Instinkt
( o ljudima i metalnim kuglama)

Radnja ove price odvija se u sobi, soba je u jednoj kuci, a ova je u jednoj u ulici, u jednom gradu. NIsta posebno, radnje vecine evropskih prica odvijaju se po kucama, kao u onom melanholicnom vicu o coveku koji jede po kucama. Bez dubljeg smisla, i nije smesno. Svakako ima jedna kuca i jedna zena u kuci, i ima jedan prozor na drugoj strani i krevet, a u krevetu, u mraku jedan decak lezi, krkla i kaslje, dok se kroz otvoren prozor vidi, oseca naslucuje letnja noc. “Toplo letnje vece” Dugo i nemo stoji u toj sobi zena iz price pred ogledalom posmatrajuci svoje lice i svoje telo. Pazljivo pretrazuje i pipa svaki nabor na kozi, nezadovoljno prepoznajuci bore. Onda u obe ruke hvata svoje grudi i podize ih. Spusta i opet ih dize. Nije zadovoljna....Ne nikako nije.

Kada bi ljudi bili metalne kugle, bili bi sasvim sigurno sjajni i divni i velicanstveni. Onako izglancani odbijali bi se jedni od drugih, mozda i bez ogrebitine i na kuglama ne bi ostajalo ni traga da je ikada u proslosti jedna metalna kugla bila u blizini druge metalne kugle.

Noc je obecavajuca, narocito petak uvece, sa nedalekog autoputa dopire buka saobracaja. @ena misli o svim tim ljudima i zenama koji odlaze u disko klubove, traze partnere, uzivaju i zabavljaju se. Sve te zene tamo, namirisane, sredjene, doterane, seksi, sve one zive intenzivno, sakupljaju iskustva, tako su aktivne. A ona nije aktivna, ona ima nesrecu da ima bolesnog sina. Bila je glupost roditi i zarobiti se u ulozi majke...

Intenzitet kasljanja i krkljanja sa druge strane sobe se naglo pojacava. @ena oseca neobicnu potrebu da nesto ucini po tom pitanju, koa da je ona odgovorna, da pridje detetu, da ga utesi, ali se savlada. “Moram da mislim na pozitivne stvari, moram da mislim malo na sebe”, secala se teksta iz prirucnika “I vi mozete uspeti i biti zadovoljni”. Razmisljala je o svojoj prijateljici Selmi koja je veceras izasla u grad. Selma je nedavno raskinula sa nekim tipom i sada ponovo zivi punim plucima, odlazi u disko klubove, srece zanimljive muskarce.... Uhvati je talas samosazaljenja, toliko snazan da je momentalno ukljucila televizor. Tamo su isle reklame. Jedna za isplative kredite, onda druga za negu i lepotu: “Ova boja kose je za tebe jer si vredna toga” savetovao je televizor...” Na dvanaestom kanalu isla je repriza poznate reality serije “Ostrvo strasti”. Mladi muskarci i zene, najatraktivniji koje je publika mogla da izabere ostavljeni na pustom, tropskom ostrvu, druze se, dolazi do spletki, stvaraju se i razbijaju veze. Sve puno strasti, svi na dohvat ruke. Ona licno ne bi znala koga da izabere jer skoro svi muskarci iz serije su zgodniji i manje dosadni od njenog muza. Koji je eto ponovo na sluzbenom putu, i ona bi u principu mogla da izadje sa Selmom, da se dobro provede. Selma je imala veze sa mnogo muskaraca, ali nikada nije bila zadovoljna. Prenaglaseno odusevljenje novim likovima prelazilo je u ironiju, ironija u bes, bes u ocaj.. i tako bi se veze sa tim sredjenim, namirisanim mladicima prekidale, nastajale bi nove i ciklus bi se ponovio. Zato je Selma i bila nesrecna jer nikako nije mogla da nadje muslkarca po svojoj meri, muskarca dostojnog nje, spontanog a odlucnog, divljeg i racionalnog, visprenog, a promucurnog, ozbiljnog a veselog, neznog a grubog..., nekog sa kojim bi mogla da ponovo ostvari pravu vezu i “bude ono sto jeste”

@ena je iznenada ugasila televizor i ustala. ”Ja sam samu sebe sahranila” mislila je Prijatan nocni povetarac donosio je mirise leta u sobu. Neki klinci su prolazili ulicom i smejali se, neko je turirao motor. Krkljanje sa drugog kraja sobe se stisavalo i zena pomisli da je pobedila, da je odagnala te neprijatne misli, da je njen trogodisnji sin samo jedna neprijatna misao, jedan nepozeljan simbol u jednom, koliko toliko pozitivnom i produktivnom svetu prepunom izazova. Komarci su se leteli po cItavom volumenu prostorije i njihovo zujanje sugeriralo je nepodosljivost situacije. Zena oseti jezu i zatim u sebi i metalnim glasom izrecenu komandu da se nasminka, da izadje, da bude samosvesna i slobodna koa Selma i druge zene koje su napustile glupi zivot domacice i majke. MucIla su je pitanja:

“Ko je kriv za sve to?”
“Zasto je njen sin hronicno bolestan?”
“Da li bi mogla da ima vise od svog zivota”

Jedna cuda preteca misao odjednom joj se nadvi nad glavom. Neka neobicna slatka tupost, kao predavanje krivici. ”Kada bi njen sin sada umro, ona bi bila slobodna,, “ slobodna da se ostvari kao zena, slobodna da se krece medju umetnicima i vidi svet o kome toliko masta, slobodna od svog dosadnog muza - birokrate i kancelarijskog pacova. Slobodna kao u samoposluzi dok bira proizvode sa polica u okruzenju nepomucene radostiu kome su bebe sa kutija za papirnate pelene cIste i nasmejane, a proizvodi svezi, gotovi i zdravi. Ovako dalje ne ide. Sexy chat u drugoj sobi, i to je probala, prijatnio caskanje i masa muskaraca koji joj se bezopasno i virtuelno nude, ruka medju nogama, Ta vlazna ruka i lascivne recenice na ekranu, jer oni joj nude najrazlicitije i najbezumnije stvari. I onda nervoza, prividja joj se da neko kaslje, da njen sin kaslje. Brzo pere ruku. Odlazi u sobu kod sina, brine se nekontrolisano, pokusava da iscedi osmeh na licu iako je niko ne gleda. I vise ne zna sta se to sa njom desava jer u svetu u kome je sve moguce, ona je ocito gubitnik. Tezak gubitnik, neuspesna zena.

