Гогољ је пореклом Украјинац, који је живео и радио у Русији и колико је знам већину дела написао на руском. Биографија каже да је на почетку писао на свом матерњем језику и да је касније прешао на руски.

Углавном сви лингвисти украјински језик сврставају као посебан.

Рече ми и један наш човек што живи тамо, да су то два различита језика и да се не би лако разумели. Такође се доста говори, по Кијеву ваљда, неки хибрид, мешавина оба.

Узгред ако је то исти језик, зашто је лично Стаљин донео забрану штампања књига и новина на украјинском и наредио да се све убудуће пише на руском?

Аустријанци јесу Немци, Украјинци нису Руси, укратко. У Аустији се говори дијелекат немачког, у Украјини се говори горови украјинским, уз наметнути руски.



Па знаш како, велики брат им је рекао да су то били издајници, а да их је Црвена Армија ослободила.

Најгоре је што је комунизам пао, али у Москви по том питању настављају по истом. Ми смо вас ослободили, требате се вратити код нас и сл.

'' Украјински језик'' је покушао настати силовањем украјинског језика, као што је између осталог рађено и са промовисањем Украјинске нације у 17 веку. Руска држава и  руски народ помињу се далеко, далеко пре тога. У корену то је један исти језик. Па и српски језик се са много већим разликама говори у Лесковцу, Пироту, Врању, Требињу, Никшићу, Херцег Новом, Новом Саду, па дај да сада све те дијалекте промовишемо у новокомпоноване језике.
Занимљива ти теорија: Аустријанци јесу Немци, Украјинци нису Руси.
Новокомпоновани лингвисти могу да пишу свашта. Ево шта раде са српским језиком у Црној Гори. У свим озбиљним научним круговима ''украјински'' као засебан језик се не помиње као нпр на Сорбонони бар у оно време кад је царевала озбиљна наука на свим светским универзитетима.
А које је то дело Гогољ написао на ''украјинском ''
Иначе Гогољ води порекло из Пољске, а живео је и школовао се у Кијеву, потом отишо у Петроград и постао оно што данас јесте..

Јесте, зли Украјинци заједно са Папом смислили заверу и искривили руски језик.

Ово око Аустријанаца и Украјинаца није теорија, већ чињенично стање. Мада ће се Аустријанци и развити у нацију, иако им је језик немачки.

Што се нас тиче, наравно да се неће проглашавати језиком сваки локални дијалекат, јер они по свим карактеристикама спадају у српски језик. Поређење ти је опет глупо и бесмислено.


Дакле, да не лутам више с теме, остави ти лепо Украјинце да бирају кога хоће и батали те приче о томе ко је тамо издајник. Мало је лицемерно нон-стоп причати о злој Америци и ЕУ и свим неправдама који смо ми доживели, а с друге стране прижељкивати Украјинцима нешто што они сами не желе. По стоти пут, за Јануковича гласају Руси и украјинске комуњаре. Ништа он није бољи, од оно двоје.

 Nato je globalno-policijsko djubre

А по којим је то карактеристикама украјински особен језик, ако си већ експерт за лингвистику. Мора да сам ја добијао информације од квази филолога, мада је овај кога ја знам више пута прочитао руске класике у оригиналу.

Покушали су прошле године савремени квази стручњаци да преведу Гогоља на новкомпоновани украјински, па су испали невиђено смешни. То ти је исто као кад Горски Вијенац преведеш на новокомпоновани хрватски из раних 90-тих. Чак су Гогоља прогласили и за великог украјинског ултранационалисту већег и од Јушченка.

О покушајима Ватикана да покатоличе и разоре руско национално биће говоре и историјсе чињенице.

СМУТНА ВРЕМЕНА. Период од 1598. године до 1613. године, који обухвата раздобље од смрти последњег руског Цара Теодора из породице Рјурикович, сина Ивана четвртог до доласка на власт првог Цара из породице Романов, Михаила чији су потомци владали Русијом до 1917.године. Зашто се овај период у историји назива смутно време? Због тога што се у релативно кратком временском периоду, од 15 година, појавило шест Царева на руском престолу, а још више због тога, јер никад није био већи духовни и морални пад руског народа, а поготово њихових вођа.



