Samo na jedan trenutak sam pomislila da ce sve ovo biti jednostavno i lako, za promenu. Sada, ne znam zasto sam to pomislila. Ovo nije nikako lako.
Nalazim se oko 100 kilometara od njega. Neko bi rekao da je to sitnica. To je tu, sat vremena voznje kolima, ako vozis oko 100 km/h… Ipak ako odes busom to ti je samo satipo vremena, sta je to?! Za to vreme i ovako ne mozes nista uraditi, dobro ajde, pogledas neki kratki ljubavni film bez neke dublje poente, mozda procitas oko 50 strana neke knjige, mozes da pogledas jednu partiju fudbala, dve utakmice odbojke ili kosarke, mozda cak i tri vaterpola, prosecan pusac bi za to vreme popusio od 5 do 10 cigareta. Sve je to stvarno mizerno, to je tu, blizu…
Sta da im kazem tada?! Pogledam ih sramezljivo, slegnem ramenima… otegne se neki uzdah, da… u pravu si… to je tu, blizu je, mogu otici kod njega kad god pozelim, moze i on doci do mene…
Prijatelji bas umeju da budu veciti optimisti kad je vama to potrebno. Smejem se sada tom razgovoru, deluje mi tako nevino, neiskvareno, cak i istinito, pocinjem i ja da verujem da je to tu, iako znam da to i nije tako.
Pre par dana i nije to bilo tako…
Onih cudnesnih 100 kilometara se pretvorilo samo u 100 nanometara. Bili smo samo jedno. On i ja. Moj mali lepi rozi misic, i ja njegovo pile prirodno zute boje.
Cudno, obecala sam mu fantastcnu pricu, ne, lazem, opet lazem, nisam mu obecala, jedne veceri me je pogledao, onim njegovim divnim neboplavim ocima znala sam da zeli nesto da mi trazi, a ja, jednostavno mu nisam mogla reci ne…
“Napisi mi pricu, napisi mi pricu o ovome, i uramicu je, okaciti na zid…”
I ja bih sada trebala da pisem o tome. Probala sam, stvarno sam probala, pre par dana, sela sam, pustila sam neku finu laganu muziku, ali ona me je prenula, odlutala sam, otisla sam sve do njega.
Pretvorila sam se u jedan carobni momenat koji sam zapamtila.
Prvi susret posle mesec dana, opet sam ja njega prvog ugledala, bio je kao usamljeni putnik u dalekoj galaksiji, tako sam ga zamislila, da, sa sladoledom u ustima Znam da me nije video, ali ja njega jesam. Mnostvo ljudi me je sprecavalo da mu potrcim u narucje, ali ipak sam se obrusila ne njemu i posula ga mnostvom poljubaca…
Eto to mi je ostalo u secanju, taj prvi susret, na toj stanici, dalekoj od mog rodnog mesta, ah da, nije to tako daleko, toliko traju dva skolska casa…
Kad je sledeca pesma krenula vratila sam se u sadasnjost, virtuelni beo papir je bio ispred mene, kursor je neumorno treperio a meni i dalje nije padala nijedna fantasticna ideja koja bi bila za uramljivanje i stavljanje na zid… Zacudo, telefon mi je zazvonio, poruka, od njega… porukom ne mogu da te dodirnem, porukom ne mogu da te zagrlim, ne mogu ni da te poljubim, ali mogu da osetim da mi je blizu ono sto je ustvari daleko… osetila sam se, hm, kako bih opisala to stanje… u tom momentu mislim da sam bila najusamljenija osoba na ovoj planeti, tuga se skupila i mojim ocima i krenula niz lice, a onda je doslo secanje….
… znam da nemas prilike da se smejes, i znam da ti je ovo jedini odmor, zato te toliko i zasmejavam… slusala sam njegove reci, bile su za mene pesma, gledala sam u njegove oci i gubila sam se u njima, jednog momenta sam videla sebe u njima…
Hej, pa ja se vidim u tvojim ocima…
Cutao je, smeskao mi se…
AAAA …. Ko je ovaj strasni cika…
Koji cika?!, pitala sam ga zbunjena…
Ovaj sto ga vidim u tvojim ocima!?….
Smeh, opet moj smeh. Kao i onda nije mi jasno odakle mu snage da me zasmejava neprekidno sedam dana. I onog momenta kad sam samo pomislila koliko ce mi biti tesko kad odem, kad ga napustim, kad se vratim on kao da je znao, kao da je osetio, kako, pitam se kako… Eto sad, sad sam se setila… mozda je ugledavsi onog ciku u mojim ocima shvatio koliko mu znacim, mozda je tada video da sve ovo nije sala i da onih satipo vremena jesu tri serije “Prijatelja” ali da su ipak nistavne prema onome sto sledi.
