Istražujemo
Novi srednji sloj
Natalija Živanović-Popović | 14. 03. 2010. - 00:02h | Foto: S. Đalić, Z. Šafar | Komentara: 83

Srednji sloj društva često se pominje u kontekstu rasta i, što je daleko češće, pada standarda, a da je zapravo malo kome jasno ko tom sloju pripada. U Srbiji se odavno veruje da takav sloj stanovništva i ne postoji, da je “izumro” tokom devedesetih godina prošlog veka i da je podela jednostavna – na bogate i siromašne. Činjenica je, međutim, da postoji i da se, prema grubim procenama, oko 300.000 porodica, odnosno oko milion građana Srbije, svrstava u tu “zlatnu sredinu”. Ko su ti ljudi?
 

Kako kaže prof. dr Srđan Bogosavljević, statističar i direktor agencije za istraživanje tržišta i medija “Stratedžik marketing”, u bivšoj Jugoslaviji srednji sloj su činili intelektualci. U to vreme obrazovanje su pratila i adekvatna primanja i potrošačke navike. Ugledne profesije, poput lekara, profesora, nastavnika... bile su dobro plaćene i mogle su lepo da žive od svog znanja.
– Tokom devedesetih taj sloj naglo siromaši, a na njihovo mesto dolaze ljudi koji imaju potpuno drugačije kulturne potrebe – preduzetnički sloj. Obrazovni status više nije parametar, već novac – smatra Bogosavljević.

 

Važnost obrazovanja
Međutim, sociolog dr Jovo Bakić, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže da srednji sloj u Srbiji čine svi oni koji su zaposleni a imaju visoko i više obrazovanje.
– To je jedan sloj u okviru srednje klase, jer ona nije istovrsna. Drugi sloj je sitnopreduzetnički. Njega čine vlasnici preduzeća koja imaju do deset zaposlenih, kao i samozaposleni sa visokom stručnom spremom – objašnjava Bakić.
Postoji još jedan sloj u okviru srednje klase u Srbiji. Kako u svom istraživanju navodi sociolog doc. dr Slobodan Cvejić, krupni poljoprivrednici su se izdvojili iz seljaštva kao značajnog srednjeg sloja u Srbiji, tako da danas svi oni koji imaju više od deset hektara zemlje i odgovarajuću mehanizaciju spadaju takođe u srednju klasu. Po prihodima, čak veoma često “šiju” stručnjake.

 

Paradoksi
Ukoliko uzmemo u obzir da je obrazovanje jedna od ključnih odrednica za klasifikaciju slojeva, a uvrstimo i visinu primanja, odnosno potrošnje, dolazimo do toga da u srednji sloj spadaju i visokoobrazovane nastavnice koja zarađuju oko 40.000 dinara i privrednici sa skromnim obrazovanjem, ali punim novčanikom.
– Ne osećam se pripadnikom srednjeg sloja. Taj deo građana sebi može da obezbedi egzistenciju i nešto preko toga, a moja primanja su dovoljna samo za preživljavanje. To što imam visoko obrazovanje i što po tome pripadam srednjem sloju ne znači mi ništa, jer sa platom od 43.000 dinara sebe svrstavam u niže slojeve društva – kaže Biljana P., učiteljica u osnovnoj školi koja već 23 godine obrazuje i vaspitava male Beograđane.
Kada definišemo klase, kažemo da su one društvene grupe koje se međusobno razlikuju na osnovu bogatstva, moći, ugleda i stila života. Pripadnici srednje klase ne mogu da se mere sa političkom elitom i krupnim kapitalistima koji čine visoku klasu, prema bogatstvu i moći, ali po ugledu mogu. Osobe iz “visokog društva” ne moraju po pravilu da budu i ugledni građani, dok s druge strane imamo ugledne pripadnike srednjeg sloja. Takođe, to što neko spada u elitu ne znači i da obavezno mora da ima i “visokokulturne” životne navike.
– I po tome sebe ne vidim u srednjem sloju. Nastavnici su odavno izgubili ugled u društvu. Mnogi roditelji vaspitavaju decu merilom da je novac jedini preduslov za moć, tako da u takvom izvrnutom sistemu vrednosti deca na nas ne gledaju s poštovanjem. S druge strane, naravno da me zanimaju kulturna dešavanja, ali mi plata ne dozvoljava da imam takve životne navike – kaže učiteljica Biljana.

