Intervju: Biljana Plavšić :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Биљана Плавшић ексклузивно за „Политику”
Кад више нисте власт, дође по вас Хаг
Шта о свом животу у шведском затвору, суђењима и очекивањима каже некадашња председница РС

Од нашег специјалног извештача

Фрови, новембра – Железничка станица у правој пустари, дрвене кућице, тек понека зидана, једна улица с два ресторана брзе хране које држе Турци, хотел с директним погледом на возове који пролазе, а чији власник Грк стално уздише за топлим југом – то је градић Фрови неких 200 километара западно од Стокхолма. Десет километара северније од Фровија, усред равнице на обали мочваре обрасле трстиком и грањем, налази се најстрожи женски криминалистички затвор у Шведској, Хинсеберг.

Два реда жице високе преко четири метра, комплекс зграда с чудним распоредом, камере и рефлектори, мала капија, па нека врста преддворишта, такође у жици, пријавница и прва соба где су ме закључали. Ту сам у посебну касету одложио све оне ствари које ми нису потребне у обављању новинарског посла. Следио је детектор–преглед на метале и улазак у другу просторију где су ме опет закључали. После неколико минута придружио ми се преводилац са српског језика на шведски, господин Идриз Сахити, рођен на Космету, у Србици. Управник затвора, господин Карл Андерс Лонберг, ангажовао га је да му симултано преводи све оно што ћу питати затвореницу под бројем КВВ-56, некадашњу председницу Републике Српске госпођу Биљану Плавшић.

После упознавања са иначе врло љубазним управником Лонбергом, прешли смо у трећу просторију с једним сточићем, две фотеље, малом чајном кухињом и кухињским столом с четири дрвене столице.

Убрзо затим, жене чувари довеле су Биљану Плавшић. У тамноплавим, радничким панталонама, белој мајици и затворској тамнозеленој јакни на којој је исписан њен затворенички број, госпођа Плавшић је уморно села на фотељу и понудила ме чоколадицом у име добродошлице.

„Ето, после месец дана да опет седнем на нормалну столицу, код мене у просторији све је од дрвета”, рекла је смешећи се.

Физички не изгледа лоше, иако делује уморно, али јој је зато мисао брза и концизна.

Управник је пожурио да нам скува кафу, Идриз је отворио блок за писање.

.Госпођо Плавшић, како Вам је овде у Хинсебергу, какви су услови живота у овом затвору с обзиром на то да имате 76 година?

– Смештај није лош, имам своју собу с телевизором, али ипак нисам задовољна условима у затвору. Но, ови људи овде, мислим управа затвора није крива за то. Питала сам судије у Хагу, када су ме из Шведске привели по обавезујућем позиву суда у случају Момчила Крајишника, дакле када сам рекла да нисам добровољно дошла, питала сам их да ли знају куда све шаљу људе после суђења у Хагу? Чак и нацистички ратни злочинци после пресуда у Нирнбергу нису смештани у затворе са криминалцима и проституткама. Овде сам у затвору, нас је 11 у одељењу, са женама криминалцима, убицама, проституткама и дилерима дроге. Под крај живота упознала сам дно живота. Ја сам професор универзитета, научни радник, а око мене људи имају изграђене механизме преживљавања. Ја те механизме препознајем, али они се не уче у позним годинама. Доживела сам да ми пљују у храну, да ме физички нападну током оних сат времена шетње по дворишту, да ми се изазивачки препрече на стази којом идем. Шта треба, да се тучем са дрогерашицама и убицама које вичу да су Ал каида и да ће ме убити? Овде се ни причестити не могу, наш свештеник ни кашику вина није могао да унесе. Када сам дошла овде на силу су стргли одећу са мене, јер немам право на сопствену одећу. Шведски закон је врло строг.

.Да ли Вас медији опседају за интервјуе?

– Тренутно имам око 150 захтева светских редакција ради интервјуа и све сам их одбила, наравно, осим „Политике”. Огорчена сам на медије јер њима могу и да захвалим за мојих 11 година пресуде.

.Како то мислите?

– Један од три најјача аргумента у Хагу против мене јесте фотографија на којој се ја поздрављам са Арканом у Бијељини и љубим се са њим. Прво, ја пре тога нисам ни познавала Аркана, нисам знала је ли то име или надимак. Друго, Аркан је на моју телефонску молбу ослободио у Бијељини заробљеног министра одбране БиХ, Јерка Дока, иначе Хрвата, потпредседника владе Симовића и члана Председништва БиХ Фикрета Абдића. Ја сам Аркана молила да их пусти и када сам стигла у Бијељину да их преузмем упознала сам Аркана и поздравила се са њим на српски начин, пољубивши се три пута. Јерко Доко је хтео о томе, мени у прилог, да сведочи у Хагу, али нисам хтела тај процес, немам снаге за то. И сада је тај снимак пољупца три пута доказ моје кривице. Други је аргумент против мене био интервју новинарке Весне Поповић, интервју који уопште нисам ауторизовала и где је много тога измишљено. Имам и њену каснију изјаву тужилаштву. И, као треће, против мене су у Хагу приказали видео-снимак са заседања Скупштине БиХ пре почетка рата. Говорио је Алија Изетбеговић о томе да је већински народ у БиХ муслимански и да ће, ако не буде по његовој вољи, бити рата. Ја седим у првом реду и слушам како Радован Караџић са говорнице одговара и упозорава странку СДА и Алију Изетбеговића да ће, ако дође до изласка БиХ из Југославије и рата, муслимани највише страдати. У Хагу су ми рекли да сам морала одмах да изађем из скупштинске сале и оградим се од те изјаве Караџића.

