Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode, a potom

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu -

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slušati rado ove reči lažne:
I zahvaliđeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja,
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

M.Rakic

Ova pesma i "Lepota" su mozda dve najbolje pesme koje sam procitao, a zasigurno su najcitiranije na netu.

slazem se sa tim