 

Bez škole a s diplomom
Što se tiče onih s punim novčanikom i praznim indeksom, Bakić objašnjava:
– Ako je, recimo, u pitanju krupni kapitalista, u datom trenutku njegov obrazovni profil ne mora mnogo da nas zanima. Uostalom, on će, ako to smatra potrebnim, kupiti diplomu na nekom od brojnih univerziteta. To nije ništa neobično za naše društvo. Tokom devedesetih, ali i poslednjih nekoliko godina, upravo oni koji imaju mnogo novca mogu lako da kupe atribute koji im nedostaju. Tako mogu da steknu obrazovanje, naravno, ne suštinsko već formalno, ili da se uklope u potrebne stilove života. Odlaziće u pozorište jer su čuli da tako treba, a ne zato što u tome zaista uživaju. Njihova deca će završiti najbolje univerzitete i steći atribute koje oni nemaju. U tom smislu potrebno je gledati domaćinstvo kao jedinicu analize, a ne pojedince.
Tu dolazimo do teme braka koji je, kako objašnjava Bakić, interesantan kanal društvene pokretljivosti. Recimo, nastavnik s nižim prihodima može da bude u vezi s nekim ko zarađuje bolje, a neobrazovani bogataš može da se oženi obrazovanom ženom. I tako su svi na dobitku. Združeno, kao porodica, oni dobijaju potrebne komponente koje ih čine pripadnicima srednje klase – novac i obrazovanje.

 

Bez mešanja
Ono što još karakteriše naše društvo je to što društvena pokretljivost stagnira. To zapravo znači da neko ko je u jednoj društvenoj klasi uglavnom tu i ostaje, bez napredovanja ili nazadovanja.
Srbija je, uz Švedsku, pedesetih godina prošlog veka imala najveću stopu društvene pokretljivosti u Evropi. Danas ima najmanju. Grupe su zatvorene i postoje značajne strukturne prepreke za ulazak u elitu i u srednje slojeve. Kako je primetio sociolog prof. dr Vladimir Vuletić, pripadnici političke i privredne elite međusobno se venčavaju, tako da se i na taj način umanjuje šansa za porast društvene pokretljivosti. Krilatica “para na paru ide” definitivno važi u ovom slučaju. Posledica takvih rigidnih i zatvorenih grupa je društvo koje stagnira.
Kako objašnjava Bakić, jedan od osnovnih kanala pokretljivosti je obrazovanje – ako roditelj nema mogućnost da školuje dete na univerzitetu, velika je verovatnoća da će ono ostati u društvenom položaju koje je imala porodica.
– Na taj način se onemogućava značajniji prelazak iz nižih u više slojeve društva, što je veoma loše za čitavo društvo. Darovita deca iz nižih slojeva nemaju mogućnost da napreduju, zakovana su za niži društveni položaj. Tu je značajna uloga države koja bi takve mlade ljude trebalo da prepozna i motiviše kroz stipendije – navodi Bakić.
Država bi trebalo da pomogne i srednjoj klasi jer je ona, kao osnovni stub društva, tek oporavljena nakon devedesetih godina, ponovo ugrožena novom, ovaj put, svetskom ekonomskom krizom. Taman što je taj sloj stanovništva ekonomski pokrenut, plate su smanjene, a i slabljenje nacionalne valute pojelo je dobar deo „demokratskih tekovina“.
Prema procenama prof. Vuletića, oporavak od krize, koja je najviše pogodila niži srednji sloj, na globalnom nivou, uz primer ponovne ponude povoljnih kredita, očekuje se tek u naredne dve, tri godine. Do tada pripadnici srednjeg sloja mogu da evociraju uspomene na lagodan život iz srećnih osamdesetih godina prošlog veka.
Ostaje, međutim, još nedovoljno jasno kako to da su u Srbiji kafići i kafane puni, da se turistički aranžmani za letovanje već uveliko prodaju i da vlada veliko interesovanje na sajmu automobila i to za „jeftinije“ modele – one do 10.000 evra. Siromašnima su takvi automobili nedostižan san, a za bogate ispod „njihovog nivoa“. Neko ih ipak kupuje.
 