После владавине породице Рјурикович, за чије време је Русија постала Царевина, а руска Црква добила Патријаршију, на престо 1598. године долази Борис Годунов. Он се као искусни дворјанин на двору Цара Теодора истакао поред тога и као организатор убиства младог Царевића Димитрија у Угљичу, 1591. године, што га је после и истакло за главног претендента на престо, када последњи мушки потомак из Царске породице умре, а то је био Цар Теодор. Као што и Владика Раде пише у Горском Вијенцу за цареубице : “ На Борисе, Вукашине општа грми анатема“, заиста је тако и било за време његове владавине. Заредом три године, од 1601 до 1603., године су биле сушне и неродне, што је изазвало масовну глад и помор становништва. Чак је и 28. августа 1601 године у сред лета био тако страшан мраз да је све приносе уништио. После тога се у народу изненад појавио самозванац и лажа који се представљао као Цар Димитрије први, који је тврдио да је он преживели син Цара Ивана четвртог. У то време умире и Борис Годунов, а његов син Теодор, убрзо пошто је дошао на власт у немирима бива убијен и доживљава исту судбину као и царевић Димитрије кога је убио његов отац. Колико је народ био смућен у то време показују и чињеница, да ни сами апели Патријарха и свештенства, да то није царевић за кога су знали да је убијен,  нису уродили плодом. Огроман број народа је признао самозванца Димитрија првог за цара и ступило у његову војску. Са власти је збачен регуларни Патријарх Јона и на наговор језуита доветен Епископ Рјазански Инокентије, Грк који је дуго година студирао у Риму. У то време је лажни Цар Димитрије први, у сред Москве устројио католичку богомољу што је изазвало велики гнев код правоверујућих Руса.  На свадби самозванца са римокатолкињом Марином, која није хтела да промени своју веру упркос захтеву Цркве, лажа Димитрије први бива убијен. Кнез Василије Шујски, предводник борбе против лажног Цара Димитрија првог и његове самовоље, постаје нови руски Цар 1606. године. Тада на патријаршијски престо долази митрополит Гермоген, који ће се касније доказати као највећи заштитник руског народа и чувар истинске православне вере.



У међувремену се појављује нови самозванац и лажа Димитрије други који је такође намеравао да дође на руски престо и који је заједно са Пољацима септембра 1608.покушао да опљачка и освоји чувени Сергије - Тројички манастир. Сергијев манастир је у то време био центар свих покрета који су се борили за очување Русије и православне вере. После једногодишње опсаде од стране Пољака и лажног Цара Димитрија другог, манастир бива спасен јануара 1610. године, помоћу Божијом и оружаном одбраном свог народа и монаха који су били унутар зидина манастира. Након тога је лажни Цар Димитрије други убијен децембра 1610. године. И поред чврсте руке цара Василија Шујског, у Москви нереди нису престајали , тако да је Цар Василије свргнут са престола и насилно замонашен у Волоколамском манастиру. Он је недуго затим одведен у заробљеништво у Пољску, где и умире.



У то време седам бојара формирају власт, у историји период познат као Семибојарштина-власт седам бојара, али због великог народног гнева препуштају власт Пољацима и дозвољавају улазак пољске војске у Кремљ. Тада на престо долази пољски краљевић Владислав, син пољског Краља Сигизмунда трећег            ( језуитски краљ). Седам бојара прихватају Пољаке за владаоце, а краљ Сигисмунд трећи, објављује да ће се Русија укључити у састав пољско-литванске државе, када он уместо сина Владислава дође на руски престо.



ТАДА ЈЕ СМУТНО ВРЕМЕ ДОЖИВЕЛО СВОЈ ВРХУНАЦ, ЈЕР ЈЕ БИО УГРОЖЕН ОПСТАНАК ЦЕЛЕ РУСКЕ ДРЖАВЕ! 



У том моменту почиње буђење свих здравих слојева руског народа. На челу тог покрета стаје Свети мученик Патријарах Гермоген, који својим посланицама позива народ на очување своје вере и свога идентитета. Увидевши какво је настало братоубијање у народу, Патријарх шаље августа 1611. године посланицу у 25 великих руских градова, у коме се између осталог каже:“... Народе, погледајте како се отечество наше пљачка и пустоши од туђина, каквом ругању се предају свете иконе и Цркве, како се пролива крв невиних, која вапије ка Богу. Подсетите се на кога ви, који ратујете са освојевачима подижете оружје? На Бога Створитеља Вашега? На своју браћу? Своје отечество хоћете да разорите? Заклињем Вас именом Бога, одустаните од својих намера док је још време, да не изгубите своје душе заувек...“!



