Убиство новорођенчади један је од најтежих злочина на свету. Иако мајке данас имају бројне могућности да се "ослободе" нежељеног детета тако што ће га оставити у болници после порођаја, спустити на праг неке куће, предати дому за незбринуту децу, дати га на усвајање или га чак продати га паровима без деце - неке од њих се и даље, нажалост, одлучују на убиство.

Чедоморство се другачије назива инфантицид, тј.убиство  новорођенчета с предумишљајем, обично непосредно по рођењу. Санкционисано је у обичајном праву и свим законодавствима света као најтежи злочин.

Чедоморствоподразумева намерно уништење порода одмах по порођају и време је тачно назначено у закону, иначе се ради о "децоубиству"!

Адвокат Иван Бајазит каже да је чедоморство посебан облик убиства и да као такво пружа привилегије мајци која га је починила. У нашој земљи оно се сврстава у групу кривичних дела у којој су убиство из нехата и убиство на мах.
- Због околности у којима се чедоморство дешава и околности које му претходе, а то је сложен психички поремећај у који мајке могу непосредно након порођаја да упадну, чедоморство је привилеговано убиство. Та привилегија се односи на затворску казну, која је у распону од 3 месеца до 3 године, што је много мање у односу на казну за обично убиство, за које је минимална казна затвора пет година - каже Бајазит.
      
   
Психијатар Санда Рашковић-Ивић каже да се чедоморства обично догађају у првих 24 сата након порођаја, када се мајка нађе у једној врсти хормонског поремећаја.
- Тада долази до краткотрајног "помрачења свести" и жена је у стању да убије своје тек рођено дете. Међутим, често се дешава и да нежељену децу роде мајке које потичу из сиромашне средине. Тада обично мајка жели да се ослободи детета. Пошто не види други начин да то реши, она га убија. Потребу да уништи дете узрокују страх и жеља да се срамота сакрије, јер су те мајке обично малолетне или неудате - каже Санда Рашковић-Ивић.

Весна Станојевић, директор Саветовалишта против насиља у породици, каже да мајке из два разлога остављају или убијају тек рођену децу.
- Први разлог је је постпорођајни синдром, када је мајци смањена урачунљивост. Каже Станојевићева.
Са њом се слаже и Дејан Филимоновић, гинеколог у београдском ГАК-у, који каже да мајке не остављају тек рођену децу само у бачвама, на ђубриштима, у шумама, њивама већ и у породилиштима.
- На 7.000 порођаја у нашој болници једна или две мајке, махом малолетне девојке, нижег образовања и лошег материјалног стања, одмах изразе жељу да не желе да виде своје дете - прича Филимоновић.
Станојевић објашњава да се деца најчешће одбацују у случајевима када је мајка малолетна или када су у питању ванбрачне везе, док Филимоновић наводи да код нас и даље влада мишљење да је свака трудноћа ван брака срамота.
Код нас и даље влада малограђански морал и предрасуде, па мајке покушавају да се ослободе те деце. Помажу им њихове мајке, па чак и цела породица. А све зато да се не би обрукали пред околином, да се не сазна да се, како народ каже, окопилила - наводи Станојевић и додаје да су бесмислене приче о трудноћи за коју нико није знао.
С друге стране, Филимоновић објашњава да девојке крију трудноћу и да сваке године бар једна малолетница дође у Ургентни центар, наводно због тумора у стомаку, а испостави се да је гравидна.
Доцент др Александар Дамјановић, психијатар на Институту за психијатрију Клиничког центра Србије, међутим, сматра да је остављање тек рођене бебе или чедоморство комбинација неколико фактора - од економских и социјалних па до промискуитетног понашања. Дамјановић каже да су те жене често нижег образовања, ниже интелигенције, као и да потичу из разорених породица и да су често и саме злостављане.
Жене и девојке остављају бебе зачете у ванбрачним заједницама, Али остављају и ону зачету у браку ако су нежељеног пола.

to je jako teska tema jer su razlozi cedomorstva jako nejasni sto se psiholoskog gledista tice.
Najcesci razlozi su posporodjajna psihoza koju netreba mesati sa posporodjajnom depresijom
Postporođajna depresija javlja se u periodu od četiri do osam sedmice nakon poroda i može potrajati čak godinu dana. Simptomi su joj slični klasičnoj depresiji, no uz velik osjećaj krivnje kod majki koji uzrokuje manjak privrženosti bebi. Postporođajnu depresiju doživljava između 10 i 16 posto majki, a savladava se psihoterapijom i antidepresivima.
Najteži i ujedno jedini oblik postporođajnih psihičkih problema tijekom kojeg može doći do ozljeđivanja djeteta je postporođajna psihoza. Zbog paranoje, ponekad čak i halucinacija, majke su sklone vjerovati da je njihovo dijete izvor zla te njega ili sebe mogu pokušati ozlijediti.

Gospodjica koja izvrshi 48 abortusa naspram gospodjice koja jedno novorodjenche baci sa mosta je po tome serijski ubica.
Ne navodi majku protivu deteta psihoza po sebi, vec socijalni faktori utichu na to da ona upadne u psihozu, pritom kontekst u kojem se odrasta omogucava da chetrdesetosmashica ostane stabilna lichnost dok se ova druga psihichki raspadne.

Razumem da se moramo negde arbitrarno naci i dogovoriti, ali apelujem da bavljenje 'hormonskim poremecajem' postporodjajne majke nije bavljenje uzrokom problema negoli posledicom, i u tom smislu predstavlja zamenu teza koja vodi patologizaciji ugrozene pojedinke. Mehanizam ulazenja u to psihofizichko stanje chedomorstva kod drushtveno prihvacenih oblika ubijanja prilichno izostaje.

Kako komentarisati neshto a da to ne bude umesto nauke samo puka reprodukcija lokalnog diskursa, pitanje je sad. Verujem da je u tom smislu slabo moguce ishta konretno reci, osim idiografski prici problemu.