Najopasniji čovek u Srbiji je Miroslav Mišković, vlasnik "Delte", Miloševićev biznismen koji plaća i Tadića i Nikolića i Koštunicu.

Vladimir Beba Popović, prvi čovjek bivšeg Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića, zaduženog za otkrivanje afera Miloševićevog režima, u javnosti je poznat kao čovjek koji sa nevjerovatnom žustrinom raskrinkava afere, tajkunske lobije i mafijaške organizacije. Njegovi istupi obično izazivaju potrese u političkim krugovima i medijima. Zbog toga je veoma često na njihovoj meti. Popović rijetko daje intervju, do sada ih je dao svega desetak, međutim za naš list otvoreno govori o ključnim likovima političke, tajkunske i medijske scene Srbije - Tadiću, Koštinici, Dodiku, Miškoviću, Fazliću, Lazareviću, Hamoviću i njihovim "prljavim" poslovima. Poslednjih desetak godina Popović je vlasnik firme za konsalting i lobing sa kancelarijama u Beču i Londonu. U Beograd rijetko dolazi, uglavnom zbog četrdesetak tužbi koje je podnio protiv svojih "neprijatelja". Razgovor sa Popovićem vodili smo odmah nakon objavljivanja izbornih rezulata za predsjednika Srbije.

Gospodine Popoviću , dok je Zoran Đinđic bio živ,Vaša markentinška agencija Spectra radila je gotovo sve kampanje Demokratske stranke, i imate dosta iskustva sa izborima u Srbiji, pa recite čitaocima "Slobodne Bosne", ko je bio Vaš favorit na ovim izborima i kako ocenjujete ove izbore?

U prvom krugu imao sam svog kandidata, Čedomira Jovanovića, kome je oko četvrt miliona građana Srbije dalo svoj glas. U drugom krugu nisam mogao da glasam ni za jednog kandidata, pa na izbore nisam ni izašao. Nikolić nije zaslužio da u bilo kojoj zemlji, pa ni u Srbiji, bude kandidat za predsednika, a jedini argument da bi se glasalo za Tadića, bio je da ne pobedi Nikolić. Za mene to nije bilo dovoljno. Tadić je pobedio i sigurno je to bolje nego da je pobedio Tomislav Nikolić, pre svega za region, za BiH, Hrvatsku, Crnu Goru. Međutim, ja lično nemam utisak da će život u Srbiji sada biti nešto bolji, zbog toga što je Tadić jedan od retkih političara koji nema politiku, kao što je danas nema ni Zoranova Demokratska stranka, koju Tadić evo već 5 godina uništava. Oni sav svoj politički potencijal dobijaju iz institucije predsednika do koje je i na prošlim izborima došao, opet zbog straha gradjana da ne pobedi Nikolić. Ne znam koliko su Tadić i savetnici svesni činjenice da od 2,3 miliona građana koliko je za njega glasalo, sigurno većina o njemu misli sve najgore i glas mu je dala samo da ne bi pobedio Nikolić. Tadićev štab je tokom izbora nametnuo temu o referendumu, gde je glavno pitanje bilo, da li u 2008. godini želite da se vratiti u devedesete ili da idete u Evropu. Ministri poput Rasima Ljajića ili Mlađana Dinkića direktno su poručivali građanima da ako pobedi Toma, neće biti benzina, biće devalvacije, propašće akcije. Građani su se izjasnili na tom referendumu da to ne žele. Ali to je očigledno bila samo priča za kampanju jer je Tadić odmah po pobedi prestao da daje izjave stranim agencijama, "takmičeći" se na taj način sa Koštunicom u patriotizmu, jer to oni tako vrednuju. Sad se ta referendumska i evropska priča prikriva i zamenjuje tezom o pobedi lidera petoktobarskih promena, a ako ćemo iskreno, 5. oktobra 2000. godine Tadić nije ni bio na ulici, krio se, pod izgovorom da ga navodno juri Vojska, i to Vojska na čijem je čelu bio Branko Krga, Tadićev intimus i operativna veza, isti onaj koga je Tadić kasnije štitio i držao u vrhu do god je mogao. On je bio i na čelu vojske 12.marta 2003. kada je Zoran Đindjić ubijen i to uz podršku pojedinaca iz vojne službe bezbednosti.

Kako će prema Vašem mišljenju izgledati politika Borisa Tadića u narednih pet godina za vrijeme njegovog mandata?

Ne verujem značajno različita od ove dosadašnje, iako je sada u naletu samopouzdanja i napadu hrabrosti. Ali kako nas uskoro čeka strašno puno iskušenja, mislim da će Tadić nastaviti po starom. Skoro je izvesno da će 17. februara Albanci sa Kosova proglasiti nezavisnost i da će Kosovo biti priznato od strane SAD i najznačajnihih zemalja Evropske unije. Nakon toga dolazi period kada će se pokazati da li će se ostvariti ono što je Tadić u noći pobede poručio građanima. A rekao je da su građani izabrali evropski put i da će ih on tamo i voditi. To podrazumeva da nema floskula i «Kosovo i Evropa». Videćemo da li će biti dosledan, u šta ja ne verujem, ili će se ponašati na način kako se ponašao izmedju dva izborna kruga, kada je otišao u Rusiju i tamo zajedno sa Koštunicom uradio čin veleizdaje, prodavši energetski monopol države u bescenje pritom ne pitavši velikoga Putina i počasnog gradjanina silnih gradova u Srbiji, zašto skriva Mirjanu Markovic i sina joj Marka, ali je zato, čim se vratio, njegov štab pokrenuo kampanju oko tog skandala sa davanjem azila osobama optuženim ovde za najteža krivična dela, verujući da to pomaže Tadiću tokom izborne ćutnje.

Kakve će reakcije očekujete u Srbiji nakon proglašenja nezavisnosti Kosova?