.У јавности постоји дилема око Вашег признања кривице. Шта сте Ви, заправо, признали?

– У Хагу можете бити сведок тужилаштва, одбране и сведок суда када вас он позове да нешто објасните, као што је мене позвао у случају Крајишника. Ако се не одазовете следи вам казна од седам година затвора. Тражила сам да мој исказ у случају Крајишника буде јаван. Нисам сведочила против Милошевића, нисам сведочила ни против кога. Моје признање кривице само је моја кривица, а најмање кривица српског народа. Признала сам оно о чему су писале све новине, оно што су многи знали, али на жалост не и ја. Кривица је моја зато што сам била члан Председништва РС, а дешавале су се ружне ствари. За тај период за који сам оптужена и осуђена, у то време, бавила сам се искључиво хуманитарним радом и избеглицама. Једном када сам чула за логоре у којима муслимани држе Србе, упитала сам Караџића: „Радоване, не дај Боже да и ми то радимо”. Ништа ми није одговорио, а ја нисам била човек од поверења ни Караџића, ни Крајишника, ни Милошевића. Највећи злочин учинила сам према себи јер сам им веровала. Касније, када сам прешла у Бањалуку, почела сам да сазнајем за многе ствари. Питала сам људе шта су то Омарска и Кератерм. Звала сам уредника „Независних новина” Жељка Копању, чији је лист почео да пише о тим стварима, питала сам га је ли све то проверио. Он ми је одговорио да је све то тачно. И убрзо је у атентату изгубио ноге.

.Да ли је Ваша казна од 11 година затвора резултат и несарадње са тужилаштвом у Хагу?

– Карла дел Понте је у Хагу рекла да тужилаштво нема нагодбу са мном, замислите, мој адвокат Боб Павић јавно је рекао да могу издржати казну од осам година затвора. После сам сазнала да он уопште није кривичар. Карла је тражила за мене казну од 15 до 25 година затвора рекавши да је то за мене, заправо, доживотна робија. Покушала је да ме сломи, да се нагоди са мном, свашта је ту било. У фебруару 2004, када су ме привели опет у Хаг, два дана је покушавала да ме сломи, да би затим послала писмо судији Меју да сам неупотребљива у случају Милошевића. Имала сам самилости према Милошевићу јер и он је у Хагу био робијаш. Осим тога, ја сам га у рату само једном видела, на Јахорини, када сам и одбила да му пружим руку.

Иначе, Милошевић је у Схевенингену био омиљен међу притвореницима. Увек углађен и цивилизован, сви су га ословљавали са „господине председниче”. Хрват му је пеглао кошуље, припремао га за суђење и сређивао му ћелију, муслиман му је кувао храну. Ја са Милошевићем нисам разговарала ни у Схевенингену, али једном када смо јели уштипке он ми је пришао и тихо рекао: „Знам где је Караџић, никада га неће ухватити”. Но, то му није сметало да после Дејтона целокупну делегацију РС затвори у војни објекат у Добановцима, све док нису потписали оно шта је он тражио.

.Да ли је под крај рата у БиХ било неких контаката између Срба и Запада, нешто о чему је недавно говорила Карла дел Понте за „Пари мач”?

–Поуздано знам да је бивши амерички председник Џими Картер долазио на Пале у вези с Бихаћем и да је Изетбеговић рекао Атифу Дудаковићу да се на хвалише одбраном Бихаћа, јер је он за Бихаћ дао Србима на Палама добре паре. То је тако када се у рату шверцује и тргује с противницима и неки се на рачун тога и обогате. Дешавало се да уђем на неки састанак у току на Палама и онда настане тишина, као да сам их прекинула у нечему. Прво сам мислила да то и није тако лоше, мој је посао хуманитарни и не треба да знам остало. Али, у Хагу нису мислили тако.

.Да ли се рат у БиХ могао избећи?

