deo juče objavili, oni tvrde da je iza leđa upravnika Brajovića grupa zaposlenih unosi i narkotike u zatvor. Tvrde da su pre pisma našoj redakciji o svemu obavestili inspektore UBPOK, ali i Milana Obradovića, novopostavljenog direktora Uprave za izvršenje zatvorskih sankcija.

Pismo, koje očigledno piše Aleksandar Petković, u svoje i Stevanovićevo ime, nastavlja se tvrdnjama da su nakon bega iz Zabele bili u komunikaciji sa policijskim i zatvorskim organima.

“Pripadnici UBPOK su upoznati sa svime. Upoznat je i gospodin Milan Obradović, direktor za izvršenje zavodskih sankcija, koji je nedavno stupio na ovu funkciju. Iskreno se nadam da je i njemu u cilju da počisti smeće po srpskim zatvorima. Ako zakon postoji za nas osuđenike, nadam se da postoji i za druge koji se ne pridržavaju istog. Inspektori UBPOK su voljni da se pozabave ovim problemom, a iskreno se nadam da će i gospodin Obradović uspeti da spreči sve ovo. Stojim iza svega što sam predao inspektoru UBPOK, imam mnogo jake argumente, koji su toliko čvrsti da tužilac neće imati puno muka.”

Petković i Stevanović dalje naglašavaju da ne optužuju načelnika Zabele Brajovića za njihove probleme, već okruženje oko njega.

“Za mnoge stvari verujem i znam da gospodin upravnik Dragoljub Brajević ne zna, i nije upoznat, jer je okružen organizovanom bandom koja to vešto krije od njega. Mnoge je osuđenike strah da pričaju o dešavanjima u Zabeli, ali evo ja ih se lično ne bojim i rešio sam da ovo isteram do kraja. Znam da neće biti nimalo lako, ali sam siguran u jedno, da će pravda pobediti.”

Svojim ličnim primerom žele da ilustruju kakvim navodno mehanizmima se upravlja u Zabeli.

“Već par meseci po zatvoru je kružila priča da se kod Dejana Stevanovića u radionici diluje heroin i da on to radi. Ja sam mu dobar prijatelj i skoro ceo dan sam provodio kod njega u radionici. Tako jedno veče tamo nalazim desetak grama heroina. Znam čije je i strah me je da nas zbog toga ne okrive, pa odmah odlazim ujutru kod nadzornika Kusala, bacam mu heroin na sto i pitam ga da li to prodaje Dejan Stevanović. Govorim mu gde sam našao, čija je droga i odlazim. Negde oko 12 sati istog dana me zove nadzornik Kusalo, u njegovu kancelariju, govori mi da zaboravim šta sam našao i da ne pričam nikome ništa.”

Po daljim tvrdnjama Petkovića on se dalje u ovom slučaju obraćao i drugim službama.

“Sutradan me zove inspektor Zoran Jovanović i on mi govori da zaboravim šta sam našao i da vodim računa, jer on je nemoćan za mnoge stvari. Međutim, ja se ne obazirem na to, nego svaki dan pitam nadzornika Kusala šta je bilo sa heroinom, posle čega me zove zapovednik Nikola Ljubojević. Njemu isto govorim i on obećava da će rešiti stvar, ali i to se završava na obećanju. Napisanu molbu da mi daju vanredno odsustvo zbog operacije predajem nadzorniku Kusalu i on mi govori da su mu zapovednik Ljubojević i inspektor Jovanović naredili da ja napišem izjavu protiv Dejana Stevanovića da on prodaje drogu. Odvodi me posle kod inspektora i zapovednika. Inspektor me pita za Mlađana Mićića, međutim, ja mu odgovaram da čoveka ne znam, da nemam kontakt s njime i tada mi govore da mi je najpametnije da pišem izjavu protiv Stevanovića i daju mi rok do srede. Međutim, ja to ne želim i pored obećanja raznih. U četvrtak se udaljavamo...”

SVE NADE U OBRADOVIĆA

U posebnom delu pisma navodi se i obraćanje Milanu Obradoviću, direktoru Uprave za izvršenje zavodskih sankcija.
“Gospodine Obradoviću! Računamo na vašu pomoć, da nam izađete u susret i omogućite da ostatak kazne odslužimo u drugoj ustanovi. Cenićemo vašu pomoć. Nadamo se iskreno da ne zamerate na ovom našem potezu, morate da nas razumete i shvatite, jer ovo nisu sitne stvari i zato ne dozvolite da se još više iskomplikuju. Pogotovo se nadamo da nećete dozvoliti da se nastavi sa ovakvim načinom ponašanja pojedinih radnika u Zabeli kojima ste vi nadređeni i da ćete iste sprečiti i kazniti. Očekujemo vaš odgovor, jer mi samo hoćemo da u normalnim uslovima nastavimo započetu kaznu, koju smo skoro priveli kraju. Porodični smo ljudi, čekaju nas naše porodice, pa ako ne nama, onda bar njima izađite u susret. Vama smo se prvo obratili putem inspektora. Vidite i sami da nam nije cilj da se skrivamo. Od vaše odluke zavisi naša sudbina. Unapred zahvalni, Aleksandar Petković i Dejan S. Stevanović”.