Nemoguće je to predviđati. Da je pobedio Nikolić situacija bi bila mnogo jasnija. To bi bilo lupanje u ratne doboše i sviranje u ratne trube, busanje u grudi - «život damo Kosovo ne damo» i već sve viđeno.Verovatno demonstracije po ulicama, zviždanje i gađanje ambasada, ko zna šta.

Ovako možda prođe i mirnije, mada i pored toga što je Nikolić izgubio, mi i dalje imamo pola Srbije koja je glasala za one koji nose majice sa Šešeljevim likom ili bedževe, svejedno. Ta polovina Srbije je naterana da veruje da su Mladić i Karadžić heroji, za taj deo Srbije brat Radovana Karadžića, Luka, je mudar i čestit, iako je pijan zgazio i ubio ženu i naravno od krivice oslobođen jer i u pravosuđu svi, od gospodje Škero, predsednice Vrhovnog suda, do opštinskih sudija, znaju da se takvim «gromadama» ne sme suditi. Ipak najveći problem nisu ti nesrećnici koji su glasali za Nikolića i koji veruju da će nam u izolaciji biti bolje. Najveći problem leži u činjenici da taj deo Srbije, koji je izgubio u nedelju, uživa apsolutnu podršku najvažnijih institucija države, pre svega predsednika Vlade Vojislava Koštunice i njegovog kabineta, značajnog dela Vojske, Srpske akademije nauka, Srpske pravoslavne crkve itd. Oni su ti koji tu grupu građana, koje se ovde naziva pogrešnim imenom - gubitnicima tranzicije - zloupotrebljavaju i njima manipulišu, koriste za destablizacije i izazivanje raznih vrsta nemira jer je to jedino stanje u kojem ta grupa može da vlada Srbijom i to i čine poslednjih dvadesetak godina stvaranjem kriza, jer podrške na izborima oni nemaju.

Vi ste Miroslava Miškovića, vlasnika Delte nazvali formalnim vlasnikom Srbije. Zbog čega i šta on prema Vašim saznanjima sve posjeduje?

Politički život u Srbi ne kreiraju samo političke stranke, odnosno građani koji na izborima biraju svoje predstavnike i odlučuju u kom pravcu žele da im država ide dalje. U Srbiji o tome odlučuju i ljudi koji sa politikom veze nemaju i koje nije birao ni kućni savet ni za kakvu funkciju, to su pre svega ratni profiteri koji su bogastvo stekli na krvi i pepelu koje je Milošević za sobom ostavljao. «Titan» među tim vlasnicima krvavog novca je Miroslav Mišković, osoba koja je alfa i omega i političkog, društvenog, medijskog, privrednog života Srbije. Iako se od javnosti krije, a sebe naziva «kičmom srpske privrede», danas je svaki gradjanin Srbije svedok da je on postao gospodar svega u Srbiji, pa čak i gospodar sloboda ili života njegovih protivnika. Finansira skoro sve u Srbiji i na ovim izborima imao je nekoliko kandidata, a u drugom krugu - obojicu . Mada mu je favorit bio Nikolić i tu se «otvorio» najviše. Zato je i nepravedno optuživati samo Dinkića i G17, ili DSS i DS, ministre poput Bubala ili Đelića, Milosavljevića i Đilasa za «nedozvoljene odnose» sa ovim Miloševićevim oligarhom, kad je on i najveći finansijer Srpske radikalne stranke i samog Nikolića i to godinama unazad. Zato imate apsolutno ćutanje poslanika radikla u parlamentu, na sve zloupotrebe kompanije «Delta» i očigledna kršenja zakona i to upravo od strane onih koji svoju politiku grade na borbi protiv svih zloupotreba i kriminala. Zato su ti «veliki borci» za istinu, brže - bolje odbili zahtev LDP-a, koji je podržalo preko 30.000 gradjana Srbije, da se u parlamentu raspravlja o monopolu koji taj čovek ima i zbog čega ionako siromašni građani Srbije, moraju da plaćaju hranu 30% skuplje.

Pretpostavljam da mu je zbog poslovanja opcija Borisa Tadića ipak bila bliža?

Nisam siguran. On ionako sprema da se poslovno prebaci u London i na tamošnju berzu, da milijarde koje je opljačkao od građana Srbije, a čuva na Kipru, prebaci u Britaniju, da zbog tolike količine novaca dobije zaštitu tamošnje administracije i poput arapskih šeika, živi u normalnoj državi, Evropskoj uniji, a Srbija će za njega predstavljati pesak, dogod u njemu bude bilo «nafte». A toga ima uvek više ako su krize veće, zato je za ljude poput njega važno da bude što nestabilnije i što dalje od pravila i zakona koji važe u svetu.

On se hvali da je taj novac zaradjen za 20 godina koliko Delta posluje.

Tačno je da je «Deltu» osnovao početkom devedesetih, po napuštanju mesta potpredsednika Miloševićeve vlade i baš u vreme Miloševićevog preseljenja na Dedinje, a Miškovićevog useljenja u Miloševićev stan. Tačno je da su u vreme dok se država raspadala i građani siromašili on i njegova kompanija stvarali milione ali ipak najveći kapital i moć stekao je u poslednjih 5-6 godina. Ovu vrstu kolonijalnog statusa, koji Srbija ima prema njemu stekao je od dana Zoranovog ubistva ili tačnije, dolaskom Koštunice na mesto premijera. U vreme Miloševića preko njegove firme išao je državni šverc akciznih roba, u njegovoj se banci držao novac iz budžeta, kroz fondove i poslovne račune državnih preduzeća.

Uz pomoć tako stečenog novca, dočekao je Miloševićev nestanak, odmah pretrčao novim vlastima i učvrstio je svoju imperiju. Ovako bahata i razuzdana otimačina srpske imovine, počinje od 2004. godine. Sada je Mišković apsolutni vlasnik Srbije kao i svih medija u njoj. Skoro svi mediji u Srbiji su pod njegovom kontrolom, bilo direktno preko Madamme Milke ili posredno preko uticaja i finansija i svi objavljuju samo ono što njemu odgovara.

