Intervju: Dragan Jovanović Danilov
Naša poezija se malo prevodi

Dragan Jovanović Danilov, jedan od najznačajnijih živih srpskih pesnika, objavio je prošle godine zbirku pesama „Gnezdo nad ponorom“. Ova knjiga je nagrađena prestižnom „Zmajevom nagradom“ kao najbolja knjiga pesama, a dobila je i „Vitalovu“ nagradu „Zlatni suncokret“ kao najbolja knjiga objavljena u Srbiji i Crnoj Gori. Danilov je jedan od retkih srpskih pesnika čije se knjige prevode na druge jezike. Živi i radi u Požegi.
Počnimo jednostavnom konstatacijom da je „Gnezdo nad ponorom“ vaša dvanaesta knjiga pesama.

- „Gnezdo nad ponorom“ je knjiga o traženju utočišta u jednom podemonjenom svetu. Pesme iz „Gnezda“, kao i pesme iz mojih prethodnih knjiga „Koncert za nikog“ i „Homer predgrađa“, imaju višu rezonancu prema aktuelnom, životnom realitetu. Mislim da sam ovom knjigom još više produbio poetiku „Homera predgrađa“. Moj Homer nema odisejski kompleks lutalaštva, već je, jednostavno rečeno, pesnik predgrađa.
Koliko je muzika uticala na vašu poeziju?

- Poezija po prirodi stvari mora biti erotična, kao muzika. Po mom poimanju stvari, u njoj mora biti barem blagi prizvuk nečeg halucinogenog. Dakle, poezija stoji nasuprot svakoj polnoj hladnoći koja je ravna tupoglavosti i retardiranosti. Verujem da slušanje muzike daje mojoj poeziji nešto od kolorature fluidnosti. A to mi je važno zbog toga što smatram da poetski tekst ne bi trebalo da suviše direktno govori, već više da sugeriše i sluti.
Koliko je po vama naša zemlja bogata pesničkim talentom?

- Ovde je danas koncentrisana velika količina epohalne poetske energije. Poezija je po mom poimanju i osvedočenju najvitalniji deo srpske književnosti. Nažalost, naši savremeni pesnici su nedovoljno prevođeni na druge jezike, naročito na one velike jezike, pa se zato pesnik danas u Srbiji mora osećati klaustrofobično, mučen sumnjama i strahom da njegova poezija neće biti primećena i valorizovana u jednom širem kontekstu.
Vaše zbirke pesama su prevedene na nekoliko jezika. Kakvo je vaše iskustvo u tom smislu?

- Za mene je dragoceno to što pišem na takozvanom malom jeziku jer mi to omogućava da se usredsredim na svoj rad i da ne mislim o širokoj publici i komercijalnom uspehu, što za jednog pesnika može da bude pogubno. Imao sam sreće da upoznam neke mlade prevodioce iz drugih sredina, zahvaljujući kojima je moja poezija bila prevedena u uglednim književnim časopisima u Americi, Francuskoj i Italiji. Potom su usledile i moje knjige i kritička recepcija na drugim jezicima.
Šta novo spremate poštovaocima vaših knjiga?

- Ne živim u komfornoj zabludi da je široka čitalačka publika željna mojih knjiga. Poezija danas svuda u svetu živi u malim, ezoteričnim krugovima. Raduje me to što znam da imam čitaoce izvan akademskih krugova. Shvatio sam da za života možemo napisati ograničen broj knjiga. Sada mi je za jednu zbirku pesama potrebno najmanje tri godine. No, više razmišljam o svakoj pojedinačnoj pesmi nego o narednoj zbirci.

Beba Bojović

Izvor: Blic