Razmisljam sada, proslo je vec nedelju dana, i dalje ne znam sta bih napisala sto bi bilo vredno uramljivanja i stavljanja na zid… sta da napisem…
Kako je bilo, sta sam osetila, kako smo se provodili, sta smo radili…
Sta od toga, sve?! Ne moguce je sve reci…
Oduvek sam mastala o tome kako cu otici negde gde me niko ne poznaje i kako necu morati da razmisljam o nekim svakodnevnim problemima. A on, njegovo prisustvo… uf… bio je caroban, znao je, tacno je znao u kom trenutku treba da me zagrli, da me poljubi, da me ostavi na samo pet minuta, da mi uzme lice u ruke i da se zagleda u moje oci, da me pogleda sasvim nevino, kao dete, da se osmehne i kaze, samo jednu rec… Prokuva?!…  A ja… znala bih sta znace pogledi, dodiri, poljupci, nasmesila bih se i bila bih predana samo njemu i samo tom trenutku.
I sad sam stala sa pisanjem. Vracam se u proslost, u jedno od onih veceri. Veceri kad mi je slao poruke iako je sedeo svega metar od mene, veceri kad mi je rekao da treba doziveti mene i videti kako ja spavam, veceri kada smo pricali satima, plakali, smejali se, ljubili se, mazili, vodili ljubav, lezali, ja na njegovim grudima, dok me je njegova ruka mazila, veceri kad smo se setali po njegovom naselju, drzeci se za ruke, ako bi se to moglo nazvati setanje, pre zastajkivanje posle svakog koraka da bi poljubili jedno drugo. A te veceri su me odvukle u ona cudesna jutra kad sam se budila pre njega, nemo, nepomicno sam tada lezala, uzivala sam u prizoru, u izrazu na njegovom licu, videla sam tada po prvi put srecu na usnulom licu, setila sam se i onog jutra kad se on probudio pre mene i budio me poljupcima, a ti poljupci su me podsetili na sve one druge poljupce, u autobusu, kod Jeje, u kupatilu, dok smo isli do Merkatora, pa i u samom Merkatoru, po izlasku iz Mobtela, kod Kineske ambasade, ispred kumine kuce, one poljupce u njegovoj sobi se trudim da nekako zaboravim jer, jer… prokleto je tesko pisati o tome… ipak je on imao laksi zadatak, mozda je imao, trebalo je da mi nesto nacrta, uradio je to pre mene, i sada, nalazi mi se ta slika na desktop-u, svaki put kad se podigne sistem ugledam nas, prvo mene i njega, zatim oko, zeleno, onda vidim onaj zagrljaj. Lagala bih kad bi rekla da mi suze nisu posle, slagala bih kad bi rekla da mi je lako i da se dobro osecam, lagala bih kad bi rekla da je 100 kilometara malo i da je to samo tricava daljina koja se lako prelazi.
Pitala sam se zasto je to tako a on mi je dao najbolji moguci odgovor. Da sam tamo ili on ovde ovo ne bi bilo to sto jeste sada. I eto sad, sad sam se setila toga, ne znam zasto, kako je pored svih misli bas to bilo sada na umu. Sudjeno ili nije, zapisano ili nije, trebalo ili nije, ne znam. Ne zelim da zalazim u filozofiju postojanja necega ovako lepog, traje i dobro je jer traje. Mnogo emocija je u ovome, mnogo ljubavi, iako mozda ljubavi koje ja ne umem da iskazem na pravi nacin ali ipak, ljubav se vidi u mojim ocima, a on je tu ljubav ipak uspeo da vidi, jedini…

I na kraju…ovo bi se mozda moglo i nazvati kradjom, mozda bi mogao i da me tuzi za autorska prava, ali ipak, jedan kantautor koji prati i mene i njega kao nevidljivi duh ima lepe zavrsne stihove ljubavne pesme, a ja ne mogu a da ne odolim da ih iskoristim…

Napisi mi pricu, mazio se. Nisam znala da li cu umeti.
Reci  jesu  moje  igracke, cakle  mi se  u glavi  kao oni sareni staklici  kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u ocima kad zazmurim. Ali, postoje u nama neke  neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...
Napisi mi  pricu, molio je, i nisam  znala da li cu umeti. Volela sam ga tako lako, i tako sam tesko to znala da pokazem. I onda, odjednom, na  rasporedu  mladeza  na njenim  ledjima, kao tajnu mapu, pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam...
I tako, eto ti prica, ludo jedna...