Nećete valjda reći da je medijska situacija gora nego u vrijeme Slobodana Miloševića?

To je u Srbiji opšte poznata člinjenica. Mediji pod Koštunicom i "Deltom" su gori nego mediji u Iranu, a ne pod Miloševićem! Zato u Srbiji niko ne zna šta se desilo sa ministrom policije, niko nije smeo da objavi da je direktorka "Delte" i jedan od osnivača Ivana Veselinović, pre godinu dana napustila "Deltu" i uzela svoj deo kompanije. Iako su svi u Srbiji znali da je tandem Miško & Milka dao pare i nalog da se pokrene nekoliko jednokratnih, dnevnih tabloida pred izbore, niko nije o tome smeo da piše. Čak i kad je svakome čitaocu bilo jasno da tabloidi poput "Sutra", paljanskog novinara Željka Cvijanovića imaju jednokratan rok, a blaćenje političkih protivnika kao jedini cilj, opet niko nije smeo reč da kaže. Danas kad je ta Cvijina i Miškova medijska "batina" prestala da izlazi (danom završetka izbora), opet novinarska udruženja i javnost ćute.

Vratimo se na Miškovićev odlazak iz zemlje i iznošenje kapitala. Zbog čega on to čini?

Prvo, sav kapital kojim on raspolaže nije u Srbiji, već je na Kipru. Dovoljno je Miško pametan i „patriotski" nastrojen da ne plaća porez tamo gde otima, tako da će deo kapitala samo preći iz jedne zemlje u drugu van Srbije. Sva imovina koju Miško poseduje je vlasništvo of shore kompanija i advokatskih kancelarija koje je taj gigant lopovluka i korupcije pootvarao širom sveta. Kako u Srbiji više nema onu vrstu „mira" koju je godinama uživao, plaćajući da ga drže van žiže javnosti, počeo je da traži moćnije zaštitinike. Uz pomoć engleskog ambasadora i obaveštajaca zapadnih bezbednosnih službi, kao i uz pomoć skupih advokata, tu je zaštitu pronašao u Britaniji, na sličan način kako je pronašao i Berezovski ili desetine milijardera širom sveta. Već je puno investirao u Londonu, od kupovine jedne od najskuplje plaćenih nekretnina, do poslovnih prostora, otvaranja bankarskih računa i ulaganja u hedž fondove. Pored toga počeo je sa ulaganjima i u SAD, kupovinom hotela i restorana na Floridi, ulaganjem u nekretnine na zapadnoj obali i ko zna čime još. Očigledan je pokušaj da svoj prljav novac „ponovo opere" ali ovaj put tako da se više nikada ne otvori pitanje porekla tog novca. Strah da će u Srbiji jednog dana na vlast doći neka normalna i poštena grupa ljudi, koje Miško i Milka neće moći da kupe i podmite, je očigledno dovoljno jak razlog da ove korake preduzme.

Da li je Mišković samo formalni vlasnik kapitala koji se mjeri u milijardama eura i da li iza tog novca stoji neko drugi?

Mislim da je danas on jedini vlasnik toga. Ostale je ili pobedio ili isplatio ili prevario, neki su umrli prirodnom smrću, neke je uhapsio, stavio na poternice, ucenio....

Međutim, siguran sam da i danas jedna značajna grupa ljudi zna detalje o njegovom kapitalu i o načinu na koji ga je stekao i to onih ljudi koji su za vreme dvedesetih bili na ključnim mestima u tajnim službama, carini, policiji, pravosuđu, onih koji su mu i omogućavali da to sve može da stekne a koji su danas sa njim u „korektnim odnosima". Oni ne polažu pravo na vlasništvo nad kapitalom, ali mogu da za svoje potrebe traže „pomoć" kad god im je to potrebno i da „pomoć" dobiju. Tako je javna tajna da je on uz pomoć još nekoliko tajkuna uvek izlazio u susret zahtevima Miloševića, SPS-a ili članova (Miloševićeve) porodice. I kad je bilo pitanje plaćanja troškova odbrane Miloševića u Hagu, njegove sahrane ili finansiranje kupovine kuće za porodicu u Moskvi. I tako su svi zadovoljni i mirni. Ukoliko ih ne bi poslušao, zna se kakva bi cena onda morala da bude plaćena.Tako je i javna tajna u Srbiji da je otmica Miškovića organizovana upravo od strane tih bivših pripadnika DB-a na čelu sa Legijom, nezadovoljnih Miškovićevim ponašanjem posle 5.oktobra i nespremnošću da nastavi sa davanjem „reketa" koji im je prethodno plaćao. Kako je na mestu ministra policije posle oktobarskih promena bio Dušan Mihajlović, kućni prijatelj Miroslava Miškovića i kolega iz Miloševićeve vlade, svi dokazi o njegovim kriminalnim poslovanjima su u tom periodu uništeni i izbrisani, iako bi uz pomoć inspektora lako mogli biti rekonstruisani.


Uskoro će se navršiti pet godina od Đinđićevog ubistva, Milorad Luković Legija organizator ubistva premijera Đinđića osuđen je na 138 godina zatvora za sva krivična dijela koja je počinio. Da li su prema Vašem mišljenu ubice adekvatno osuđene?

