Četvrt Lavapies u glavnom gradu Španije dom je za 50.000 ljudi iz više od 80 zemalja
Najveća raskrsnica emigranata u Madridu
Autor: Ljiljana Prošić | 10.02.2008 - 00:00


Nekadašnja madridska jevrejska četvrt Lavapies, poznatija kasnije po sve starijem stanovništvu, postala je dom za 50.000 ljudi iz više od 80 zemalja koji čine globalno selo. Poznati Bitls Džon Lenon pevao je svojevremeno o zemlji bez granica u pesmi „Imagine“: „Zamisli da nema država... i da svet živi kao jedan“.

Jedno takvo mesto, kao svojevrstan test miroljubive koegzistencije naroda, svakako je Lavapies u srcu Madrida. U prizemlju tradicionalnih kuća sa fasadama u pastelnim bojama i s balkonima od kovanog gvožđa nalaze se indijske i pakistanske radnje s prehrambenim proizvodima, azijski i arapski restorani, kineske i senegalske radnje s odevnim predmetima, muslimanske mesare, male džamije i frizerski saloni koje drže došljaci iz Afrike. U živopisnom kvartu, koji privlači Madriđane i turiste zbog izuzetno zanimljivog noćnog života, po cenu sitnih džeparenja, mogu se sresti umetnici sa svih meridijana. Baš tu i dalje, kao u stara dobra vremena, sede na klupama postavljenim na centralnom trgu i posmatraju prolaznike. I zaista, prizor je sjajan. Tu se može videti sve šarenilo Latinoamerikanaca, haljine od pamučnog batika vatrenih boja iz zapadne Afrike, španski pank, poneki sudanski pesnik, a u lokalnim barovima i pripadnici tajne policije u potrazi za islamskim teroristima. „Ja se osećam kao usvojeni sin četvrti Lavapies“, kaže poznati plesač flamenka Hoakin Kortes, jedan od umetnika i intelektualaca koji su svesno izabrali da tu budu zbog nekonvencionalne atmosfere i aktivnog kulturnog života koji pruža taj deo Madrida. Starosedeoci poput Visentea Bakera još se sećaju mirne španske četvrti Lavapies iz 80-ih godina prošlog veka kada bi susedi oslonjeni na vrata svojih kuća predveče izlazili da se u dovratku pred spavanje nadišu čistog vazduha. Sve radnje, ako se isključe pošta i apoteka, danas su tu u vlasništvu stranaca i dođoša, kaže Bakero.
I zaista, Lavapies privlači „kao magnet“ Afrikance koji se domognu Španije rizičnim ribarskim čamcima i druge imigrante u zemlji u kojoj odnedavno na ukupno 45 miliona stanovnika živi 10 odsto stranaca. U 2007. godini 20 odsto beba rođenih u Španiji imalo je jednog roditelja stranog porekla, za razliku od 1996. kada je 4,5 odsto novorođenčadi imalo roditelja stranca. Pored šarenila, Lavapies je i slika ogromne imigrantske ekonomske teskobe. Tu mladi Marokanci potajno prodaju hašiš, dok udruženja starosedelaca organizuju demonstracije protiv kriminala, zamerajući vlastima da su „zaboravili“ tu četvrt. „Lavapies me očarava, te lepe cure i loši momci, ta čokolada (hašiš) i kokain...“, reči su lokalne pesme. Raskrsnica najrazličitijih ljudskih sudbina Lavapies je centar epske priče koja se usmeno prenosi od jedne do druge zajednice. Tu sin stočara iz Gvineje Bisao priča kako ga je omiljena krava njegovog oca lizala po glavi dok ju je muzao, dok turski imigranti podsećaju da je april mesec berbe pamuka, kada zeleno polje pobeli tamo gde lepe devojke zovu višnjama, piše madridski dnevnik „Pais“. Radnici iz Kolumbije, Maroka i drugih zemalja ustaju tu pre zore da bi stigli na građevine koje se grade van Madrida i zaradili novac koji šalju u svoju zemlju. „Ti ljudi se drže svojih zemljaka. Tako Senegalci, na primer, vreme provode gledajući TV program s drugim Senegalcima, u stanovima koje im izdaju, takođe, Senegalci“, kažu starosedeoci. „Rasizam je osetljivo pitanje. Kada sam naredio trgovcu droge da napusti moj restoran, njegovi prijatelji su naveli da sam ga izbacio zato što je musliman“, kaže vlasnik jednog od restorana u toj četvrti.
U ekstremnim slučajevima ta izopštenost u odnosu na špansko društvo vodi u radikalne reakcije i fundamentalizam. Jedan od osuđenih za bombaške napade 2004. godine kod madridske stanice Atoća, kada je poginula 191, a povređeno 1.800 osoba, Marokanac Džamal Zugam radio je i sam u jednoj od radnji u Lavapiesu. Na tom skučenom delu grada granice se često gube, pa se tako mogu sresti pravnik iz Nigera koji na terasi kafića savetuje pakistanskog biznismena o ulaganjima ili Japanka koja se konsultuje s Meksikankom o zajedničkom radu u antirasističkom pokretu.
Svi su oni tu, kao ogledalo sveta, sakupljeni s raznih strana i s istim problemima, u potrazi za onim što možda nikada neće naći, kaže književnica Lusia Ećevaria u romanu „Kosmofobija“ inspirisanom tom madridskom četvrti.

Izvor: Blic