Велики је одјек имала посланица Патријарха међу обичним народом, али не и међу бојарима. Велможа Михајло Салтиков је позвао Патријарха Гермогена да смири бунт  народа који је устао после посланице, и да Патријарх јавно подржи Владислава за руског Цара. Међутим Патријарх је одговорио да ће то урадити када:  „ ... видим Владислава крштеног у православној цркви, и када видим Пољаке како одлазе из Москве.“ Михајло у бесу вади нож на Патријарха да га убије, а Патријарх Гермоген га осени крсним знамењем након чега се издајник у моменту скаменио. Увидевши да је Патријарх непоколебљив у својим ставовима Пољаци и руски издајници га стављају под сталну присмотру и стражу, а после тога га и затварају у Чудовски манастир, где после страшних мучења умире од глади 17 фебруара 1612. године, не дочекавши ослобођење Москве и Русије.



Овакви храбри поступци Патријарха Гермогена и његове посланице за спасење отаџбине, дали су снагу руском човеку да крене у борбу за ослобађање Русије.  Почели су да устају један за другим руски градови. Први међи њима је устао славни град Рјазан, на челу са својим војводом Прокопијем Лјапуновим, који је био и покретач устанка, који је у историји познат као ПРВИ НАРОДНИ УСТАНАК . У марту 1611. године устаници су дошли испред зидина Москве, међутим велико је неслагање било међу војскама, тако да првог међу њима Лјапунова, недалеко од Москве  убијају руски издајници, који су стали на страну Пољака. Након тога долази до слома Првог Народног Устанка и примирја у народу до септембра 1611. додине.



У то време заробљени Патријарх Гермоген сву бригу око народа препушта игуману велике Сергијеве лавре Архимандриту Дионисију и моли га да шаље посланице по градовима и да позива народ на ослобођење земље. Први град који се одазвао позиву Цркве био је Нижњи Новгород, и тај град постаје центар ДРУГОГ НАРОДНОГ УСТАНКА. Тада на сцену ступа трговац из Нижњег Новгорода - Козма Мињин, коме се јавља највећи руски светитељ Свети Сергије Радоњешки и који га охрабрује да почне окупљати народ, који ће са благословом Божијим кренути да ослобађа Русију. Козма Мињин као одличан организатор почиње да окупља људе, ради организације устанка. Све структуре града су се одазвали позиву и донета је одлука да сваки грађанин да новчани прилог, зависно од имовинског стања, ради одржавања и снабдевања војске ( добровољаца). Једино што је још недостајало је ко ће предводити војску. Мињин у савету са духовништво и грађанима доноси одлуку да је најподеснија личност зарајски војвода кнез Димитрије Пожарски. Кнез Пожарски је дуго година био у пратњи Цара Василија Шујског, тако да је одлично познавао стање у Москви и Русији, учествовао је у Првом Народном Устанку, као неустрашиви борац а у целом народу је био познат и по својим карактерним особинама ( честитост, некористољубље, правдољубивост, брига за обичног човека...) које су уливале поверење народа у њега.  Кнез Пожарски се у септембру 1611. године налазио у свој дедовини, на имању у селу Јурино на 60 км од Нижњег Новгорода, где се лечио од рана задобијених из Првог Народног Устанка, када га је посетила група народних првака, на челу са Козмом Мињином и архимандритом Вознесенског манастира оцем Теодосијем. После разговора, Кнез Пожарски је прихватио предлог да буде војни заповедник устанка, али само под условом да све ствари око организоваља устанка и прикупљања средстава води Козма Мињин. 



Октобра 1611. устаници са свештенством и грађанима Нижњег Новгорода су се окупили на Народном Сабору  у градском Спасо- Преображенском храму и објавили народу идеју за поход у ослобађање Москве. Како кажу сведоци догађаја, „ ...одлична организација, стварање заједничке касе за помоћ војсци, сарадња са осталим градовима који су позитивно одговорили на позив Мињина и Пожарског, све је то давало целој ствари много озбиљнији карактер од организације Првог Народног Устанка...“