Ne dovodi se više u pitanje da li su ljudi koji su osuđeni i izvršioci tog dela, jer je to jasno kao dan. Ključna stvar je ko stoji iza njih, ili ko je tim poluretardiranim likovima, isključujući Legiju koji je prilično inteligentan, dao političku podršku. Ja sam 2005. godine „šokirao" javnost kada sam kazao da iza njih stoji kabinet Vojislava Koštunice. Tada je to izazvalo šok. Tri godine nakon toga potvrdilo se da je sve što sam govori tada, tačno. To apsolutno svi u ovoj državi znaju ali i zataškavaju. Svakodnevna hajka protiv LDP-a, Čedomira Jovanovića i mene tokom prošlog leta, u ovdašnjim tabloidima, bila je rezultat panike u Koštuničinim redovima. Oni su napadali sve one koji su postavljali pitanje - ko je dao dozvolu da se ubije Đinđić? Oko toga vam se u Srbiji sve prelama. Namera pučista, sa Koštunicom na čelu, bila je da se Zoranovo ubistvo prikaže kao obračun mafije i od toga ne odustaju ni dan danas. I dalje neprestano podmeću tezu da je Đinđićeva vlada bila mafijaška i tako sugerišu građanima da je prvi demokratski premijer Srbije ubijen kao mafijaš. Iako je Legija dobio preko 100 godina robije, neke od tih presuda čak su i pravosnažne, iako postoji stotine iskaza i materijalnih dokaza i to njegovih pratilaca i članova bande, koji objašnjavaju kako su ubijali, pljačkali, otimali, trgovali drogom, u većini „medija" u Srbiji Legija je heroj, a građani su naterani da svakodnevno čitaju izjave njegovih advokata - konsiljera mafije, da je Legija nevin i da mrava ne bi zgazio. Za to stanje društva odgovorni su podjednako i Koštunica i Tadić. Najzanimljivija stvar koja se sada dešava, oko tog serijskog ubice, je da po presudi koja je doneta protiv Zemunskog klana, gde je on takođe dobio četrdeset godina zatvora, po prvi put se zahteva da ti kriminalci na čelu sa njim, moraju da vrate novac koji su otimali ljudima i to u vrednosti od oko 16 miliona eura. Nakon toga je nastala panika u redovima mafijaša, jer prema zakonu ukoliko ne vrate taj novac u roku od 15 dana, sledi plenidba njihove imovine. Jedan od najbogatijih ljudi među njima je vođa te bande Milorad Ulemek Legija. Zato se u posljednje vreme sve ćešće objavljuju tekstovi u novinama po kojima je Legija siromah, navodno nema ni dinara, jer eto nije ni svog advokata isplatio. Tako sada srpska javnost treba da plače nad tužnom sudbinom tog monstruma iako se zna da Legijina žena često putuje sa decom na Daleki istok, tamo ostaje mesec ili dva, da ima desetine telohranitelja, blindirane automobile, da ima firmu za obezbeđenje lica, izdavačku kuću koja štampa Legijine knjige za koje se hvale da se prodaju u tiražu u desetinama ili stotina hiljada primeraka. I pored svega toga, sada od njih prave siromašne i časne ljude, koje eto neko hoće da istera na ulicu, jer im se nema šta zapleniti osim kuće, vredne par miliona.

Mozda i nemaju novca, mozda su potrošili?

Ma, kakvi, pa ceo Beograd zna istinu. Ja sam za vreme svojih kratkih, povremenih dolazaka u Beograd, uspeo da saznam ne samo koliko je Legija bogat i u kojim je sve poslovima, nego i detalje šta je sa parama o kojima se u javnosti stalno priča. O silnim milionima od otmica, pljački, trgovine drogom. Taj je novac još dok je Zemunski klan postojao «opran» i ubačen u redovne novčane tokove, a od dolaska Koštuničine vlade omogućava se da se taj novac investira u najprofitabilnije projekte.

Koji su to najprofitabilniji projekti?

Mnogi, od poslova fizičko tehničke zaštite, izdavaštva, što se javno zna do «zelenašenja» ali i nekih državno značajnih poslova, što je apsolutni skandal! Zamislite koliko je posrnuće društva, kada ljudi koji se bave prodajom droge celoga života, uspeju da zaokruže taj proces tako što su novac od droge uložili u kliniku za lečenje zavisnosti od droge, kao što je to urađeno u Beogradu u slučaju Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti.Gde je ministar zdravlja da to spreči? Naravno da se Legijin kapital ne vidi transparentno niti je on ili neko njemu blizak direktno u vlasničkoj strukturi, ali je taj novac uložen kroz najveću donaciju u tu bolnicu i to lično «Legijinog bankara», danas uglednog poslovnog čoveka u Beogradu, Branka Savkovića. «Gospodin» Savković Legijin novac oplođuje i kroz druge investicije od kojih je najunosniji posao sa kupovinom zemlje i to one koja ubrzo pošto je « gospodin » Savković kupi, dobija dozvole za izgradnju benzinskih stanica. Posao je apsolutno legalan, Savković i njegovi partneri, rođaci, kumovi medju kojima je i jedan rođak Meše Selimovića, kupuju zemlju od seljaka uz lokalne ili magistralne puteve po niskoj ceni, a onda uz pomoć veza iz samog vrha države te parcele preko noći dobijaju upotrebne dozvole za izgradnju benzinskih i servisnih stanica. Tako zemlja vredna 50 ili 100 hiljada evra, preko noći postaje kapital od 3, 5 ili 10 miliona u zavisnosti da li je parcela uz budući autoput Horgoš - Požega ili je recimo benzinska stanica na Zvezdari. Savković ove poslove radi sa konzorcijumom OMV Jugoslavija i to kao suinvestitor, pa se tako u nekim projektima Legijin novac ulaže ortački u izgradnju benzinskih pumpi ove ugledne firme i tako ostvaruje profite. Legalno i jednostavno, zar ne?! Problem je samo što te dozvole daju državni organi, koji su dužni da provere i poreklo novca, kao i osobe koje tim novcem raspolažu, a verujem da im je bilo vrlo lako da najobičnijom «google» proverom saznaju da se iza imena poslovnog čoveka Branka Savkovića, krije niko drugi do doajen srpskog podzemlja čuveni Žika Živac, čovek osuđen na 10 godina robije u Nemačkoj za trgovinu drogom i mnoga druga krivična dela.Verujem da to nije bilo teško ni uglednoj kompaniji OMV da proveri. Pouzdano znam da je deo države znao za veze Legijinog «bankara» Žike Živca, jer je njihova veza sa pomoćnikom ministra Velje Ilića, Branimirom Ujdurom bila otkrivena i ministar Ilić je penzionisao svog pomoćnika upravo zbog takvih poslova. Iako je ministar Dinkić, dok je bio ministar finansija, naterao sve poslovne banke da instaliraju posebne softwere koji prate promete na računu ili kreditnim karticama, kao i dizanje gotovine svih osoba čiji je spisak sastavio sam Dinkić, Žika Živac i njegovi ortaci slobodno i bez straha drže u jednoj od banaka bliskoj Dinkiću desetine miliona evra, iznose u kešu milione, investiraju milione.