 

Pokretači promena
Docent dr Jovo Bakić sa Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta koje je prošle godine proslavilo 50 godina postojanja i već 40 godina prati promene u društvenoj strukturi Srbije, kaže da je srednji sloj glavni pokretač društvenih promena:
– U socijalizmu su pripadnici srednje klase bili stručnjaci, ljudi koji su imali visoko ili više obrazovanje, i oni su na neki način činili rezervoar za formiranje političke i privredne elite u socijalizmu. Tokom devedesetih godina prošlog veka, za razliku od uobičajene zdravorazumske pameti koja kaže da je srednja klasa nestala, sociološka istraživanja pokazala su da se srednji sloj očuvao. Bili su oslabljeni, ali – ko je protestovao 1996/97. godine, ko je činio osnovnu snagu suprotstavljanja režimu Slobodana Miloševića? Upravo srednja klasa. U tim protestima bilo je svega dva odsto radništva. Kasnije, 5. oktobra 2000. godine, u većem broju uključuje se i radništvo, koje je zajedno sa srednjim slojem stanovništva napravilo tu kritičnu masu za promene.
Bakić dodaje da se srednja klasa sada uljuljkala u svom napretku i postala manje zainteresovana za društvo i njegov napredak, nazivajući to „specifičnim klasnim egoizmom“.

 

 
Koliko primaju i kako žive


Prema grubim procenama i na osnovu pojedinih ranijih istraživanja, na osnovu prihoda koji ostvaruju iz radnog odnosa, u Srbiji do 300.000 porodica pripada srednjem sloju stanovništva, što je negde oko milion građana. Prema rečima prof. dr Srđana Bogosavljevića, direktora Agencije za istraživanje tržišta i medija „Stratedžik marketing“, njihovi prihodi su otprilike veći od tri, četiri prosečna prihoda po domaćinstvu. Kako je taj prihod u januaru ove godine iznosio 50.194 dinara, znači da jedno domaćinstvo srednjeg sloja mesečno živi s najmanje 150.000 dinara.
On dodaje da današnji srednji sloj sebi može da priušti dobar automobil, može da prištedi, otputuje na letovanje, zimovanje, podigne kredit. Kupuje afektivno, ne pravi spiskove. Sebi mogu da priušte sve ono što im je potrebno, ali bez bahatog razbacivanja.

 

Ko pripada srednjoj klasi

Srednji preduzetnički sloj
- sitni preduzetnici – suvlasnici/vlasnici barem 20 odsto kapitala u privatnim firmama sa najviše 10 zaposlenih
- samozaposleni sa visokom stručnom spremom
- krupni poljoprivrednici – više od 10 hektara zemlje i posed poljoprivrednih mašina

 

Srednji stručni sloj
- niži rukovodioci (šefovi i slično) sa visokom i višom stručnom spremom
- stručnjaci sa višom i visokom stručnom spremom


Deo skale o slojevima društva preuzet je iz knjige „Korak u mestu“ sociologa dr Slobodana Cvejića, docenta na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

 

Kako je u Evropi
- Procene govore da u Srbiji 20 odsto stanovništva pripada srednjem sloju
- U Evropi je taj procenat uglavnom oko 30 odsto
- U Finskoj čak 50 odsto
- U regionu je situacija slična našoj

 

Ima i penzionera
U srednji sloj ubrajaju se i penzioneri koji dobijaju penzije iz inostranstva. Prema nekim procenama, u Srbiji ima oko 150.000 domaćinstava u kojima postoji priliv stranih penzija.

 

Izvor: Blic