Почетком марта 1612. године, устаници предвођени Мињином и Пожарским кренули су у Јарослав, где им се уз пут придружило много обичног света, тако да је војске у Јарославу у априлу 1612.године било око 10000 људи. Тада се формира „Савет Целе Земље“руководећи орган устанка, који је бројао око 100 људи разних професија и који су саборним одлукама решавали проблеме везане за поход према Москви. Историчари кажу да се тај Савет сматра претечом руског парламентаризма. Иако је било покушаја да се осујети полазак за Москву, јер је чак покушан и атентат на Кнеза Пожарског, војска је ипак кренула према Москви 28. јула 1612. године. Пре коначног напада на Москву устаници су 18. августа свратили по благослов у Сергијев манастир и тамо остали 3 дана. На пут за Москву са устаницима су кренули искусни архимандрит Дионисије и економ Сергијеве лавре Аврамије, како би били на помоћи устаницима, као прави душебрижници за судбину свога народа. Одлучујућа битка се одиграла око Москве 1-3. септембра када су устаници успели да надјачају пољску војску, и натерају је у бег назад у Кремљ, где су они остали до капитулације 22. октобра 1612. године. 22. октобра устаници су предузели последњи напад на Москву и победивши изнемогле Пољаке, победоносно ушли у Москву на челу са архимандритом Дионисијем који је носио крст испред војске, а иза њега је ишао Кнез Пожарски који је у рукама носио икону Мајке Божије Казанске!  Тако је ослобођена Москва и Русија!



После 15 година смутних времена, Земски Сабор одржан у фебруару 1613. године,на коме је учествовало преко 800 људи из свих слојева друштва, доноси одлуку да ће нови руски Цар бити шеснаестогодишњи Михаил Романов, потомак Рјуриковича по женској лози. Како су учесници Сабора говорили, „сам Бог је изабрао новога Цара из породице Романов“, која је успешно владала Русијом до 1917.године и насилне смрти последњег руског Цара Николаја другог и целе његове породице!



Свети оци кажу: „како је изненада нестала Царска Русије, тако ће се и изненада вратити Руска Царевина ради општег добра целог Православља!“ Амин, Боже дај!

Ово је био приказ стања у Русији почетком 17. века, када је руски народ био приморан да своју веру и национални идентитет брани и спаси оружаним устанком.

Текст прогласа о референдуму о НАТО-у

Грађани Србије су једини позвани да одлучују о својој будућности. У такве одлуке спада и питање чланства Србије у НАТО, на које се легитиман одговор може дати само на демократском референдуму.

Ми доле потписани захтевамо благовремено расписивање референдума како грађани Србије ово питање не би оставили без веродостојног одговора и тако непозванима и неовлашћенима омогућили да на њега одговоре по својој вољи уместо грађана Србије.

Речју да је “Србија исток западу и запад истоку” одређен је и њен пут и њен идентитет и њен положај међу народима. Србија никад није била члан ни једног, било источног било западног војног савеза. А кад није до сад, било би неразумно и погубно да то учини баш сад уласком у једини још преостали војни савез.

Остајући верна себи и својим традицијама, војно неутрална Србија није никакав изузетак. И низ европских држава, чланица ЕУ, нису чланице НАТО из својих принципијелних, историјских, политичких, економских, идеолошких, моралних разлога.

За такав статус, уз све те разлоге, Србија има и један разлог више, разлог какав нема ни једна друга држава, разлог познат читавом свету, а то је злочиначко бомбардовање и уништавање Србије и њеног народа, од стране НАТО алијансе, уз гажење свих освештаних норми међународног права. Тај разлог није извучен из незапамћених времена, нити је за тај злочин одговоран неки други, а не овај исти НАТО.

Преко тог разлога српски народ не може прећи, а да не пређе преко свог памћења и свог достојанства. Уз то, са најважнијих говорница света, Србија је више пута објавила „да никада неће признати независну државу Косово”. А то значи и да никада неће ући у НАТО. “Независно Косово” је дело НАТО алијансе која је ту лажну државу створила и у њој себи доделила врховну и неприкосновену власт. Уласком у НАТО Србија би зато једновремено признала независност Косова.

Као и друге европске државе које нису чланице НАТО, ни Србија не би била ни мање европска, ни мање демократска, ни мање успешна. Остајући војно неутрална, ни Србија се ни са ким не конфронтира, па ни са НАТО.

На путу напретка, стабилности и мира, отворена за сарадњу са свима, чувајући свој суверенитет, Србија би сачувала своју част и обезбедила достојну будућност новим нараштајима. Зато је неопходно да се о овом судбоносном питању изјасне грађани Србије и на референдуму кажу последњу реч.