Zbog svega navedenog tvrdim da država pomaže u pranju Legijih para ili makar žmuri dok se to dešava, jer je verovatno i to deo dogovora napravljenog tajno i protivzkonito u onoj noći predaje tog serijskog ubice.

Nakon što je poslanička grupa LDP-a zahtijevala da se u Skupštini Srbije osnuje Anketni odbor koji je trebao da utvrdi porijeklo imovine Miroslava Miškovića, u Srbiji je nastala prava medijska hajka na Čedomira Jovanovića?

Tako izgledaju države kojima vladaju ljudi poput Miškovića i gde elite ćute, držeći ispružene dlanove pred takvim gazdama. Gledajte i učite, jer će tako biti i kod vas u BiH. Pa, kad se neko usudi da kaže da je prekršio zakon i da teško zloupotrebljava monopol, kao što je to u Srbiji rekao državni organ, a stranka Čedomira Jovanovića na tome insistirala, onda taj balkanski Kiklop naredi da se teme zamene, da niko o tome ne sme da piše i priča, a preko svojih plaćenih politič ara i medija zameni teze. Pa je tako on tužio Vericu Barać, predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije, za klevetu, a Čedomira Jovanovića optužio da je mafijaš i njegov otmičar. To je jasna poruka svakome živom kako će proći ako samo i pita da li Mišković i "Delta" krše zakone. Nema puno ljudi koji su spremni da prolaze kroz takve divljačke kampanje, kroz koje prolazi Čedomir Jovanović ili ja. Da 7 godina iz dana u dan trpite da vas preko mafijaš kih medija najstrašnije optužuju, kleveću, nameštaju, da vam uništavaju poslove, porodice, prijatelje, falsifikuju biografije... Ali ono što malo ljudi u Srbiji zna jeste to da je optužbom protiv Čedomira da je umešan u otmicu samo javno izrečeno ono što Mišković tajno priča, a kroz svoje medije gura evo već 7 godina. On je, naime, za tu otmicu tajno optuživao Zorana Đinđića, tvrdeći svim svojim poslovnim partnerima i članovima njegovog udruženja "Privrednik" da je Zoran naručio otmicu i uzeo pare. Te priče je naročito počeo da širi posle Zoranovog ubistva i to je dokazivao navodnim Čedinim uticajem na puštanje otmičara iz zatvora, navodeći da mu je to potvrdila još jedna "Miloševićeva krpa", ministar policije u Zoranovoj vladi Dušan Mihajlović.

ZAŠTO JE UHAPŠEN DRAGAN DŽAJIĆ

Zašto bi Mišković optuživao Đinđića za otmicu, pa on se hvalio da je i sa Đinđićem jako blizak?

Pre svega, on se Zorana jako bojao, a površna bliskost između njih se desila poslednjih nekoliko meseci Zoranovog života. Razlozi za to bili su Zoranova pragmatičnost, ali i nemoć tadašnje vlade kao i svakodnevni napadi koje su sprovodili mediji koje je i tada kontrolisao Mišković. Zna se da je njegovu otmicu organizovao Zemunski klan i deo Crvenih beretki po nalogu delova DB-a, bivših Miškovićevih partnera. Razlozi zbog kojih su članovi tog klana izašli iz zatvora ne temelje se na lažnim optužbama usmerenim protiv Čede Jovanović a ili Đinđića, već u činjenici da je Četvrti opštinski sud koji je u to vreme kontrolisala stranka Vojislava Koštunice, bio korumpiran od strane Zemunskog klana i da su na taj način uspeli da obesmisle istragu, tako da su kriminalci pušteni u nedostatku dokaza. To je znao i Mišković, ali nečista savest i prljava prošlost tog ratnog oligarha ga je terala da sebi obezbeđuje alibi političke žrtve zbog eventualnih sudskih sankcija. Kako je Zoran ubijen, a pošto je ipak neumesno da se mrtav čovek optužuje za izmišljeno kriminalno delo, Mišković je krenuo da optužuje njegovo najbliže okruženje, i to Čedu, pod izgovorom da mu je to potvrdio Dušan Mihajlović. Napad na Čedu krenuo je nakon što je on u Parlamentu pokazao belešku Američke ambasade iz koje se vidi da Mišković praktično kontroliš e Vladu Vojislava Koštunice, i to ne samo ministre iz Koštuničine stranke nego i onaj drugi, takozvani proevropski deo, na čelu sa Borisom Tadićem.

Kao odgovor na te činjenice, usledila je paškvila koju je, u Miškovićevo ime, napisao urednik "Vremena" Dragoljub Žarković, PR "Delte" i Madamme Milke Forcan, finansijski zavisan od Miroslava Miškovića i njegov privatni pisar. Žarković i Mišković su našli uporište za takvo pisanje u izjavi jednog od osuđenih ubica Zorana Đinđića i vođe Zemunskog klana. Tako je javnost Srbije danima čitala "Miškovo pismo" bazirano na laganju jednoga od braće Simović, osobe optužene za preko četrdeset ubistava, između ostalih i ubistvo Zorana Đinđića, osobe koja se godinama bavila trgovinom drogom, sekla ljude testerama, kačila na mesarske kuke, palila prethodno premlać enje "saborce" itd. Takva osoba je ključni Miškovićev argument da je Čeda stajao iza njegove otmice. I, na kraju, iako svako živ u Srbiji zna da je "Delta" apsolutni monopolista, niko o tome nije smeo da priča, a hajka na Čedu je bila vaspitna - da se pokaže kako će svako da prođe ko dirne u Miškovića.