Izvor: Kurir

Režirana pobuna
Aleksandar Petković i Dejan Stevanović, koji su pre tri nedelje pobegli iz požarevačke Zabele, u pismu našoj redakciji tvrde da je poslednja zatvorska pobuna smišljena izvan zidina KPZ
 

BEOGRAD - U pismu Aleksandra Petkovića i Dejana Stevanovića, odbeglih zatvorenika iz požarevačkog Kazneno-popravnog zavoda Zabela, posebno je naglašen deo u kojem oni tvrde da je poslednja pobuna zatvorenika, iz novembra 2006. godine, zbog nedonošenja zakona o amnestiji bila režirana spolja.

Aleksandar Petković tvrdi da je u Zabeli tada bio na takvom mestu da je mogao da vidi kompletan scenario ovog događaja.

“ U vreme pobune, kad su se osuđenici III paviljona popeli na krov, bio sam sve vreme tu prisutan. Radio sam kao kapidžija i magacioner, tako da se ništa nije moglo uraditi, koliko god tajno bilo, a da ja to ne saznam. To znaju svi osuđenici, a pogotovo oni iz III paviljona. Tako da znam kako je u paviljon došlo 20 šabera (turpija prerađena u nož sa tri oštrice, prim. red.) i 20 mobilnih telefona. U vreme štrajka otišao sam sa komandirom da prenesem pakete za ceo krug i u povratku smo uzeli jednu zatvorenu kutiju, koja je stajala pored vrata dežurne službe. Na kutiji je pisalo: osuđenik Mehmed Muharem. On je, po mom mišljenju, i organizovao pobunu u III paviljonu i isterivao komandire iz kancelarije.”

U pismu se dalje precizno navodi “putovanje” pomenute kutije po Zabeli.

“ Odneo sam kutiju u paviljon i ostavio u kancelariju komandira, a on me odmah šalje da zovem Mehmeda Muharema. Zovem ga, on dolazi u kancelariju i uzima kutiju. Odlazim posle sa njim na krilo četiri i vidim kako Mehmed deli šabere i telefone iz te kutije svojim ljudima. Isti ljudi, na čelu sa Mehmedom, za nekih pola sata sat silaze i isteruju komandire iz paviljona i zatvaraju ga. Stojim na hodniku sa par drugara i sve to gledam i čujem kad Mehmed Muharem javlja mobilnim telefonom bitnim ljudima u upravi: Isterali smo komandire!”

Daljih opisa pobune u pismu nema, već se spominju samo posledice po neke aktere.
“Znate li kako je kažnjen Mehmed zbog svega ovoga? Dobio je apartman u bolnici, u krugu. Sobu ekstra nameštenu, sa mobilnim telefonom, televizorom i svim aparatima. Dobija vanredne posete kad god poželi, sve u svemu, sve privilegije. A u VII paviljonu su i dan-danas zatvoreni ljudi koji nemaju veze sa pobunom. Pisali su pojedini osuđenici tužbe ministarstvu, ali su sve završavale u kantama za đubre. Među njima je i osuđenik Novica Ivković, koji je u više navrata pisao, ali ništa nije stiglo do ministarstva. Hteli su da me zatvore posle pobune, ali nadzornik Romić to nije dozvolio, jer to je jedini čovek koji svoj posao obavlja ispravno. On zna sve o pobuni, njemu sam predao sve napismeno u vezi s pobunom, a i ja imam po jedan primerak. Zatvorili bi oni i mene da nisam izjavio da znam za šabere i telefone, za kontakte pojedinih starešina sa “vođom”. Bitan je i momenat kako su zatvorenici za vreme pobune došli do heroina, zbog čije podele je moglo doći do krvoprolića, da u tom momentu nije ušla Žandarmerija.”


NE ŽELIMO DA OMETAMO ISTRAGU

Pri kraju pisma Aleksandar Petković se opet vraća na slučaj kad je pronašao kesicu heroina.
“Droga koju sam ja pronašao nije iz radionice u kojoj je radio moj drugar Dejan Stevanović, iako su na sve načine hteli da to njemu prikače. Da se razumemo, ne može osuđenik da ubaci i unese drogu u krug, već samo pojedini radnici. A kad sam ukazao da sa tim nema veze ni Dejan, niti bilo koji osuđenik, kad ih dirneš gde boli, ispada ovako kako je sada. Sve dalje zavisi od ažurnosti direktora i službe koja radi na ovome, a ja ne želim da ometam istragu.”

Izvor: Kurir