Потписници:

Матија Бећковић, академик

проф. др Светозар Стојановић

Емир Кустурица, редитељ

др Војислав Коштуница

Милован Данојлић, академик

Коста Христић, новинар

Добрица Ћосић, академик

Милорад Екмечић, академик

Чедомир Попов, академик, председник Матице српске

Бата Михајловић, академик

Михаило Ђурић, академик

митрополит Амфилохије

Михаило Марковић, академик

Јадранка Јовановић, примадона

Василије Крестић, академик

Синиша Ковачевић, редитељ

Момо Капор, академик

генерал Јагош Стевановић

Коста Чавошки, академик

владика Артемије

Драгослав Михаиловић, академик

Петар Омчикус, академик

др Бошко Мијатовић

Драгољуб Живојиновић, академик

проф. др Небојша Митић, декан Медицинског факултета

у Косовској Митровици

ЊКВ принц Владимир Карађорђевић

ЊКВ принцеза Бригита Карађорђевић

Душан Ковачевић, академик

проф. др Радослав Бубањ, ректор Универзитета у Нишу

Слободан Ракитић, књижевник

владика жички Хризостом

проф. др Душанка Јововић, декан Правног факултета у Косовској Митровици

проф. др Смиља Аврамов

Драган Недељковић, академик

Коса Бокшан, сликар

владика Атанасије Јефтић

Драган Јочић, некадашњи министар МУП-а

проф. др Срећко Милачић, декан Економског факултета у Косовској Митровици

Бора Ђорђевић, песник

Милош Благојевић, академик

Милорад Вучелић, новинар

проф. др Томислав Трифић, декан Факултета уметности

у Косовској Митровици

проф. др Данило Баста

Љиљана Благојевић, глумица

проф.др Драган Поповић

Љиљана Смајловић, новинар

Владо Стругар, академик

проф. др Мирјана Васовић

проф. др Слободан Самарџић

Петар Краљ, глумац

Михаило Војводић, академик

проф. др Божидар Лековић, декан Економског факултета у Суботици

Слободан Рељић, новинар

проф. др Ратко Марковић

Јагош Ђуретић, издавач

проф. др Стеван Настасић

др Миша Ђурковић

Светлана Васовић Мекина, новинар

Душан Михајловић, некадашњи министар МУП-а

Марко Недић, књижевник

Танасије Узуновић, глумац

проф. др Благоје Бабић

проф. др Радмила Накарада

др Марко Јакшић

проф. др Мирјана Стефановски

Раде Булатовић, адвокат

проф. др Милован Здравковић

др Славенко Терзић

др Милан Ивановић

Мирослав Јосић Вишњић, књижевник

проф. др Милена Микалачки, декан Факултета спорта и физичке културе у Новом Саду

Марина Рајевић, новинар

проф. др Александар Јовановић

Цисана Мурисидзе, редитељ

проф. др Миле Савић

Никола Вујичић, књижевник

проф. др Драган Аранђеловић, декан Грађевинског факултета у Нишу

Горан Султановић, глумац

Иван Јевтић, академик

Алекса Буха, академик

др Милан Јанковић

др Драгомир Л. Антонић

проф. др Милан Брдар

Зоран Вацић, издавач

проф. др Драгослав Аћимовић, декан Факултета уметности у Нишу

Ђорђе Вукадиновић, уредник НСПМ

проф. др Александар Васић

Бошко Обрадовић, публициста

проф. др Весна Ломпар

генерал Бранислав Петровић

проф. др Миладин Костић

Андреј Шепетковски, глумац

проф. др Стеван Ђорђевић

Рајко Петров Ного, академик

Слободан Дивјак, публициста

Слободан Реметић, академик

Слободан Деспот, издавач

проф. др Ранко Бабић

Предраг Р. Драгић Кијук, књижевник

др Зоран Аврамовић

проф. др Радмило Рончевић

Бранимир Нешић, издавач

др Недељко Радосављевић

генерал Бранислав Дашић

Гојко Ђого, академик

проф. др Горан Релић

Драган Лакићевић, књижевник

проф. др Слободан Антић

Недељка Бискуп Михаиловић, економиста

др Саша Бубањ

Љубомир Кљакић, публициста

проф. др Јован Младеновић

Боривоје Рашуо, књижевник

Момчило Мрдаковић, редитељ

генерал Радојко Николић

проф. др Владимир Мако, декан Архитектонског факултета у Београду

Владимир Радомировић, новинар