Prošle godine ste Miškovića optužili i za hapšenje svojih konkurenata i rekli da srećom još ne ubija. Da li i dalje stojite iza te izjave?

Pa naravno! Od tog intervjua naredio je i podržavao hapšenja još nekoliko grupa. Od rukovodstva "Genexa" pa do, evo, Dragana Džajića.

Hoćete reći da je legendarni fudbaler Dragan Džajić uhapšen po nalogu Miškovića?!

Ne po direktnom nalogu, ali uz ogromnu podršku njega i njegovih medija. Znam da su naši fudbalski klubovi bili izvorište kriminala i korupcije. Partizan i Zvezda najgori. Ne znam da li je Džajić bio u to uključen, da li je morao da bude ili je potpuno nevin. Neka to dokažu sud i vreme. Ali znam da onaj način hapšenja najveće fudbalske legende Balkana, koji je postao prepoznatljiv stil Koštuničine vlasti, a koji sprovode Miloševićev ministar i lakej Mire Marković Aleksandar Tijanić i sitni lopov, bivši taksista, Dragan Jočić, Koštuničin ministar policije, stavljanje lisica na ruke Džajiću, uz slanje onih podgojenih pozornika i guranje u maricu sa rešetkama kojom se skupljaju kurve uličarke, takvo poniženje je samo mogla da smisli grupa bolesnih i zlih ljudi koje oličavaju Koštunica i Mišković. Zamislite da Nemci tako hapse Beckenbauera ili Francuzi Platinija?! Takvu bahatost ovi monstrumi sprovode od trenutka kada su preuzli "ministarstva sila" i nacionalne medije. Tako su hapsili i bivšeg tužioca Radeta Terzića, predsednika suda Gorana Kljajevića i brata predsednika Sudskog veća koje je sudilo Đinđićevim ubicama. Cilj im je uvek isti - poniženje i difamacija, iako se posle nekoliko dana ili nedelja vidi da dokaza nema. Mišković je rešio da otme i Zvezdu i trebalo mu je kompromitovanje bivšeg rukovodstva, jer je svoje ljude već postavio na čelo Zvezde. Ako mislite da Zvezdu otima jer želi da očuva taj nacionalni simbol ili hoće da pomaže sport, varate se. U pitanju je njegova nezasita glad za zaradom. Zvezda je rudnik zlata, gde će taj "Gigant iz Bošnjana" zaraditi milijardu evra.

Milijardu eura zarade na Zvezdi?

Tako što će porušiti i raseliti pomoćne terene i tu napraviti milion kvadratnih metara poslovnog prostora u samom centru grada, pomnožite sa 1000 evra zarade i eto njegovog motiva. Zato je i ovo ponižavajuće hapšenje Džajića korisno "Delti", zato se mafijašica i ološ Svetlana Veličković Ražnatović, iako ogrezla u kriminalu i krađi, dočekuje u kabinetima ministara i štiti, a jedan od simbola naše države, Džajić, onako ponižava. Kako su i svi mediji u Miškovićevom vlasništvu, na taj način se i javnost sluđuje i usmerava.

Drugi put naglašavate da su svi mediji u njegovom vlasništvu! Da ipak ne pretjerujete?

Verujte da ne preterujem. On ili njegova "madamme" su ili neposredni vlasnici i finansijeri ili posredno ucenjuju ostale medije preko budžeta za reklamu ili preko kredita i banaka ili čak i štamparija. Zahvaljujući malopre pomenutom Dragoljubu Žarkoviću i privatnom dilu između njih dvojice, Mišković je postao i vlasnik štamparije koju su strane države svojevremeno donirale tzv. nezavisnim medijima upravo da bi mogli da se suprotstavljaju Miloševiću i njegovim ljudima, poput samog Miškovića. Počeo je da kupuje i tv stanice širom Srbije, kao što su TV Enter i TV Panonija, pa tako uz Velju Ilića postaje vlasnik i najvećeg broja lokalnih TV stanica. U Srbiji je potpuni medijski mrak. Verujem da će se do izlaska ovoga intervjua po nalogu Koštunice i Tadića ugasiti i nedeljnik "Evropa", vlasniš tvo Milana Jankovića Zeptera. I to najbolje pokazuje stanje medijskih sloboda u ovoj jadnoj zemlji. Taj je nedeljnik stvoren da bi se rušila optužnica ubicama Zorana Đinđića i uništavao onaj deo građana okrenutih Evropi. Upravo zato je i dat na upravljenje Karadžićevom pisaru Željku Cvijanoviću. U to vreme taj list je uživao medijsku i finansijsku podršku. Kada ga je nasledio na tom mestu, još jedan od takvih plaćenih novinara Rade Stanić, onda je bilo preporučljivo da Zepter pokriva finansijske gubitke tadašnjeg mafijaškog glasila. Pre pola godine Zepter je rešio da ipak sredi taj nedeljnik i posle otpuštanja Stanića (koga je odmah primila u Politiku još jedna paljanska novinarka Ljiljana Ugrica Smajlović) doveo je normalne, profesionalne novinare i urednike. Vrlo brzo je "Evropa" postala pristojan, kulturan nedeljnik i sam Zepter je bio zadovoljan kvalitetom, što mi je lično potvrdio. Ali pošto Koštunici i Tadiću ne odgovara da postoje u Srbiji normalni i slobodni mediji, Zepter će vrlo brzo morati da zatvori ovaj list. Samo gledajte!

MIŠKOVIĆ SVE KONTROLIŠE

Vi ste podigli tužbu protiv Dušana Mihajlovića, ministra policije u Vladi Zorana Đinđića. To je jedan od dvadesetak sporova koje vodite, ali medijski najinteresantniji. Zbog čega ste ga tužili?

