Србија има више од 60 потрошачких организација, већина њих испред права грађана ставља личне интересе и бори се само за новац из државне касе. – Европске институције упозориле и на корупцију у овом сектору
Када је, месец дана пошто је купио нови лаптоп, купац отишао код продавца да се пожали на рад скупог рачунара, уместо продавнице техничке робе – затекао је пекару. Претходни власник је радњу у београдском Булевару краља Александра затворио преко ноћи. Комшије кажу – није више могао да плаћа кредите и скупу ренту у прометној београдској улици. Слаба утеха за све потрошаче који су баш овде набавили уређаје са гаранцијом од пет година.

И док се ових дана прича о пропасти највећег трговца техничком робом у Србији, мало је познато да је месецима пре „Елтима” „попуцало” на десетине малих трговаца компјутерима и рачунарском опремом. Судбина неликвидне привреде, до гуше задужених произвођача и малопродаваца, окупира пажњу јавности, траже се узроци и проналазе решења, док на једноставно питање ко ће обештетити на хиљаде незадовољних потрошача нико нема одговор. Само прошле године, према подацима тржишне инспекције, било је око 3.500 пријава, углавном због неисправних техничких уређаја и других производа за домаћинство.

Изгледа да Србија већ сноси последице дугогодишњих упозорења европских институција да су овде купци обесправљени, као и да би држава која тежи ка ЕУ требало озбиљније да се позабави овом темом. У последњем извештају „Прогрес рипорт 2008” скреће се пажња на то да немамо уједињену и јаку националну организацију потрошача. Према извештају Европског комитета за економију и друштво, Србија се упозорава и на висок ниво корупције, јер су нека од удружења у овом сектору у привилегованом односу са влашћу па су им доступнија средства које држава издваја за побољшање потрошачке заштите, тврди Едина Попов, председница Асоцијације потрошача Србије (АПОС).

Све до 2002. године Србија је имала неколико потрошачких организација, а данас више од 60. Многи су, пошто је држава одрешила кесу, а био је најављен и новац из европских фондова, у овом сектору видели само добру прилику за зараду. Зато неке од њих неколико година постоје само на папиру, а дешавало се и да један човек оснује више организација.

Најбројнија међу потрошачким удружењима је Национална организација потрошача Србије (НОПС) са више од 30 чланица. формирана крајем 2004. године уз подршку Министарства трговине. Они који се нису придружили НОПС-у тврде да је овакав начин удруживања погрешан, јер заштита потрошача треба да остане независна од државне структуре и сфере бизниса који су често у спрези.
– НОПС је производ државе која на овај начин жели да контролише рад потрошачких организација. Потрошачи су увек слабија страна у односу на државу и носиоце великих профита, па их је тешко заштитити када вас држава финансира и држи у шаци – каже Петар Богосављевић, председник Покрета за заштиту потрошача Београда.

Друга по величини, Асоцијација потрошача Србије, основана је 2003. године у Новом Саду, а треће удружење је СОПС који чине две војвођанске организације потрошача.

Члан претходног сазива Савета министра за заштиту потрошача проф. Светислав Табороши је 2007. године истицао да међународна организација потрошача, којој, наравно, тежимо и желимо да јој приступимо, захтева само једног националног представника, па би по бројности НОПС могао да постане та репрезентативна организација.

– Она асоцијација која буде ујединила две трећине потрошачких удружења имаће право да постане национална и њу ће подржати влада преко ресорног министарства. Остале ће моћи да буду ангажоване, али као регионални представници – рекао је тада за наш лист Табороши. Ипак, годину дана касније у међународну организацију потрошача ушао је АПОС и Покрет за заштиту потрошача Београда. Остали, за сада, изгледа, немају такве амбиције, што и не чуди, ако погледамо са којим циљем су настајали неки од њих.

– Формирано је много организација иза којих се не зна шта стоји, нити шта раде. Суштина је да оне не смеју да буду у сукобу интереса. Очекујемо да Министарство трговине направи евиденцију потрошачких организација и критеријуме за њихово оснивање – истиче Едина Попов, председница АПОС-а.

Европа, додаје, подразумева независне организације потрошача које се само делом финансирају из буџета путем јавних конкурса. У Хрватској, рецимо, постоје две организације (нема говора о националним) које добијају новац на овај начин.

Управо новац који је држава претпрошле године одлучила да подели линеарно (по 120.000 динара) свим организацијама разбуктао је прикривени ривалитет међу њима. А тада су и настале оне које данас само фиктивно постоје. Сукоб је кулминирао 2008. године када је ресорно министарство најавило финансирање, али само по пројектима који ће бити бирани на конкурсу. Од 39 предложених пројеката само су 22 испунила формалне услове. Остали су заказали, јер, између осталог, нису имали годишње финансијске извештаје о реализованим активностима, нити планове о даљем раду. Око 6,7 милиона динара на крају је добило само пет пројеката, а три чланице НОПС-а су поделиле око 3,4 милиона динара. Организације које и даље одбијају на се сврстају у Националну организацију потрошача коментаришу да је, према условима конкурса, било јасно чији ће пројекти проћи.

На питање како коментарише оптужбе на рачун НОПСа, потпредседник овог удружења Горан Паповић каже да је већина тих организација које критикују до јуче била чланови НОПС-а, али су у међувремену искључене због непоштовања етичког кодекса.

Министарство трговине је прошле године погрешило јер су паре дате неким организацијама које нису имале основ ни да конкуришу – каже Паповић. Расподела подстицајних средстава је, према његовом мишљењу, извршена без икаквих критеријума. Taко je легитимитет дат некима који уопште нису организације, а сада са пуним правом очекују да поново буду финансирани – истиче Паповић.

Ивана Албуновић - Јелица Антељ

------------------------------------------------

Велика риба гута мање

Професор Економског факултета и члан Савета министра за заштиту потрошача Бранко Маричић каже да није проблем у броју потрошачких организација (има их много и у развијеним земљама света), него у њиховој неефикасности и сталним покушајима да „велика риба прогута мање”. „Заштита потрошача иде од игле до локомотиве. Имали смо, а сада чекамо још бољи закон, али то не значи да ће се он спроводити у пракси. У Србији није било златног времена заштите потрошача, али о овој области мора се стално говорити. За то је потребна и добра координација са медијима коју никада нисмо имали”, каже Маричић.

Izvor: Politika