др Слободан Вуковић

др Ђуро Ковачевић

Александар Митић, новинар

проф. др Мило Ломпар

Димитрије Војнов, драматург

проф. др Зоран Којовић

Игор Ивановић, публициста

проф. др Стеван Станковски

др Драгана Митровић

Игор Турчиновић, продуцент

др Игор Вуковић

Миливоје Глишић, новинар

генерал Драган Илић

проф. др Часлав Копривица

Миливоје Иванишевић, публициста

проф. др Ђорђије Вуковић

Зоран Радојичић, издавач

др Милан Јовановић

Никола Томашевић, спортиста

проф. др Слободан Миленковић

пуковник Слободан Стојановић

др Миле Бјелајац

Раде Калик, публициста

проф. др Бранко Ракић

Милош Јовановић, научни истраживач

др Бранислав Неранџић

Слободан Ерић, новинар

др Драган Благојевић

др Божидар Јовановић

Бранко Радун, публициста

др Борислав Гајић

Александар Никитовић, научни истраживач

др Слободан Симић

Јово Цвјетиновић, публициста

др Александар Крапеж

Мирослав Тохољ, књижевник

проф. др Зоран Ђорђевић

др Веселин Перовић

Петар Петковић, научни истраживач

др Драган Урошевић

Павле Ћосић, књижевник

проф. др Драган Раденовић

Миленко Васић, електроинжењер

др Вељко Вујичић

Срђан Фуртула, издавач

др Зоран Огњановић

проф. др Драгиша Бојовић

Радован Калабић, књижевник

проф. др Александар Фатић

Душан Савић, спортиста

проф. др Драгољуб Петковић

Милош Миловановић, математичар

проф. др Александар Грубор

Зорица Кубуровић, књижевник

др Владимир Драговић

Батић Бачевић, новинар

проф. др Ратко Станковић

др Милорад Миленковић

Милутин Шошкић, спортиста

проф. др Ненад Живановић

Радован Тврдишић, публициста

др Милена Радновић

Милан Лане Гутовић, глумац

др Ненад Младеновић

Љуба Поповић, академик

проф. др Слободан Стојиљковић

Светислав Бајић, издавач

др Стана Никчевић

Брана Црнчевић, књижевник

Нада Момировић, правник

др Слободан Здравковић

Милош Шобајић, сликар

Тадија Качар, спортиста

проф. др Александар Илић

проф. др Бранко Крсмановић

Мирослав Цера Михаиловић, књижевник

др Драго Његован, кустос Музеј Града Новог Сада

др Томислав Угарковић

Борис Милосављевић, научни истраживач

др Владимир Ђурић

проф. др Александар Липковски

Ђорђе Баралић, математичар

проф. др Љубиша Деспотовић

проф. др Зоран Јевтовић

Извор:Видовдан-форум,традиција за нови миленијум

  ..S jedne strane ovi potpisnici , s druge par agilnih forumasa ,  buducih  Avganistanaca .....  ...S jedne strane ova  argumentacija ... a  sa druge  ....  izmedju dve vatre se nadje covek , slamka jedna medju vihorove  ...... Ovi s jedne , a Ceda , Stoja , Shaban , Sutanovac , Sneki , Palma , Riza Pahl... pardon Haljimi ... sa druge strane ... kosmarna dilema  .......   

Posle stotinke sekunde kolebanja , na referendumu , koga nece ni biti jer ce ove kukavice iz vlasti odustati od njega , ponosno  cu zaokruziti ,, NE ,, .... 

Немој Снеки у исти кош.Добри ноги бато.

Mucaš, ili se teško koncetrišeš?

Jadranka Jovanovic, Kosta Cavoski, Kostunica, Amfilohije, Kusturica, Jocic, Dusan Mihajlovic...sve moj do moga

Glavni argument njihov je sto nam je "NATO oteo Kosovo"...Tito je jos to Kosovo ostavio na milost ne milost Albancima pustajuci ih da se tu nasele a mi smo ga na kraju izgubili i niko nam ga nije oteo...da smo iole bili pametni da masemo zastavicama Amerike i da smo jos tada bili clan NATO umesto sto smo se kunuli u bracu Ruse sad bi garantujem i dalje KiM bilo nase...ako smo iole pametni ucicemo u NATO i necemo morati vise da brinemo ni o Vojvodini ni o bilo kom drugom delu da moze da se otcepi...

Sto bi rekao prethodnik samo sa malom izmenom, ponosno cu zaokruziti DA