Zbog toga što je, pokušavajući da se izvuče iz neugodne situacije u koju su ga doveli novinari TV B92, iz čista mira u junu prošle godine, prilikom pokretanja policijske akcija "Mreža" a koja se odnosila na raskrinkavanje grupa koje su se bavile švercom cigareta, počeo da me optužuje za sve i svašta. Naime, jedan od optuženih navodnih vođa takvih grupa Stanko Subotić je novinarima emisije "Insider" rekao da je za tu akciju znao još tokom 2003. i da mu je sam ministar Mihajlović, koji je tu akciju tajno sprovodio, o tome pričao i na neki ga način ucenjivao. Kako je svima bilo očigledno da je Mihajlović načinio teško krivično delo zloupotrebe položaja, novinari sa TV B92 su od samog aktuelnog ministra policije Dragana Jočića dobili potvrdu da je to tačno i da će Mihajlović biti pozvan na saslušanje. Kako hapšenjima po Srbiji upravlja Miroslav Mišković, Mihajlović u panici otrčava kod njega i moli starog druga za zaštitu. Tako se Mihajlović i zaštićuje, ali kao protivuslugu on daje Koštunici i njegovima lažnu priču o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića, ono što najviše žulja tu grupu zaverenika i, umesto odgovora na optužbe o zloupotrebi položaja u akciji Mreža, taj ljigavi Miloševićev ministar započinje dvomeseč nu šaradu optužbi za sva krivična dela protiv mene, uključujući i optužbe da sam ja kriv što je Đinđić ubijen. Miškovićev dodatni motiv za tu besmislenu akciju bila je lična osveta, jer sam 3 meseca ranije prvi javno u jednom intervjuu Miškovića označio kao najveće zlo u Srbiji i praktično vlasnika Srbije.

Nije valjda samo Mišković vlasnik Srbije, postoje i drugi tajkuni koji su takođe uticajni. Da li biste izdvojili neke?

Mišković je ubedljivo najveći i najmoćniji, apsolutni gospodar Srbije, ali daleko od toga da je jedini. Njime sam se najviše bavio jer o njemu niko nije smeo ni reč da kaže a on sam sebe naziva kičmom srpske privrede. Tu su međutim i drugi "trgovci akciznih roba" poput Pere Matića iz Benkovca kojeg su Mirko Marijanovic i srpska UDBA načinili jednim od najbogatijih ljudi na Balkanu. Tu je i Dušan Zabunović, vlasnik firme MPS, bivši poslovni partner Marka Miloševića, danas vlasnik hotela u Beogradu, za koji je ceo svet čuo jer u jednoj od soba drži Hitlerov portret. Ima tu i klasičnih kriminalaca poput Predraga Rankovića Peconija. Naravno, tu su i Kostuničini omiljeni "biznismeni" Vuk Hamović i Vojin Lazarević.

MIŠKOVIĆ ĆE "ŠUTNUTI" I RADONČIĆA ČIM MU ZAVRŠI POSLOVE U BiH

Kako su se zapravo obogatili Vojin Lazarević i Vuk Hamović?

Vojin Lazarević je to uradio preko svog kuma Aleksandra Nikitovića, sadašnjeg šefa kabineta Vojislava Koš- tunice, a u vreme dolaska Koštunice na vlast, zamenika šefa kabineta, monstruozne Ljiljane Nedeljković. Vuk Hamović je dodatno potvrdio bliskost sa Koštuničinim kabinetom i preko tadašnjeg ambasadora SiCG u Londonu Vladete Jankovića, odnosno privatnog druženja njihovih žena. Monopol na uvoz i izvoz električne energije, prodaju nafte i ostalih energenata dodatno su potvrdili ličnim i finansijskim odnosima sa Mlađanom Dinkićem, tadašnjim guvernerom, koji je devizne rezerve zemlje prebacivao u njihovu Euroaksis banku u Moskvi, a koju su oni preuzeli od Miloševićevih ljudi odmah posle 5. oktobra. Zahvaljujući upravo ovakvom "besplatnom novcu", koji im je davao Dinkić, počeli su da se enormno bogate i tako dočekali Kostuničin dolazak u vladu Srbije i vrtoglavi uspeh u nastavku otimanja i bogaćenja.

Fahrudin Radončić, vlasnik "Dnevnog avaza", preko Damira Fazlića i Miroslava Miškovića instalira Vojina Lazarevića u BiH, tako što mu pokušavaju pomoći u privatizaciji profitabilnih BiH firmi. Takav pokušaj je bio sa kupovinom sarajevskog Energoinvesta, ali i u trgovini energentima u BiH?

Nema tu ništa čudno! Ne postoje nikakvi moralni standardi u kojima se kreće društveni, javni i poslovni život u regionu. Najveći politički neprijatelji postaju najbliži saradnici, dojučerašnji pripadnici zaraćenih strana osnivaju zajedničke kompanije. Pravila ponašanja u tim poslovnim krugovima preneta su iz mafijaškog sveta, klanovi koji danas ratuju sutra sarađuju. Tako je i moguće da Mišković, koji je novac zaradio na tragovima Miloševićevih zverstava, između ostalog i po Bosni, dolazi danas sa tim istim novcem da kupuje tu istu Bosnu. Otud i pojava Damira Fazlića, opskurne ličnosti, trećerazrednog kriminalca i ološa, poslovnog ortaka šefa hrvatske mafije Hrvoja Petrača, koji danas izigrava tobože nekakvog čoveka za političke kontakte sa zapadnim državama i ove dvojice oligarha. Iako svi znaju ko je Fazlić, on i dalje uživa značajan uticaj u političkom vrhu u BiH, naročito u Sarajevu.

Šta je to spojilo Damira Fazlića i Miroslava Miškovića?

Podzemlje, kriminal, tajne službe, Tijanić, Fahrudin Radončić... Pre svega sličan karakterni profil Fazlića i Miškovića. Fazlić je majstor opsene, a to je Miškoviću ovde na Balkanu potrebno. Zato i šalje tog malog kriminalca da u njegovo ime završava najprljavije poslove korupcije od Albanije do Bosne. On je čovek za prljave poslove Radončica i Miškovića i biće vrlo zanimljivo gledati na čiju će se stranu okrenuti kada Mišković poželi da se jednoga trenutka reši Radončića, kao što je uradio sa svim ostalim svojim poslovnim partnerima.

