o, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se budno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličanstvom prirode, a potom,

kad prođe sve i malaksalo telo
ponovo padne u običnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečuno, tiho potone u tamu,

ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem, i stradam i ljubim te, mada
u tom trenutku ne osećam tako.

i ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne
i zahvalićeš bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

i gledajući put zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećeš znati šta u meni biva -
da u tebi volim sebe sama,

i moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima!

za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja.
al ne volim te, ne volim te draga!

i zato ću ti uvek reći: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drvetu žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

                     m. rakić

 

pa zato je iskrena 

Razumela sam ja sustinu jos davno.

Samo hrabre i jake zene to vec znaju, ali ljubav je I kada je srecan onaj koga volis, zar ne 

upravo, cicka