Isplati se cena u krvi

Naravno da je šef Bele kuće odbio da odredi datum povlačenja svojih trupa iz Iraka; da jeste, priznao bi poraz

Možda američki predsednik Džordž Buš nije ponudio novu političku inicijativu, niti zaokret, u obraćanju naciji iz vojne baze Fort Brag, u Severnoj Karolini, ali je makar iskoristio priliku da svom narodu direktno govori o Iraku, da vojnim komandantima na terenu da konkretne instrukcije i da - kupi još malo vremena.

U gotovo neprirodnoj tišini, u kojoj je vojni auditorijum pratio govor šefa države, Buš je odlučno odbacio zahteve da utvrdi "veštački" datum za povlačenje vojske iz Iraka, jer bi to poslalo pogrešnu poruku Iračanima.

- Iračani treba da budu svesni da Amerikanci neće otići pre nego što završe posao - naglasio je Buš, dodajući da ne namerava da šalje dodatne trupe u Irak, jer to ne traže komandanti sa terena.

U trenutku kada 53 odsto Amerikanaca misli da je rat u Iraku bio greška, a svega 45 odsto njih podržava predsednika, Buš je naciji poručio da je cena koju plaćaju u krvi i novcu vredna koristi, koju će imati od stvaranja stabilne demokratske zemlje u srcu islamskog sveta. Ideja je stara: američki angažman u Iraku je najnovija faza u svetskom ratu protiv terorizma.

- Jedina uspešna strategija u tom ratu je da ih savladamo u inostranstvu, pre nego što nas napadnu kod kuće - rekao je Buš, poručivši da je uspeh u Iraku od vitalnog značaja za bezbednost Amerike i da SAD ne mogu budućnost Bliskog istoka da prepuste Osami bin Ladenu.

Samo dan ranije je Bušov najverniji evropski saveznik, britanski premijer Toni Bler, takođe upozorio javnost da je borba protiv ekstremista u Iraku od značaja za bezbednost i van iračkih granica. I Bler je mišljenja da se u Iraku, u stvari, brani bezbednost zapada. To nije bez osnova: stručnjaci kažu da je Al kaida, pre napada na Irak, imala oko 120 pripadnika negde na granici između Irana i Iraka. Sada se procenjuje da ih je blizu pet hiljada i da njeno članstvo raste. To je pre tri dana potvrdio i komandant američkih trupa u Iraku, general Džon Ebizejd.

Naravno da je američki predsednik odbio da odredi datum povlačenja svojih trupa iz Iraka; da jeste, priznao bi poraz. Tamni vilajet je šta je bolje: da se strane trupe uskoro povuku iz Iraka, ili da ostanu dok iračke snage bezbednosti ne ojačaju. U prvoj varijanti nasilje bi moglo da postane još žešće, a u drugom slučaju, takođe bi moglo da eskalira, jer je američko vojno prisustvo očigledno inspirativno za pobunjenike.

Buš je tražio od nacije da zanemari prizore svakodnevnog nasilja na ulicama iračkih gradova i da u daljinama budućnosti nazre put pobede. Ali, kao što još pre Bušovog govora reče neki zajedljivi jezik na Kapitol hilu, nije u pitanje dovedena rešenost Amerikanaca, nego sud njihovog lidera.

Uostalom, upravo sa vrha piramide vlasti stižu krajnje čudne i kontradiktorne poruke, u vezi sa izgledima za budućnost u iračkoj kuhinji pakla.

Potpredsednik SAD Dik Čejni, izjavio je u subotu da pobunjenici u Iraku odbrojavaju poslednje trenutke, da bi dan kasnije ministar odbrane Donald Ramsfeld najavio dugotrajan rat protiv pobunjenika, koji bi mogao da potraje i dvanaest godina i strategiju "na kraju tunela je svetlo" zamenio prilično sumornom idejom produženog stanja haosa. Tako je baš ratoborni Ramsfeld, čovek koji je lavovski zaslužan za armagedon u Iraku, priznao potpuni poraz.

Dodatni problem je u tome što iračke vlasti nisu mnogo uradile na političkoj stabilizaciji. Sumirajući šta se sve izdešavalo u proteklih godinu dana, koliko je prošlo od takozvane predaje vlasti Iračanima, Indipendent je konstatovao da je Irak krvava ničija zemlja bezakonja. Od primopredaje vlasti poginulo je više Amerikanaca nego do tada, a neki analitičari čak tvrde da je u istom periodu poginulo bar 50.000 Iračana. Nove vlasti nisu poboljšale snabdevanje stanovništva strujom, nisu povećale proizvodnju nafte, niti su smanjile nezaposlenost, koja zvanično iznosi 40 odsto. Iračani su primorani da za simbolično male pare prihvataju najopasnije poslove u službama bezbednosti, za koje u najvećem broju slučajeva nisu kvalifikovani, pa zbog toga masovno ginu.

Početak suđenja bivšem predsedniku Sadamu Huseinu i glavnim ljudima njegovog režima nije ni zakazan. I izbori su do kraja zavadili sunite i većinske šiite, a Kurdi su toliko ojačali, da su čak zaseli na čelo zemlje, što će neminovno dovesti do otcepljenja Kurdistana. Za septembar je zakazan referendum o novom ustavu, a do 15. decembra trebalo bi da se održe novi izbori. Ako Iračani odbiju ustav, sve se odlaže za još godinu dana. Izgleda da to baš i odgovara glavnom igraču.
Vesna Popović