Place. Place nad svojom sudbinom. Onaj mali nesrecnik pocinje ponovo da kaslje i place i to je strahovito nervira. “Mama, mama”, dopire tiho bolesno jecanje iz mraka..... Na trenutak stavlja ruke na usi, misli da ga tako nece cuti.....

Kada bi ljudi bili metalne kugle svi dodiri medju njima ne bi bili vazni za kugle. Ljudi bi sigurno izabrali da budu idealne lopte, dakle dodirivali bi se eventualno onom jednom tackom, beskrajno malom i bez diemnzija.

Onda, odlucno. Kao robot, zena ustaje. Izlazi iz sobe....Silazi niza stepenice u prostor u kome nema bolesnog sina. Hladna trpezarija ne nudi joj nista osim tisine i izolacije koja je tako produktivna. Oblaci se, nervozno popravlja frizuru, sminka se na brzinu. Samo da ne cuje vise samo da ode, da pobegne od tog zvuka koji je podseca na poraz.

Na visokom je cipelama. Spremna. Ona je zena panter, ona je Modesti Blejz, ona je Madona, ona je velika zavodnica. Plasi se, ali se osmehuje, ona ce biti ta uloga, ona ce biti sve sto se trazi da bude. Izalzi. Jos jedan nalet krivice dok otvara vrata, zatim korak. Izasla je u noc. Postala je vlasnik noci. Nesigurnim koracima grabi ka automobilu. Srebrnast je, hladan kao metak, jednom rukom dodiruje obli metal. Kada bi automobil samo mogao da je smiri, obao je i savrsen kao metalna kugla koje sanja u svojim nocnim morama.

Otvara vrata, samo jos da udje u skoljku. Kao crv, kao puz, slinavi muz u kucici. Muci je asocijacija na drhtavo smedje meso puzeva. To su njene sline, ne to su zaboga njene suze. Pokusava da zagospodari sobom. Uvredjeni, napumpani mozak-esteticar pokusava da je ukori. Trudi se da zamisli svog malog sina mrtvog i da bude ravnodusna dok joj izjavljuju saucesce. Htela bi da bude borbena i uspesna. Pokusava da odigra balet “ja sam zgodna zena na veoma visokim potpeticama koja ulazi u kola”, ali joj ne ide bas najbolje. Saplice se. Nesto dole struze o metal.

Kada bi ljudi bili metalne kugle, oni bi se kotrljali kilometrima, mozda milionima kilometara bez trenja i bilo bi im svejedno u kom se smeru krecu. A kretale bi se shodno svojoj sopstvenoj brzini i sasvim prirodnim zakonima kretanja za metalne kugle. Kao da ih pokrece neka nevidljiva ruke. I nista ih ne bi moglo zaustaviti na njihovom putu.

Neki neumoljiv nagon, neka mracna sila sada kontrolise zenu. Nesto neizrecivo, nesto pred cim su sve metalne komande slabe kao povetarac. Neutaziva glad iz njenog stomaka. Ostavlja ljusku automobila a da nije odigrala balet “ja sam zgodna zena na veoma visokim potpeticama koja izlazi iz kola”. Nikada nece biti primadona disko spektakla, ova tuzna misao joj prolazi kroz glavu, ali misao je nevazna, citav taj proces u glavi je glup jer mi smo bili tu i pre misli. To je bilo tu. Krvavo slepo sisarsko meso. Ni kugla ni kocka zapravo nijedan objekt iz objektno orijentisanih programerskih bajki Microsoft-ovih prirucnika.

Ne zna kako se popela. Samo zna da postoji to krkljavo izmuceno stvorenje, krv njene krvi. Citav njen zivot, njen buduci zivot i svi dozivlajaji koje nudi dragi joj TV program i zenski casopisi, sva ta diva stanja i ostrva strasti i zanimljivi ljudi odjednom ne vrede. Nista ne vrede. Samo to, ta untrasnja bol koja je trese, i ne vise samosazaljenje, i ne vise snovi i mastanja. Ko zna o cemu mastaju zenke jazavaca, a o cemu zenke irvasa ili lava. Saznanje i nije potrebno, snovi su oblacici iz stripa. Sokrat je smrtan. Bog je odvratni lazov. I mali leptir izaziva uragane svojim krilima. Vazno je biti tu. Vazno da lezi pored njega, da ga zastiti svojim telom. Pokusava da mu da toplinu. Sve da mu da. I nekim cudom, mali organizam se smiruje, prestaje da kaslje...

Ipak, kada bi ljudi bil metalne kugle ne bi bilo ni pola ni roditeljstva. Kugle bi proizvodile automatske pokretne trake. Samo bi ispadale idealne metalne kugle. I masina bi ima bila majka, ali idealne metalne kugle ne bi volele majku masinu jer metalne kugle ne bi imale osecaja.

Ima jedna soba, u njoj su majka i sin. Spavaju. Mirno.

MC