– Са Изетбеговићем на челу СДА не, са Фикретом Абдићем да. Једном, пре почетка рата, Изетбеговић ме је позвао, онако у пролазу, на кафу. Тада ми је саопштио да га је Алах одредио за нешто велико. Ја сам религиозна, али његов аскетизам и смисао за жртве и то да је у главу утувио да га је Бог за нешто одредио, то ме је све уплашило. Наравно, не могу да кажем да су Срби у БиХ били анђели, генерал Мекензи је рекао да нико у БиХ није био анђео. Али, само су Срби признали да нису били анђели, а сви остали и даље глуме жртве. Срби су спасавали Хрвате у централној Босни. Показала сам снимке Карлу Билту о муџахединима у Босни како држе одсечене српске главе. Махмуљан, Ганић и Изетбеговић су ишли код тих муџахедина. А онда, седам дана после 11. септембра 2001. и напада Ал каиде на Њујорк и Вашингтон, зове ме амерички амбасадор у Београду Монтгомери. „Ето, госпођо Плавшић, да попијемо кафу”. Кажем му да ја у његову амбасаду нећу ући. Кад ето њега код мене, са букетом цвећа. „Имамо сада проблем са муџахединима у Босни”, каже ми Монтгомери. „Да, а када смо вам за време рата о томе слали слике и податке онда није био проблем”, одговорила сам му.

.По Вама, каква је будућност БиХ?

– Кажу да је Холбрук творац БиХ и да је то урађено на брзину. Но, проблем заједничког живота на том простору постоји од турског доба до данас. Тито је то покушао да реши путем братства и јединства, а ко неће, иде у затвор. Не кажем да је то било добро, али је функционисало. Није случајна она узречица „мирна Босна”.

.Како гледате на Трибунал у Хагу и на неке скоро ослобађајуће пресуде?

– Суд у Хагу треба да постоји, али праведан суд јер изнад њега постоји само суд Бога. То је велика обавеза Трибунала у Хагу. Гледајте, Насер Орић заправо је пуштен, а клао је људе, Рамуш Харадинај је на слободи, а зна се шта је радио, Ејуб Ганић је крвав до лаката и на слободи је. А ја сам у затвору. Но, нисам ја у питању, ја ионако нисам више за овај свет. У питању је судбина мог народа који је уцењен.

.Мислите на случај генерала Ратка Младића?

– Мислим да је он честит човек, али то око Сребренице не знам. Знам да је увек поштовао жене, мајке, свеједно које нације. Увек је говорио да све мајке исто пате. Али, не знам да ли је то у Сребреници могло да се догоди без његовог знања.

.Ви сте у Хаг, као држављанин РС, али и Србије, отишли добровољно. Чини ли Србија данас нешто око вашег пуштања на слободу?

– Отишла сам мирно и без наговарања од било кога. Нисам тражила ни ауто, ни паре, ни од РС ни од Србије. Још када сам изгубила изборе у РС 1998. и када су ми Американци преко Карлоса Вестендорпа нудили да наместе моју победу, то сам одбила. Вестендорп, који је тада био високи представник међународне заједнице за БиХ, у Бањалуци ми је рекао да разлика у гласовима и није велика и да се може средити. Одбила сам. После, када више нисте на власти, долази по вас Хаг. Иначе, Владан Батић се доста заузимао за мене, знам да га је слао покојни премијер Зоран Ђинђић. Знате, и да хоће, Србија тешко може да нешто учини за мене колико ме је Шведска понизила ставивши ме у затвор са криминалцима.

.Шта кажете на пресуду Момчилу Крајишнику од 27 година затвора?

– За криминал би можда и требало да буде осуђен, али за нешто друго не.

.Писмо амбасадора БиХ у УН Милоша Прице шведским властима око услова у којима издржавате казну?

– Амбасадор Милош Прица писао је са позиције приватног лица, а не амбасадора. Он је био раније шеф мог кабинета и, ето, сада се заузео за мене. И председник Српског конгреса уједињења Мајкл Ђорђевић писао је шведским властима тражећи да ми побољшају услове живота. Исто су тражила и два новинара шведског листа „Дагенснихетер”. Новинар „Раи-Ватикана” Франко Букарели, када је обилазио затвор Хинсеберг, у августу 2004. године, рекао ми је да свети отац Јован Павле Други зна да сам верник, хришћанин и да познајем српског патријарха господина Павла. Па ето, велика је жеља светог оца да посети Србију. А свети отац има и велики утицај у свету на све. Знате како то новинар Радио Ватикана већ може лепо да срочи. Ништа нисам рекла јер нашег патријарха сматрам за свеца који хода. Патријарх српски господин Павле увек је држао молитве и спомињао све мученике из ових ратова, и Хрвате, и Србе, и муслимане, све...

Управник затвора Лонберг до овог тренутка у разговору већ је неколико пута погледао на сат. Време је одавно истекло и на вратима собе појавила се корпулентна чуварка са гуменим рукавицама. Обавезан је детаљан, интиман преглед затворенице после сваке посете.

„Неће бити потребно, ја сам био у соби све време”, рекао је чуварки господин Лонберг.

Из собе сам морао да изађем први. Затвореница број КВВ-56 остаје последња.

Напољу се већ смркавало. Мрак шведског севера. Зима поларне ноћи...

Izvor: Politika / Мирослав Лазањски