DAMIR FAZLIĆ JE OLOŠ I TREĆERAZREDNI ŠPIJUN

Dok ste se nalazili na čelu Biroa za informisanje u Vladi Zorana Đinđića, imali ste prilike da se sretnete sa Fazlić em. Kojim povodom?

Video sam ga jedanput u životu. Iako je pokušavao da do mene dođe i zvanično, preko Američke ambasade, ja na to nisam pristajao, a video sam ga slučajno kada se pojavio u stanu jednog mog prijatelja gde sam ja bio u poseti. Počeo je da ogovara kabinet Vojislava Koštunice, Aleksandra Tijanića, Radeta Bulatovića, načelnika BIA-e, Acu Tomića, šefa KOS-a, i da objašnjava da su to psihopate i ludaci, da pljačkaju Srbiju, da njega koriste kako bi im on napravio veze sa engleskom obaveš tajnom službom i da su spremni svašta da naprave Zoranu Đinđiću. Kazao sam mu da dođe u Vladu i sve to lepo kaže zvanično. Došao je, našao se sa Zoranom Janjuševićem i napisao neki iskaz koji ja i danas posedujem, međutim, nije bilo ni reči od onog što je pričao dan ranije. Posle je to zloupotrebljavao tvrdeći da sam ga ja ucenjivao i da sam ga terao da lažno optuži Koštunicu i njemu bliske ljude. Sećam se da je Fazlić bio uhapšen od strane naše vlade, odnosno priveden od strane BIA-e, jer se i tada bavio nekim kriminalnim poslovima. Tadašnji ambasador SAD-a William Montgomery je intervenisao i tražio da se Fazlić pusti i pored toga što nije bio američki državljanin. Đinđić ga nikad u životu nije video, prvi put je čuo za to ime tada kada je Montgomery intervenisao, iako je taj mali psihopata Fazlić širio lažnu priču da mu je Đinđić ujak. To smo saznali kada je Zoranu stigao dopis jednog poslovnog čoveka iz Amerike, koji je bio žrtva Fazlića i koji je potvrdio da ga je Fazlić lagao mesecima, uzimao novac navodno za vladu i Đinđićeve saradnike i da kad mu je direktno zapretio da će ići u policiju, Fazlić je u suzama priznao da je sve lagao i da ne samo što nije rođak Đinđića nego ga nikada nije ni video.

Svjedoci smo čvrste saradnje Milorada Dodika, Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Koji interesi, prema Vašm saznanjima, vežu njih trojicu?

To su pre svega lični politički i lični finansijski interesi. Tadiću i Koštunici odgovara koketiranje sa srpskim nacionalizmom i vezama sa Republikom Srpskom, kao što je uostalom i Milošević to radio. U Srbiji imate preko milion glasača koji su direktno ili indirektno povezani sa tim korpusom. To namigivanje i ljubljenje sa "pojedinim grupama" a u cilju postizanja izbornih rezultata je vrlo slično dodvoravanju Koštunice i polovine ministara Arkanovoj udovici i mafijašici Svetlani Ražnatović, ili Tadićevo izvinjavanje istoj toj vlasnici alibija Zoranovih ubica jer, zaboga, iza nje je 100 hiljada lobotomisanih mladih ljudi, a oni su svi potencijalni glasači. Pored toga, kod Koštunice postoji i patološka bliskost sa prekodrinskim Srbima, koje on naziva zdravijim bićem srpskog naroda, jer smo valjda mi ovde genetski lošiji, nespremni da ubijamo i pljačkamo, pa otuda i ta erotska bliskost Koštunice i Dodika. Ipak verujem da su Dodikovi interesi delimično drugačiji, on se pre svega ponaša kao pragmatičan političar koji iz bliskosti sa vlastima u Beogradu stiče kako politički značaj tako i ekonomski, i ne samo lično za njega već i za Republiku Srpsku. O tome najbolje govori prodaja Telekoma Srpske, bolje rečeno bahato rasipništvo Koštunice i njegovog sluge Draška Petrovića, koje su građani Srbije platili 600 miliona evra. Nimalo slučajno, to se desilo tokom izbora u Srbiji, kada su ova pljačka građana Srbije od strane njihove prekodrinske braće, cupkanje ispod nogu mafijašice kao i javno telefoniranje sa Zdravkom Čolićem bili jedini Koš- tuničin argument. Komična uloga premijera Dodika na svim skupovima vladajuć ih stranaka i javna podrška svima koji su tada bili na vlasti, a koja je rezultirala željom za pobedom DS-a na mitingu DSS-a i obratno, najbolje govori kakvi su motivi i iskrenost ovoga političara. Verujem da mnogi čitaoci i sami zaključ uju da se odgovor nalazi u domenu morala, a ne politike.

Izvor: LDP

Imaš malo kraći tekst  čoveče, previše nagvaždanja. Odkada je beba otkrivao kriminalce. Jer možda tu spadaju i Janušević i Kolesar? Beba je lopina kao i svi ostali.

ko je beba popovic?

jel mozemo konacno da dobijemo odgovor na to pitanje?

Izvor: LDP 

Vladimir Beba Popović, prvi čovjek bivšeg Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića. Piše ti na vrhu teksta.

Беба Поповић је криминалац и лажов исто као Чедомир Јовановић.

Mogao bi neko da pročita i demantuje barem neki deo ovog interview-a

aman znam ko je bio, ali ja postavljam pitanje ko je on u stvari? cime se sada bavi otkud mu razne informacije

moje misljenje je da je on saradnik nekih obavestajnih sluzbi nemackih ili britanskih, mada to je samo nagadjanje

To je zvanična verzija, a čime se zapravo bavi neka objasni neko iz LDP-a.

to je i moja verzija

A neki komentar na intervju?